Vesti
15.05.2023. 14:00
Vojislav Tufegdžić

Crni dani

Metri problema pod tepihom - šta nam se desilo i zašto

pucnjava u školi, ATA IMAGES, 15.5.2023.
Izvor: ATAIMAGES / Milos Tesic

Nikada se toliko učestalo u Srbiji nije čula reč empatija. Termin koji bi trebalo da poveže, u manjoj meri objasni, dve tragedije u kojima je maloletni dečak star 13 godina u školi ubio osmoro učenika, svojih vršnjaka, radnika obezbeđenja, teško ranio još sedmoro, a gotovo u istom danu tek punoletni mladić u okolini Mladenovca hicima iz automatske puške ubio osmoro jednako mladih i još 14 teško ranio.

Obojica počinilaca su uhapšena. Ali, osim zadovoljenja nužnih zakonskih normi, pitanje je u kojoj meri će stradalnici, njihovi najbliži i čitavo društvo moći da pomisle kako je pravda, bez obzira na visinu kazni koje bi mogle da im budu izrečene, bar u promilima zadovoljena.

Empatija je prethodnih dana intenzivno navođena u smislu shvatanja pozicije i osećanja drugih osoba. Iz bližeg ili daljeg okruženja. U slobodnijoj definiciji – stavljanje u tuđu poziciju, doživljavanje osećanja onih koji iz nekog razloga pate ili bi mogli da pate. U poslednjim tragičnim događajima razumevanje i osećanja dečaka, svejedno da li starih 13 ili 20 godina, ni najmanje nije bilo. To nije pitanje samo krivice, reč je i o svemu drugom.

Saosećanje s nevoljama drugih, što je možda umesniji termin od empatije, odavno nije kategorija koja bi u Srbiji mogla da se smatra podrazumevajućom. Ko god da se pita, u sebi ili naglas, gde se izgubila mogao bi da pokuša da pruži odgovor na upit – kada je poslednji put ovde uopšte obitavala?

Užasni događaji dokaz su da ničim ne možemo da se pohvalimo u pokušaju da relativizujemo odgovornost prema veoma mladima kojima dajemo primer sopstvenim lošim učinkom ili apsolutnim nečinjenjem. Imetak, status, nazoviuvažavanje okruženja nikoga neće abolirati. Pojedine to neće dotaći, pojedini neće biti u stanju da shvate.

Neupamćeno 

Izražavajući nevericu zbog masakra učenika u beogradskoj osnovnoj školi, na umesan način je naš zajednički odnos prema pređašnjem protumačio pisac i novinar Boris Dežulović.

"Malo je što u našim jezicima devalviralo kao ’nezapamćeni zločin’, i kad štokavske novine nešto objave kao ’nezapamćeni zločin!’, to najčešće znači da se takav zločin ne pamti još od prošlog mjeseca. Poklao cijelu obitelj, ubio majku sjekirom, silovao devedesetogodišnju staricu, kalašnjikovom likvidirao cijelo selo, utrpao ljude u podrum i žive ih zapalio, avionom bombardirao gradsku bolnicu, opkolio grad i pobio deset hiljada ljudi: ako ti zločini iz naših crnih kronika i jesu nezapamćeni, to nije zbog toga što se nikad prije za naših života nisu dogodili, nego samo zato što ih – kako sama riječ kaže – nismo zapamtili. Svi su ti zločini, ukratko, nezapamćeni iz jednog jednostavnog razloga – naš narod slabo pamti“, napisao je za zagrebačke "Novosti“.
 

Saosećanje i pamćenje svakako nisu kategorije koje bismo mogli da prigrlimo kao bliske. Od ’90-ih godina prošlog veka građani Srbije živeli su traumatične događaje koje je teško svariti u tek jednom životu. Možemo samo da nagađamo šta se u svakom od nas akumuliralo za to vreme. Nažalost, nismo se pokazali u svetlu kakvo volimo da nas obasjava.

Škola straha

Tragedija u "Ribnikaru"

Pucnjava u školi vladislav ribnikar 5.5.2023

Tragedija u "Ribnikaru"

05.05.2023. 17:05

Škola straha

Raspad nekadašnje Jugoslavije bio je praćen užasnim ratnim dešavanjima i degradacijom neupitnih vrednosti pod kojima su generacije odrastale. Privikavanje na nove "standarde“, deobe na pogodne i nepogodne nacije, prijatelje, dojučerašnje komšije… nisu prošle lako. Zapravo, nikada u potpunosti kao takve nisu ni prihvaćene. Iskreni izrazi saučešća zbog poslednje katastrofe u Beogradu upućeni iz čitavog regiona, bivših republika nekada zajedničke domovine, dani žalosti proglašeni u nekima od njih najbolja su ilustracija zajedničkih tragedija i besmislenih krvoprolića od kojih je sve loše počelo.

Puno propratnog, što nije prouzrokovano s druge strane rovova, pokazalo je lošu stranu ljudi od kojih se očekivala saosećajnost s nevoljnicima. Pristigle izbegličke kolone nisu naišle na širok osmeh i zagrljaj sa ove strane Drine. Brojna svedočenja izbeglica o primerima da su im, s tek nešto stvari na prikolicama i uglavnom bez ikakve vredne imovine, sunarodnici usput naplaćivali vodu i sendviče gurana su "pod tepih“ kako se sami pred sobom ne bismo brukali. Oni koji rođake i obezbeđen smeštaj u Srbiji nisu imali slati su iz jednog u drugi prihvatni centar. Pojedini su i gotovo tri decenije kasnije u njima.

Prikrivani animozitet prema "pridošlicama“ pojačavala je prisilna mobilizacija mladića u Srbiji koji su slati na front da učestvuju u ratnim sukobima u kojima "Srbija nije učestvovala“, kako je tvrdio tadašnji režim. Mnogi od njih se nisu vratili.

Paralelno s tim među stanovništvom je galopirala nemaština prouzrokovana sankcijama UN. Ono što je moglo da se nabavi, od hrane i lekova do benzina, poreklo je vuklo iz krijumčarskih kanala kojim su rukovodile osnažene kriminalne grupe. Dok su mladi masovno napuštali zemlju, u nju su se vraćali kriminalci. Zločini, od "običnog“ banditizma, otimanja torbi, jakni ili patika na ulicama gradova, do međusobnih likvidacija među interesno zavađenim bandama, bili su svakodnevica. Već ’92. godine broj ubistava dosegao je cifru od 360! Nikada empatija prema žrtvama pominjana nije.

Jedan od prvih neshvatljivih zločina desio se u beogradskoj Pohorskoj ulici, kada su dvojica zlikovaca u stanu usmrtili majku i sina jer su "čuli“ da je porodica prodala neku nekretninu i imala puno novca. Ubili su i kućnog psa da ne bi "ostalo živih svedoka“. Jedan od zlotvora, "manje kriv“, u međuvremenu je odslužio 20 godina robijanja i postao slobodan čovek. O sudbini drugog, kojem zvanično nije isteklo 40 zatvorskih godina, ništa se ne zna. Možda mu je dobro vladanje u robijašnici skratilo krivicu.

Stare priče, nove podele 

Urušavanje empatije među sunarodnicima pojačavano je društvenim i socijalnim raslojavanjem, hiperinflacijom, propadanjem firmi, otkazima, nezaposlenošću, stvaranjem novog sloja bogataša koji je imetak sticao na nevolji svojih komšija. Nakon propadanja državnih banaka koje su sa sobom povukle ušteđevinu velikog broja građana, na scenu su stupili Dafina i Jezda, vlasnici piramidalnih štedionica iza kojih je stajala država koja je i to negirala. Lakovernima koji su od novca još nešto posedovali i uložili ga kod prevaranata nije bilo pomoći. Kada su ostali bez ičega, drugi su ih osuđivali zbog "kockanja s državom u koje su se upustili“. Prema njihovoj muci, ma kako prouzrokovanoj, razumevanja drugih nije bilo.

U isto vreme konfuzija u mišljenju i ponašanju osnaživana je novim prebrojavanjem četnika i partizana, zahtevima za rehabilitaciju i veličanje prvih, nipodaštavanju svega što su učinili i predstavljali drugi. Najgrlatiji u "ispravljanju istorije“ bili su oni čiji su stari u najvećem broju pripadali ideologiji drugih. Ujedno su se odvijala prebijanja političkih neistomišljenika, demonstracije, hapšenja, produbljivanje generacijskog jaza, nerazumevanje bilo čega mimo stavova "jačih“.

Ratni zločini u vreme dok se Srbija ponovo delila nisu, sem ukoliko su ih činili novostečeni neprijatelji, pominjani. Ili su, ako bi se nešto takvo obelodanilo, nazivani propagandom i izmišljotinama. Jer, "naš narod nije takav“. S tim da je možda bilo drugačije se nije bilo lako suočiti. Nekima nije ni danas. Posledica smo svesni. U odsustvu razumevanja za sebi bližnje, kako bi trebalo da se doživljavaju svoji sugrađani i svoje komšije, iluzorno je bilo očekivati bar trunku empatije za ljude s druge strane novih granica.

U novoj savremenoj tragediji NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore, naizgled nužno jedinstvo građana uzrokovano zajedničkom nevoljom pokazalo se kao krhka oblanda. S poslednjim bačenim bombama sledilo je povlačenje velikog broja stanovnika s Kosmeta i sile koja je trebalo da ih obezbeđuje. Ni tada se, a opet je bilo teško priznati, nisu svi u Srbiji pokazali dobrim domaćinima za nesrećnike kojima to nije bio izbor, već nužda. Vrlo brzo su se nove "pridošlice“ suočile sa sumnjama da su svoja imanja, kuće i stanove prodali neprijateljima, umesto da su tamo ostali i nastavili da se bore.

Uskoro je srušeno sve što je oličavao Miloševićev režim i na scenu stupila nova vlast čiji su se predstavnici iznenađujuće brzo pojavili u novom ruhu i s novim, skupim, manirima i životnim navikama. Organizovana je potera za ukradenim državnim novcem iznetim iz zemlje koji nikada nije pronađen, bivšeg predsednika su namah napustili svi nekadašnji bliski saradnici, ali im je pozamašan imetak uglavnom ostao neokrnjen.

Deobe su sledile i povodom izručenja Miloševića, generala, policajaca, bezbednjaka Haškom tribunalu za ratne zločine. Na sve prethodno nadovezale su se nova prebrojavanja patriota i onih koji to nisu, optužbe za izdaju i prodaju neprijateljima. Mogućnost razumevanja među suprotstavljenim stavovima i idejama postala je još bezizglednija.

Šta nam se dešava

Ništa se, nažalost, nije promenilo ni nakon ubistva Zorana Đinđića u martu 2003. godine. Nove podele proizvele su svakojake teorije zavera s krajnjim sumanutim ishodištem da je premijer bio žrtva unutar mafijaškog obračuna.

Novi demokratski obrazac življenja u Srbiji nije uneo značajan boljitak u povratku saosećanja prema drugima. Uz sve druge zločine desilo se i ubistvo dečaka romske nacionalnosti od grupe "skinhedsa“ u centru Beograda, prebijanje na smrt glumca za kojeg su napadači pomislili da je Rom. Nasilje među vršnjacima u školama je učestalo, samoubistva maloletnika zbog takvog maltretiranja zaposela naslovnice novina, maltretiranja i zločini u porodicama još češći, ubistva žena od strane supruga ili partnera poprimila epidemijske razmere.

Jedan od suludih zločina dogodilo se 2002. kada je Dragan Čedić za 25 minuta iz automata ubio sedmoro na tri različita mesta u Leskovcu. Prvo je usmrtio navodnog partnera svoje bivše supruge i ranio još jednog čoveka, zatim je u kući usmrtio bivšu suprugu, njene dve sestre, supruga jedne od sestara i komšinicu, ranio drugaricu supruge koja se tu zatekla. Zatim je u kući tetke bivše supruge ubio i nju, ranivši njenog supruga i sina.

Masovno ubistvo 27. jula 2007. u selu Jabukovac kod Negotina počinio je Nikola Radosavljević. On je iz lovačke puške usmrtio komšiju i komšinicu, zatim oca, njegovog sina i taštu, potom 15-godišnjeg dečaka čijeg je oca teško ranio, potom još jednog komšiju i komšinicu. Proglašen je neuračunljivim i poslat u zatvorsku psihijatrijsku bolnicu.

Pre 10 godina u okolini Mladenovca zločin je počinio Ljubiša Bogdanović. On je u rano jutro ubio svog sina, zatim majku, a svojoj ženi pucao u glavu, ali je ona preživela. Krenuo je zatim ka kućama komšija i rodbine i ubio još 11 osoba, među kojima i dvogodišnje dete. Među ubijenima su bili i detetovi roditelji. Još jedna ranjena osoba preminula je u bolnici.

U avgustu 2019. godine ubijeno je četvoro meštana u zaseoku između Jabukovca i Vratne. Za zločin je osuđen par koji je boravio na salašu kod ovih domaćina. Dramatičnu notu svih masovnih ubistava počinjenih u Srbiji od 2002. godine predstavlja činjenica da su monstrumi poznavali svoje žrtve, često počinjući zlodelo od članova porodice i rođaka.

Učestali i krajnje brutalni zločini nisu, iz nekog razloga, probudili ni generalnu empatiju prema stradalnicima niti su upamćeni kao upozorenje da bi nešto podjednako teško, ili još gore, moglo da se dogodi. A onda nas je upravo to zateklo. Nove podele bi izvesno dodatno trebalo da nas zabrinu. Političar Dragan Šormaz je to sažeo u konstataciju:

"Vreme je da pogledamo sebe u oči i da pogledamo šta su činjenice. A činjenica je da evrointegracije stoje, da nismo društvo tih vrednosti. Desila su se dva monstruozna zločina, ali da kažemo šta se još dešava – 16 žena je ubijeno u porodičnom nasilju ove godine, noćas je 90 prijava bilo kao reakcija na ove događaje… Naš ambijent ne valja… Previše je vraćanja u 1990-e, previše je vraćanja u prošlost.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Ovo su preporuke ponašanja prilikom traumatičnih događaja
Mentalno zdravlje

Batut

06.05.2023. 13:26

Ovo su preporuke ponašanja prilikom traumatičnih događaja

Traumatični događaji izazivaju fizičke simptome i emocionalne reakcije osobe, od kojih su najčešće neverica, osećaj straha, šoka, besa, tuge, brige, ukočenosti, bespomoćnosti..., navodi Institut "Batut" i preporučuje načine kako da postupimo u takvim situacijama.

Close
Vremenska prognoza
clear sky
24°C
22.06.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Euro 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve