Vesti
02.09.2020. 13:32
Tamara Marković Subota
Dijalog ljudi koji su morali da nestanu
Jednog dana u martu 1995. Ivan mi je uzbuđeno rekao: „Ne mogu više da ćutim. Ja nisam krpa, Ljudi traže da im kažem ono što oni znaju da ja znam“. Ivan je nosio osećanje moralnog duga da ispriča svoju priču - ovim rečima brat Ivana Stambolića, Vukašin Stambolić započeo je prve redove predgovora knjige „Žrtve“, objavljene 2005. godine u skromnom tiražu koji praktično nije ni došao do čitalaca, samo do porodice i njihovih prijatelja.
Upravo zahvaljujući porodici Stambolić, delove ove knjige koja je nastala na osnovu razgovora vođenog punih sedam dana 1992. godine između Slavka Ćuruvije i Stambolića, a koji su se zatim pretvorili u „govore protivnika“, redakcija „Ekspresa“ će objaviti u ovom i nekoliko narednih izdanja. U formi Ćuruvijinih pitanja i Stambolićevih odgovora, onako kako ih je Vukašin Stambolić, na osnovu bratovljeve dokumentacije i priredio za štampu.
"Najveći deo ove knjige „Žrtve“ stvorile su dve ličnosti različitih političkih uloga, različitih društvenih značenja. Objavljeni su ravnopravni, tolerantni razgovori. Izražena je individualnost. samostalnost i delikatnost jednog političara i prodornost jednog osvedočenog i ambicioznog novinara. Bili su jake volje. Jedan je praćen i kontrolisan akcijom „Arhiv“. Drugi je praćen akcijom „Ćuran“", naveo je Vukašin u predgovoru.
Povezane vesti - NOVI BROJ EKSPRESA: Poslednji razgovor Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića
Ivanova knjiga „Put u bespuće“ nastala je 1995, u vreme kada je Ivan odlučio da progovori, posle dugog ćutanja.
"Mnogi su ovu knjigu dočekali noževima. Što crnjim, hajkaškim osudama branjen je režim Slobodana Miloševića. Tako su sticane nove karijere. Napadi na Ivanovu ličnost postali su moda.
Ove knjige, pojednostavljeno rečeno, u stvari su dve strane jedne medalje, dva vida istih pogleda i istih koncepcija. Bitna karakteristika tih knjiga je, pre svega, to da liče na Ivana. On ne imitira. On ne glumi. Kroz njih više govori život nego teorija. Ivan je više svedok nego analitičar. Među tri osnovne tačke, tri osnovne suštine ovih knjiga nalaze se tri reči, tri pojma. To su reforme, reforme, reforme. Drugo svojstvo knjige je antistaljinizan. Treće, to je jačanje i obogaćivanje antinacionalizma. Ivan udara u srce srpski šovinizam i bori se za ravnopravnu demokratsku saradnju ljudi, nacija i njihovih država", naveo je Vukašin.
Povezane vesti - Ubijen zbog prezimena
Posle predgovora objavljen je i prolog pod naslovom „Slavko Ćuruvija o intervjuu sa Ivanom Stambolićem“ u kome je objašnjeno i zašto je došlo do „govora protivnika“. U prologu se navodi Ćuruvijin tekst, čije delove objavljujemo: „Ivan Stambolić i ja upoznali smo se tek u jesen 1991. godine. Odmah, na ručku u Stambolićevoj banci dogovorili smo se da napravimo ’nešto’. Dogovorili smo se takođe da ćemo naknadno odlučiti šta, u kojoj formi i kad će ići u javnost. Dali smo reč jedan drugom da ćemo se strogo držati dogovora, i da jedan bez drugog nećemo povlačiti nikakve poteze. Šest meseci je trebalo da Stambolić odluči da sedne pred novinara i kasetofon.
