Vesti
23.06.2021. 08:50
Vesti
28.06.2021. 06:00
Vojislav Tufegdžić
Izručenje Miloševića Hagu
Pare su presudile
Udovoljavanje međunarodnoj pravdi i pravu nisu bili osnovni motiv za izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.
Vidovdan 28. juna 2001. godine nije upamćen kao jedan od najvećih verskih praznika Srpske pravoslavne crkve. Pre dve decenije praznik je ostao u senci izručenja bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, obavljenog baš tog dana. Iako za vernike predstavlja dan žalosti, zbog čega se ne vesele, ne pevaju i ne igraju, Vidovdan je 2001. godine u beogradskom Centralnom zatvoru obeležen drugačije.
Robijaši su u nekom trenutku, u znak solidarnosti, izvesno i zbog revolta, po saznanju da je Milošević predat međunarodnom sudu organizovano iz svojih ćelija zapevali pesmu „Vidovdan“. Pojedini od njih pričali su kasnije da takav čin nije imao dodirne tačke s politikom koju je vodio nekadašnji predsednik, već sa odlukom države da, kako su govorili, „proda“ svog građanina strancima. Naravno, nisu samo zatvorenici bili tog uverenja.
Tri razloga
„Dnevnik“ državne televizije počeo je te večeri kratkom uvodnom rečenicom „Bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević predat je organima Haškog tribunala“, nakon čega je sledio snimak obraćanja premijera Zorana Đinđića iza kojeg su stajali svi prisutni članovi Vlade Srbije koji su potpisali odluku o izručenju.
Vanredna sednica vlade završena je nekoliko sati ranije, a premijer je saopštenje pročitao nepun sat pre emitovanja snimka. Prisutnim novinarima nije omogućeno da postavljaju pitanja.
„Ovu konferenciju za štampu sazvali smo da bismo vas obavestili o odlukama koje je danas donela Vlada Republike Srbije“, pročitao je Đinđić. „Na osnovu Člana 90. tačka 2. i Člana 135, stav 2. Ustava Republike Srbije, u vezi sa Članom 16. stav 2. Ustava Savezne Republike Jugoslavije, Vlada Republike Srbije donosi odluku, Član 1, u izvršavanju obaveza i opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava o radu Međunarodnog suda za krivično gonjenje osoba odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjenih na području bivše Jugoslavije, počinjenih od 1991. godine. Organi Republike Srbije će postupati po proceduri koja je određena Statutom o pravilniku i postupku i dokazima tog suda.“
Potom je saopšteno da odluka stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom glasniku“, da je on štampan odmah posle sednice vlade pod brojem 37, „što znači da je odluka već na snazi“.
Vlada Srbije navela je tri razloga koji su bili motiv za donošenje odluke o izručenju. Prvi je bio odluka Ustavnog suda tadašnje SR Jugoslavije da je Miloševićevo izručenje protivustavno.
„Isti oni ljudi koji su poništili septembarske predsedniče izbore danas su doneli sličnu odluku. Doveli su našu zemlju na ivicu opstanka i egzistencije. Da ironija bude veća, izvestilac na Saveznom ustavnom sudu bio je bivši ministar pravde Republike Srbije Aranđel Markićević, koji je neposredno učestvovao u organizaciji izborne krađe 1996. godine. Smatrali smo da taj Ustavni sud po svom sastavu i po svojoj kolektivnoj biografiji nema prava da odlučuje o ustavnosti odluka koje donosi savezna vlada, i smatramo da je odluka koju donose ovi ljudi ništavna.“
Vesti
21.06.2021. 07:00
Jedanaesti Srbin u Dejtonu
Vesti
06.04.2021. 16:11
Kratkovida kapitulacija Slobodana Miloševića na KiM 1999.
Kao drugi veoma važan razlog navedena je Donatorska konferencija koja je bila zakazana dan posle izručenja Miloševića.
„Mogućnost da na neodređeno vreme bude odložena odluka o našoj saradnji sa Haškim sudom vodi nas u rizik neviđene blamaže i ponižavanja naše države, mogućnost da sutra pre Donatorske konferencije veliki broj zemalja otkaže svoje učešće, da naši ministri savezne i republičke vlade dožive poniženje i da naša zemlja bude na stubu srama.“
Kao treći, najvažniji razlog kako je rečeno, navedeno je „ugrožavanje budućnosti Srbije“, pošto bi odlaganje izručenja bivšeg predsednika na neodređeno vreme izvesno dovelo zemlju u opasnost od međunarodne izolacije.
