Zar i ti, sine Brute?

Zar i ti, sine Brute?

Foto: Matija Koković


Kada je Nikola Ljubičić negde posle Osme sednice u svojim obilascima opština u Kosjeriću izjavio da će Jugoslaviju odbraniti Srbi i JNA, ja sam bio uveren da Nikola Ljubičić uopšte nije bio svestan šta je rekao. Smatrao sam da se to njemu omaklo. Smatrao sam da je to jedna najobičnija glupost i ludost koja je tako izletela. Na nesreću, pokazaće se da je to bio jedan koncept, da je to bio odraz jedne izgrađene politike. A ta njegova izjava i politika koja je od toga polazila bila je temelj samoubistva i Jugoslavije i Jugoslovenske narodne armije. Tu zajednicu nije mogla sačuvati samo jedna nacija i jedna armija. Oni su to znamo i pokušali. Vidimo koje su posledice. Neposredno pre rata tvrdio sam da će rata biti i da će dugo trajati zato što je dugo pripreman. Oni su pripremali ovaj rat. Koliko je dugo Ćosić govorio u miru gubimo, u ratu dobijamo i koja se svest, valjda pune dve decenije na tome razvijala. Prema tome ispada da je Srbima jedino rat prava stvar i prava opcija.

Nikola će ono reći u Kosjeriću, Milošević će pred sam rat reći – ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo. Mnogo toga pokazuje da se rat pripremao, da se obračun Srba sa drugima pripremao – ispričao je 1992. godine Ivan Stambolić Slavku Ćuruviji u intervjuu koji su sedam dana vodili u Herceg Novom. Tek 2005, šest godina posle Ćuruvijinog ubistva, i pet godina posle ubistva Stambolića, njegov stariji brat Vukašin Stambolić je ovaj intervju objavio u knjizi „Žrtve“, a čije delove u nekoliko poslednjih brojeva objavljuje „Ekspres“.

Da li se to moglo zaključiti na osnovu ponašanja armije?

Ne. Ja sam mislio, sasvim suprotno i to je moje najveće razočaranje. Doduše, racionalno sam znao da armija ne može biti pod staklenim zvonom i da u njoj mora biti sve ono što imaš u društvu. Uvek se, međutim, čovek nada, gaji iluziju. To je, razume se, u politici veoma opasno. Moram reći, jedan od velikih mojih previda upravo je JNA i, izgleda, uticaj ruskog faktora na nju.

U kom smislu?

I kalkulisanje ljudi u armiji i u društvu sa tim ruskim faktorom.

Foto: Matija Koković

Foto: Matija Koković

Kojih snaga?

Pa, ovih koje su došle posle Osme sednice.

Povezane vestiDijalog ljudi koji su morali da nestanu

Mislite i na Miloševića?

I na Miloševića. Videli ste kuda je sve to krenulo. To njihovo kalkulisanje nije moralo da ima čak nikakve konkretne vidove ili elemente akcije. Ali, objektivno, ta politika je računala na taj oslonac. Da pod Gorbačovom nije došlo do sloma onog sistema, meni se čini da bismo mi danas u Jugoslaviji imali jedan sistem sa mnogo koncentracionih logora. Da do onoga tamo nije došlo, realizacije one Ljubičićeve ideje bila bi moguća. Uz sve posledice i nesreću. Da su ostali stari blokovski odnosi i odnosi velikih sila kakvi su bili, i antagonizmi na kojima su živeli, to bi se dogodilo. Zapad bi malo galamio po štampi, kao oko Praga i Čehoslovačke, ali ništa ne bi preduzeo. A uz takav oslonac na Istoku, armija je bila toliko moćna kao vojna sila da bi ona uspela. Uz mnogo krvi, naravno. Uz to što se dogodilo u Sovjetskom Savezu, nas je od većih zala, doduše, spasilo i to što smo bili višenacionalna država.

