Novosadsko čudo od inteligencije

Anica Savić Rebac, profesorka Univerziteta, vrhunski filolog i filozof, pedagog, književnik i prevodilac, rođena je 04. oktobra 1892. godine u Novom Sadu. Odrasla u porodici poznatog srpskog književnika, književnog kritičara i prevodioca Milana Savića (sekretar i urednik Letopisa matice srbske) i takođe veoma obrazovane majke Grkinje, Anica je od malena bila u kontaktu sa uglednim srpskim umetnicima, književnicima, slikarima...

U njenoj kući redovni gosti su bili Laza Kostić, Uroš Predić, Simo Matavulj, Jovan Jovanović Zmaj... a njeni roditelji imali su najveću želju i cilj - da njihova jedinica Anica bude častan i obrazovan čovek. Sa takvim pedigreom, i u takvim porodičnim uslovima, Anica je već kao dete naprosto "gutala“ knjige odraslog nivoa, učila strane jezike kao i svoj maternji, rečju, kulturno i duhovno obrazovala se na najvišem nivou. Čitala je u originalu antičke pisce u najranijem detinjstvu, kada se i gotovo fanatično zainteresovala za svet helenske književnosti i kulture, a što će joj ostati životna, književna i naučna preokupacija.

Već u njenoj 12-oj godini ceo Novi Sad je brujao o čudu od deteta i inteligencije, koje čita, piše i prevodi tekstove sa nemačkog, engleskog, francuskog, grčkog, latinskog. Imala je samo 13 godina kada je objavila svoj prvi prevod Bajronovog speva "Manfred", u 14. godini njene pesme "Pan" i" Renesans" objavljuje ugledni časopis "Brankovo kolo", a paralelno sa tim počinje da objavljuje i svoje prve drame inspirisane antičkim likovima "Nijova“, "Infigenija“, "Poslednja sveštenica Palade Atine“...

Osnovnu školu, gimnaziju i višu školu završila je briljantno u Novom Sadu, a maturirala je kao jedina devojka u generaciji 1909. godine. U želji da njihova Anica što više napreduje, cela porodica 1910. godine prelazi u tadašnji evropski centar kulture Beč, gde Anica počinje studije filologije na Filozofskom fakultetu. Kada je Anica apsolvirala 1914. godine, vraćaju se kući, pa Anica upisuje završnu godinu na Filozofskom fakultetu. Ratni vihori uzrokovali su njeno diplomiranje 1920. godine, u vreme kada se Anica, već kao vrhunski intelektualac, družila sa velikanima kao što su Ivo Andrić, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić, Desanka Maksimović...

KAKO JOJ SE UDVARAO CRNJANSKI

Iz tog vremena datira i ozbiljna zaljubljenost Miloša Crnjanskog u Anicu, koji joj posvećuje pesmu "Reljef sa likom Danta“ i upućuje pozivno pismo za izlazak u kojem je i stajalo: "Radovao bih se kad bi mi dopustili da sa Vama sa Kalemegdana gledam na daleke šume.“ Romansa je izostala, a Crnjanski je bio vrlo uvređen zbog Anicinog odbijanja, ali u vremenu koje će uslediti, slavni književnik uvek se o Anici izjašnjavao u superlativima.

Kada je na briljantan način odbranila diplomski rad na Filozofskom fakultetu u Beogradu očekivalo se da Anica nastavi rad na fakultetu ali je i ona doživela sudbinu nezaboravne Ksenije Atanasijević od pre 15 godina - biće anatemisana od strane muških konzervativaca fakulteta i neće joj biti dozvoljen univerzitetski rad. Umesto toga Anica će desetak godina raditi kao profesor u gimnazijama Novog Sada, Beograda, Skoplja i Sarajeva. A kakav je profesor bila govori i podatak da su njeni učenici na fakultetu polagali ispit i bez odgovaranja kod najstrožijeg profesora Veselina Čajkanovića - dovoljno je bilo reći da im je u gimnaziji predavala Anica.

Presudan događaj u životu ove velike žene bila je njena udaja, 1921. godine, za Hasana Rebca, takođe vrsnog intelektualca, koji je završio studije orijentalistike na pariskoj Sorboni, bio učesnik Balkanskih ratova, albanske golgote i Solunskog fronta. Kada je upoznala Hasana on je bio službenik u Ministarstvu vera Kraljevine SHS, i bila je to ljubav na prvi pogled, i ljubav do kraja života za oboje. Bili su toliko vezani da su prijatelji govorili da se takva ljubav sreće samo u tinejdžerskom dobu. Srećna u ljubavi sa Hasanom danonoćno je radila. Pored predavanja u Trećoj ženskoj beogradskoj gimnaziji (1922-1930), bila je angažovana na polju ljudskih prava i feminizma, u beogradskom PEN Centru od osnivanja 1926. godine, a sa grupom intelektualaca, 1927. godine, osnovala je Jugoslovenski ogranak Internacionalne federacije univerzitetski obrazovanih žena.

Pisala je u tom periodu sjajne tekstove o Lazi Kostiću, Milici Stojadinović Srbkinji, Jovanu Dučiću, Svetozaru Ćoroviću, Njegošu ali i o Tomasu Manu, sa kojim je imala i privatnu prepisku, o Voltu, Vitmenu, Šeliju... Sa prevodima nije prestajala, u pitanju su bila vrhunska dela Tomasa Mana, Getea, filozofija Platona, dela Miltona, Lukrecija...1929. godine objavila je i svoju poznatu zbirku poezije "Večeri na moru“. 1932 g. Anica je doktorirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Već tada su njena dela iz filologije i filozofije bila veoma cenjena u svetu a posebno su bila značajna: "Ljubav u filozofiji Spinozinoj“, "Geteov helenizam“, "Mistična i tragična misao kod Grka“, "Platonska i hrišćanska ljubav", "Tomas Man i problematika naših dana“...

SAVLADALA SVE MUŠKE PREPREKE

Konačno, pored svih nerazumnih muških prepreka i otpora, Anica će 1946. godine postati vanredni profesor na Filozofskom kakultetu u Beogradu. Predavala je istoriju rimske književnosti i latinski jezik i bila tada jedina žena-profesor na Beogradskom univerzitetu. Paralelno sa radom na fakultetu, tih godina objaviće veoma značajne studije o Njegošu od kojih se najviše isiče ona o "Luči mikrokozma“. Za Anicu je inače "Luča mikrokozma“ bila najviši izraz naše kulture zbog čega ju je i prevela na engleski i nemački jezik, a što se i dan danas smatra vrhunskim dostignućem prevođenja.

I kada je bila u punom zamahu svoje profesionalne naučne i intelektualne misli, umro je njen Hasan. Koliko je bila vezana za njega i koliko ga je volela, iste noći presekla je sebi vene. No, nekako su uspeli da je spasu ali ona nije odustajala da sebi oduzme život. Kada joj je prijateljica donela Hasanovo oproštajno pismo u kome je pisalo: “Kada bih se opet rodio, samo bi tebe voleo“, vratila joj je pismo i rekla: “Metnućeš mi ga u kovčeg“. Zatim je napisala oproštajni tekst u kome je stajalo: “Život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće, jedno je od odrednica moje životne koncepcije. To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno.“

I 07. oktobra 1954. godine oduzela je sebi život. U istoriji naših velikana ovo je svakako najzaprepašćenija i najzagonetnija smrt, čak i od one slavnog Branka Miljkovića. Sledili su brojni komentari javnosti i naših najumniji ljudi. Mika Antić je govorio da je iz Anice disala ljubav, ljubav kakvu malo ko doživi. Veliki njen prijatelj Stanislav Vinaver je sa velikim žaljenjem istakao da je ona oduvek zastupala ideju da iz života treba otići blagovremeno, a veliki broj ljudi smatrao je da je jedna od najumnijih naših žena, odričući se života lišenog smisla, tim činom afirmisala ljubav kao najvišu vrednost postojanja.

Jedno je sasvim sigurno: ova sjajna ličnost pripada grupi zaboravljenih srbskih velikana. Ponajmanje su vrednovana njena vanserijska dela. A recimo, slavna engleska književnica Rebeka Vest doživljavala je Anicu i Hasana kao stubove civilizacije "stubove na kojima počiva kuća koja nam je neophodna da se u nju sklonimo, ukoliko ne želimo da nas vetrovi prirode oduvaju“. Tako je Vestova pisala u svom čuvenom romanu "Crno jagnje sivi soko“.

Na drugoj strani, Laza Kostić je znao da kaže: "Kad pogledam moje pesme mladalačkog doba i one koje je Anica pisala kao devojčica, a bila je par godina mlađa od mene, dođe mi da sve moje pocepam u komade“.

Koliko je samo radila i pisala ostalo je i za posmrtno objavljivanje. 1955. godine, objavljena je njena knjiga "Antička estetika i nauka o književnosti“, 1966. godine, "Helenski vidici“, a u periodu 1984-1988. godine, objavljeno je sedam knjiga njenih Sabranih dela. Svi njeni rukopisi i njena biblioteka čuvaju se u Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković“, a umetnička kolekcija portreta, kao i nameštaj iz njenog salona, u Matici srpskoj u Novom Sadu.

Tekst preuzet iz knjige "Heroine Srbije  - Vekovnik", Dragana M. Miloševića, koju možete naručiti putem imejl adrese: [email protected]