Početkom aprila 1992. u Herceg Novom, u vili jednog njegovog poznanika, to se konačno dogodilo. Rezultat dvadeset snimljenih kaseta od po sat i po. Užasno se mučio tokom tog razgovora. Sve je ponovo preživljavao i to ga je bolelo. Posebno kada je bilo govora o Miloševićevoj ’izdaji’. ’E, bio mi je kao mlađi brat. Dvadeset godina smo mi drugovali’. Mislio je da je u njega ušao ’nečastivi’. Jednom je mislio da je za sve kriva Mira Marković, drugi put Nikola Ljubičić i ekipa, treći put savezna rigidna staropartijska ekipa oličena u Dolancu, Vrhovcu i sličnima. Onda bi pomislio da je stvar ipak u Miloševiću. ’Predugo, preko dvadeset godina mi je gledao u leđa, verovatno mu je dosadilo’.“
U Ćuruvijinom pogovoru se zatim navodi da je on preko 200 stranica intervjua predao Stamboliću na autorizaciju u septembru 1992. uz napomenu da sve može da se menja osim njegovih pitanja.
"Posle dvadesetak dana saopštio je: „Ovo je najobičnija kafanska priča, ja ću to temeljno preraditi“. Tri godine je prerađivao tu kafansku priču. U maju 1994. kad je „Telegraf“ krenuo i kad mu je sudbonosno bila potrebna raketa koja će ga lansirati, Stambolićev tekst, ta potencijalna raketa, ostao je u sefu... Stambolić je tekst svoje knjige doneo nedavno. Promenio je sve, i odgovore i pitanja. Stavio me pred izbor ili potpiši ili pusti drugog da potpiše... Dogovor je bio da se u javnosti ništa od toga neće pojaviti pre nego što "Telegraf" dobije i objavi ekskluzivni i zamašan intervju. Stambolić nije poštovao ni taj dogovor. U prošli petak u nedeljniku "Vreme" objavljeno je oko četrdeset stranica knjige. Istog dana "Telegrafu" je ponudio pedesetak stranica intervjua čija pitanja i odgovore je opet sam napisao. Tog dana sam ga obavestio da se više ne smatram obaveznim da poštujem reč datu ravno pre četiri godine. Ivan Stambolić će imati dve verzije knjige "Put u bespuće"", navedene su reči Slavka Ćuruvije, sa potpisom "Dnevni Telegraf”.
Dijalog dvojice žrtava režima
Knjiga Vukašina Stambolića objavljena je u formi Ćuruvijinih pitanja i Stambolićevih odgovora, ali je suštinski ona dijalog dvojice ljudi koji su u godinama koje su usledile posle njihovog viđanja u Herceg Novom postali najveće žrtve Miloševićevog režima. Ćuruvija je ubijen na Uskrs 1999. godine, Stambolić pre tačno 20 godina, 25. avgusta 2000. godine. Stambolić je ubijen kao potencijalni politički protivnik Miloševiću, a Ćuruvija kao novinar koji je podrivao moć vođe i njegove porodice. Obojica su žrtve.
Povezane vesti - IBARSKA, ĆURUVIJA, STAMBOLIĆ… Karike koje nedostaju
Prvo pitanje koje je Ćuruvija postavio Ivanu Stamboliću, prema beleškama koje je ostavio Stambolić, bilo je: Do danas je ostalo nerazjašnjeno kako ste mogli sebi da dozvolite da onako izgubite vlast? Da li ste bili svesni onoga što vam se spremalo?
Nijedan udar nije izveden tako da onaj protiv koga se izvodi bude svestan šta mu se sprema. Mnogi ljudi su mi govorili da se nešto priprema, ali ja u to jednostavno nisam hteo da verujem.
Ni sopstvenoj policiji?
Imao sam neke informacije. Moji previdi bili su posledica mog prevelikog samopouzdanja. Bilo je i ozbiljnih trvenja među nama, ali nije mi moglo ni pasti na pamet da će neko pokušati da napravi udar u situaciji u kojoj smo bili.
Na čemu ste zasnivali toliko samopouzdanje?
Moje samopouzdanje imalo je ipak jaka uporišta. Nova, mlađa generacija političara u to vreme preuzela je odgovornost u Srbiji. Bili su to kompetentni, ambiciozni ljudi. Stara generacija je počela da odlazi. Bio sam ubeđen da je naš dolazak pobudio nade da ćemo nešto i napraviti.