Na početku ove teme pomenuo sam konstantu srpskog rukovodstva. Mi smo bili svesni armijskog sastava, pre svega njihove nacionalne strukture i uloge armije čiji smo kult gradili. Zbog toga, bar koliko ja pamtim, srpsko rukovodstvo se nije mnogo utrkivalo da razvija neke posebne odnose sa armijom. Čak je to izbegavalo. Druge su republike to radile. Kad bi neko od njih otišao u posetu armiji ili neko iz armije dolazio njima, to je uvek imalo veliki publicitet. Kod nas u Srbiji je to bilo mirnije.

Smatrali ste, valjda, da imate Ljubičića, koji će sve to za vas da završi?

Ne, nisu to bili nikakvi neprincipijelni razlozi. Smatrali smo da treba da imamo radni odnos bez ikakvog intimisanja, da kažem jer smo znali da to mora da izazove nepovoljne reakcije kod drugih naroda u Jugoslaviji. Čak strah. Mislim i danas da je to bilo mudro političko ponašanje. Saveznog ministra odbrane prilikom poseta po Srbiji nikad nije pratio viši nivo od predsednika Vlade. Sa sastanaka koje smo držali sa njima davali smo samo kratka saopštenja. Nije bilo nikakvih velikih slikanja i televizije. Zaista smo vodili računa  o tome kako to može biti shvaćeno. Jeste, istina, jedna od činjenica bila je da je Nikola Ljubičić toliko mnogo godina bio vojni ministar.

Povezane vesti“Čekao sam da Sloba lupi glavom o zid i slomi vrat”

Mene interesuje uloga armije u kreiranju i realizovanju jugoslovenske politike. Kakav politički faktor je ona bila? Ponekad je čovek mogao da pomisli da je JNA sve vreme posle Titove smrti, pa i nešto ranije držala Jugoslaviju pod jednim tajnim, neobjavljenim vojnim pučem i da je delovala kroz državno i partijsko predsedništvo Jugoslavije, da se spremao čak neki pravi puč posle Titove smrti?

Ja sam čuo da je, kao, Ljubičić spremao neki vojni puč posle Titove smrti. Danas mnogo slušam i o tezama sličnim ovoj koju pominjete. Dok sam ja bio u politici, tako armiju nisam doživljavao. Ona je, doduše, uvek bila moćan politički faktor. Šef partije u armiji sedeo je u saveznom partijskom Predsedništvu. Ministar vojni veoma često je sedeo u državnom saveznom Predsedništvu. U Predsedništvu saveznog CK, to se videlo i znalo, u krupnim pitanjima član Predsedništva iz armije uvek je nastupao po stavovima koji su u armijskom vrhu dogovoreni. Nikad to nisu bili njegovi lični stavovi. To je imalo svoju težinu. Imalo je, u stvari, veliku težinu. Bilo je jako važno šta armija misli. Armija je izrasla u politički faktor koji je u najmanju ruku imao snagu jedne republike. U nekim stvarima možda i veću. Što su rukovodstva bila  neproduktivnija i sterilnija, što su jalovije radila, toliko su kritički stavovi armije imali veću težinu. A njihovi stavovi su obično bili kritički.

Moram da priznam, meni je prijala ta kritička armija, jer sam i sam bio veoma kritičan. Sa ljudima iz armije nikad nisam imao veće sporove. Sa Brankom Mamulom sam ponekad razgovarao o političkim temama. Uglavnom smo se razumevali i saglašavali. Mada, kada je bilo govora o Kosovu, postojala je jedna granica saglasnosti do koje smo dolazili i iza koje nismo išli. To je ona tačka na kojoj počinje rasprava o sredstvima borbe na Kosovu. O svemu dotle smo se slagali. Kod sredstava smo zastajali jer smo osećali da se pomalo razlikujemo.

Šta je Mamula mislio da treba raditi na Kosovu?

Bliža su mu bila sredstva prinude. Nismo mi u to, kažem, mnogo ulazili. Nismo želeli da se razlikujemo. Delikatno je bilo. U drugim stvarima koje sam radio imao sam podršku Mamule. Čak i kad sam se zalagao da se izdaci za teritorijalnu odbranu u Srbiji smanje, zbog čega neki drugi generali baš i nisu bili oduševljeni… Kada je reč o Mamuli i Veljku Kadijeviću na Osmoj sednici, lično mislim da su oni u ljudskom smislu bili naklonjeniji meni nego Miloševiću. Ali, njima Milošević kasnije približava svoj način vođenja politike, koncept, sredstva koja se upotrebljavaju. Miloševiću nije padalo na pamet da se tu nešto muči, da raspravlja o problemima. On je to brzo prelamao, sekao, silom raščišćavao. Takav metod bio je prirodan i normalan za armiju. Izvirao je iz strukture vojne organizacije. Miloševićeva i armijska politika su se susretale. Ja sam to rešavao, pregovarao, pravio kompromise, pa je sve to išlo sporo. Njima nije bilo do toga. Njima je bilo do rata. Takva je vojska.

Social Network Post 2000x20004

Razumem da su generali u ovom smislu u kojem govorite mogli da imaju prema Miloševiću razumevanje, najblaže rečeno. Kako vi tumačite činjenicu da su oni oćutali sve one pučeve koje je Milošević napravio. Od Srbije pa redom?

Ja upravo to stalno govorim i uvek se vraćam na onu Nikolinu izjavu i tezu da je Miloševićeva politika korespondirala sa onim što izvire iz bića armije. Te dve politike su se brzo srele.

Čak i kad ovaj redom ruši legitimne vlasti u Vojvodini, Crnoj Gori i na Kosovu. Preti Sloveniji i Hrvatskoj i tamo šalje razne provokatore i bundžije?

Valjda su i oni mislili da to treba tako da se radi. Armija je očigledno stajala na konceptu da će Jugoslaviju odbraniti Srbi i JNA. To je ono što je šokantno.

Govorite o komplementarnosti armijske i Miloševićeve politike. U javnosti je, međutim, izgledalo da je taj Kadijević za koga se pričalo da je obrazovan i inteligentan oficir, školovan, između ostalog i na američkim akademijama, polu-Srbin, polu-Hrvat, postaje sve bliži Anti Markoviću i njegovoj proevropskoj reformističkoj struji.

Izgleda da u svemu tome što govorite mnogo govori onaj ideološki dokument koji je objavljen u štampi. Mislim da su ga Slovenci provalili, o odbrani socijalizma. Strateška greška armije je u tome što je ona pretpostavljala Jugoslaviju odbrani socijalizma. Za njih je odbrana socijalizma bila važnija stvar i jedini put odbrane Jugoslavije. Ona se pokazala kao ideološka armija i ideološka snaga. To je jedan od korena stvari iz koga onda u armiji nastaju razni problemi. Problemi armije sa narodom i narodima, a mora biti, i unutar nje su počela razna gibanja. Koncept Markovićevih reformi, koliko god da armiji nije ideološki odgovarao, i prvi, spektakularni rezultati, privukli su u početku sve osim onih kojima je bilo do rušenja Jugoslavije. Taj koncept je spasavao Jugoslaviju. On je morao privlačiti i armiju. Njoj je do Jugoslavije očigledno bilo stalo, iako je ona pogrešne puteve odbrane Jugoslavije izabrala i pogrešne snage oko sebe okupljala.  

Povezane vestiŠpijunski triler i lažno razrešenje

Da li je ta njihova saradnja sa Miloševićem bila zaista iskrena ili je to bila samo saradnja Kadijevića sa Markovićem?

Jednom sam samo prisustvovao nekom razgovoru na kome su bili Ante, Veljko i još neki. Moglo se dogoditi da je među njima kasnije došlo do sukoba ličnosti. Oni su obojica veoma sujetni ljudi. Učinilo mi se u jednom trenutku da Ante prema Kadijeviću nastupa kao prema svakom drugom ministru. Vojni ministar je vojni ministar. Možda tu baš nije politički mudro odigrao. Čuo sam da je u jednom trenutku Veljko predlagao Anti da se izvrši neka vrsta vojnog udara ili poluudara. Da vojska obezbedi mir, stabilnost, političku sigurnost u zemlji, a da on u takvim uslovima nastavi da sprovodi reforme. Ne znam koliko je to tada bilo realno i ostvarivo, ali kao ideja to uopšte nije bilo nelogično. Izgleda da je Ante taj predlog odbio. Izgleda da su tu među njima počela razmimoilaženja.

