INTERVJU DEJAN JOVIĆ: Srpsko pitanje je test za Hrvatsku

INTERVJU DEJAN JOVIĆ: Srpsko pitanje je test za Hrvatsku

Foto: Medija centar


Prethodni meseci na Balkanu bili su prilično živi u smislu događanja, kako u samom regionu, tako i u pogledu događaja vezanih za ove prostore. Od izbora u Srbiji i Hrvatskoj, obeležavanja godišnjice „Oluje“, ali i komemoracije zločina počinjenih nad Srbima u Hrvatskoj, do izbora u Crnoj Gori i potpisivanja sporazuma u Vašingtonu. Dejan Jović je profesor međunarodnih odnosa na zagrebačkom Fakultetu političkih nauka i nekadašnji glavni analitičar bivšeg hrvatskog predsednika Ive Josipovića. On je pažljivo pratio sva ova dešavanja, a kao jedan od najtemeljnijih istraživača druge Jugoslavije i uzroka njenog raspada, te vrstan poznavalac međunarodnih odnosa, Jović je osoba koja može da sagleda širu sliku i sve što se dešava da stavi u određeni kontekst.

Razgovor sa profesorom Jovićem počinjemo analizom odlaska hrvatskog predsednika Zorana Milanovića i ministra branitelja Tome Medveda na komemoraciju srpskim žrtvama u selu Grubori, kao i najavljenim odlaskom premijera Andreja Plenkovića na komemoraciju u dalmatinsko selo Varivode. Mnogi u Srbiji, pre svega među onima koji su i sami napustili Hrvatsku, veruju da su ovi postupci hrvatskih političara neiskreni, pre svega jer dolaze kasno?

„Takvih je gestova bilo i ranije. Sećam se da je predsednik Josipović, u čijem sam timu bio glavni analitičar, bio u Varivodama još u oktobru 2010, dakle u prvoj godini svog mandata. Rekao je tada da je taj zločin nad Srbima civilima bio sramotan i oštro ga je osudio. U novembru iste godine je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić sa Josipovićem bio u Ovčari, a zatim su zajedno išli u Paulin Dvor, da bi odali počast i Hrvatima i Srbima koji su stradali u ratu. Pa ipak, ti gestovi nisu imali velikog efekta, mada su bili veoma važni za to vreme. Čak ni to što su imali prilično slične poglede na uzroke i posledice toga rata u kojem lično nisu učestvovali niti oni ni njihove partije, pokazalo se da je suština ipak u nečemu drugom, a ne u gestovima“, kaže profesor Jović za „Ekspres“.

FOTO TANJUG / ZORAN ZESTIC

FOTO TANJUG / ZORAN ZESTIC

Drugi pak govore da je Zagrebu lako da pruža „ruku pomirenja“ sada kada je Srba u Hrvatskoj mnogo manje nego pre rata, a povratak izbeglica je i dalje veoma otežan. Pojedini ljudi u Beogradu, u tom smislu, ocenjuju da je u Hrvatskoj prisutan „šalterski fašizam“.

„Ta ocena o fašizmu je svakako netačna i politički je štetna bez obzira na to da li dolazi od strane levice ili desnice. Tačno je da je pomirenje nekada lakše ako se kao svršeni čin prethodno prihvati ili čak i opravdava izvršeno nasilno isterivanje cele jedne etničke grupe. Setimo se samo da je Jugoslavija Italijanima dala pravo na dvojezičnost u celoj Istri još sedamdesetih godina, ali da nije bila spremna da osudi egzodus Italijana iz Istre nakon Drugog svetskog rata. Hrvatska takođe ne priznaje svoj deo krivice za isterivanje Srba iako je danas spremna da prizna da je, doduše kako kažu – nakon ’Oluje’, bilo pojedinačnih zločina i spremna je da ih osudi. Ali, ne želi da i sam egzodus proglasi zločinom, a mnogi tvrde da se nije ni desio, dakle negiraju bilo kakvu odgovornost. U tome je suština stvari. Grubori se priznaju, ali se odvajaju od ’Oluje’, a to je istorijski falsifikat. Za ’Oluju’ se tvrdi da je ’čista kao suza’, kao što je rekla bivša predsednica Grabar-Kitarović. Ove godine smo, međutim, ipak čuli i neku drugu priču, svedočenje recimo potpredsednika Vlade Borisa Miloševića da je njegova baka ubijena na pravdi Boga, premda mu je otac bio borac u Hrvatskoj vojsci. Parlamentarna poslanica SDSS-a Anja Šimpraga u Saboru je rekla da je i ona devojčica iz kolone, koja se kasnije vratila u Hrvatsku. Takve priče, izgleda, ne žele da čuju ni na jednoj strani jer one dovode u pitanje tezu da Srbi i Hrvati ne mogu, niti su ikada mogli da žive zajedno. I među glasnogovornicima izbegličke populacije koja sada živi u Srbiji ima onih koji tvrde da se Srbi ne mogu i ne trebaju vratiti u Hrvatsku, da u Hrvatskoj nije moguće biti Srbin i da su oni koji su ostali zapravo ’Tuđmanovi Srbi’ ili izdajnici.

Povezane vestiNOVI BROJ EKSPRESA: Ima li pomirenja sa Hrvatskom

Ista je stvar bila i sa Italijanima koji su izbegli – oni su one Italijane koji su ostali smatrali izdajnicima i komunistima, dok su oni koji su ostali ove koji su otišli smatrali fašistima. O tome pišu autori kao što su Pamela Balinđer, Dragan Markovina i Šenol Selimović. Meni je taj odnos između izbegličke populacije, a naročito njenih političkih predstavnika, i onih koji su ostali u Hrvatskoj i u njoj učestvuju u društvenom i političkom životu zanimljiv jer se dešava u okviru iste nacije. Ratovi ne svađaju samo narode nego često i ljude unutar istog naroda. ’Pobednici’ žele da izbrišu sećanje na one koje su ’porazili’, a i oni koji se osećaju poraženima traže opravdanje za svoj odlazak i za odluku da ne žele da se vrate. Tome se moramo detaljnije posvetiti u daljim istraživanjima.“

U jednom od ranijih intervjua rekli ste da se „Srbi i Hrvati pre svega moraju odmaknuti od devedesetih“. Da li su odlazak Borisa Miloševića u Knin, odnosno Milanovića i Medveda u Grubore i Plenkovića u Varivode najava tog distanciranja?

„Baš i ne. Paradoksalno, komemorisanje i slavljenje devedesetih čine devedesete živima i danas, a najgore je što uvlače u tu priču i nove generacije, rođene nakon rata. Nije moguće u potpunosti se odmaknuti, ali je veoma štetno produžavati rat kroz stalno podsećanje na njega. Prošlost nas, kaže u svojoj izvrsnoj novoj knjizi objavljenoj na engleskom jeziku Lea David, ne može izlečiti. Ono što se može i mora postići je to da se mora osloboditi prostor za istinu i za slobodu interpretiranja prošlosti. Samo se tako može izaći na kraj sa njom. Ne smemo dozvoliti da mrtvi zarobe žive, niti možemo graditi mir tako da živimo na grobljima. Kao i u ličnom životu, treba naći ravnotežu između sećanja i zaborava, između slobodne diskusije o tome šta se stvarno desilo i okretanja nove stranice. Ja ove poslednje gestove vidim u tom svetlu. Oni održavaju živim sećanje na rat, ali ga istovremeno i pluralizuju jer u javni diskurs uvode lično sećanje, drugačije sudbine od onih koje su u mitskim interpretacijama jedine dozvoljene. Ljudi koji su imali veoma različita i suprotstavljena iskustva moraju slobodno o njima govoriti, a ne da se nameće samo jedna istina – naročito kada se radi o ratu kakav je bio devedesetih, za koji odgovornost pripada ne samo jednoj strani nego svim sukobljenim stranama, ne jednako u svim momentima, ali ipak svima.“

Social Network Post 2000x2000

Može li se govoriti o pomirenju bez osude onih koji su počinili zločine? Prema podacima Centra za suočavanje s prošlošću „Documente“, od 1995. do danas hrvatsko pravosuđe podiglo je samo tri optužnice za zločine protiv krajiških Srba, protiv sedmorice pripadnika hrvatskih vojnih i policijskih snaga.

„Važnije od sudskih presuda i procesa je politička i istorijska, dakle akademska ocena uzroka, toka i posledica rata. Ni nakon Drugog svetskog rata nisu svi sudski osuđeni za zločine koje su počinili. Proces denacifikacije bio je plitak. Početkom šezdesetih Nemačka nije htela da sudi Ajhmanu, pa su mu sudili u Izraelu. Dovoljno je pogledati, recimo, film „Narod protiv Frica Bauera“. Suđenje u Nemačkoj otvorilo bi novi talas drugih suđenja, a to su hteli da izbegnu. Mnogi su amnestirani, mnogi su se kasnije uključili u javni život – i u Nemačkoj i u našim zemljama. To je bilo neizbežno, s obzirom na brojnost počinjenih zločina. Da se istraživao svaki, ne bismo imali ni društvenu stabilnost ni napredak. Ali suštinski je važno da je nacizam osuđen, da je ustaštvo osuđeno i da bi bio kažnjen i u startu onemogućen svako ko bi pokušao da ga obnovi. Kada je taj princip napušten, našli smo se u novom ratu. Dakle, ja veću težinu dajem političkoj osudi nego sudskoj. Daleko je veći problem što se zločini ponekad slave a ne osuđuju i što se ratovi proglašavaju najboljim a ne najgorim momentima naše tragične istorije.“

Istovremeno, procesi su vođeni protiv nekoliko Srba, nekoliko stotina je osuđeno, mnogi i u odsustvu.

„Tačno. Pravda je bila veoma selektivna, a selektivna pravda je nepravda. Opet, veći je problem kolektivno stigmatizovanje cele jedne nacije. Poslednja sociološka istraživanja stavova srednjoškolske omladine u Hrvatskoj pokazuju da čak 60 odsto srpskih školaraca u Hrvatskoj oseća strah i krivicu jer se Srbi u javnom diskursu etiketiraju kao agresori i okupatori. Da li možemo da zamislimo da se 25 godina nakon Drugog svetskog rata u Francuskoj na Nemce gleda prevashodno kao na okupatore i agresore, iako su oni to nesumnjivo bili? Pa ipak, javni diskurs nije produžavao rat nego je gradio mir. To je ključ i za poboljšanje odnosa između Srba i Hrvata u Hrvatskoj, za integraciju društva na novim, miroljubivim osnovama.“

Povezane vestiNovo hrvatsko prekrajanje istorije?

Jedno od spornih pitanja koje se gotovo redovno javlja jeste i odnos prema Drugom svetskom ratu, NDH, a najčešće se sada manifestuje kroz problem pozdrava „Za dom spremni“. Kako staviti tačku na to?

„Taj pozdrav treba jasno politički osuditi, a kada se pojavi u bilo kom javnom obliku, u okviru registrovanih udruženja ili na javnim manifestacijama, i zabraniti. Predsednik Milanović je učinio dobru stvar kada je napustio obeležavanje vojne akcije ‘Bljesak’ u maju ove godine jer se u protokolu pojavilo i udruženje čiji su članovi nosili majice sa pozdravom ‘Za dom spremni’. Time je poslao jasnu poruku da to nije prihvatljivo. Odgovornost za to je na političarima i javnim ličnostima Hrvatima. Kada bismo umesto stigmatizovanja Srba imali stigmatizovanje ustaštva, učinili bismo mnogo na demokratskom karakteru zemlje. Razumem da se političari plaše da zabranom ne izazovu kontraefekte, ali činjenice pokazuju da ustašonostalgičari ne mogu da pobede na izborima u Hrvatskoj nego ostaju na marginama. Ali svako tolerisanje i relativizovanje ustaštva uvodi ih u mejnstrim, a to treba sprečiti.“

Kako vidite budućnost Srba u Hrvatskoj?

„Ona u najvećoj meri zavisi od karaktera Hrvatske, a u nešto malo manjoj od politike i strategije samih Srba i njihovih institucija u Hrvatskoj. Još manje, ali ipak donekle, zavisi od politike Srbije i od ponašanja međunarodnih aktera. Srbi sami ne mogu da se izbore za svoju budućnost, nego im je od ključne važnosti savezništvo sa onima u Hrvatskoj koji žele da grade slobodno društvo, u kojem će svako moći da bude ono što jeste i niko neće morati da bude ono što nije i ne želi da bude. Srpsko pitanje je test za karakter hrvatskog društva. Srpske institucije su otvorene za ljude drugih nacionalnosti i to tako treba da ostane. Tipični primeri su nedeljnik ’Novosti’, časopis ’Tragovi’, gde sam glavni urednik, kao i otvorenost srpskih političkih stranaka, pre svega SDSS-a za saradnju sa demokratski orijentisanim Hrvatima koji žele da sarađuju sa Srbima. Takvih ipak ima mnogo, iako se na prvi pogled čini da je takva orijentacija nepopularna. Ali, HDZ-u nije nimalo štetila koalicija sa SDSS-om. Andrej Plenković je uprkos tome pobedio ubedljivo svoje konkurente na radikalnoj desnici. Ni SDSS-u nije štetila saradnja sa HDZ-om, što pokazuje da većina Srba nema problema sa principom otvorenosti i saradnje. Srbi treba da nastave da menjaju sliku koju drugi stvaraju o njima – to se odnosi podjednako na Srbe u Hrvatskoj i u Srbiji. U Hrvatskoj, njihova snaga ne leži više u brojnosti nego u izvrsnosti. Kada imaju najbolje izborne kampanje, kada imaju mlade ljude koji prednjače u obrazovanosti i u demokratskoj orijentisanosti, to je sve veliki doprinos promeni imidža. Želeo bih da postane atraktivno, da bude kul biti Srbin ili Srpkinja. Istovremeno, voleo bih i da se Srbi koji su izbegli ili njihova deca i prijatelji doseljavaju u Hrvatsku. To je moguće samo ako Hrvatska bude prema Srbima – i ostalima koji žele da se dosele – prijateljska zemlja. Zato je važno da se odnosi grade na novim osnovama, a ne na ratnoj retorici.“

FOTO TANJUG / ZORAN ZESTIC

FOTO TANJUG / ZORAN ZESTIC

Da li su Vas iznenadili rezultati izbora u Crnoj Gori? Verujete li da će nova vlada, za koju se očekuje da će je formirati dosadašnja opozicija, menjati nešto u regionalnoj politici Crne Gore?

„Pozdravljam promene u Crnoj Gori kao i dosadašnje političke poteze pobednika na izborima. Oni nisu pobedili u revoluciji nego na izborima. Crna Gora je veoma podeljeno društvo, što se vidi na svakim izborima, a videlo se i na referendumu o nezavisnosti iz 2006. Ona je danas jedina postjugoslovenska država u kojoj nijedan narod, pa ni Crnogorci, ne čine većinu stanovnika. U tom smislu ona danas više liči na Bosnu i Hercegovinu pre poslednjeg popisa stanovništva. Nadam se i verujem, poznajući neke ljude iz nove pobedničke koalicije, da će znati da dobro upravljaju tim razlikama, bez ekstremizma i nasilja. Svima koji žele mir u regionu treba demokratska i prema saradnji okrenuta Crna Gora. Mi koji volimo i poštujemo Crnu Goru zbog njene društvene pluralnosti spremni smo da pomognemo koliko možemo i želimo joj sreću.“

Rekli ste i da ne treba zanemariti poziciju Mila Đukanovića kao aktuelnog predsednika. Istina je da njegova predsednička ovlašćenja nisu prevelika. Da li ste mislili na nešto drugo kada ste rekli da ga ne treba zanemariti?

„Mislio sam na to da je on legitimno izabran predsednik Crne Gore i vođa najveće pojedinačne partije u toj zemlji. Nova pobednička koalicija treba da neguje pluralizam i da prihvati da DPS i dalje predstavlja jedan deo birača za koje mora biti mesta u novoj Crnoj Gori. U Hrvatskoj se stabilnost bazira na manje-više trajnoj kohabitaciji dve velike partije, koje predstavljaju zajedno oko 60 a ranije su predstavljale i oko 70 odsto birača. Predsednik je danas iz SDP-a, a premijer iz HDZ-a i to je ne samo normalno nego i dobro za Hrvatsku. Milo Đukanović je iskusan i vešt političar koji se u postizbornom periodu odlučio, barem zasad, da ne interveniše protiv promena, tako da očekujem da će na obe strane biti dovoljno mudrosti da se održi stabilnost, a ipak izvrše promene koje većina građana očigledno želi. Raznih revolucija smo imali dosta i nisu donele mnogo dobra nikome. Naročito nije donelo ništa dobro isključivanje velikog dela građana iz bilo kakve javne odgovornosti. Pobednik na izborima ne treba da uzme sve a poraženom da ne ostavi ništa, jer to stvara novi krug jednopartizma. A iz jednopartijskog sistema je teško izaći, kao što sam i rekao u slučaju Srbije u kojoj je na poslednjim izborima formirana praktički jednopartijska parlamentarna struktura.“

Povezane vestiBez Srba nije moglo

Ocenili ste da vašingtonski sporazum ima potencijala da ojača obe strane, i Srbiju i Kosovo, ali samo pod uslovom da one uspešno prepoznaju svoje šanse. Koje su šanse Beograda i Prištine? Verujete li da će ih iskoristiti?

„Svakim dobrim sporazumom moraju nešto da dobiju obe strane. Srbija ovim sporazumom može da napravi važan korak ka destigmatizaciji o kojoj u svom doktorskom radu na FPN-u u Beogradu piše Milan Krstić. To je strateški cilj srpske spoljne politike koji bi se povoljno reflektovao i na status Srba u regionu, kao i u Hrvatskoj. Srbija može da dobije blagonaklonost SAD i da to zadrži i nakon novembarskih izbora, jer je u sporazum uključen i Izrael. Ona može da ojača svoje spoljnopolitičke pozicije i u Bosni i Hercegovini i da bude viđena kao faktor mira i stabilnosti. Kosovo, odnosno Priština, dobija priznanje Izraela, zaustavlja – makar i privremeno – za njih bolan proces otpriznavanja, i dobija takođe status kooperativnog aktera. Da li će to znati da iskoriste, videćemo. Neki sporazumi u početku izgledaju nepovoljno, ali se kasnije pokažu kao korisni. Primer za to je Dejtonski sporazum, naročito kada se radi o Republici Srpskoj.“

EKONOMSKI PROBLEMI

Politički odnosi Beograda i Zagreba imaju svoje uspone i padove. Ekonomski, gledano sa strane Beograda, imaju uglavnom padove, s obzirom na to da srpski kapital teško pronalazi put do Hrvatske. Zbog čega je Hrvatska zatvorena za ulaganja iz Srbije?

„Ne znam zbog čega. Istina je da je Hrvatska oprezna kada je reč o stranim ulaganjima, pa se i neke druge zemlje ponekad žale na administraciju, komplikovane postupke poslovanja, višu cenu rada i sl. Čujem takve prigovore iz zemalja kao što su Rusija i Kina, ali i Slovenija i Nemačka. Možda je jedan od razloga u tome što je Hrvatska bila prilično zabrinuta da bi potpuna liberalizacija tržišta dovela do toga da nekretnine na Jadranu postanu vlasništvo stranaca, ali kad je ušla u EU, to se u stvarnosti ipak nije desilo. Pa ipak, građani posebno u primorskim mestima i dalje žele da zadrže vlasništvo nad svojim nekretninama, od kojih i žive. Ako i prodaju, prodaju skupo. Postoje, verovatno, i politički razlozi. Hrvatska je mala zemlja koja gubi stanovništvo i nije suviše otvorena za strane radnike, premda se to ove godine prilično izmenilo. Znam da srpska strana često upozorava na probleme sa kojima se susreću investitori. Jedan od razloga je sigurno i u društvenoj klimi i ima političke korene. Na drugoj strani, jedno vreme je ovde bilo predstavništvo Privredne komore Srbije, ali ga već dugo nema, a ni u ambasadi nema nikoga ko se specifično bavi ovom tematikom.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar