Francusko-Nemački papir
Kosovo - pitanje realnog i održivog kompromisa
"Ne možemo svi sve da dobijemo, to bi značilo da smo svi sve izgubili. Ne možemo ni svi sve da izgubimo. Najbolje je da svi izgubimo mnogo, da bismo ponešto dobili. Jer to može da bude jedina pobednička formula. Sve drugo je katastrofa za sve nas."
Ovako je pre četiri godine Aleksandar Vučić govorio o konačnom rešenju kosovskog pitanja. Reči koje je izgovorio mnogi su dočekali sa podsmehom, ali ako se zađe u suštinu i pročita između redova, predsednik Srbije je još tada poslao poruku da je spreman na kompromis, ali da obe strane i kosovska i srpska, moraju da na kraju priče budu podjednako zadovoljne, odnosno nezadovoljne.
Situacija se od 2018. godine, naročito u poslednje vreme, dosta promenila. Aktivnijim i odlučnijim mešanjem Nemačke i Francuske postalo je jasno da se menja pogled na pregovore Beograda i Prištine, ali i da su i uloge drugačije podeljene. Makar prividno.
Amerika je očigledno odlučila da glavnu reč prepusti Evropi, odnosno Makronu i Šolcu, koji preko svojih izaslanika trenutno vode glavnu reč i pokušavaju da pokrenu proces dijaloga sa mrtve tačke. Iako direktno nije uključena, Amerika sada ima ulogu supervizora i njeni apetiti na kraju moraju biti zadovoljeni. Kada je reč o Miroslavu Lajčaku, on sada i zvanično ima veze sa pregovorima isključivo preko svoje titule – specijalnog predstavnika Evropske unije za dijalog Srbije i Kosova.
Navedenom u prilog ide i takozvani nemačko-francuski papir za koji se nedavno ispostavilo da definitivno postoji. O njemu je pre nekoliko dana, obraćajući se naciji iz Palate „Srbija“ govorio Aleksandar Vučić.
On je tom prilikom istakao da Srbija na stolu ima predlog Nemačke i Francuske za rešenje kosovskog pitanja kojim se predviđa da Priština postane članica UN, bez formalnog priznanja Beograda.
"Srbija bi za to, nije to precizirano, dobila brzi ulazak u EU i verovatno značajnu ekonomsku korist. Rekao sam da je za Srbiju, i zbog Ustava, ali ne samo zbog toga, neprihvatljivo da Kosovo bude članica UN i da će to nositi svoje posledice. Stav Republike Srbije je da moramo da razgovaramo, suviše ste veliki i jaki da bismo izbegli razgovor", naveo je Vučić i dodao da se sve svodi na to da Srbija ne mora formalno da prizna Kosovo.
Iako famozni papir i dalje nije dostupan javnosti, ono što za sada znamo o njemu ne odaje utisak da Beograd i Kosovo podjednako dobijaju, odnosno gube. Naprotiv, i dalje se isključivo od jedne strane očekuju ustupci i kompromis.
Ispada da je jedini benefit Srbije ulazak u Evropsku uniju. To je ista ona šargarepa kojom nam se maše već dvadeset godina. Realnost je ipak drugačija. Srbija jeste mala u odnosu na Francusku i Nemačku i s tim u vezi primorana je da sasluša njihov predlog, ali njena pozicija se zbog rata u Ukrajini promenila. Jer, želeli to neki da priznaju ili ne, Evropska unija i Srbija su trenutno jedna drugoj podjednako potrebne, samo su razlozi drugačiji.
Evropi je u ovom trenutku važno jedinstvo, odnosno jedinstven stav prema ratu u Ukrajini, i čini se da Srbiji svakako sleduje brži put ka Evropskoj uniji ukoliko bi uvela sankcije Rusiji. Kosovo ne bi trebalo da bude deo te priče.
Ukoliko neko želi da na ozbiljan način govori o rešenju kosovskog pitanja, Zajednica opština sa srpskom većinom mora konačno da postane predmet rasprave i da se poradi na njenom formiranju. Jer kada govorimo o kompromisima, bez kojih definitivno neće doći do konačnog rešenja, ZSO je prst u oku Albancima sa Kosova i kompromis na koji moraju da pristanu.
O ovome je na nedavnoj konferenciji govorio i Aleksandar Vučić.
"Naša najveća greška bila je ta što smo prihvatili da EU počne da rukovodi procesom rešavanja konačnog statusa Kosova i Metohije. Bez obzira na potpisan Briselski sporazum, mi i dalje nismo uspeli na ozbiljan način da postavimo pitanje Zajednice srpskih opština na dnevni red. Svaki put bi pokušali da nas umire time što bi rekli da će to biti sledeći put. A svakog sledećeg puta iskrsla bi nova kriza koju bi Albanci izazvali uz podršku Kvinte", rekao je predsednik Srbije.
Ovako predstavljen nemačko-francuski papir nije ništa drugo nego model dve Nemačke, koji je predložio Volfgang Išinger, ili Ahtisarijev plan… Oba predloga nisu podrazumevala formalno priznanje kosovske nezavisnosti.
O predlogu Nemačke i Francuske nedavno je u emisiji „Pola sata Demostata“ govorio i Vuk Drašković koji je tom prilikom istakao da najnoviji predlog nije ništa drugo nego novo pakovanje Ahtisarijevog plana za Kosovo.
Drašković je podsetio da je Ahtisari na pregovorima o konačnom statusu Kosova, koji su vođeni u Beču 2006. i 2007. godine, nametnuo rešenje koje nije predviđalo formalno priznanje dobijeno od Srbije, a koje su do same završnice svi prihvatili.
Međutim, kada je trebalo da se glasa, Rusija je pokušala da trguje i zatražila da isti status koji dobije Kosovo dobiju i Abhazija, Osetija, Pridnjestrovlje, što je Zapad odbio, nakon čega su Rusi kazali da Ahtisarijev dokument ne može pred Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija jer će oni staviti veto.
Istom prilikom Drašković je govorio i o Zajednici srpskih opština i istakao da je asocijacija srpskih opština bila predviđena i Ahtisarijevim planom, ali da je tada bilo mnogo prostora za pregovore jer su predviđena ovlašćenja, iako već značajna, mogla da budu i proširena.
"Nažalost, ja mislim po nagovoru iz Kremlja, tadašnji predsednik Tomislav Nikolić je tada minirao Briselski sporazum, odnosno Zajednicu srpskih opština, izjavom da ZSO mora da bude nova Republika Srpska i to je bilo bacanje soli u oči Albancima i od tada Albanci beže od ZSO-a u strahu da ne dobiju RS", naveo je Drašković.
Koliko god ZSO bila so u očima Albanaca, ona mora da bude deo fer dogovora jer etnički pripada Srbiji.
Dosadašnji pregovori između Beograda i Prištine, koji traju duže od jedne decenije, kada se podvuče crta, nisu ništa drugo do održavanje zamrznutog konflikta. Vreme jeste izgubljeno, ali Srbija je imala priliku da nešto i nauči od kosovskih političara, pre svega od kada je Aljbin Kurti na vlasti. Nestrpljenje nije put do uspeha.
Na kraju krajeva, Srbija se i dalje pita da li će Kosovo postati deo međunarodnih organizacija bez čega Kosovo ne može da da legitimitet svojoj samoproglašenoj nezavisnosti.
Predlog Nemačke i Francuske, makar ono što za sada znamo o njemu, iz pozicije Srbije treba prihvatiti tako da je na stolu sve, ali i dalje ništa. Na kraju krajeva, ukoliko se i ide ka rešenju koje se oslanja na model dve Nemačke, odnosno Ahtisarijev plan, vreme treba da bude najveći saveznik Srbije.
Iako se danas svi pozivaju na međunarodno pravo, ono je na marginama jer vlada pravo sile, koje je dugoročno neodrživo.
Međunarodno pravo, a samim tim i pravo naroda na samoopredeljenje, za 10 do 20 godina možda ponovo bude na ceni. Ukoliko je njegov teritorijalni aspekt za mnoge upitan, etnički Sever Kosova neupitno pripada Srbiji.
Možda je ponovo trenutak da se pokrene priča o hongkonškom modelu po kome bi se u budućnosti rešio status Severa Kosova.