Zdravlje
21.05.2025. 16:10
Vesti
03.06.2025. 11:49
Mihailo Paunović
ZABRINJAVAJUĆE
Svako treće dete doživelo NASILJE U PORODICI
"Šta je naše sigurno mesto?“ – bio je slogan prošlogodišnjeg "Angažman festa“, festivala angažovanih predstava za decu i mlade, održanog u Domu omladine Beograda.
Da li se osećaš bezbedno dok šetaš ulicama svog grada? Da li su škole mesta gde možeš slobodno da izraziš sebe, bez straha od nasilja? Da li ti je porodica utočište ili izvor tenzije? Samo su neka od pitanja koja su bila postavljana tokom ovog važnog festivala. Bila je to retka prilika kada su mladi pričali, a odrasli slušali. I čuli su ih.
Publika je posle svake predstave napuštala salu podjednako oduševljena, ali i zabrinuta. Festival je prošao, ali postavljena pitanja danas odjekuju i van pozorišnih scena. Naročito ono – da li je porodica još uvek sigurno mesto, prva linija zaštite, utočište, prostor gde su deca voljena i bezbedna? Ili se to utočište, za skoro trećinu mladih u Srbiji koji su proživeli nasilje u porodici, pretvara u izvor traume i bola?
O ovome bi trebalo da razmišlja svako ko je upoznat sa preliminarnim rezultatima nedavnog istraživanja Instituta za mentalno zdravlje koji je pokazalo da je trećina mladih pretrpela nasilje u porodici. Reč je o istom istraživanju koje nam je skrenulo pažnju da svaka peta mlada osoba u Srbiji, prosečnog uzrasta 14 i po godina, ima ozbiljan psihijatrijski poremećaj.
Došli smo u situaciju u kojoj porodica kao najvažnija i najintimnija zajednica u kojoj dete stiče prve životne vrednosti, postaje prostor ispitivanja i zabrinutosti. Za trećinu mladih u Srbiji to nije prostor ispunjen smehom i razgovorom već povicima, tišinom i nasiljem. Podaci pokazuju da je izloženost dece nasilju u porodici široko rasprostranjena, bez obzira na to da li su deca direktne žrtve nasilja ili svedoci nasilnog čina.
Ako za trećinu mladih u Srbiji porodica više nije mesto gde pronalaze podršku, utočište i ljubav, šta to govori o njenoj ulozi u savremenim okolnostima? Ovo pitanje postavili smo neuropsihološkinji Aleksandri Parojčić, koja naglašava da porodicu ne možemo da posmatramo kao izolovan slučaj.
"Ono što možemo da kažemo jeste da je to rezultat celokupnih društvenih okolnosti. Porodica nije izolovana od toga kako društvo funkcioniše. Mi vidimo povećanje nasilja na svakom nivou, tako da rezultati u tom smislu nisu neočekivani. Pored podatka da je 27,7 odsto mladih doživelo nasilje u porodici, tu je i onaj koji govori o tome da je 5,4 odsto njih doživelo fizičko nasilje u školi. Kada laički govorimo, svi mi mislimo da se nasilje događa van porodice. Ali ovo je pokazatelj velike razlike između porodice i škole kada govorimo o nasilju… Na štetu porodice“, kaže Parojčićeva za "Ekspres“.
Zbog čestih slučajeva vršnjačkog nasilja u školama širom Srbije i van učionica i školskih dvorišta, pre nekoliko godina pokrenuta je platforma "Čuvam te“ za prijavu nasilja. Mesečni izveštaji prikazani su u vidu grafikona i detaljno prikazuju prijave prema mestu događaja i obliku nasilja. Tako podaci platforme "Čuvam te“ pokazuju da je bez pridruženih i odbačenih, u aprilu tekuće godine podneto ukupno 5100 prijava nasilja koje uključuju decu. Internih ili prijava koje su podnele ustanove bilo je 2647, a eksternih, ili prijava koje su podneli građani putem ove platforme, bilo je 2453. Čak 3118 prijava uključuje vršnjačko nasilje ‒ od toga 1844 slučaja fizičkog nasilja, 1364 slučaja psihičkog nasilja, 584 slučaja digitalnog nasilja… Prema mestu događaja, najviše je bilo u obrazovnim ustanovama, 3254, od čega u osnovnim 2565, srednjim 636 i ostalim 53.
Podaci platforme "Čuvam te“ oslikavaju problem vršnjačkog nasilja, ali to je samo deo mnogo šire priče. Nasilje, nažalost, prožima sve segmente društva – od obrazovnih ustanova do porodičnih domova. Jedan od najtragičnijih primera ovog fenomena je femicid.
Za 14 godina više od 430 žena ubijeno je u porodičnom nasilju u Srbiji. Samo u prvih pet meseci 2025. godine, u Srbiji je zabeleženo čak osam slučajeva femicida. Podaci o ubijenim ženama koje je objavio Autonomni ženski centar (AŽC) iznova pokazuju da je za žene koje žive u nasilju najopasnije mesto ‒ dom u kome žive sa učiniocem.
Povodom Nacionalnog dana sećanja na žene žrtve nasilja, AŽC je 18. maja ove godine predstavio najnovije podatke o femicidu u Srbiji. Od početka tekuće godine, zaključno s polovinom maja, ubijeno je osam žena. U najmanje četiri slučaja institucije su prethodno imale informacije o nasilju koje su žene prijavljivale. Tokom 2024. godine 17 žena ubijeno je u porodično-partnerskom kontekstu, a u 13 slučajeva počinioci su bili njihovi bivši ili sadašnji partneri. U osam slučajeva, nasilje je bilo ranije prijavljeno, a najmanje trojica počinilaca već su bili osuđeni za nasilje u porodici ili pokušaj ubistva.
Sve ove priče o nasilju u porodici, vršnjačkom nasilju u školama, digitalnom nasilju i femicidu – deo su istog kruga. Deca odrastaju u sredini gde nasilje nije izuzetak, već sve češće deo svakodnevice.
Kome se deca i mladi u ovakvim okolnostima obraćaju za pomoć?
Sagovornica "Ekspresa“ kaže da je istraživanje Instituta za mentalno zdravlje rađeno među starijim osnovcima i mlađim srednjoškolcima i da su na postavljeno pitanje – kome bi se obratili za razgovor – u čak 75 odsto slučajeva odgovarali ‒ psihologu škole.
"Od onih koji su se obratili psihologu škole 71 odsto reklo je da im je to pomoglo. Što je zapravo apel na donosioce odluka i vlast. Vrlo je jasna poruka koju nam deca šalju. Njima je to potrebno. Treba im razgovor sa psiholozima škole. Mi trenutno imamo jednog psihologa na 600 učenika. Jednog psihologa ili pedagoga jer, ukoliko škola ima psihologa, nema pedagoga. Ono što smo primetili jeste da su mladi strašno želeli da pričaju sa našim istraživačima. Ti razgovori trajali su dugo jer je bilo puno dece sa samopovređivanjem i oni su bez problema pokazivali te svoje povrede i otvoreno pričali sa našim mladim psihijatrima. Naši ljudi bili su prilično potreseni nakon ovog istraživanja“, kaže Parojčićeva.
Podatak da bi se 75 odsto mladih obratilo školskim psiholozima ohrabruje jer jasno ukazuje na poverenje koje deca imaju u školsku psihološku službu. Međutim, broj psihologa u školama ukazuje na ozbiljan manjak resursa. Kao što je Parojčićeva istakla za naš list, deca šalju jasnu poruku, ali potrebno je da ta poruka dođe do onih koji imaju moć da menjaju stvari.
Ukoliko uzmemo u obzir ovaj začarani krug nasilja o kojem govorimo, da li bi trebalo da nas čudi što je tolerancija na nasilje kod dece u Srbiji u porastu, dok čak 51,9 odsto njih opravdava nasilje?
To je nedavno poručeno na javnom slušanju Odbora za prava deteta na temu "Neophodnost uvođenja dnevnog boravka za decu u sukobu sa zakonom, roditeljima, školom ili zajednicom i osnivanja posebne ustanove namenjene lečenju i osposobljavanju“.
Ministarka za brigu o porodici i demografiju Jelena Žarić Kovačević rekla je tom prilikom da je tema slušanja veoma važna i osetljiva budući da je reč o deci koja su iz nekog razloga načinila pogrešan korak, a koje je potrebno vratiti na pravi put.
Ona je naglasila da se mora imati svest da ta deca nisu prestupnici po svojoj prirodi, već su najčešće žrtve vrlo složenih porodičnih, društveno-ekonomskih okolnosti ili u nekim slučajevima i zdravstvenih problema.
Na istu temu govorio je i zaštitnik građana Zoran Pašalić koji je istakao da njegova institucija sa velikim zadovoljstvom prati i podržava uvođenje dnevnog boravka za decu koja imaju sukob sa roditeljima, školom, zajednicom i sa svojim vršnjacima, napomenuvši da je najveći oblik ili najčešći oblik nasilja kod dece upravo međuvršnjačko nasilje.
"Najstrašnije je to da je tolerancija na nasilje kod dece u porastu. U porastu je za 10 odsto, a 51,9 odsto dece čak i opravdava nasilje“, naveo je Pašalić.
Ovaj podatak ukazuje na duboko ukorenjene obrasce u društvu gde nasilje nije samo prisutno, već se često vidi kao legitiman način rešavanja sukoba. Kada polovina dece opravdava nasilje, to nam govori da ga usvajaju kao deo svakodnevice – stvarajući tako začarani krug koji se prenosi s generacije na generaciju.
U sredini gde nasilje postaje deo svakodnevice, pitanje odgovornosti ne može ostati samo na pojedincu ili porodici. Ovo je problem koji bi trebalo rešavati na više nivoa. Na svim nivoima. Policija, socijalni radnici, tužioci, sudije, školski i zdravstveni radnici, porodica, društvo u celini. Nasilje nije privatni problem, to je odraz društva. Kao što pokazuje istraživanje Instituta za mentalno zdravlje, deca su spremna da traže pomoć, ali pitanje je – da li su oni koji mogu pomoći spremni da odgovore na taj poziv? Odgovor na ovo pitanje odrediće ne samo budućnost dece, već i oblik društva u kojem želimo da živimo. Naša odgovornost je da omogućimo deci i mladima sigurno i zdravo okruženje. U suprotnom, pitanje postavljeno na Angažman festu – "Šta je naše sigurno mesto?“ – ostaće bez odgovora i nastaviće da odzvanja pozorišnim salama.
Hronika
21.03.2025. 18:05
Nasilje u porodici: Ko se brine o deci kada se sklone iz kuće
Vesti
17.04.2024. 14:51
Ozbiljna briga za društvo: Na platformi "Čuvam te" više od 3.000 prijava nasilja nad decom
Hronika
31.03.2023. 17:05
Dete je nevidljivo
Komentari