Pominjali ste i vi vojni udar. Mislim da ta opcija dugo nije bila isključena. I to kao realna opcija u tom zlu u kome smo se našli. U svom tom zlu, mislim da bi nekakav vojni udar možda bio i najmanje zlo. Meni se čak činilo da ni inostranstvo ne isključuje takvu mogućnost i da bi, verovatno, da se to dogodilo, zapadna štampa i propaganda to malo osudile, ali bi politički analitičari i političari na Zapadu to intimno pozdravili, ili bar tolerisali.

Meni se, na primer činilo da je udar izvršen ili da će biti izvršen onog momenta kada je emitovan film o Martinu Špegelju. Ja kasnije nikako nisam mogao da razumem zašto je armija taj film emitovala ako nije bio u funkciji izvođenja vojnog udara. Jer taj film je tako šokirao svakoga u Jugoslaviji, od Slovenije do Makedonije bez izuzetka, da je izgledao kao takva priprema i tako mudro smišljena stvar u funkciji izvršenja vojnog udara. Znamo šta je pokazivao taj film i u šta je zemlja tada išla. Ako se takav film prikaže, jedini način da ne dođe do rata između Hrvata i Srba bio je izvođenje vojnog udara. Emitovati takav film a ne izvesti vojni udar značilo je direktno ta dva naroda poslati na klanicu.

Posle toga nije bilo moguće to zaustaviti. Pazite, dok oni emituju taj film na televiziji, zaseda Predsedništvo SFRJ na kome su Franjo Tuđman, Stipe Mesić i još neko iz hrvatskog rukovodstva. U Palati Federacije su na Novom Beogradu. Najjednostavnija stvar je bila postaviti na vrata te sale dva oficira i na televiziji davati saopštenja kakva god hoćeš. Posle onog šoka to bi verovatno prošlo. Oni emituju film, a ne izvode vojni udar. To je u krvoproliće moralo da odvede. Posle toga među Srbima i Hrvatima nije moglo biti mira. To je, ujedno, bila poslednja šansa da se udar izvede.

Povezane vestiSplet DB-ovskih računa

Pa šta se dogodilo? Da li je bio u pitanju politički i svaki drugi vid diletantizma vojnog vrha ili se nešto dogodilo zbog čega su odustali?

Ne znam. Niti sam čuo, niti sam se raspitivao. Znam jedino da su se sa mnom saglašavali svi oni ljudi koji su bili bliski vojsci kad sam ovako pred njima komentarisao taj događaj. Očigledno su se kolebali u vojnom vrhu. Očigledno nisu bili jedinstveni. I iz onoga kako je kasnije armija dejstvovala u Sloveniji, Hrvatskoj, u ukupnoj krizi vidi se njena neodlučnost, pogrešna taktika, kobna strategija. Po nju, po zemlju, po odnose među jugoslovenskim narodima. Očigledno je da nisu imali nikakav koncept, niti jedinstvo. Zato su lutali, a događaji su ih bacali tamo i ovamo. Potpuno se izgubila i onda je spas našla u naleganju na srpsku politiku.

Šta je tačno od onoga što je Ante Marković pri kraju objavio o boravku generala u Moskvi?

Izgleda da je sve tačno. Krišom, bez obaveštavanja predsednika savezne vlade, vojna delegacija je letela u Moskvu u proleće 1991. Čak se tvrdi da je potpredsednik savezne vlade znao, a da Marković nije znao.

Koji potpredsednik?

Aleksandar Mitrović. To je već… Posle takvog čina, saradnje između predsednika vlade i ministra vojnog tu više ne može biti. To je toliko krupna činjenica, urađena iza leđa predsednika vlade. Iza toga su to dva politička i svaka druga neprijatelja.

Imam utisak, posle čitavog ovog našeg dugog razgovora, da ste vi u jednom veoma kritičnom momentu za Srbiju bili veoma neoprezni. Čini mi se da snosite odgovornost za činjenicu da ste onda kada ste imali sve poluge vlasti u svojim rukama dozvolili da vam vlast uzme struja za koju ste morali da znate da je veoma opasna. Neko je već povodom toga rekao: ”Imao je svu vlast, dozvolio je da mu je na takav način otmu, znači nije ni zaslužio da ima tu vlast”. Objašnjenje koje ste još na početku razgovora dali, da ste imali neograničeno poverenje u Slobodana Miloševića, još više me uverava u tvrdnje koje sam ovde izneo.

Kad se neko nalazi na poziciji kakvu ste i opisali, pa dozvoli da se izvrši udar i bude oboren, evidentno je da je taj napravio neke krupne političke previde. Prema tome, tu je bilo nekih krupnih mojih grešaka. Da njih nije bilo, udar ne bi bio izveden. Bar sve to ne bi za mene bilo iznenađenje. Kažete, imao sam poverenje u Miloševića. Udar uvek izvodi neko ko ti je najbliži i u koga imaš poverenje. Udar ne mogu da izvedu oni koji su daleko od vlasti i koji tu vlast ne dele.

Foto: Matija Koković

Foto: Matija Koković

Jeste li vi zaista imali toliko poverenje u tog čoveka?

Jesam. Poverenje je, istina, nekoliko meseci već bilo poljuljano. Verovao sam, međutim, u njegov razum i razum drugih ljudi koji be eventualno iza toga stali. To je najpreciznija formulacija. Mislio sam u neku suludu stvar niko nije, ajde da kažem, lud da ide. Prema tome, ja sam verovao u njihov razum. Pre svega u Slobodanov razum i naše dvadesetpetogodišnje drugovanje i zajednički rad. Na kraju krajeva, on sve to vreme nijedan posao nije radio i funkciju obavljao, ni na jedno rukovodeće mesto nije došao a da prethodno na tom mestu nisam bio ja. Ja u tome sigurno pravim previd, kad ti tako dugo neko gleda u leđa, on verovatno u jednom trenutku poželi i da ti zabije nož u ta leđa. Ja nikad nisam ni pomislio da će on to uraditi, ali, eto, uradio je. Valjda uvek u istoriji to tako biva. “Zar i ti, sine Brute?”

Šta je bilo u tom čoveku, kakvi su to bili njegovi kvaliteti zbog kojih ste vi njega, da kažem, vukli tolike godine stalno jedan korak iza sebe?

Milošević je jedan veoma inteligentan čovek. Milošević se u svakoj situaciji veoma brzo snalazi. Milošević je izuzetno dinamičan i borben čovek. Milošević je imao kvalitete koji su, ako su bili dobro usmereni na pravi način i na prave stvari, bili meni veoma potrebni. Doduše, sada kada vratim film skroz unazad, vidim da je taj destruktivni naboj i nagon bio snažan. Bio je efikasan, odlučan, siguran, pouzdan realizator onoga što je bilo dogovoreno. Boljeg oko mene gotovo da nije bilo. On jeste istovremeno bio i površan. U timskom radu ta površnost, glupost, grubost se amortizovala. Zaustaviš ga, koriguješ. On je uvek bio spreman na korekciju. Bio je veoma, da kažem, poslušan. Nije bio tvrdoglav. Kad ga zaustaviš i objasniš mu, on prihvati i krene drugim putem… U nekoj tački, u jednom trenutku dogodio se obrt. Doduše, sve to što se u njemu ispoljilo, moralo je u čoveku i biti. Meni je jednom neko rekao da ta vrsta ljudi ima fantastičnu sposobnost prikrivanja. To je rekao jedan moj prijatelj da bi me opravdao. Kao i vi sada, mnogi su me napadali oko toga, pa je nekoliko ljudi pokušavalo da mi pomogne tražeći racionalna objašnjenja kako mi se sve to dogodilo.

Povezane vestiUbijen zbog prezimena

Kakvu i koliku ulogu je igrala njegova žena Mirjana Marković u tom njegovom obrtu?

Izgleda ogromnu. I hteo bih da verujem, zbog ljudskih razloga, da je njen uticaj bio presudan u aktiviranju negativnih strana njegove ličnosti. Možda je ovo i pojednostavljeno objašnjenje, ali ja tako mislim. Ona je snažnija ličnost od njega. On je, izgleda, bio pomalo razapet između nje i mene. Uvek sam verovao da će u ovim političkim stvarima biti onako kako se ja sa njim dogovorim, a ne kako ga je ona savetovala ili na šta ga ona nagoni. Tako je dugo i bilo.

Da li ste posle tog njegovog obračuna sa vama imali neke uvide u to kako se on osećao. Da li ga je grizla savest, da li vam je slao bilo kakve signale izvinjenja?

Ne. Nije on čovek koji se izvinjava. Da nije bio duboko uveren u ispravnost onoga šta je uradio, on bi poludeo. Svakoga ko nije mislio kao on ili je bio protiv te politike on je smatrao idiotom. On tako razmišlja. On razmišlja crno-belo. On razmišlja ili-ili. On razmišlja na dane. On nikada nije bio u stanju da vidi da se čitav život odvija upravo između toga da i ne. To je čovek od sve ili ništa. Obično je bilo ništa. To se ništa onda potiralo novim kockanjima i novim gubicima. Kada se gleda njegova politika danas, vidi se da on od slovenačkog kontraudara, kad mu ne daju miting u Ljubljani, ide iz poraza u poraz. Svaki novi poraz je veći. Ali, i svaki novi poduhvat je veći od prethodnog. Potire, zatrpava prethodni. To je malo paradoksalno, on spolja izgleda kao da je u stalnoj inicijativi i da on diktira događaje. To sve je, međutim, na strani destrukcije. U toj inicijativi on, u stvari, stalno trpi poraze. Što se tiče građenja stvari, on je u stalnoj defanzivi. Od kada je došao na vlast i Jugoslavija ušla u taj oblik krize do danas, svi drugi imali su nekakav oblik inicijative, a on je svaku takvu inicijativu odbio, ratovao protiv nje šest meseci, a onda tu inicijativu prihvatao. Stvari su, naravno, u međuvremenu, eskalirale, a inicijativa koju je prvo odbio pa prihvatio, više nije bila u igri. Tada je već bilo kasno. Dolazile su nove ideje, on je i njih odbijao. Pa opet kasno prihvatao. I sve tako. Sve vreme to je jedan veliki gubitnik. Razume se, sa njim i srpski narod.

Povezane vestiOlako izgubljen razum

Da li je Milošević od početka išao na rušenje Jugoslavije? Posledice njegove politike su upravo to, ali nisam siguran da mu je to bio cilj?

On na to nije išao. Na to su išli Dobrica Ćosić i krugovi oko Akademije. Milošević je hteo da skroji Jugoslaviju kao unitarnu državu.

U kojoj bi on bio gazda?

To je sad jasno. Kako je gubio snagu u tome i trpeo poraze, on je išao sistemom amputacije. Tako je počelo sve više da se poklapa sa ovom politikom srpskih nacionalista. Koliko sam ga poznavao, on je verovao u Jugoslaviju. Hteo je Jugoslaviju. On, međutim, nije razumevao nacionalno pitanje ni prirodu jugoslovenske zajednice. Ni njenu istoriju.

Da li ste vi Miloševića ikad sreli posle vašeg pada sa vlasti?

Samo nekoliko puta. U vezi sa bankom nešto. Popili smo viski, možda po dva. Bio je, kao i obično, maksimalno srdačan. Raspitivao se kako je u banci, da li sam zadovoljan. I tako. Tada još na pomolu nisu bile velike gluposti i ludosti. Poslednji susret je bio na Bojaninoj sahrani. U kuću nije dolazio niti se javljao sve do sahrane. Došao je na groblje. Očigledno je procenio da treba da se pojavi na groblju. Mnogo sveta se bilo skupilo. Čujem da je drugima rekao da ne dolaze. Neki su to poslušali, neki nisu. On je došao… Ma, ta stanja su… Ona se ne mogu ispričati. O njima i ne treba pričati. Prišao je. Zagrlili smo se. Ja sam mu samo izgovorio: “Ej, budalo moja“. Kaća nije htela da se sa njim pozdravi. Odmah posle sahrane je otišao. Ne znam da li je i sačekao kraj. Ja ga nisam video. Posle toga smo imali jedan težak telefonski razgovor. Čim sam sa njim završio, zvao sam Gračanina. To je bio razgovor u kome sam ja, zaista, bio van sebe. Grmeo sam. Ni jednog ni drugog nisam ni čuo, niti su, verovatno, imali priliku da bilo šta kažu. Svašta se pisalo po novinama, ja sam to teško preživljavao. Čak smo počeli da krijemo novine od dece. Znali smo da to pljuvanje po meni deca teško doživljavaju. Trpeo sam i izdržavao.

Dražino proročanstvo

Govorio sam Miloševiću, dok sam još mogao: „Jesi li ti, čoveče, svestan koju ti odgovornost preuzimaš na sebe? Ti misliš da to sam možeš da nosiš“. Osećao sam sve vreme i tu sopstvenu odgovornost za kasnije događaje na kojoj vi u čitavom ovom razgovoru neprekidno insistirate. Stalno mi se u glavi vraća taj poslednji razgovor sa Dražom. Proročki je predvideo sve šta će biti. Sve. Čak i to da mi sve to srpski narod nikada neće oprostiti. Predvideo je i pre nego što je ovaj stupio na dužnost šefa partije.

Narod je želeo obmanu

Moram da kažem da sam tu veliku odgovornost za Miloševićev dolazak na vlast osećao sve do onih prvih takozvanih najdemokratskijih izbora kada je on izabran za predsednika Republike. Onda kada je bila ona farsa sa protivkandidatima i kada je, da kažem, bilo objavljeno da je 104 odsto birača glasalo za njega. Tog trenutka sam osećao veliko olakšanje kada je u pitanju ova odgovornost. Ja sam, dakle, njegovim izborom pogodio ono što je i narod želeo. Narod je posle toga za njega preuzeo odgovornost. Znali su koga biraju. Narod je to hteo. Šta ja sad tu mogu? Da li je trebalo da dignem tenkove na narod? Zašto je narod to hteo, zašto je srpski narod želeo tu veliku obmanu koja se zove Slobodan Milošević, to je za drugu analizu. Ali, podvlačim, srpski narod je želeo obmanu. I u obmanama živi, eto, vidite koliko dugo. I pored toliko krvi.

„Stambolićima treba zatrti seme u korenu“

Neko je u jednoj seriji intervjua koje je „Ekspres politika“ pravila sa, kako su ih zvali, beogradskim intelektualcima koji su podržavali Osmu sednicu, napravio i intervju sa Urošem Martinovićem. Urošu su, međutim, ugurali u usta nešto što nije rekao, pa je, jadan, kod Žike Minovića i Slobodana Jovanovića danima okapavao da bi to demantovao. Ugurali su mu u usta da je rekao da „Stambolićima treba zatrti seme u korenu“. To je bilo posle Bojanine smrti, to je mene na specifičan način pogodilo. Moram reći da sam se bio i uplašio šta se sve to smišlja i na šta su sve spremni. Onda sam ih pozvao telefonom i svašta rekao. On je sa one strane govorio da sam znam kakva je štampa, da on ne kontroliše štampu, da ništa tu ne može da uradi. Gračanin ništa i nije mogao da komentariše.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar