Povratak Miloša Crnjanskog između Rankovića i Tita

Taj povratak angažovao je zvaničnike komunističke Jugoslavije, ali i pokrenuo mnoge nevidljive sile u ključnim, prelomnim godinama jugoslovenske istorije.

Ključni akter povratka Crnjanskog, po svemu sudeći, bio je Aleksandar Ranković čija je 40. godišnjica smrti obeležena 19. avgusta ove godine. Ubrzo posle povratka Crnjanskog, Ranković će biti uklonjen sa svih funkcija, a “slučaj Crnjanski“ bio je još jedan, nimalo beznačajan detalj koji je doprineo Titovom udaljavanju od svog najbližeg saradnika.

Predsednik države – Tito i njegov potpredsednik – Ranković našli su se na potpuno suprotnim stranama. Jedan za povratak, a drugi protiv povratka Crnjanskog u zemlju. Ceo taj poduhvat krunisan je susretom Rankovića i Crnjanskog u Opatiji, pre skoro sedam decenija, 29. avgusta 1965. Okolnosti i uzroci tog susreta do danas su opterećeni kontradiktornim svedočenjima njegovih učesnika tako da nema pouzdanog objašnjenja kako je došlo do ovog susreta. Ali, bio je to događaj koji je pokrenuo lavinu protiv Crnjanskog iza koje je stajao lično Tito, a Rankoviću je dodat još jedan težak teg na tasu optužbi za srpski nacionalizam.

Sredinom šezdesetih jačale su partikularne i snage decentralizacije, što je dovodilo do podela i sukoba u javnom životu. Pisci su se komešali, a njihovo raspoloženje podsticala su republička rukovodstva. Tek što se okončala polemika Dušana Pirjevca i Dobrice Ćosića o jugoslovenstvu i slovenstvu, slabljenje federalnih struktura trebalo je da postane oficijelna partijska politika. Krleža je u Zagrebu, pogođen time što Nobelovu nagradu nije dobio on, nego Andrić, spremao zaokret ka Deklaraciji o hrvatskom jeziku. Konačni prelom dogodiće se održavanjem Četvrtog plenuma, poznatijeg kao “Brionski“ na kom je smenjen dotadašnji potpredsednik države Aleksandar Ranković, zbog optužbi za prisluškivanje Tita. Od tada, borba protiv “rankovićevštine“ postala je oficijelni instrument kojim se stiglo do razbijanja Jugoslavije.

Dolazak Crnjanskog bio je politički osetljiva tema za državni vrh. General Ivan Mišković Brk posvedočio mi je da je referisao Titu o povratku Crnjanskog u zemlju. Tito je zatražio potpunu informaciju o tome. Mišković kaže da je Tito još rekao: “Zar Marko da mi to uradi?“ To je ukazivalo da o Crnjanskom Ranković nije obaveštavao ni Tita. “Bila je to još jedna kap, čini mi se, u Titovom udaljavanju od Rankovića“, rekao je Brk.

Afera Ranković: Kablovi (ni)su dokaz prisluškivanja

Drugi deo

Drugi deo

Život 24.09.2023. 15:10

Afera Ranković: Kablovi (ni)su dokaz prisluškivanja

Ali, kap nije bila mala.

Ideju o povratku Crnjanskog pokrenuo je Tanasije Mladenović. Mladenović je u dedinjskim krugovima imao zapažen ugled pesnika i političkog radnika, i njegova reč se uglavnom uvažavala među srpskim glavarima, sve do pada Aleksandra Rankovića.

Mladenović je 1952. otišao u Pariz na usavršavanje francuskog jezika. Tamo je ambasador bio Srđa Prica. U Parizu se sreo sa ranijim poznanikom, novinarom i filmskim kritičarem, poreklom iz Jagodine, Draganom Aćimovićem, koji je bio u emigraciji.

Uglavnom, Aćimović je imao kontakt sa Crnjanskim, bili su u stalnoj prepisci. Mladenović je potom pisao kako mu je Aćimović jednom rekao:

“Dolazi Crnjanski...“

“Možeš li ti meni“, uznemireno sam ga pitao, “da upriličiš sastanak s Crnjanskim?“

“Mogu“, veli, “što da ne...“

Saznao to i ambasador Srđa Prica:

“I ja ću da dođem“, odmah je rekao.

Mladenović se dogovorio da se nađu kod “Deux Magots“-a (“Dva maga“); bio je to poznati pariski kafe, prekoputa Crkve Sen Žermen de Pre. Tu su se skupljali egzistencijalisti, tu je Sartr imao “svoj sto“. Bilo je letnje vreme, jun mesec 1952. Mladenović i Prica sedeli su napolju, na terasi. Bilo je dogovoreno između šest i osam uveče. “Sedeli smo do devet ili do devet i trideset. Ali Crnjanski se nije pojavio.“

Mladenović je kasnije saznao od samog Crnjanskog da ga je sreo Stanislav Krakov, bivši direktor i glavni urednik “Vremena“, desničarski novinar, Stojadinovićev čovek. I rekao mu: “Šta ćeš ti tamo, on jeste pesnik, ali je pre svega političar... Šta ćeš ti na sastanku sa poznatim komunistima!?“

“I Crnjanski se, valjda, pokolebao. Šta mu je Krakov još napričao, ne znam, ali ovo mi je sâm Crnjanski kazao.“

Tasa Mladenović prenosio je da se znalo kakvo je mišljenje zvaničnika o Crnjanskom kao čoveku, ali ne kao o piscu. Prihvaćena je njegova ideja o štampanju Crnjanskog, s tim da konsultuje, pre svih, srpske političare. Razgovarao je sa Stankom Veselinov, u to vreme ministrom kulture, sa Slobodanom Penezićem Krcunom i Rankovićem.

Afera Ranković: Kablovi (ni)su dokaz prisluškivanja

Drugi deo

Drugi deo

Život 24.09.2023. 15:10

Afera Ranković: Kablovi (ni)su dokaz prisluškivanja

Pozitivan stav prema povratku Crnjanskog imao je Slobodan Penezić Krcun, ali Mladenović odbija da je iza toga bio njegov naglašeni nacionalizam. “To su gluposti! Besmislice... Uostalom, postojala je i pravna osnova: amnestija iz 1953. za sve emigrante koji nisu imali prljave ruke. Kao što ih Crnjanski nije imao. Nigde nikakve izjave nije davao protiv naše zemlje. To je utvrđeno. Čak ni u engleskom PEN klubu, čiji je bio član. A ono što su bile ’Ideje’, to se zna“, objašnjavao je Mladenović i nastavio:

“Sa Lekom (Rankovićem) sam imao druge poslove, pa sam usput nekako ubacio i tu ideju. Otišao sam kod Aleksandra Rankovića i ispričao mu kako sam stigao do njega. Taj moćni, razboriti i oprezni komunistički funkcioner mi je odgovorio: ’Koliko sam obavešten, Crnjanski je u emigraciji potpuno pasivan. Što se njegovih Ideja tiče, to je sada bez značaja. Ali ću proveriti njegovo sadašnje držanje i obavestiti te. Ako je politički pasivan, neka se štampa.’

Posle nekoliko dana, pozvao me je Ranković i rekao:

’Crnjanski ima samo jedan politički greh u inostranstvu. Na kongresu PEN-a protestovao je što je u Jugoslaviji zabranjeno štampanje pesama Radovana Zogovića’, nasmejao se ozbiljni ’drug Marko’ na činjenicu da ’desničar’ i ’profašist’ brani ’boljševika’ i ’staljinistu’ Radovana Zogovića.

I dodao:

’Neka se štampa Crnjanski.’“

Crnjanski se nije mirio sa emigracijom. “Vi znate da je u rimsko doba izgnanstvo bilo teža kazna nego smrtna presuda. Zašto? Zato što je na taj način prestajalo sve. ...On više nije postojao onako kako je do tada postojao. Kod mene je to bilo još mnogo strašnije pošto sam ja bio pisac, naš pisac, uvek u centru borbe, neću da kažem svađe, ali u centru literarnih borbi, i odjedanput, kada iz toga ispadnete, onda vi ne možete živeti. (...) To nisu patološki izumi, to je jedan strašan nagon koji nas tera i koji nas stalno dovodi do ludila i čuđenja – kako to da ne možete više da živite život kojim ste pošli! Ne može čovek, pisac, da se promeni, da se pretvori u kapetana (...). On ima za sobom noć, dan, sedi za svojim stolom, a pred njim je mašina za pisanje, a on odjedanput vidi da ga ne žele, da ga niko ne čita. Onog trenutka kada su ljudi iz moje zemlje počeli da mi daju mogućnost da mogu da radim, ja sam opet počeo da živim, ja sam sa najvećim oduševljenjem radio, pisao“, ocenjivao je Crnjanski.

Njegov lekar Mihailo Bogdanović svedočio je da je susret Crnjanskog s nekadašnjim pripadnikom “Crne ruke“ Mošom Pijade bio presudna “inicijacija“ za povratak.

On i Crnjanski su se sreli na nekom prijemu u Londonu. “Ne samo da ga je neusiljeno, prijateljski pozdravio, nego i najveći šok: Moša Pijade je direktno pozvao Crnjanskog da se vrati u Jugoslaviju. Predsednik komunističke Narodne skupštine, molim vas! A to je Crnjanskog moralo impresionirati... Crnjanski je, kako da kažem, malo patio od autoriteta. Državnih autoriteta. I drugi su Crnjanskog pozivali da se vrati, sve je to lepo... Ali Moša Pijade je državni vođa, nije glavni vođa, ali jeste jedan od vođa. Za Crnjanskog, status iznad svih drugih. Posle toga susreta s Mošom Pijade Crnjanski je bukvalno bio u euforiji. I gospođa Vida je tako govorila... A kad se desilo da je Moša Pijade posle sedam dana umro, Crnjanski je pao u depresiju... U očaj. ’Očaj sudbine’, rekao je. Sad, ako sam dobro shvatio, tu novu, možda i produbljenu nesigurnost, nastalu kod Crnjanskog naglom smrću Moše Pijade, nekim svojim načinom, izgleda i najboljim načinom, uspeo je da zatomi, da premosti – ili da nadomesti Mošu Pijade – uspeo je ambasador Prica. Sudeći po Crnjanskom, u svakoj verziji, vanredan i kulturan čovek, retki gospodin“, pričao je Bogdanović.

“Crnjanski je voleo državu kao takvu. Svaku državu. Imao je takvo vaspitanje. Ko ga je tako vaspitavao, da li oni kaluđeri u Temišvaru ili je to stekao u Austrougarskoj... Vrag će ga znati“, govorio je Mladenović.

Crnjanski mu je na pitanje da li je desničar, pa čak i fašista, za šta su ga optuživali, odgovorio: “To apsolutno nije istina. To je laž. Ali, hoću da Vam kažem jednu stvar – ja sam se zaista divio onom redu, onoj sili, onoj organizaciji – naročito u Nemačkoj. Međutim, ja sam na licu mesta imao priliku da vidim krajnosti svih tih totalitarnih režima – i u nacističkoj Nemačkoj, i u fašističkoj Italiji, i u Frankovoj Španiji. I molim Vas lepo, ta moja lična iskustva su opredelila moj kasniji stav – ja sam se razočarao. Direktno je tu reč upotrebio.“

Naš poznati novinar Boro Krivokapić, koji je istraživao u Arhivu MSP-a, u oba fonda – i diplomatskom i obaveštajnom – otkrio je da Crnjanski nije vođen zasebno/izdvojeno, već u opštem odeljku “emigracija“. U građi MSP-a Srbije nalaze se svega jedna diplomatska i tri obaveštajne depeše, koje se direktno tiču Crnjanskog.

Zajedničko je da nema traga – osim na jednom, indirektnom i obaveštajnom mestu – o konkretnom odnosu i drugih nosilaca visokih i najviših državnih ovlašćenja prema povratku Crnjanskog.

U prvom telegramu od 25. februara 1955. navodi se da je u London došao Dragan Jevtić, šef odeljenja informacija “Avala filma“, koji se obratio ambasadoru Vladimiru Velebitu i izneo da mu je Tasa Mladenović rekao da poseti Miloša Crnjanskog i neka ga pozove u zemlju uz obećanje da će biti prihvaćen i da će mu dela biti štampana.

Na pitanje Jevtiću da li je to stav naših književnika i drugih zainteresovanih ustanova, kaže da mu je Tasa (Mladenović) rekao da će iskoristiti priliku zasedanja Skupštine da pitanje Miloša Crnjanskog izloži drugu Rankoviću, a da će se u udruženju stvar urediti.

Pošto smo na poziv ambasadora bili prisutni, rekli smo Jevtiću uz saglasnost ambasadora da ukoliko dođe do sastanka sa Crnjanskim neka ništa ne pregovara niti mu iznosi stav Mladenovića motivišući još nezrelim stanjem.

Ambasada je javila i da joj se istog dana javio Dimić Radivoje, službenik MUP-a Srbije. Kaže da je primio zadatak od Udbe za Beograd da poseti Crnjanskog i uruči mu pozdrav od Vinavera (Stanislav) i da u ime “Džepne knjige“ napravi sa Crnjanskim ugovor o autorskom pravu. Dimić je imao zadatak da poseti još neke emigrante. Ambasada je navela da “što se Crnjanskog tiče, mi se držimo vašeg nedavnog operativnog pisma“, što govori da je postojalo uputstvo diplomatama kako da se ophode prama pitanju Crnjanskog.

“Ovakvo saobraćanje od strane drugih lica ili ustanova sa njima ili drugim emigrantima mimo nas smatramo izlišnim i nepravilnim“, navela je ambasada.

Ambasador Vladimir Velebit, inače, u razgovoru koji smo vodili, naveo je da je Udba, odnosno Ranković, držala vezu sa Crnjanskim mimo njega, što on nije dobro primio kao što se to vidi i u ovoj depeši.

U ostalim depešama navedene su dve beznačajne opservacije Crnjanskog. Jedna da se “Vladeta Milićević i još neki emigranti iz njegove okoline čude zašto je Predsednikova [Tito] poseta Africi usledila odmah posle posete Brežnjeva [Leonid]. Ne mogu da shvate zašto Predsednik tako često putuje“, a druga od 23. marta 1961. da “Crnjanski tvrdi da je Krnjević [Juraj] postao stvarni vođa hrvatske emigracije. Jelić [Branko], Hefer i ostali su to Krnjeviću navodno i pismeno potvrdili. Neće se odjavljivati dok je Maček (Vladimir-Vlatko) živ“.

Crnjanski se u Londonu viđao s dopisnicima “Politike“, redovno s Miroslavom Radojičićem i kasnije sa Jurijem Gustinčičem, a ponekada i sa šahovskim velemajstorom Svetozarom Gligorićem. Vladeta Jerotić posvedočio je da Crnjanski uopšte nije želeo da razgovara o religiji. Kada ga je upitao da li postoji nacija koja mu nije odvratna, odgovorio je bez razmišljanja: “Rusi.“

Kada je konačno rešio da se vrati, Crnjanski je došao kod Price i rekao: “Idem, ali bez Vas neću da pređem granicu.“ Crnjanski je došao sa koferom, u zimskom kaputu i sa crnim šeširom iako je bio 29. jul.

U poslednjoj depeši pred povratak u Beograd broj 459 od 24. jula 1965. Srđa Prica je najavljivao da emigranti planiraju demonstracije ispred ambasade “u čast njegovog odlaska“.

“Ne isključujemo mogućnost da je najavljenu akciju emigranata u ovom momentu izazvao i odlazak Crnjanskog sa mnom, što je emigrantima verovatno poznato.“ – Prica

DOSIJE: CIA i Jugoslavija 1948–1990.

Kavez za Srbiju

Kavez za Srbiju

Vesti 29.09.2021. 10:44

DOSIJE: CIA i Jugoslavija 1948–1990.