Zar već tada, 1988, i posebno 1987. niste bili svesni da je ideja na kojoj je počivao sistem vlasti već uveliko bila mrtva?
Nismo. Ta svest nije bila artikulisana u nama a ne vidim ni zašto bi baš čitav sistem morao biti bačen u staro gvožđe. Više smo to osećali, naslućivali. Znali smo, međutim, čvrsto smo znali da društvo ne može opstati ako se ne krene u brze reforme. Setite se naše udarne parole "Menjamo one koji nisu za promene". Drugo je pitanje kako smo mi razumevali promene. Generalno, zahtevali smo reformu privrednog sistema, političkog sistema, odnosa u Srbiji, odnosa u federaciji, odnosa razvijenih i nerazvijenih. Sve, samo ne promene koje su nas snašle.
Upozorenje ministra Lalovića
Kada do vas dopiru prvi signali da se neko sprema "da vam polomi vrat"?
Tokom 1987. bio sam već predsednik državnog Predsedništva Srbije. Počeli su da mi dolaze bliski ljudi i da govore o tome kako Slobodan Milošević i neka grupa u CK Srbije počinje da mi priprema nešto. Lalović, ministar policije, upozorio me je da "čitava Srbija priča da se u srpskom vrhu nešto događa".
Zar je moguće da između vas i Miloševića nije bilo sporova koji su vas mogli upozoriti da taj čovek sprema državni udar?
Među nama jeste bilo sporova. Ja, međutim, još nisam mislio da oni vode u neko zlo i raskol. U strateškim stvarima smo se slagali. Istina, vodili smo razne razgovore vezane, pre svega, za njegovo nerazumevanje problema Kosova i Vojvodine.
Konflikt zbog govora Marije Miškolci
Forsirao je to pitanje?
Ne. Naprotiv. Ja sam forsirao, a on je tražio da se ostavimo pokrajina i Srbije i da se bavimo Jugoslavijom. Milošević je u to vreme mislio, baš kao što su to mislili i Ljubičić, Čkrebič i Baja Vidić, da se ja previše bavim pokrajinama. On je znao na sednicama CK o tome da progovori, ali se tim pitanjem nikad ozbiljno nije bavio. Primer je i jedan konflikt koji je imao sa Marijom Miškolci na sednici CKSK Srbije. Kritikovao sam ga posle sednice zbog toga. Ja sam bio predsednik CKSK Srbije, a on beogradskog komiteta. I tada je sedeo u prvom redu. Voleo je u prvom redu da sedi i kad mu je pripadalo i kad nije, i to uvek do Petra Stambolića. Petar je nešto rekao u vezi sa diskusijom Marije Miškolci. Ovaj izleti za govornicu i sve to i još više skreše ženi u lice. I to vrlo grubo i neukusno. Pošto je za to još dobio i aplauz, morao sam da intervenišem opaskom da nije vreme za aplaudiranje. Ponekad sam znao da mu kažem da on kao predsednik gradskog komiteta i nema obavezu da se bavi pokrajinama i da ne ulazi u konfrontacije. Hteo sam malo da ga držim po strani. Već sam tada isplanirao da on bude predsednik CKSK Srbije i znao sam da će mu za to biti potrebna podrška pokrajina.
Povezane vesti - KRV NIJE VODA: SLUČAJ “DRAŠKOVIĆ-STAMBOLIĆ”
Kako je reagovao na kritiku?
Kao i na ranije slične, prihvatio je. Za njega posle toga pokrajine i nisu postojale sve do Osme sednice. Kasnije, kada je već trebalo da uđe u problem, često sam sa njim razgovarao, posebno o Kosovu. Njega to dotle uopšte nije interesovalo. Nisu ga interesovali ni Srbi van Srbije. On se tada prema nacionalnom odnosio na način vrlo sličan starim komunistima: svi smo Jugosloveni, nacije ne moraju ni da postoje.
Nisam ja mislio na nestašluke "malog Slobe" kad sam vas pitao o sukobima i signalima. Sećam se tog njegovog reagovanja na užasno tvrde stavove Marije Miškolci. U javnosti to nije primljeno tako loše jer su autonomaši tipa Miškolci zaista iritirali svojim apsolutnim odbijanjem svakog dijaloga o dotadašnjim dogmama. Znalo se i za vaš "očinski" odnos prema "malom Slobi" i veoma različito se reagovalo na vaše tolerisanje njegove politike "čvrste ruke" u beogradskom komitetu. Sećam se, jednom prilikom sam sreo Prvoslava Ralića, u ono vreme jednog od vaših glavnih ljudi za obavljanje "prljavih" ideoloških poslova, i najdirektnije ga upitao kako mu je pod Slobom. Nikako, uvodi staljinizam u gradu, rekao je. Otvoreno se pitao kako ste mu vi to dozvoljavali. Pitao sam se i ja. Na nivou republike borba protiv dogmi saveznog vrha, pod vašim rukovodstvom, a na gradskom nivou proizvodnja novih dogmi pod Miloševićevim rukovodstvom. S vašim odobravanjem. Kad sam pomenuo sukobe, mislio sam na onu vrstu konfrontacije koje su vam morale signalizirati da "mali Sloba", vaš politički miljenik i štićenik, izrasta u vašeg političkog konkurenta i prirodno, mogućeg protivnika.
Ozbiljniji sukobi počeli su od momenta kad je nominovan za kandidata za predsednika CKSK Srbije. To je kod nas onda značilo da će sigurno biti i izabran. Sukobili smo se oko kadrovskih stvari. Počeli su razgovori, onako izdaleka. Tek smo se zagrevali, govorili o nekim najopštijim kriterijumima.
Ko je učestvovao u razgovorima?
Nas desetak, čelni ljudi Republike. Koordinaciono telo se to zvalo.
I Nikola Ljubičić, Petar Stambolić, Draža Marković? Ili ste Dražu već bili likvidirali?
Šta vam to znači "likvidiran"? Nikog mi nismo "likvidirali". Draža je bio deo te stare generacije, sve mandate je izgurao i bilo je normalno da ide u penziju. Bio je to prirodan odlazak i nije dolazilo u obzir da se ta generacija vraća. To što je on sam ušao u akciju protiv Miloševića, pa se da bi njega sprečio i sam kandidovao za istu funkciju, to je drugo pitanje. On je čak pisao pismo Predsedništvu CK SKJ o pokušaju da to spreči. Mene je u tom pismu takođe pominjao i optuživao da ja guram Miloševića ovakvim ili onakvim metodama. Ja sam sazvao Predsedništvo CK SK Srbije i tražio da to raspravimo. Na toj sednici se on meni čak i izvinio. Time je za mene stvar bila završena.
Povezane vesti - Strah da vreme ne proguta istinu
Da li ste se sa Miloševićem sukobili oko principa ili ljudi?
Ljudi. Počelo je oko sastava Predsedništva CK Srbije, pa onda oko izvršnih sekretara. On je forsirao upravo one ljude koji su kasnije isplivali. Istu vrstu ljudi uguravao je i u gradski komitet Beograda, Mitevići, Aleksići, Jagoši, Radoši, Marinkovići... Ja, na primer, insistiram da u Predsedništvu ostane Vasa Milinčević, on je odlučno protiv... Danima smo se oko takvih stvari preganjali. Sećam se, govorio sam: "Mora u Predsedništvu da bude neko ko razume šta je knjiga". Ja sam se protiv tih njegovih imena borio ovakvim principima i insistiranjem na strukturi... Bilo je nekoliko takvih tačaka oko kojih smo vodili teške bitke. Više se ne sećam koga je gurao da se bavi informisanjem, bio je neko od ove vrste ljudi koje sam pomenuo, da li Mitević ili Minović ili sličan, ali neće Momčila Baljka. Ja insistiram na Baljku i opet traju strašno duge rasprave na sednicama. Na jednoj večeri u Botićevoj konačno je popustio i oko Baljka.
Da li je Milošević već tada imao ekipu koja ga je podržavala ili je on tek pravi?
Nema on u telima tada nikoga ko bi ga podržavao.
Zašto onda to nazivate teškom bitkom?
Hteo sam da se dogovorimo. On je ipak trebalo da bude predsednik CK. Nametanje ljudi nije bilo poželjno. Hteo sam da se oko tih stvari svi složimo.
Ostavka kao pritisak
Kako je sve to konkretno izgledalo?
On predlaže nekoga, ja kažem: "Taj ne valja". Jednom sam morao da mu kažem: "Čuj, čoveče, mnogo je Crnogoraca". U četiri oka sam mu govorio: "I sam si Crnogorac, forsiraš mnogo Crnogorce. Neće te razumeti. Pripisaće ti neko to. Počeće čaršija od starta da te napada. Šta ti je?" On će posle otići i reći to Vidoju (Žarkoviću) i Vesi (Đuranoviću). Odmah sam to osetio. Za neke njegove kandidate sam rekao da su dogmate. Posle toga se nekom žalio: „Zamisli, Ivan misli da je Radoš Smiljković dogmata i protiv je da on uđe u Predsedništvo“.
Kako su reagovali ostali iz te koordinacije? Čkrebić?
Ne učestvuje Čkrebić u takvim stvarima. Gde god je žestoka rasprava, Čkrebić ćuti. Drugi su bili uz mene. To Predsedništvo zato i nije napravljeno tako loše. Doduše, o nekim predlozima morali smo da glasamo, a u jednom momentu sam ja čak i ostavku nudio, bio sam još predsednik Predsedništva, i zapretio da se više neću prihvatati nijedne funkcije.
Sada mi stvari već nisu sasvim jasne. I dalje ste šef, ljudi su uglavnom uz vas, a vi nudite ostavku. Pretpostavljam da ste i sami vršili pritisak?
Bio je u pitanju pritisak na njega. Nije on tada imao nikakvu snagu kojoj bih ja morao na taj način da se suprotstavljam. On dobro zna da sam se ja do kraja zalagao za njega, da sam se u tome vrlo istrošio, da ne mogu nazad, da moram i dalje da ga guram i već sutradan po nominaciji okreće list, počinje da govori ono što dvadeset pet godina nije govorio...
Šta govori?
Pa to, ne prihvata, ne pristaje, protiv je, ulazi u sporove, sukobe.
Povezane vesti - KRVAVI DOSIJE: Obračun hladnih i vrućih glava
Da li ste vi shvatili da ste se prevarili? Jeste li se prevarili?
Ma, ja sam... Nisam ja njime toliko bio oduševljen ni kad sam ga predlagao. Ako ste to pratili, sećate se da sam javno imao rezerve prema njemu. To mi on nikad nije oprostio. Objasniću vam negde kasnije kako je do tog predloga došlo. Moram vam, međutim, reći da taj moj govor o ostavci i nije bio samo pritisak. U intimnim razgovorima sa Bucom Pavlovićem pominjao sam mogućnost da sve to ostavim i odem za predsednika beogradske Skupštine.
I vi posle svega Buci Pavloviću kažete da sa mesta neprikosnovenog lidera Srbije hoćete da idete za gradonačelnika Beograda?
Ja vas zaista ne razumem. To je i bio naš srpski i jugoslovenski problem. Potpuno normalno je, recimo, da predsednik francuske vlade ode za gradonačelnika Pariza.
To je tačno, ali nažalost, samo kad je u pitanju predsednik francuske vlade. Vi da ste tako žarko želeli da budete gradonačelnik Beograda, vi biste to i postali. Imam utisak da je to bio samo trenutak apatije, defetizma, zasićenosti.
Moglo bi se govoriti i o tome. Bio sam vrlo zasićen. Drugo, Milošević je bio toliko zadro oko gradskog komiteta da je počeo da me zamara. Buca Pavlović je bio nominovan za predsednika gradskog komiteta, a Milošević navaljuje da mu on sastavi ekipu. Sva trojica smo se bili dogovorili, Milošević, Buca i ja, na koju se ko funkciju nominuje. Ja sam Miloševića zaista forsirao, ali niko praktično nije radio na njegovoj promociji toliko koliko je radio Buca. Buca je direktno agitovao za njega i organizovao izjašnjavanja. Draža nas je zbog toga optuživao. Govorio je: "Kako se to odjednom svi izjašnjavaju za Slobu?".
Vi, Milošević i Pavlović ste bili ekipa?
Da. Tako smo radili. Čak sam Dušanu Čkrebiću jednom objašnjavao kako je dobro da Buca ostane u gradskom komitetu, kao analitičan, oprezan, suzdržan. Sloba je bio malo brz, malo agresivan. Trebalo je da ja budem u državnom Predsedništvu Srbije, dakle sasvim blizu Slobe. Ta trojka je trebalo da deluje uštimovano i udarno.
Gde je puklo?
Čim je Milošević nominovan na CK, stvar sa Bucom još nije bila obavljena u gradskom komitetu, on počinje da odugovlači sa Bucinom nominacijom. Igrao je igru sa još nekim kandidatima. Ovamo u CK, gde je on bio kandidat, insistira, i sa mnom hoće da izgine da se ne ide samo sa jednim kandidatom, sa njim. Tada imam informaciju da hoće Bucu da eliminiše. Hoće onog Milojevića ili hoće Radoša. Svi su bili i igri. Čak i Bakonja (Aleksandar Bakočević). Stvar je rešena tako što sam ga pozvao telefonom 15 minuta pred sednicu Predsedništva gradskog komiteta i upitao: "Slobodane, reci mi je li Buca Pavlović kandidat ili nije? Ako nije, ja dolazim na sednicu pa ćemo se tamo razjasniti i razračunati. Odgovorio je: "Kad sam ja izneverio dogovor, kad ja tebe u životu nisam poslušao, kad nisam uradio to što si ti rekao, kako ti možeš da sumnjaš na mene... Posle tog razgovora, oni su zaista Bucu nominovali. Iza toga, međutim, on Buci ne da da priviri pravljenju liste članova Predsedništva gradskog komiteta i izvršnih sekretara. Sve što je Buca uspeo, isterao je Miloša Aleksića iz tog sastava. Hteo je još dvoje, troje, ali nije uspeo. Želeo je da ubaci Silvana Bolčića unutra, ali Milošević nije hteo ni da čuje. Reče: "Taj mali Talijančić". Buci Pavloviću je sastavio gradski komitet, a ovamo u CK je zadro i hoće da opet bude po njegovom. Bio sam zaista zasićen.
Povezane vesti - JELENA ĆURUVIJA: Ne znam hoćemo li ikada saznati istinu
Da li ste u tome što je on već tada radio makar intimno uočili njegovu ambiciju da razmeštajem svojih ljudi preuzme kontrolu nad ključnim mestima u Srbiji?
Ne, ja to vidim kao pogrešan izbor ljudi, kao previde, kao stvar političke neukosti, a ne kao tendenciju. Ja pokušavam da ga podučim, borim se i dalje za njega... Moj sukob sa Miloševićem dobiće ponovo zamajac posle kongresa, kada on pravi i razne komisije CK. Iz novina sam video da je u te komisije i na njihovo čelo doveo sve one ljude koje nije uspeo da ugura u Predsedništva CK SK Srbije i gradskog komiteta. Upravo one oko kojih smo se sporili. Na koordinaciji sam postavio to pitanje. Nikad nismo tako radili. Uvek smo se dogovarali. Nije bilo nevažno ko su predsednici komisija CK. Čak sam Miloševiću citirao onu Lukačevu: "Političar se raznim veštinama može prikrivati vrlo dugo, sve do momenta kad povuče treći kadrovski potez. Tad postaje jasan kao dan".
Vodio sam bitku da iz politike izađem
- Išlo se iz pobede u pobedu, to je izrastalo i ja sam zaista osećao da imam podršku u narodu. Jedna muka u meni delom može da objasni neke stvari. Teško će ko u to poverovati: sve vreme dok sam u politici ja vodim bitku da iz te politike izađem - odgovara Stambolić na Ćuruvijino pitanje da nije ubedljiv kada pominje davanje ostavke.
Komentari
