Strani profiteri školuju srpsku decu

Povod za ozbiljna pitanja nipošto nije bezazlen. U pitanju su obrazovanje, školski i nastavni programi, udžbenici od osnovne škole do univerzitetskog obrazovanja, dakle višedecenijska strategija razvoja zemlje. I kad osrednja dobronamerna pamet uđe u ovu problematiku u Srbiji, mora da se zapita – sa kojom je to vizijom Srbija ušla u 21. vek i ko je počinio ove zločine, sa kojim motivom i ko su poručioci?

Nećemo sad još o srpskom pamćenju, o mislećem nebeskom narodu, o zlatnim kašikama... Pitanje je zapravo kako odgovoriti na nametnuta velika pitanja ako je nacija zaboravila na bedastoću od činjenica iz kakvih udžbenika nam deca uče i šta uče. Zaboravili smo da se to dogodilo tek pre četiri meseca, zaboravili smo da to nisu otkrili dobro plaćeni državni sekretari i drugi činovnici iz Ministarstva prosvete. Zaboravili smo da niko zbog toga nije odgovarao, ne moralno, nego krivično. Zaboravili smo da se to uopšte dogodilo, jer ako su mediji dužni da kontrolišu šta se to važno događa u državi, oni su shodno svojoj istinskoj valjanosti prestali da pišu o ovom skandalu. Važnije im je koja starleta je gde skinula gaće od ovih pitanja.

Povezane vesti - INTERVJU PETAR PIJANOVIĆ: Školski udžbenici su svačiji i ničiji

U tim udžbenicima je pisalo da je glavno zanimanje NATO alijanse da miri narode. Pa još piše da je posle zločina bez presedana na Kosovu i u Srbiji „došlo do pregovora dveju skukobljenih strana na Kosovu“! Piše još da su majke rado slale mušku decu u janjičare (žensku u hareme nisu slali gušće je rešeto) jer su mogli da napreduju u službi. Ne piše zašto su „Krvavu bajku“ Desanke Maksimović izbacili iz udžbenika, jer, bože moj, „sa potenciranjem nekih zločina nismo dobrodošli u EU“, a tek što u tim udžbenicima nema skoro ni slova o Jasenovcu, o NDH, a nema skoro ništa o našim mitovima, epskim i lirskim pesmama, zbog kojih je Gete učio srpski jezik...

Sa ovom gorčinom, sa ustima punim nekakvog mulja, „Ekspres“ već nekoliko brojeva poklanja veliki prostor našem školstvu. Imali smo serijal o udžbenicima, u prošlom broju pisali smo o „Bolonji“. Sad se opet vraćamo udžbenicima za osnovne i srednje škole. U vezi sa zadatom temom imamo sumnjičavu radoznalost: Šta to sve još piše u tim udžbenicima? I još ono prazno i zaludno pitanje – šta su ministri Gašo Knežević i Žarko Obradović mislili kad su u školskim klupama, od prvog razreda do doktorata počeli da školuju podanike za kolonijalne namene, sve pod plaštom tržišta? Bolju viziju od njih nisu imali ni svi ini koji su posle njih seli u njihove skupo udostojene fotelje.

Povezane vesti - Radnička odela za srpske akademce

U nameri da u ovu pomrčinu unesemo bar malo svetla, razgovarali smo sa univerzitetskim profesorom Petrom Pijanovićem, koji je više godina bio glavni urednik Zavoda za izdavanje udžbenika. Ove dve strane posvećujemo uglednim ljudima koji apsolutno jasno poznaju ovu problematiku. Pričali smo sa univerzitetskim profesorom Zoranom Avramovićem i sa gospodinom Milomirom Kragovićem, izdavačem, poznatim pesnikom, književnikom i novinarom. Kragović je bio višegodišnji direktor izdavaštva u „Večernjim novostima“.

Gospodin Kragović najpre definiše problem da se sa haosom na tržištu udžbenika i iskrivljavanjem činjenica školuju budući intelektualci u Srbiji.

„Kad je profit jači od znanja, normalan je pokušaj da se Desanka Maksimović izbaci iz gimnazijskog programa. Kako nemačka izdavačka kuća ’Klett’ ima monopol i deset puta više zarađuje od svih srpskih izdavača? Prema važećem zakonu, Zavod za udžbenike skoro da je pred gašenjem“, napominje Milomir Kragović i nastavlja:

„Nedavno je javnost, usred razbuktale korone, bila zaprepašćena činjenicom da je neka (stručna) komisija izbacila veliku pesnikinju Desanku Maksimović iz gimnazijskog programa. Kao obrazloženje pojavilo se da Desankine poezije ima podosta u programima za osnovnu školu i da se njenim povlačenjem stvara prostor za druge savremene stvaraoce. I da se njena kultna knjiga ’Tražim pomilovanje’ nedovoljno uklapa u moderne tokove, pa bi se moglo desiti da je đaci neadekvatno tumače.

Za divno čudo: oglasili su se - i pismeni i nepismeni - i stali u odbranu velike srpske pesnikinje. I to u vreme kada poezija, pod pritiskom treš bestselera, nije na nekoj ceni; kad mnoge šljašteće knjižare ne uzimaju takve knjige u prodaju. Neka neverovatna trgovačka logika.

Nažalost, profit je na velika vrata ušao u osetljivo izdavaštvo udžbenika. A takvu nemilosrdnu trku i lov na tih stotinak miliona evra moguće zarade omogućio je zakon koji je usvojen 2018. godine, po kojem državna administracija nema nikakvu kontrolu nad izdavanjem udžbenika, niti nad cenom. Svako mešanje bilo bi antievropsko! Tako je danas cena kompleta po đaku između 10.000 i 15.000 dinara, pa množite sa 800.000, koliko ima učenika u Srbiji. Skoro da se niko ne obazire na kuknjavu roditelja koji, često, uzimaju kratkoročne skupe bankarske pozajmice kako bi njihova deca imala iz čega da uče.

I ova priča ima svoju priču.

Nekadašnji, doduše zaboravljeni, ministar obrazovanja Srđan Verbić pokušao je 2015. godine da proturi zakon u kojem je jasno definisano ko može da izdaje udžbenike i da niko nema pravo sam da određuje cenu kompleta. Rečju: veća državna kontrola.

Posle ucenjivačkog pisma Filipa Hausmana, prvog čoveka izdavačke nemačke kuće 'Klett', jedne od najvećih u Evropi, koje je uputio Vladi, taj zakon je preko noći izbrisan iz skupštinskog dnevnog reda. Džaba se 2016. godine ministar Verbić žalio Agenciji za borbu protiv korupcije da je bio izložen pritiscima, pretnjama i raznoraznim zastrašivanjima. Sve je palo u mutnu vodu.

Nakon tri godine, volšebno se doterani zakon pojavio pred poslanicama i, dabome, on je usvojen, iako su svi znali da je ponajviše po meri nemačkog koncerna.

Povezane vesti - INTERVJU DR MILAN UZELAC: Znanje je privilegija manjine

Jedina smo zemlja u Evropi i svetu u kojoj izdavačke kuće osnovane stranim kapitalom imaju monopol u izdavanju udžbenika. Tri kuće su na istoj adresi: ’Klett’ (slovenačke ’Založbe’), ’Freska’ (’Klett’) i ’Novi Logos’ (hrvatske ’Profit Klett’ Danijela Žderića). Pored njih tu je i nekadašnja jugoslovenska fabrika knjiga BIGZ (vlasništvo zagrebačke ’Školske knjige’, čiji je čelnik Ante Žužul, nekadašnji funkcioner HDZ).

Od tog udžbeničkog kolača od stotinak i više miliona evra, skoro 60 odsto ide izdavačkoj kući ’Klett’. Iako su najsporniji njihovi udžbenici iz istorije, srpskog i geografije za sedmi i osmi razred, podaci ovako izgledaju. Njihove udžbenike za srpski kupuje 83,29 odsto đaka, istoriju 43,09 odsto i geografiju 62,90 odsto.

Nemačka kuća ’Klett’ godišnje zaradi deset puta više nego onih petnaestak srpskih izdavača zajedno. Kako? Agresivnom reklamom, lobiranjem, davanjem poklona nastavnicima i direktorima, i tako redom.

Dok svake školske godine strane kuće obrću desetine miliona evra, evo još nekoliko neveselih činjenica.

Nema jedinstvenog bukvara, kao nekada, iako to uporno traži Nacionalna organizacija Srbija iz dijaspore. Oni, s pravom, smatraju da bi štampanje jedinstvenog bukvara uticalo na jačanje i očuvanje srpskog identiteta. Stalno zaboravljamo da je van Srbije oko četiri miliona Srba!

Da je iskrivljavanje istorijskih činjenica slučajno ili namerno?

U istorijskoj čitanci BIGZ-a, inače objavljenoj 2011. godine, sugeriše se da su deca koja su otimana od roditelja kao danak u krvi – ako promene veru i pređu u islam – imala mogućnosti da napreduju u osmanskoj hijerarhiji. Doduše, jedan je bio Mehmed-paša Sokolović, a hiljade su završili kao topovsko meso.

Šta se preporučuje deci? Tako se ponašajte i kad drugi okupatori dođu.

U kosovskim udžbenicima, u Kosovskoj bici sultana Murata i ubio je albanski junak Miloš Kopilji. U udžbenicima balkanskih naroda svako, prema političkom rejtingu, tumači Prvi svetski rat. Nije mali broj balkanskih istoričara koji ’dokazuju’ da je Gavrilo Princip bio – terorista!

Na delu su brojna prekrajanja i prisvajanja istorije, jezika i geografije.

Dok strani izdavači vršljaju u zemlji, tiho, ali sigurno, nestaje nekad moćni Zavod za izdavanje udžbenika. Njegov današnji uticaj je skoro zanemarljiv, svodi se na nekoliko procenata zauzetog tržišta. Kako stvari sada stoje, nestaće kao i mnoge značajne srpske institucije.

Statistika kaže da 7,7 odsto građana Srbije nema završenu osnovnu školu i da se blizu 160.000 potpisuje prstom.

Šta da vam kažem – zaključite sami“, kaže Milomir Kragović.

Ugledni univerzitetski profesor Zoran Avramović na početku razgovora za „Ekspres“ podseća na jednu zaboravljenu ali veoma važnu činjenicu:

“U razdoblju od 1945. do 1991. samoupravni univerzitet je obezbedio autonomiju tako što je praznim govorom o slobodi nauke krijumčario presudan uticaj komunističke partije. Partijski komiteti su nekad u pozadini, nekad otvoreno preko svojih kadrova - članova partije na fakultetima određivali sastav uprave fakulteta i univerziteta, birali profesore u nastavnička zvanja, određivali nastavne planove i programe, a iznad svega definisali politiku razvoja univerziteta. Svako se može setiti da je zakonodavstvo i izvršna vlast koja se ticala univerziteta bila u rukama partijske države, a ova je najveću pažnju posvećivala ideologizaciji društva, države i nacije.

Sa prelaskom na višestranački sistem, dolazi do promena u sistemima, osnovnoškolskom i srednjoškolskom obrazovanju, ali na visokom ostaje i dalje samoupravna organizacija. Ono što bode oči svakome u akademskoj zajednici svakako je nejasan, maglovit odnos između države i univerziteta, odnosno fakulteta. Osnivač preko 80 fakulteta i pet univerziteta, Republika Srbija nema upravna ovlašćenja. Po važećim zakonima glavni organ upravljanja fakultetom je Savet fakulteta koji čine dve trećine nastavnici i student, a jedna trećina predstavnika osnivača. To nije upravljanje, to je klasično samoupravljanje. (I terminološki je uprava ublažena savetom.) Teško je naći ovakav sistem samoupravljanja u evropskim univerzitetskim centrima. Jedan moj kolega je to imenovao rečima da je univerzitet najveća NVO u Srbiji.“

Povezane vesti - INTERVJU VIGOR MAJIĆ: Otpor promenama dolazi sa univerziteta

Govoreći o ulozi obrazovanja i nauke u modernizaciji Srbije, profesor Avramović apsolutno razumski podseća:

„Danas se mora govoriti o problemima modernizacije obrazovanja, nauke i društva, kao i putevima njihovog rešavanja. A oni su bremeniti i nije sve u ulaganju u obrazovanje i nauku.  Modernizacija je trčanje u mestu. Zapravo govor o evropskom putu koji je proklamovan posle 2000. godine ostaje prazan govor. Nema modernog društva bez modernih i kvalitetnih kadrova. Univerzitet je organizacijski ostao isti kao u proteklim decenijama. Elementi privatizacije nekih naučnih instituta se prepoznaju u otimanju nadležnosti osnivača. Traži se oslonac u inostranoj podršci. Uz sve ovo, upotrebljava se sredstvo političke diskriminacije prema onima koji nisu podobni a ponegde i lustracija. Uz retoriku o demokratiji i pluralizmu mišljenja ide gotovo pod ruku sektaška isključivost ideološkog tipa, ‘organizovano laganje’, ugrožavanje političkih prava profesora i istraživača, reprodukovanje samoupravnih mentalnih struktura.”

To što ni roditelji ni šira akademska javnost doskora nisu bili upućeni u sadržaje udžbenika iz grupe nacionalnih predmeta za osnovne i srednje škole, gospodin Avramović kaže:

„Jedan od glavnih izvora problema u sistemu prosvete Republike Srbije proizveo je Zakon o udžbenicima iz 2009. godine. Taj zakona je ubacio tržište udžbenika u škole i presudno je doprineo pomeranju statusa udžbenika iz nastavnog sredstva u sredstvo za sticanje profita. Pojavilo se 70 izdavača za školske udžbenike. Ima inostranih izdavača, franšize, ima koncentracija udžbeničke literature u kućama ’Klett’ i ’Novi Logos’. Malu razliku između nastavnog plana i programa i udžbenika koriste autori za ubacivanje ’svojih’ sadržaja i poruka. Umesto da država putem svog izdavača kontroliše grupu nacionalnih predmeta (srpski jezik i književnost, matematiku), rašireno je tržište za borbu izdavača za korisnike. Nije to učinjeno iz stručnih razloga, već je tome doprineo agresivni pritisak nekih izdavača na učitelje i nastavnike da kupe baš taj udžbenik. Uz pritisak je išlo i davanje poklona od strane izdavača u različitim oblicima. Agencija za borbu protiv korupcije se ne oglašava.

Škola se, tako, pretvorila u pijacu udžbenika. Zakon o udžbenicima iz 2009. omogućio je tajkunizaciju u prosveti Republike Srbije. Ona ima svoje specifičnosti, svoje oblike i svoje strašne posledice. Pokušaji da se to stanje izmeni sprečeni su pritiskom iz inostranstva. Čak su intervenisali visoki zvaničnici EU u Srbiji, a posebno nemački interes na tržištu udžbenika.

Izražena vesternizacija obrazovanja i vaspitanja utiče odavno na promenu odnosa škola-učenika-učenje. Nastavni programi se funkcionalizuju na račun identitetskog obrazovanja. Nastavna praksa i brojne školigrice se forsiraju na račun nacionalnih kulturnih vrednosti. U ’novoj školi’ se posebna pažnja poklanja građanskom vaspitanju i obrazovanju i tako se snažno doprinosi razvoju egoizma i anacionalnosti. Treba videti kakav je pritisak LGBT lobija da se afirmativno piše o ovoj zajednici.

Škola je oduvek bila u nadležnosti države i njenih zakona. Sa globalizacijom u školske sisteme mešaju se stranci na razne načine. U srpskim školama posebno posle ratova i razbijanja SFRJ. Tu se radi o sukobu naučnog zasnivanja prosvete i političkih interesa inostranstva. Moderno obrazovanje (programi, udžbenici, rad nastavnika, nastavna sredstva) utemeljeno je na naučnim saznanjima. Ovo ne važi za NATO interese u obrazovanju. Agresori ne bi želeli da se prikažu kao agresori 1999. godine, oni bi hteli da se srpska krivica opisuje u udžbenicima, posebno Srebrenica. Ako neko misli da Srebrenica treba da uđe u školske programe, onda: 1) taj događaj mora naučno da se istraži, 2) i svi drugi zločini bi imali mesto u nastavnom programu. Šta je problem sa Srebrenicom? Teorija pojma genocid. Istina svakodnevice, političara i sudija je ispod istine koju utvrđuje nauka. Kako sada stoje stvari, naučni pojam genocida (istrebljenje svih kategorija jedne nacije sa svesnom namerom i planom) ne može da se primeni na slučaj Srebrenica. Eventualno nasilno ubacivanje ovog događaja u nastavne programe izazvaće krupne otpore roditelja i učenika, pre svega u Srbiji, a i tamo gde žive Srbi. Tako, umesto da socijalizuje decu za razumevanje i prevazilaženje tragičnih događaja, škola će postati mesto javnih i potisnutih osujećenosti. Škola će ići jednim, a društvena stvarnost drugim putem. Uostalom, već smo nešto slično imali sa partizanskom crno-belom slikom jugoslovenske i srpske istorije.

Obrazovanje i vaspitanje pripada dubokim slojevima nacionalne tradicije. Stotinama godina se oblikuju kulturne vrednosti i ta činjenica mora da se uvažava utoliko što će svaka inovacija da izvire iz tradicije a ne da joj bude suprotstavljena.  Odricanje ili umanjivanje kulturne tradicije dolazi iz dva pravca. Jedan je globalistički talas sa ideologijom tržišnog uspeha, čemu obrazovanje treba pragmatski da služi. Drugi je iz domaćih redova, najpre komunističke ideologije, a potom od 2000. godine kada se obrazovna politika ignorantski odnosila prema nacionalnoj obrazovnoj tradiciji, a glorifikatorski prema inostranim (zapadnoevropskim i američkim) modelima. Drugim rečima, oni koji su odlučivali o prosvetnoj politici više su se uklapali u ideologiju globalizma nego u vrednosti nacionalnog obrazovnog nasleđa.“

Na kraju razgovora profesor Avramović potencira pitanje: Kakav pojam kulturnog identiteta oblikuju obrazovne ustanove?

„Ukorenjivanje u kulturni identitet jedne zajednice počinje u detinjstvu i usvajanjem jezika. Kulturni identitet je oblik kolektivne i pojedinačne svesti, osećanja, ponašanja koji pokazuju pripadnost jednoj zajednici. Ispoljava se u tri oblika: svakodnevni (hrana, stanovanje, oblačenje, igra, zabava), stvaralački (umetnost, nauka), istorijsko-politički (religija, vlast). Nije isti pritisak na pojedine delove kolektivnog kulturnog identiteta.  Na najvećem udaru je svakodnevni identitet, ali ni preostala dva nisu pošteđena. Treba videti listu čitanosti naših i inostranih pisaca“, zaključuje profesor Avramović.

Prosudite sami. Utisak je da smo neokolonijalizam sami izabrali, odnosno u naše ime su nam ga izabrali.