Život
12.04.2023. 02:05
Život
03.05.2023. 04:30
Dragan M. Milošević
Heroine Srbije
Srpkinja koja je spasila našu naciju od biološkog nestanka
Ova kolosalna Srpkinja živela je u velikom vremenu-nevremenu po Srbiju, njen životni put bio je prepun trauma, odricanja i dramatičnosti, ali je ona snagom svog uma, obrazovanosti, energije i hrabrosti ne samo opstajala, već je po mišljenju mnogih izrasla u legendarnu ličnost, možda i najzaslužniju što nije došlo do biološkog nestanka naše nacije.
Ćerka znamenitog srpskog despota Đurđa Brankovića i despotice Irine (Jerine) Kantakuzine, a žena sultana Murata II, Mara Branković, nesporno jedna od najzaslužnijih ličnosti za spas srpske nacije od biološkog istrebljenja, rođena je u Vučitrnu 1417 ili 1418. godine.
U istoriji srpskog roda Mara je bila jedna od dve srpske princeze - sultanije koje su ušle u harem nekog od turskih sultana, i koja je sličnom sudbinom kao i Olivera Lazarević, bila žena-žrtva, političkim brakom udata za turskog vladara, a sa ciljem da se osigura i ojača položaj Srbije u vrtlogu stalnih osvajačkih sukoba između kraljevine Ugarske i Osmanlijskog carstva.
Veličina i značaj njenog životnog dela, nažalost, za ogromnu većinu Srba su i dalje velika nepoznanica.
Mara je bila jedno od sedmoro dece svojih roditelja, a njena majka Irina Kantakuzin bila je unuka vizantijskog cara Jovana VI iz porodice Kantakuzin, jedne od najznamenitijih i najobrazovanijih vizantijskih porodica 14. i 15. veka. Venčanje despota Đurađa i Irine bilo je veličanstveno, obavljeno je uz prisustvo slavnog despota Stefana Lazarevića, vizantijskog vrha i brojnih Dubrovčana koji su mnogo poštovali mladog Đurađa i njegov način vladanja Humom i Zetom u ime despota Stefana.
Život
18.04.2023. 04:05
Nemica sa dušom Srpkinje
Život
16.04.2023. 04:35
Prelepa i najmlađa srpska kraljica krunisana na Uskrs - da li znate njeno ime?
Posle smrti velikog srpskog vladara despota Stefana Lazarevića, 1427. godine, koji nije imao decu, nasledio ga je upravo njegov sestrić Đurađ Branković. Srbija je tada bila pred teškim iskušenjima. Malo je reći da joj je pretio nestanak, a bez države opstanak nacije bi bio krajnje ugrožen. Dobar vazalni odnos koji je despot Stefan uspostavio i održavao sa Osmanlijama, bio je teško održiv. Sa severa su pretili ofanzivom nezajažljivi Ugari, a na jugu je bila stalna opasnost od moćnih Osmanlija koje je predvodio silni sultan Murat II.
Mladi despot Đurađ, da bi sačuvao državu i Srbe od izvesnih postradanja, bio je prinuđen da vešto balansira između jednih i drugih, "da igra po tankoj žici“, i da se stalno prijateljski potvrđuje kod obeju sila. Najbolja garancija prijateljskih međudržavnih odnosa, u to vreme, ipak se postizala tzv. političkim brakovima. I Đurađ je morao pribeći tom teškom, ali jedino sigurnom sredstvu. Ćerku Katarinu 1433. godine udao je za grofa Ulriha Celjskog, bliskog rođaka žene ugarskog kralja Žigmunda, dok je drugu kćer Maru, 1435. godine podario sultanu Muratu II.
Mlada srpska princeza Mara otišla je iz Smedereva za Jedrene 04. 09. 1435. godine u pratnji svoja dva brata, prestolonaslednika Grgura i Stefana i sa prebogatim mirazom od preko 500 hiljada zlatnih dukata. U Jedrenu je upriličeno veliko slavlje, sultanu i Turcima se mlada, lepa i obrazovana Mara odmah dopala, a posle venčanja Grgur se vratio sa darovima u Srbiju dok je mladi Stefan zadržan kao talac - zalog dobrog i dogovorenog vladanja svog oca despota Đurđa.
U tako uspostavljenom vazalnom odnosu Srbiji je garantovan mir i teritorija, a obaveza Srbije bila je godišnji namet od 50 hiljada dukata i po potrebi angažovanje 1500 konjanika kao ispomoć turskoj vojsci.
Brak između Mare i Sultana jeste bio politički ali se dobro održavao. Sultan je iz dana u dan postajao sve bliži Mari, iskreno ju je zavoleo jer je bila prelepa, pametna i otmenog, neodoljivog ponašanja. Vremenom će ona steći njegovo bezgranično poverenje i postaće jedna od najuticajnijih osoba na Porti, što će joj omogućiti da čak zadrži svoju pravoslavnu veru i da joj sultan poveri na kompletno vaspitanje i obrazovanje svog sina prvenca, naslednika Mehmeda II.
Nažalost, i pored velikog uticaja u vrhu osmanlijske vlasti, ona nije mogla sprečiti oslepljenje svoje braće Grgura i Stefana, koje su Turci počinili zbog pobune koja je izbila protiv Turaka u Srbiji. Čim je saznala da do toga može doći Mara je intervenisala ali je njena naredba zakasnila i svirepi čin je izvršen.
Mara je svoju poziciju na dvoru tada najmoćnije države sveta gradila sa vanserijskim umećem i besprekornim osećajem mere u svemu što je preduzimala. Muža je poštovala i bila mu lojalna, kao žena prema njemu je bila nadmoćna u odnosu na druge u haremu, ali ni jednog trenutka nije zaboravljala ni da sa te pozicije radi u korist spasa i progresa Srba i Srbije, da brani Konstantinopolj, centar pravoslavlja. Bila je prvoklasni diplomata, stalno je održavala vezu između svog oca i svog muža, utemeljujući dobre odnose Srbije sa portom, a učestvovala je i u mnogim diplomatskim misijama smirivanja ratnih sukoba između Ugara i Turaka. Potpuno je bila svesna da se svaki njihov sukob može obiti o leđa Srba i Srbije, zato je činila sve da do takvih sukoba ne dolazi.
Njen ugled, kao izuzetno sposobne i umne carice, bio je svakom danom sve izraženiji širom Evrope, naravno posebno među Srbima, ali i među Turcima, Ugarima, Dubrovčanima, Mlečanima, Česima...
Kada je 3. februara 1451. godine umro sultan Murat II, Mara je dostojanstveno ispratila i ožalila muža, a vlast je preuzeo mladi, 19-godišnji Mehmed II. Novi sultan je Maru, svog omiljenog vaspitača i učitelja toliko poštovao da, od kada mu je umrla majka 1449. godine pa sve do kraja svoje vladavine, Maru će smatrati drugom majkom i tako će se odnositi prema njoj. Pod uticajem Mare Mehmed će bez problema obnoviti povoljno vazalstvo prema Srbiji (svaki novi sultan sve državne ugovore počinje iznova), pa će čak Srbiju proširiti i podariti joj na upravu Toplicu i Dubočicu.
Svoju drugu majku, caricu Maru, imenovaće za sultaniju, čime ju je postavio u nivo prvog savetnika, i podariće joj velike, bogate posede na području Soluna i Seresa sa sedištem u Ježevu. Založivši ceo svoj život za svoju naciju i državu, Mara nije mogla izdržati dugo bez Srbije. Kada je izrazila želju da se vrati u Srbiju, Mehmed II joj je uvažio želju i bogato je darivao za taj put.
Njen povratak u Srbiju proslavljen je među Srbima kao veliki trijumf. Poštovali su je i svi narodi iz okruženja, imala je veliki politički uticaj pa su je svi nazivali sultanijom ili caricom. Vemenom će joj, još uvek lepoj, a moćnoj dami, početi da pristižu i ozbiljni prosci. Vizantijski car Konstantin XI Paleolog želeo ju je za ženu, bio mu je potreban njen politički uticaj u očuvanju Vizantije, a uzdao se i u činjenicu da Mara ima i vizantijske krvi u sebi. Maru je prosio i češki velikaš Jan Jiskra, ali ih je, dosledna i ponosna Srpkinja, obojicu odbila. Ostala je verna datoj zakletvi pred Bogom da, ako se ikada izvuče iz neverničkih ruku (Osmanlije), više se nikada neće udavati.
Kada je 29. maja 1453. godine sultan Mehmed II osvojio vizantijski Konstantinopolj, u toj borbi je smrtno stradao i Marin prosac Konstantin Paleolog, a posle ove pobede Mehmed je dobio naziv Osvajač. Drugi važan događaj u tom periodu bila je smrt Marinog oca, despota Đurđa 24. 12. 1456. godine, koga će naslediti najmlađi njegov sin Lazar, poslednji srpski srednjevekovni vladar. Ubrzo je umrla i Marina majka Irina, pa dolazi do nesređenih odnosa među preostalim Brankovićima. Mara se sa slepim bratom Grgurom i ujakom Tomom Kantakusinom vratila na svoje posede u Ježevu i nastavila da živi sa svojom rodbinom uz svo poštovanje Mehmedovo.
Velika Srpkinja ogromnih moći nikad nije prestajala da deluje kao nepokolebljivi branitelj srpstva i hrišćana. Poštovala je muslimansku veru, a svoju pravoslavnu čuvala je za sebe. Velika svetica i pravednica, Mara Branković, ličnom naredbom će darovati sve posede srpskim manastirima na Svetoj Gori. Pored toga ona će konstantno materijalno pomagati svetogorske srpske manastire i osoblje u njima, a prihode ostvarene na svojim posedima u Ježevu i oko Soluna poklanjaće manastiru Hilandaru i manastiru Svetog Pavla, čija je bila zaštitnica. Pošto su se Marini posedi nalazili na putu svih onih koji su iz Srbije i sa Zapada išli ka Svetoj Gori ili Konstantinopolju, njena kuća postala je utočište svim putnicima namernicima, u njoj su svi hrišćani mogli naći utoćište i imati okrepljenje.
Od 1459. godine u njenoj kući biće i njena sestra Katarina (udovica Ulriha Celjskog) kao i srpska despotica Jelena, udovica njenog brata despota Lazara Brankovića. U Ježevi se non-stop vodila Marina diplomatska aktivnost u čemu joj je pomagala i sestra Katarina. Bila je u epicentru svih značajnijih međudržavnih događanja ali nikada nije zaboravljala i na još jednu svoju veliku dužnost - da pomaže i štiti hrišćane koji su živeli na teritoriji Osmanskog carstva. Posle pada Konstantinopolja patrijarh je bio i dalje duhovni vođa hrišćana ali je uglavnom morao imati sultanovu saglasnost i pred sultanom je imao odgovornost za ponašanje hrišćana na turskim teritorijama.
Mara je imala toliki politički uticaj kod Mehmeda Osvajača da je imala odlučujuću reč i kad je patrijarh u pitanju. Tako je bilo u vreme sultana Murata II, takođe u vreme Mehmeda-Osvajača a biće i kad bude na vlast došao sultan Bajazit II. Dakle, legendarna Srpkinja dala je nemerljiv doprinos i očuvanju celog hrišćanskog sveta i hrišćanske kulture. Na samom dvoru u Ježevu držala je čak i stalnu radionicu u kojoj su radili, stvarali i od nje bili finansirani mnogi hrišćani-umetnici i spisatelji.
Umrla je u Ježevu 14. 09. 1487. godine, a sahranjena je u manastiru Bogorodice Ikosifinise u Kosinici. Iz zahvalnosti za sve što je učinila za pravoslavlje, celokupni hrišćanski svet i ljude na širim balkanskim prostorima, grčki narod i građani Soluna, području gde su bili posedi carice i svete žene Mare Branković, dali su naziv Kalamaria. Na grčkom jeziku to znači - Dobra Mara.
Svi koji prolaze i dan danas kroz Solun, na putu za Halkidiki ili Aspravaltu, prolaze kroz taj deo Soluna koji je i danas uočljivo obeležen njenim imenom.
Jedini portret ove slavne Srpkinje danas se nalazi na Esfigmenskoj povelji, tj. Hrisovulji kojom je njen otac avgusta 1429. godine darivao manastir Esfigmen na Svetoj Gori. Ta povelja predstavlja porodični portret porodice despota Đurađa Brankovića na kome su prikazani Despot, supruga Irina sa Marom (nije imala ni 15 godina), Lazarom, Stefanom i Grgurom.
Tekst preuzet iz knjige "Heroine Srbije - Vekovnik", Dragana M. Miloševića, koju možete naručiti putem imejl adrese: [email protected]
Komentari