„Ne samo da bi se naša zemlja izložila međunarodnim poniženjima koja bi se sigurno desila sutra, nego se ugrožava reprogramiranje naših dugova, otpis naših dugova, stend baj aranžman, naše mesto u Međunarodnom monetarnom fondu i naše punopravno članstvo u svetskim ekonomskim i finansijskim organizacijama.
Vagajući štetu koja preti našoj zemlji, mi smo se opredelili za primenu Člana 135 Ustava Srbije. U njemu se kaže da u slučajevima kada savezni organi ne funkcionišu, ili ne mogu da donesu odluke koje su od interesa za obe federalne jedinice, organi Republike Srbije privremeno i u određenim slučajevima mogu da preuzmu te nadležnosti. Mi smatramo da ovaj Ustavni sud, koji je sastavljen od istih ljudi koji su zapravo bili uzrok za 5. oktobar, da taj Ustavni sud predstavlja organ koji očigledno ne funkcioniše u skladu sa interesima Srbije. Smatramo da su se time stekle ustavne okolnosti da Vlada Srbije donese odluku koju je donela. Organi Republike Srbije su u međuvremenu postupili u skladu sa ovom odlukom.“
Od 23 člana vlade, protiv ove odluke bio je jedino ministar Obren Joksimović. Potpise na odluku stavila su i sva četvorica ministara DOS-a u saveznoj vladi, kao i četvorica ministara koji su se u tom trenutku već nalazili u Briselu pripremajući se za Donatorsku konferenciju.
Domaći interesi
Sa izručenjem Slobodana Miloševića u Hag definitivno je otpala svaka mogućnost eventualnog suđenja u Srbiji za finansijske malverzacije koje je počinio režim pod njegovim vođstvom. Nije to bila tek puko smišljena fraza, pošto je policija, pre svega na osnovu izjava Mihalja Kertesa, direktora Savezne uprave carina, ali i dokaza prikupljenih iz Narodne banke Srbije, te više računa otkrivenih u Švajcarskoj i finansijskih transakcija, posedovala dobar osnov za podizanje optužnice. Kasnije od toga nije bilo ništa jer su policijska saznanja i prikupljeni dokazi predati u ruke takozvanih komisija, koje nikada nisu nijednu marku ili dolar vratile u Srbiju.
Drugu podjednako važnu okolnost izneo je jedan od inspektora koji se intenzivno bavio sakupljanjem dokaza o malverzacijama učinjenim od vremena uvođenja međunarodnog embarga prema Srbiji, do okončanja Miloševićeve vladavine:
„Da je suđenje bar počelo, ili održano u našoj zemlji, vrlo brzo bi se ustanovilo ko je u vreme tadašnje vlasti imao najviše koristi. Ispostavilo bi se da su to tajkuni, ljudi koji su se enormno obogatili u vreme kada su građani i država najviše opljačkani. Upravo oni su imali najveći interes da Milošević bude izručen kako bi se sve to sakrilo. Verujem i da su na neki način ’pomogli’ da do toga dođe što pre.“
Vesti
18.07.2020. 12:48
Slobodan nije voleo socijalnu hijerarhiju
Vesti
23.09.2020. 13:04
Zar i ti, sine Brute?
Vesti
27.01.2021. 14:25
Mit o majci
Ovakav zaključak upotpunjuje tvrdnja jednog od bliskih Miloševićevih saradnika, koji ne želi da bude imenovan jer dokaze ne može da poseduje pošto ih, u pisanoj formi, nikada nije ni bilo:
„U vreme uvođenja sankcija prema Srbiji i SRJ Milošević je imao sastanak sa četvoricom tada najjačih privrednika. Država im je dala ogroman novac kako bi svojim vezama i kanalima u zemlju uvezli sve što je bilo potrebno – od namirnica, lekova i energenata do vojne opreme. Posle svega što se dogodilo, dobro se sećam koliko je kasnije jedan od te četvorice, možda baš najimućniji od njih, jednostavno mrzeo Miloševića. Tada mi nije bilo jasno zbog čega, jer je bio povlašćen, danas o tome nemam sumnje.“
Treći važan element slagalice u interesu da se Milošević pošalje u Hag jeste, gotovo zaboravljena, nagrada od pet miliona dolara koju su Amerikanci obećali onome ko ga uhapsi i pošalje pred Međunarodni sud u Hagu. O tome su iznošene svakojake spekulacije, ali dokazi da je neko pare i uzeo, naravno, ne postoje. Međutim, prethodno citirani inspektor ne ostavlja mesta sumnji:
„Ne postoji obećanje takve vrste koje Amerikanci nisu održali. Prosto, to je za njih zanemarljiv iznos i ne žele da se brukaju. A drugo, ukoliko obećano ne bi ispunili, to bi se brzo saznalo i nikada više nigde u svetu ne bi mogli da iskoriste lakomost onih koji će za pare sve učiniti.“
Jugoslovensku delegaciju na Donatorskoj konferenciji 2001. u Briselu predvodio je Miroljub Labus. Analizirajući postignuto na ovom skupu, pojedini ekonomski analitičari zaključili su kako su efekti „dali prve plodove energične akcije Vlade Srbije – da pruži dokaze kako ima snage i volje da krene putem reformi i povratka zemlje u moderan svet“.
U večeri nakon održavanja konferencije, koja je u organizaciji Svetske banke i Evropske komisije okupila predstavnike 42 zemlje i 27 svetskih ekonomskih organizacija, Labus je saopštio da je već za tu godinu inkasirano „čvrstih obećanja podrške“ u iznosu od 1,28 milijarde dolara. To je predstavljalo 30 miliona dolara više nego što su donatori iz sveta prethodno pripremili.
Nejasan učinak
Neopravdano bi bilo zaključiti da je Srbija, odnosno tadašnja zajednica s Crnom Gorom pod nazivom SR Jugoslavija, imala preveliku mogućnost izbora. Ali, u sažetku računice, navođeno je da su 30 miliona dolara „viška“ nesrazmerni „bolnoj operaciji“, kako je nazivano izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, pogotovo što je učinjeno na Vidovdan.
Lako je bilo ustanoviti da je obećanih 30 miliona dolara više bila posledica pomalo iznenadnog povećanja direktnog američkog doprinosa pomoći. Tako su se kalkulacije o učešću, ili s druge strane strahovanja da će SAD odbiti učešće ukoliko do izručenja Miloševića ne dođe u predviđenom roku, pretvorile u skup na kojem je najmoćnija država na svetu odlučila da konkretno pokaže da drži svoja obećanja.
Uz donacije koje su našoj zemlji bile obećane sa Zapada, u tom trenutku je posebno važna bila podrška Vašingtona za povoljno reprogramiranje spoljnog duga koji je iznosio 12 milijardi dolara prema Pariskom i Londonskom klubu. U danu kada je izručivan Milošević, u Londonu je tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić počeo „eksploratorne razgovore“ o odlaganju i otpisu dela dugova komercijalnim bankama, a pre toga su bili planirani i razgovori sa Pariskim klubom. Na kraju, zvanični pregovori su sa 11. jula odloženi za septembar, jer se nije pouzdano moglo utvrditi kada će obećanje o saradnji SRJ sa Haškim tribunalom u vezi s Miloševićem biti sprovedeno u praksu.
Izbor je, ako se tako može nazvati, bio jednostavan. Ogledao se u tome da li će tadašnjoj državi biti omogućeno reprogramiranje dugova po povoljnijim, takozvanim napuljskim uslovima, za šta bi SRJ za dug od 12 milijardi dolara u narednih 20 godina morala da plati oko 40 milijardi dolara, ili po „hjustonskim kriterijumima“, što bi doseglo ukupan iznos od čak 78 milijardi dolara. Suvišno je opisivati razliku od 38 milijardi.
Briselska ekipa naših pregovarača ipak nije mogla da saopšti kako je dobila čvrsta uveravanja da će reprogramiranje spoljnih dugova u budućnosti biti lakše.
Nakon svega, ni posle dve decenije ne postoji jasna računica o tome koliko je Srbija profitirala od Donatorske konferencije čiji je neizostavni uvod predstavljalo slanje Miloševića u Hag. Oni koji su negirali bilo kakve efekte, pre svih radikali, uveravali su javnost da je reč o običnoj obmani i manipulaciji jer se sva pomoć sastojala od kredita koje je kasnije trebalo vratiti. Nasuprot ovakvim tumačenjima, zagovornici suprotnog stanovišta iznosili su teško oborivu činjenicu da bi se bez donatorske pomoći Srbija i SRJ našle u bezizlaznoj situaciji.
Komentari
