Vesti
08.04.2021. 18:49
Bojana Krkeljić

INTERVJU GOJKO RONČEVIĆ

ISPOVESTI PREŽIVELIH LOGORAŠA

gojko-roncevic-
Izvor: Foto: Oksana Skendžić

INTERVJU GOJKO RONČEVIĆ MRAOVIĆ: Majka me je spasla, nju su ubili

Selo Trstenica na Kordunu. Gojko Rončević Mraović imao je sedam

INTERVJU GOJKO RONČEVIĆ MRAOVIĆ: Majka me je spasla, nju su ubili

Selo Trstenica na Kordunu. Gojko Rončević Mraović imao je sedam godina kada se 1941. formirala NDH i donela zakon da se trećina Srba pobije, trećina pokrsti, a trećina protera.

„U glinskoj crkvi, 3. avgusta 1941, okupilo se nekoliko hiljada Srba. Bili su pozvani da se pokrste, uz obećanje da će tako preživeti. I narod se odazvao, planirajući da se posle rata vrati u pravoslavlje. Onda su njih 1.030 uveli u crkvu i poklali ih sve. Poklano je devetoro iz moje familije Mraović. Jedini preživeli bio je Ljuban Jednak, i on je i ispričao priču o masakru. Ljuban je ostao u Hrvatskoj posle rata, a onda, da ga ne bi klali i po drugi put, u ’Oluji’ je došao u Beograd, i ovde je i umro“, priča čika Gojko za „Ekspres“.

Gojko Rončević Mraović Gojko Rončević Mraović, Foto: Oksana Skendžić

Njegovu porodicu, kaže, od ustaša je čuvao jedan očev prijatelj, Hrvat iz sela koji je obukao ustašku uniformu. Sve do kraja decembra 1941. godine.

„Dvadeset sedmog decembra počeo je egzodus. Napustili smo kuću da nas ne bi žive spalili. Otac, majka, dva brata, sestra i ja. Bili smo u zbegu. Najstarija sestra i ja smo se nekako držali uz majku, koja je u naručju držala mog brata od tri godine. U jednom momentu su nas ustaše sustigle. Sećam se samo da je meni i sestri od 14 godina majka rekla da bežimo, što dalje od nje… Držala je brata u rukama kada su je ustaše ubile. I nju i brata. Tu scenu nikada nisam zaboravio. Za mnom i za sestrom, koji smo bili sto metara dalje, pucali su. Ispalili su dva metka, ali nas nisu pogodili… I onda smo se sestra i ja nekako pogubili, jedno od drugog. Ona je ušla dublje u šumu, ja ka nekom potoku. I tu sam negde pao. Tek posle nedelju dana sam se osvestio i nastavio da bežim, sam. Onda sam sreo dvoje ljudi, muža i ženu. Srbe. U zbegu. Oni su me odveli u Čemernicu. Tek kasnije sam saznao da mi je sestra ostala u šumi. Umrla je od smrzavanja“, priča čika Gojko.

Povezane vesti - Genocid bez presedana

O ocu i dvojici braće nije znao ništa skoro mesec dana.

„Bio sam na Petrovoj gori. Onda su partizani oslobodili Vojnić, koji je branilo 450 ustaša. Sve kuće su spalili. A onda je Vojnić postao slobodan gradić, tu je bio i glavni partizanski štab. Tu sam i sreo jednog brata. Od njega sam čuo šta se desilo ocu i drugom bratu. Ubili su ih na Božić 1942. godine, u našoj kući, u našem selu, gde se otac sa dvojicom braće vratio iz zbega. U selo se vratilo još nekoliko žena i dece. U našoj spaljenoj kući su čekali Božić i onda su upale ustaše. Jednog brata su mi ubili. Drugog ranili u ruku. On je preživeo i došao posle u Vojnić, gde mi je sve i ispričao. Otac je pokušao da pobegne pred ustašama, iz kuće u brdo, gde su ga i sustigli. Sekli su ga deo po deo. Tako je ubijen“, priča ovaj vremešni muškarac u svojoj sada 87. godini života.

Gojko Rončević Mraović Gojko Rončević Mraović, Foto: Oksana Skendžić

Gojko i brat bili su na sigurnom do marta 1942, a onda su ustaše ponovo krenule u ofanzivu.

„Napustili smo Vojnić. Lutali smo po šumi, a onda su ustaše osvojile vrh Petrove gore. Počeo je pokolj. Zaklali su 2.500 ljudi, mojih Kordunaša. Partizani su napravili jedan proboj, ali se narod većim delom predao. Vratili su se u svoja sela. I brat i ja smo se vratili. Pored stričeve spaljene kuće napravili smo kolibu. Tu je sa nama bila i baba, po ocu. Ona nas je i spasla. Hranila nas je divljim zeljem i koprivom. Samo to je i bilo. Ništa i ničeg drugog. Mog brata je stric, koji je bio sa nama, uspeo da udomi kod jedne hrvatske porodice u susednom selu, kao slugu. Tamo je kod njih i ostao do kraja rata, i do smrti ću biti zahvalan toj porodici. Spasli su mi brata. Preživeo je rat kod njih“, nastavlja čika Gojko.

On je ostao u kolibi, pored spaljene kuće. Ali, mir nije potrajao. Nije ga ni očekivao.

„Krajem maja su ustaše ponovo upale u selo. Pokupili su nas sve. Mene i još nekoliko porodica koje su bukvalno živele na zgarištu svojih ognjišta. Odveli su nas u logor Jastrebarsko, tu su vršili selekciju. Neke su odmah slali u Jasenovac, uglavnom mušku decu. Mene su ostavili u Jastrebarskom. Tu nas je bilo oko 2.500 dece. Tu sam zatekao i strinu, koju su pokupili još na Božić, njene ćerke, moje sestre. I onda su nas 40–50 dece izdvojili. Odveli su nas u zgradu za prevaspitavanje. To je bila jedna kula, zamak. Tu su nam obukli ustaške uniforme. Išli smo u katoličku crkvu svaki dan, učili su nas ustaške pesme. Mi koji smo bili izdvojeni za prevaspitavanje prošli smo bolje od ostale dece koja su bila smeštena u barakama. Svakog dana tu je ubijano 10, 12 dece. Znali smo to. Bilo je strašno. Dovodili su ih do jama i tu, pred jamama, ih ubijali, a tela su upadala“, i tu Gojko zastaje sa pričom, a suze cakle u njegovim očima. Isto kao i kada je pričao o ubistvu majke.

Povezane vesti - DECA IZ PAKLA: Svedočenje iz logora Jastrebarsko

U logoru Jastrebarsko bio je do 16. avgusta 1942. godine.

„Partizani su tog dana oslobodili dečiji logor. Ne znam ni sam kako nisu uspeli da oslobode Jasenovac. To pitanje me i dan-danas, 80 godina kasnije, muči“, nastavlja Gojko.

Nastavak je imao i njegov život. Posle oslobađanja Jastrebarskog, on je u koloni izbeglica došao u Beograd.

„Tad mi je život spasao jedan Nemac. Nas nekoliko je vozom krenulo iz Zagreba za Beograd. Ustaša, kontrolor, ušao je da traži karte. Naravno da nisam imao kartu i taj Nemac me je sakrio ispod klupe. Postavio je cokulu ispred ustaše, tako me je spasao, i tako sam stigao u Beograd“, priča čika Gojko. Iz Beograda, dvadesetak dana kasnije otišao je u selo Ostojićevo na severu Banata, gde mu je u međuvremenu izbegao stric. U Ostojićevu je ostao do kraja rata.

 

INTERVJU JELENA BUHAČ RADOJIČIĆ: I dalje tražim mog Iliju

„Dok živim tražiću mog Iliju. Mog brata. Moram“, prve su reči Jelene Buhač Radojičić, danas 87-godišnje gospođe iz Zemuna, ali sa očima u kojima je sačuvan sav užas logora Jasenovac i stradalništvo njene porodice. Oči sedmogodišnje devojčice iz sela Jablanca u Potkozarju.

Po njenoj životnoj priči je, kažu, i napisan scenario za film „Dara iz Jasenovca“, a ona na to kaže: „Ne znam. Saslušajte moju priču, pa prosudite.“ A sa filmom je i te kako imala veze.

„Sve je počelo mojim poznanstvom sa glumcem Tihomirom Stanićem. Upoznala sam ga 2012. godine u Ateljeu 212. On je pokrenuo tu priču o deci Jasenovca, a ja sam se nadala da ću tako naći mog brata Iliju. Ilija je nestao 1943. godine u Zagrebu, i jedina želja i nada celog života mi je da ga pronađem… Stanić i ja smo zajedno putovali u Jasenovac. Bili smo i na grobu Diane Budisavljević. Međutim, on nije uspeo da dobije finansijsku podršku da napravi film. Onda me je pozvao pre godinu dana. Rekao mi je da se film radi, da ga radi Gaga Antonijević, da mu je ispričao priču o meni. Odgledala sam film i, da, ima scena koje su moja priča, moj život“, priča gospođa Jelena za „Ekspres“.

Jelena Buhač Radojičić, Foto: Oksana Skendžić Jelena Buhač Radojičić, Foto: Oksana Skendžić

A njena priča počinje u aprilu 1941. godine u selu Jablanovac, do kog je, kada je voda plavila, moglo da se priđe samo čamcima. Jelena sa majkom Anom, ocem Božom, braćom Živkom, Dušanom i Ilijom. Sa babom i dedom.

„Ustaše su u moje selo prvi put upale u aprilu 1941, a onda ponovo i sledeće godine. Tada su i doneli odluku da nas sve pobiju. Oduzeli su nam sve čamce. Moj otac je tada imao 32 godine, majka 28, brat Živko devet, Ilija tek godinu i po dana. Brata Dušana koji je bio sa bakom su te 1942. godine zaklali. I njega i baku“, priča gospođa Jelena.

Povezane vesti - TITO NE BI DAO DA DARA NERVIRA HRVATE

Seća se da su po upadu ustaša čamcima pobegli u Bosnu. Tu su bili u zbegu sve do Treće partizanske ofanzive.

„Tada su nas uhvatili na Kozari i vratili su nas u Orahovo. Tu smo ušli u kuću neke muslimanske porodice. Moj otac se sakrio u odžak. I onda su upali i Nemci i ustaše. Došli su da traže mog oca. Moja majka je polila vodu po podu i ja sam onako mala gledala da stanem na suvo, da ako me ubiju ne padnem na mokar pod… Onda su nas sve izveli ispred kuće, u dvorište, uperili su mitraljez u nas. Nemac je gledao u sat. I onda je tata izašao iz odžaka. Vezali su ga žicom i odveli. Nikad nisam saznala gde. Nikad ga više nisam videla, ništa čula o njemu. Nemam nijednu njegovu sliku i ne pamtim ga, ne mogu da vratim sećanje na to kako je izgledao“, nastavlja gospođa Jelena. Sutradan su ona, majka i braća sprovedeni u logor u Staru Gradišku. Dvadeset četiri kilometra peške.

„Čekali smo ceo dan da uđemo u logor. Oni su logor praznili ubijanjem logoraša koji su već bili unutra. Mi smo ušli sutradan. Tu na prijemu su nam oduzimali vrednosti, kako je ko šta imao. I tu se sećam jedne Židovkinje, koja je odala da druga krije minđuše u punđi. Prislonili su je uza zid i zapucali. Mi smo se sakrili iza mamine suknje, zažmurili smo. Moj brat Živko, Ilija, ja i majka u logoru… Sećam se i tog kazana, ali ne znam sa kojom posudom sam išla po hranu. To i nije bila hrana. Vodu smo pili iz bunara punog fekalija. Sećam se i kako sam gledala u jednu baku koja je dugo pokušavala da isisa srž iz neke kosti. Deca su bila po podrumima, mršava, nije bilo roditelja uz tu decu… Jednom sam rekla majci da sam gladna, a ona me je pogledala i rekla: ’Nema hrane, ovo je logor.’ Posle mi je rekla da joj nikada više ne tražim hranu“, nastavlja gospođa Jelena.

Jelena Buhač Radojičić, Foto: Oksana Skendžić Jelena Buhač Radojičić, Foto: Oksana Skendžić

A onda je 1943. godine, kaže, u logor došla Diana Budisavljević.

„Diana je došla sa ženama iz Crvenog krsta. Sećam je se kroz maglu, samo znam da je imala crnu kosu. Ona je slala pakete pomoći i ranije u logor, ali nisu stizali do nas. Prišla je mojoj majci. Rekla joj je da joj da decu: ’Vaša deca će živeti bolje, udobnije. Imaće hleb i belu kafu’… I onda je nastala vriska. Vriska dece koja su plakala što se odvajaju od majki, od svojih. Moja majka je dala troje dece, a da nije znala da li će nas ikada više videti“, priča gospođa Jelena.

Onda su decu odveli u neku sobu.

„Živko, moj stariji brat, više nije bio sa nama. Iliju su stavili na sprat, spustila ga je moja sestra od strica, Mara. Sećam se da sam u rukama imala neki zavežljaj, i ne sećam se šta je u njemu bilo. Onda sam uzela Iliju. Držala sam ga u naručju kada ga je uzela časna sestra. Okupala ga je, a onda sam videla kako ga domobrani nose na nosilima. On u haljinici, gleda u mene. I tada sam ga videla poslednji put“, priča gospođa Jelena.

Povezane vesti - HRVATSKA IMA GENOCIDNU PROŠLOST

Njenu majku Anu su kasnije deportovali u Nemačku.

Jelena i brat Živko poslati su u hraniteljske porodice u Slokovac kod Ludberga.

„Uzela me je jedna gospođa Hrvatica. Gazdarica. Dala mi je jednu haljinu od konoplje. U toj haljini sam sačekala i kraj rata. Brata Živka sam videla dve nedelje kasnije u crkvi. Majku su iz Lajpciga vratili 1944. godine. Našli smo se svi 1945. posle oslobođenja i krenuli u Slavoniju, ali Iliju nismo našli. Nikad. Bio je bolešljiv, verovatno ga nijedna porodica nije htela. Obišli smo posle rata ceo Zagreb, sve što je moglo, tražeći ga, ali nikada nismo pronašli nijedan trag o njemu – ni da je živ ni da je mrtav. Majku sam jednom pitala za oca, da li je živ. Samo je ćutala. Posle sam od strine čula da su on i ostali muškarci iz sela završili u selu Uskoke, da su tamo sami sebi kopali jame i da su ubijani maljem. Ne znam ni gde mu je grob“, kroz uzdah izgovara Jelena Buhač Radojičić.

Život treba voleti

Jelena se posle oslobođenja udala i danas ima dva sina, unučiće.

„Ceo život sam živela u siromaštvu. U Hrvatskoj su nam srušili dve kuće. Udala sam se za čoveka čija je kuća bila stara 120 godina. Nikad ništa nisam dobila, ni od koga. Radila sam kao službenik u zdravstvenom sektoru, i danas mogu samo da kažem da život treba voleti. Da treba voleti ljude“, kaže Jelena.

Udruženje bez novca

"Pre 60 godina preživeli logoraši organizovali su svoje udruženje, ali za sve to vreme nije rešeno pitanje finansiranja. Sem članarina, Udruženje nema stalni izvor prihoda, što znači da nemamo osnovne uslove za rad, ni prostorije, ni fiksni telefon. Članovi Udruženja volonterski rade od svojih kuća", kaže Jelena Buhač Radojičić

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
20°C
22.04.2021.
Beograd

Najčitanije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve