INTERVJU MOMČILO PAVLOVIĆ: Istorijom se ne može menjati sadašnjost

INTERVJU MOMČILO PAVLOVIĆ: Istorijom se ne može menjati sadašnjost

Foto Oksana Skendzic


Slučajno ili ne, tek Vidovdan se ponovo blisko vezuje za sudbinu Kosova i Metohije. Samo dan ranije, naime, u Vašingtonu bi trebalo da bude održan sastanak koji bi mogao da znači uvod u obnavljanje dijaloga između Beograda i Prištine. Istoričar dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, koji je, pored ostalog, rukovodio i projektom pod nazivom „Kosovsko pitanje u jugoslovenskom i globalnom kontekstu u 20. veku“, odgovarajući na pitanje „Ekspresa“ da li nam se Vidovdan stalno sam nameće kao neki ključni datum u istoriji, odnosno da li nam to rade drugi ili je reč samo o tome da Srbi u svemu uvek traže neku simboliku, odgovara da je „mnogo događaja u srpskoj istoriji, uglavnom tragičnih, koji su vezani za taj datum i praznik“.

“Ali Vidovdan i Kosovo su spleteni u jedan događaj i jedan doživljaj srpske istorije. Dan poraza na Kosovu Polju 1389. i kasnije propasti srpskog carstva i gospodstva. Pouka Vidovdana može biti da samo jaka i jedinstvena država Srbija može odgovoriti današnjim izazovima pred kojima se nalazi Srbija i srpski narod. Iako je moguća, ne verujem u slučajnost i neznanje Amerikanaca o značaju ovog datuma za Srbe i namere da nastave već započete pregovora o razrešenju kosovskog čvora baš uoči Vidovdana. Sasvim je druga stvar poslovične slike u javnosti kod nas na ovim prostorima da veliki i moćni rade protiv nas i naših interesa, da su velike sile ili vođe krive što su nam granice tu gde jesu i što nismo dobili više, što su drugi uzeli i ono što je naše i možete nabrajati do mile volje.

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Građenje takve slike o ulozi velikih sila ili vođa kroz istoriju dovodilo je do nepoverenja i nesporazuma sa velikim silama i osećanju nepravde. Veliki su krivi za sve, mi nismo odgovorni, rešenja su nam nametnuta, a večiti krivac nije u nama nego u drugima – velikim silama i njihovim vođama. Takva ’srdita nemoć’, kako je to neko kvalifikovao, postala je pretežni obrazac ponašanja političkih i nacionalnih elita na ovim prostorima, posebno u periodima cikličnih ratova i kriza, kroz čitav 19. i 20. vek. Bilo bi dobro i za Srbe i za Albance da nam Amerika ne nameće rešenje, već da ohrabri i jednu i drugu stranu da sami dođu do njega, kompromisom, i modelom suživota, prihvatljivom za obe strane”, kaže Pavlović za “Ekspres”.

Zbog čega je prisutna tolika mitologizacija istorije, zašto su nam mitovi draži od činjenica?

“Svi narodi imaju mitove i oni su sastavni deo identiteta. Što se tiče kosovskog mita, zaveta, zovite ga kako hoćete, on danas dobija na značaju jer istorija i kulturno-istorijska baština brane srpsko postojanje na Kosovu i Metohiji i čitavom prostoru istorijskih pojmova Stare i Južne Srbije. Više hiljada crkava, manastira, crkvišta i drugih belega uprkos razaranju i danas su nezaobilazni argument Srbije na tim prostorima. Ali istorijom, odnosno iskustvima iz istorije, može se mnogo toga objasniti, ali se istorijom ne može menjati sadašnjost.”

Nedavno pronađena pisma kralja Milana sinu Aleksandru, izgleda da će da bace novo svetlo na dešavanja od pre 120 godina. Da su stvari tada krenule drugim tokom, da li bismo danas uopšte imali kosovski problem?

“Ne pripadam grupi istoričara koji izmišljaju ili domišljaju istoriju na način šta bi bilo da je bilo. Pisma kralja Milana treba analizirati u kontekstu vremena i odnosa, posebno komplikovanih porodičnih odnosa koje je upravo kralj Milan generisao, izazivajući krize i konflikte. A ako mislite da je sina savetovao da gradi dobre odnose i sa Ruskom imperijom i Austrougarskom, uprkos svom iskustvu oslanjanja na Beč, onda je to istorijsko iskustvo i drugih srpskih vladara i političkih garnitura.”

Povezane vesti – SKRIVENA ISTORIJA SRBIJE: Pisma koja će promeniti sve

Dogovorno rešenje je uvek najbolje rešenje. Ali koliko su ljudi na Balkanu skloni takvim rešenjima?

“Narodi na Balkanu nisu ni bolji ni gori od drugih naroda. Ali istorija i geografija ovih prostora utiče na odnose danas. Istorija vezuje za Balkan gotovo sve moćne evropske i svetske države. Kao zona posebnih interesa spoljne politike velikih sila, istorija traži, kako je to neko rekao, da ne skidamo pogled sa Balkana, pa samim tim ni sa Srbije. I mi koji živimo ovde i oni koji se, iz svojih razloga, interesuju za nas. Upravo ti koji se interesuju za nas iz svojih interesa, i kad bismo mogli da se dogovorimo, komplikuju stvari potpomažući jedne nasuprot drugima. Istorijsko iskustvo donekle daje za pravo da se veruje da je uticaj velikih sila i njihovih vođa ponekad nameran, ponekad nehotičan ili nepromišljen u pogledu sudbina malih naroda na ovim prostorima. Velike sile su nam donosile velike ideje, progres, ali i velike nesreće pustošeći ove prostore pod raznim izgovorima i pomažući jedne nasuprot drugima, mešanjem u unutrašnju politiku bilo da se radilo o ustoličavanju ili skidanju vladara i vlada, krojenju i prekrajanju granica, primoravanju na život u okvirima koji se nisu želeli ili na razne saveze. Istorija je puna takvih primera.

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Zato što se uticaj velikih sila provlači kao crvena nit kroz istoriju svih balkanskih državica, stvoren je obrazac ponašanja, očekivanja i dodvoravanja svakom vođi u velikim zemljama, koji može da ostvari naše želje i stremljenja. Po pravilu, takva očekivanja i nade se na kraju redovno izjalove.

S druge strane, nije dobra politika generisanja bespomoćnosti da smo mali, beznačajni i nemoćni pred velikim silama i njihovim interesima.”

Za jedne je razgraničenje model koji na najbolji mogući način rešava kosovsko pitanje. Za druge to je uvod u dalju promenu granica na Balkanu. Da li je i tu istina negde na sredini?

“Ma kako ga prikazivali i prikrivali, ključno pitanje kroz istoriju 19. i 20. veka jeste pitanje granica i graničnih linija, odnosno pitanje teritorije. Albansko pitanje koje objektivno postoji na Balkanu danas je teritorijalizovano samo na prostor južne srpske pokrajine Kosova i Metohije, a improvizovane komunističke granice uzimaju se za buduće državne granice.

Albance sa Kosova i Metohije interesuje samo teritorija koju žele da omeđe, koju su im brutalnom agresijom obezbedile zapadne zemlje, posebno SAD. Ali problem nije samo u granicama i razgraničenju, već u osećaju nepravde nametnutim granicama. To je seme koje je nicalo u sukobe.

Samo velike međunarodne konferencije, a istorija to pokazuje, mogu da promene granice, koje koliko-toliko mogu biti prihvatljive. Međutim, takve konferencije nema, nema ni razgraničenja. Neprincipijelno pomeranje granica već je izvršeno i legalizovano stvaranjem država od bivših jugoslovenskih republika. Ali taj princip ne važi za Srbiju čije su granice promenjene podrškom separatistima na Kosovu i Metohiji.”

Povezane vesti – INTERVJU PREDRAG OBRENOVIĆ JAKOVLJEVIĆ: Kraljica Natalija nas nije zaboravila

Zbog čega mislite da EU strahuje od modela razgraničenja, dok je za on za Amerikance prihvatljiv?

“Ne mislim ja nego vi da EU strahuje od modela razgraničenja dok je on za Amerikance prihvatljiv. Naravno da svi strahuju od promene granica, posebno one države koje imaju jake separatističke pokrete i autonomije. Presedan stvoren na Kosovu dao bi im za pravo da se pozivaju na taj presedan, bez obzira na to što Amerikanci tvrde da je Kosovo poseban slučaj. Ali ako bi se Srbi i Albanci dogovorili o promeni granica, šta bi Evropa tu mogla. Najbolje je ne dirati granice Srbije kao suverene države, ali ni granice Kosova i Metohije kao autonomne pokrajine, i sa takvim granicama da budu integrisani u EU.”

Jasno je da rešenje mora da bude postignuto uz međunarodno posredovanje. Koliko je opasno to što SAD i EU imaju različite koncepcije? Koliko to može da predstavlja smetnju donošenju konačnog rešenja koje će da bude trajno?

“To samo produžava unedogled nedefinisano stanje na prostoru Kosova i Metohije. Ali Srbija sa Kosovom i Metohijom jeste deo Evrope, a ne Amerike. EU ako ima iskren odnos i prema Srbima i prema Albancima i jednima i drugima može ponuditi momentalnu integraciju u svoj korpus i da nametne evropske standarde i vrednosti i Srbima i Albancima. Ali evropska birokratija koja sprovodi politiku moćnih evropskih zemalja pre svega Nemačke, a ne svih članica EU, otvoreno govori o dve države koje treba da postignu ni manje ni više nego obavezujući sporazum.

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Obavezujući uglavnom za Srbiju. A rešenja koja se traže protiv Srba i Srbije ne mogu stabilizovati ni Kosovo ni Balkan. Kosovo ne može da bude ni samo srpsko ni samo albansko, mada je na dobrom putu. Kosovo mora da bude i srpsko i albansko.

Srbija se permanentno, očigledno i praktično uslovljava priznavanjem Kosova i Metohije kao suverene države, bez obzira na to što se to eufemistički naziva procesom normalizacije odnosa ili procesom saradnje i pomirenja. Na dugom putu ka članstvu u EU uslovljava se Srbija da uspostavi saradnju sa administracijom u Prištini, a istovremeno se ta administracija ohrabruje i tretira kao državna struktura nezavisnog Kosova. No problem nije samo u tome. Od Srbije se traži i očekuje da aktivno učestvuje u zaokruživanju kosovske nezavisnosti, brisanju i demontaži institucionalnih i drugih veza sa maticom. Dakle, nije dovoljno što većina zapadnih zemalja aktivno potpomaže nezavisnost Kosova i Metohije nego se to traži i od Srbije, na ovaj ili onaj način. Jer na kraju krajeva tek kad Srbija prizna Kosovo, onda je proces stvarno završen. Zato se raznim sporazumima kidaju poslednje niti veza Srba sa prostora Kosova i Metohije sa srpskom državom i uklanjaju tragovi srpske državnosti. A sve dok te niti postoje, i sve dok Srbija ne prizna Kosovo kao nezavisnu državu, to pitanje nije rešeno.

Povezane vesti – INTERVJU VLADIMIR VUČKOVIĆ: Treba nam neki novi Obrenović

Već smo uslovljeni činjenicom da se vodi posebna politika EU prema Kosovu a posebna prema Srbiji. Ako se vodi posebna politika pregovora sa Kosovom, krajnji ishod je ulazak i Kosova u EU. A ako Srbija uđe koju godinu pre Kosova, to će značiti de fakto priznavanje jer je Srbija u EU, a bez Kosova.

Zar nije logično da procesi pristupanja EU budu objedinjeni i da Srbija sa Kosovom i njegovim posebnim statusom bude deo EU. Što pre, to bolje. Ucenjivanje pristupanja Evropskoj uniji, savezu država, za odricanje i ustupanje uzurpirane državne teritorije Kosova i
Metohije, treba, po mom mišljenju, odbaciti kao ucenjivačko i nefer rešenje. Jer i da sutra Srbija prizna Kosovo i Metohiju,
ona neće ući u EU. Rešavanje pitanja Kosova priznavanjem pune nezavisnosti je pre uvod u destabilizaciju Balkana nego preko potrebno umirenje. Zato je potrebno celovito rešavanje i albanskog, ali i srpskog pitanja na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Bez tog celovitog rešenja i uvažavanja legitimnih interesa i Srba i Albanaca problemi će tinjati i destabilizovaće prostor Balkana u narednim decenijama.”

Da li rešenje, kakvo god da bude, mora da dobije podršku i Moskve i Pekinga? Može li se tu Srbija suočiti sa određenim problemima ukoliko jedna od ove dve države ne pokaže razumevanje za rešenje koje bi, teoretski, odgovaralo i Beogradu i Prištini?

“Apsolutno i to u Savetu bezbednosti. Savet bezbednosti pre ili kasnije treba da otvori debatu o nelegitimnoj agresiji NATO predvođenu SAD. Svako rešenje mora biti potvrđeno novom rezolucijom.”

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Ideju podele Kosova je još osamdesetih godina izneo Dobrica Ćosić, ali ona očigledno nikad nije ozbiljno razmatrana. Može li se nekih 40 godina kasnije ispostaviti da smo tada pogrešili?

“Komunistička rešenja nacionalnog pitanja koštaju Srbiju danas. Srpski komunisti nisu zastupali srpski nacionalni ni državni interes već ideološki, zastupali su internacionalistički i antisrpski stav o oslobađanju svih naroda i narodnosti od tzv. velikosrpskog hegemonizma i ugnjetavanja. Kada se svi oni namire, pod parolama o bratstvu i jedinstvu, da ono što preostane bude Srbija. Komunističke improvizovane granice su granice današnjih državica razvaljene Jugoslavije. Za zapad, posebno Nemačku su prihvatljive i nepromenljive. Ali taj princip ne važi za Srbiju. Inače, predloga da se Kosovo i Metohija ustupi Albaniji bilo je neposredno posle rata. I Tito i Kardelj i drugi rukovodioci davali su izjave o tome da taj prostor ustupe Albaniji, istina pod uslovom boljeg povezivanja Jugoslavije i Albanije.

Povezane vesti – INTERVJU SUZANA RAJIĆ: Srbima su nedostajala trajna rešenja

Ćosić je o tome pisao u svojim knjigama, ali to su samo razmišljanja. Ideju razgraničenja, ako se ne varam, polovinom 1996. Eksplicitno je ponovio i predsednik SANU Aleksandara Despić, koji je smatrao da treba otpočeti pregovore sa onima koji se zalažu za otcepljenje Kosova i Metohije, i mirnom i civilizovanom razdvajanju i demarkaciji.”

Više pročitajte u u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar