INTERVJU Đoko Kesić

Slike iz života jednog doajena

Đoko Kesić KIZA — Izvor: Marko Stevanović

Nije lako voditi razgovor za novine sa nekim sa kime radiš već gotovo deset godina, a sa kojim ti se profesionalni putevi u manjoj ili većoj meri ukrštaju već više od tri decenije. U vreme kada sam ja ulazio u svet novinarstva, Đoko Kesić je iza sebe već imao skoro 20 godina novinarskog iskustva. Već sama ta činjenica, kao i to što je još profesionalno aktivan, zaslužuje da mu se dodeli zvanje doajena novinarstva, koje on, naravno, u najmanju ruku nerado prihvata.

Zbog toga ovo i neće da bude klasičan intervju, već kombinacija našeg razgovora, ali i Kesićevih sećanja koja je zapisao i priča o poznatim ljudima, među kojima su i oni sa kojima se družio ‒ od Libera Markonija i Branka Ćopića do Brane Petrovića – kao i novinarskih dogodovština. Zato na samom početku olovku dajem Kesiću u ruke.

"Da se razumemo: ukoliko vam neko kaže da ste doajen, nemojte nikako da prihvatite da je to neka čast. To je dijagnoza. Ubeđen sam da svi doajeni više razmišljaju o smrti nego o životu. Ja nisam taj slučaj. Godine gledam kao brojke, a kroz život sam procenio nauk da čovek umire kad mu se neće, i kad mora!

Ovo bi trebalo da bude kao uvod u razgovor za moj nedeljnik ’Ekspres’, koji slavi 10. rođendan. Ja nisam svedok prvog koraka, došao sam desetak meseci kasnije, ali jednako sam zadovoljan što u toj teškoj disciplini nedeljnika na tržištu Srbije ’Ekspres’ drži korak i ponajmanje malo čega treba da se stidi. Otvarali smo brojne važne teme, od one – šta Srbija treba sve da učini da bi postala vodeći entitet, ne samo na Balkanu, do onih nezaobilaznih tema kako da preživimo u novoj globalnoj preraspodeli moći, unutrašnjih strahova da nas neko ne uvuče u građanski rat... Objavili smo intervju sa raščinjenim vladikom Artemijem, sa osnovnom idejom da – ako je čovek osuđen u Saboru i Sinodu SPC, onda mora da ima pravo da to javno ospori ili prihvati... Tu su i golicave provokacije ima li Srbija duboku državu...

A ja sam naseo na onu doajensku priču ‒ nije mi prvi put da me navuku na tanak led! Pošto sam pristao da pričam o životnom putu, prvenstveno novinara, a potom publiciste i pisca, vraćam se ranom detinjstvu koje je imalo izvesnu epsku nevinost.

Odrastao sam uz gusle i epsku narodnu pesmu, a moj istinski uzor u to doba bio je đed Neđeljko. On mi je za Božić, imao sam skoro pet punih godina, dao ozbiljnu čašu crnog vina. Zapravo bio sam radoznao da liznem, dopalo mi se pa sam je iskapio. Đed me je poljubio u čelo... Otišao sam potom da igram fudbal. Sneg je preko noći zaledio. Posle desetak minuta pao sam u alkoholičarsku komu. Majka me je u naručju odnela kući i treznila me nekakvim narodnim ljekarijama baka Jovanke.

Đed me je vodio uveče na njegove sastanke sa parnjacima u kuću rođaka Miloša. Oni su pričali priče o precima, njihovim borbama za opstanak, o obračunima sa Turcima, o hajducima i uskocima, o borbama sa međedima koji su napadali stada ovaca i goveda. Na pokušaje da pričaju o politici, o kulacima… moj đed bi im govorio: ’O politici ćemo posle.’ Slušali su ga.

Prvih dana školovanja upoznao sam Tita. Dobili smo tablice sa klinčićima, ali i Bukvar. Na trećoj strani bila je kolor fotografija Josipa Broza u maršalskoj uniformi. Nisam imao pojma ko je taj čovek. Nikad za njega nisam ni čuo, ali fotografija me je zainteresovala. Uzeo sam olovku da je doradim, posebno stroge plave oči. Odlučio sam da budu crne. Olovkom sam kružio po očima, pritiskao dok ih nisam izbušio…

Drugar iz klupe, komšija Stojan Ivetić, pozove učitelja Veselina Bulatovića, Crnogorca kojeg je neki vetar doneo u glamočku zabit. On je bio malo krut, ali mi se dopadao njegov izvorni crnogorski narodski govor. Pogledao je mog ’dorađenog’ Tita, tihim glasom pita – zašto si to uradio? Slegao sam ramenima. On opet pita – znaš li ti, jado, ko je na ovoj slici? Odgovaram odmah da ne znam!

Tako sam postao politički disident. Oca Jovu, koji je postao član SKJ u partizanima, što to tada takođe nisam znao, više puta pozivali su na partijske sastanke, što takođe nisam znao niti razumeo…

Uglavnom sve se završilo time da ’dete zaista nije znalo ko je na fotografiji i da dete treba uputiti ko je zaista Tito’.

Majka i otac su me tih dana gledali zabrinuto, pokušavali su mi nešto objasniti, to ’nešto’ što nisam razumeo. Jedino mi je đed Neđeljko, prvog dana kad sam napravio skandal, uputio veseli pogled i zagladio svoje uredne epske brkove.

Završio sam osnovnu i srednju školu, prva generacija Glamočke gimnazije 1966. godine. U drugom razredu gimnazije moj prijatelj Stevan Nikoletić u razredu priča kako sluša na Radio Luksemburgu emisiju koju vodi Džimi Sevil u devet uveče. ’Narode, dođite večeras kod mene, čućete muziku koju će svi voleti!’

Većina nas kod kuće nismo imali radio-aparate pa smo došli kod Stevana i na prvo slušanje ’Bitlsa’ bili smo očarani. Postali smo ’deca cveća’. U tome smo imali iskrenu podršku razrednog Dragoslava Cvetića, profesora istorije i latinskog, inače rođenog Beograđanina.

U starijim razredima osnovne škole, a tek u gimnaziji, istinski smo bili gladni znanja. Čitali smo sve, od starogrčke civilizacije do Tomasa Mana, Tolstoja, Šolohova, Čehova, Zilahija, Švejka, Andrića, Crnjanskog, Ćopića... Čitali smo sve što nam je padalo u ruke, sve to pokušavali da raspravimo sa profesorima, da bi nas rastužila vest koju smo pročitali u ’Politici’, valjda 1962, da je umrla Šantićeva Emina. Nije se udavala, piše, što je nama bio novi dokaz ljubavi.

Došao sam u Beograd na studije, upisao Filozofski fakultet, odsek Srpsko-hrvatski jezik i jugoslovenska književnost. Naša katedra bila je u staroj zgradi Kapetan Mišinog zdanja. Tu sam doživeo novi kulturološki šok. Odmah sam razumeo koliko je naše provincijsko znanje mizerno u poređenju sa studentima koji su završili neku od beogradskih gimnazija, pa i onima koji su završili gimnazije u Zagrebu, Novom Sadu ili Sarajevu… Opet sam, kao u groznici, počeo da čitam literaturu koju smo negde preskočili.

Ali, moja prednost je bila što sam tada živeo u Studentskom gradu. To je tek bio poseban životni univerzitet, borba za nekakav status i mesto u toj šarolikoj zavičajnoj masi. Odlazio sam u čitaonicu Biblioteke grada Beograda. Tamo sam upoznao Đorđa Karađorđevića. Dolazio je svako jutro u osam sati, nosio francusku kapu, uredno pozdravljao prisutne, a jedna žena iz biblioteke ga je sačekivala sa knjigama koje je poručio prethodnog dana. Nekom prilikom u pauzi, razmenio sam sa njim nekoliko rečenica…

Knjiga kojoj ćemo se sigurno vraćati…

Preporuka za čitanje

Scena 12.03.2022. 00:49

Knjiga kojoj ćemo se sigurno vraćati…

Od prvog dana studija, bilo mi je jasno da neću profesorisati u školi. Povraćalo mi se na pomisao da svakog septembra počinjem novim đacima da pričam o starom Đuri Jakšiću. Mislio sam, biću pisac. Već sam objavljivao neveliki broj kratkih priča u studentskim i omladinskim novinama. Alternativa je da budem novinar.

Diplomirao sam juna 1972. godine i prijavio se na konkurs ’Večernjih novosti’. Sredinom avgusta, pozvali su me na šestomesečni probni rad. Očekivao sam da će nas početnike obučavati mentor, da nas uvede u posao, od onih pet ključnih pitanja: ko, gde, kada, kako i zašto, do stilistike, reportaže, komentara... Ništa od toga. Pustili su nas da se sami snalazimo. Urednik gradske rubrike bila je Daška Žegarac, koja me je izgledom i obrazovanjem podsećala na domaćicu. U rubrici je bilo desetak stalno zaposlenih i još bar 30 nas početnika. Za nekoliko meseci objavio sam desetak vesti i pet reportaža. Posle tri meseca su me otpustili kao netalentovanog. Vratio sam se na ulicu, živeo u sobici na Crvenom krstu, počeo da pišem prvenstveno u ’Omladinskim novinama’ gde sam bio stalni honorarac. Pisao sam i za ’Mladost’, petnaestodnevni časopis, gde mi je Milo Gligorijević ponudio posao. Nisam prihvatio jer to je za mene bila neka uspavanka.

Sve je to tako kotrljalo, često sam bio bez para, na ivici opstanka, do decembra 1976. kada je ’Borba’ raspisala konkurs za 12 novinara. Prijavio sam se, bila je obavezna fakultetska diploma. Pre prvih ispita iz opšteg obrazovanja sretnem Jovana Kesara, velikog novinara, kojeg sam upoznao u ’Novostima’. On mi reče: ’Odlično, tu ćeš sigurno naći svoj prostor’. U ’Borbi’, opet u gradskoj redakciji, počeo sam da radim 5. januara 1977. godine. Imao sam sreće da sam prvi tekst napisao o ljudima koji su kao brigadiri radili na gradnji palate SIV-a. Na njih sam nabasao slučajno. Živeli su u oronulim drvenim udžericama nedaleko od Studentskog grada, sad već sa porodicama i poodraslom decom, čekajući da država ispuni obećanja da će im ’veoma brzo dodeliti stanove’. Nisu imali u stanovima vodu, kupatilo i toalet. Imali su nekoliko poljskih WC-a i vodenu pumpu nasred dvorišta.

Taj tekst bio je neprimeren tadašnjoj ’Borbi’, koja je bila glasilo SKJ, ali je bio povod za raspravu u nekim državnim organima. Posle dva meseca opet sam posetio uveli brigadirski kamp. Kažu mi da su dolazili neki ’drugovi’, ali i dalje čekaju. U redakciji sam brzo napredovao, izveštavao sam sa sahrane Josipa Broza, a 1981. postao sam stalni akreditovani izveštač iz Savezne skupštine.“

Kažeš, mogao si da budeš profesor ili novinar. Zašto si postao novinar?

"Nisam imao dilemu da li ću da budem novinar. Imao sam dilemu da li da idem u pisce ili u novinare.“

Da li bi i danas otišao u novinare?

"Verovatno bih. Družio sam se u vreme studija sa pesnicima i sa piscima. Pesnici su, kako bi Andrić rekao, čudan soj, nikada nisu imali žute banke u džepu. Pisci su takođe bili siromasi, i ukoliko bi uspeli. Ima taj narativ da bi i Crnjanski i Andrić i Dučić bili gladni hleba da nisu otišli u diplomatiju. Ja sam imao taj strah, a to vuče korene iz siromaštva u kojem sam nikao.“

Da li bi izabrao novinarstvo i ovakvo kakvo je danas?

"Pa, ne. Razlika je velika danas u odnosu na vreme kada sam ja postajao novinar. U to vreme novinari su bili ugledni ljudi. Bili su, što im je i izvorno mesto, ’so političkog življenja’. Suština novinarstva počiva u tome da uvek drži pod sumnjom vlast i da pokušava da politiku koriguje koliko je u moći. A u to vreme novine su bile zaista to.“

Govorimo o vremenu komunizma, jednopartijskog sistema...

"Da. Bez obzira na sve to, novinari su u to vreme imali ozbiljan ugled i poštovanje.“

I integritet.

"Apsolutno. A danas je to nešto drugo. U osnovi svega je znanje i obrazovanje. Pre neki dan vidim u novinama naslov kako Tramp mrzi papu više nego što su ga mrzeli Musolini i Hitler. Novinar ne zna da su oni bili na istoj liniji i da je zbog toga Vatikan bio pod nekom kaznom, koja je skinuta negde 1957. godine, zbog saradnje sa fašizmom.“

Kako smo došli do toga da su, maltene, veću slobodu novinari imali u tom sistemu koji je važio za represivan?

"Šta znači nezavisan novinar? Nezavisan novinar je pojam osnovne definicije javne reči. Sloboda je opasan pojam i sloboda je nešto što, ako nema korektive, obavezno ode u krajnost, zloupotrebi se.“

Misliš ide ka anarhiji?

"Da. To je civilizacija definisala. A u vreme komunizma u Jugoslaviji su bili novinari koji su umeli, recimo poput Slave Đukića, Tirketa, Juga Grizelja, Đuke Juliusa, da kritikuju određene pojave u državi. I određene komisije u Centralnom komitetu prihvatale su takve stavove i korigovale neke svoje odluke.“

Znači da je država pažljivo pratila šta pišu mediji i to shvatala vrlo ozbiljno?

"Svaka vlast je zazirala od novina, od slobodne kritike. U vreme Slobodana Miloševića sam u čuvenoj redakciji ’Borbe’ bio u vreme Stanislava Staše Marinkovića koji je okupio najsnažniju, najmoćniju redakciju po znanju i po imenima novinara koji su tada bili u Srbiji. Napisao sam ne znam koliko tekstova, protiv politike Slobodana Miloševića, ali sam se trudio da se bavim činjenicama, a ne da budem an bloc protiv ideologije koju je predstavljao Slobodan Milošević, zajedno sa Mirom Marković, a posle i sa Šešeljem kad je ušao u vlast. I nisam nikada imao problema, niko me nije iz Udbe zvao ili Službe državne bezbednosti. Koliko znam, u toj redakciji nije bilo te vrste problema. Recimo, dobio sam materijal o upadu Miloševićevog režima u platni sistem Jugoslavije. Zvao sam čoveka koji je bio u establišmentu da mi da te papire. On mi je rekao da ga čekam na Slaviji, na autobuskoj stanici, oko devet sati uveče. Čekao sam i naišao je čovek, gurnuo mi pod mišku fasciklu i otišao. A ja sam otišao u redakciju. To je nešto što je funkcionisalo tako. Nije bilo baš tako da se nije smelo pisati. Smelo se.“

Čak i u kasnijem periodu Miloševićeve vladavine se smelo pisati dosta toga.

"U prvoj fazi Miloševićevog režima postojale su institucije sistema. Njegovi ministri u vladi bili su kredibilni ljudi, to su bili ljudi sa biografijom. Predsednik vlade Mirko Marjanović, Kninjanin koji je došao u Beograd i vodio vladu, znao je privredu, vodio je veliku firmu... To je bila poslednja instanca gde je država funkcionisala. E, sada, što se sve to izgubilo i nestalo posle devetomartovskih demonstracija, posle čega su tenkovi izašli na ulicu, tada je Srbija zamrla... Recimo, u vreme kada je već trajao građanski rat, 1993. godine, otišao sam u rodni kraj da pomognem ocu i majci da saberu letinu jer je brat bio na frontu. I jedno popodne sretnem četvoricu drugara iz osnovne škole i gimanzije. Jovan Trifunović, briljantan učenik, kaže mi, hajde, Đošo, da platiš piće jer mi nemamo para. Sednemo u obližnju kafanu i on kaže – slušaj, do sada smo bili prijatelji i drugari, i više nismo. I molim te ubuduće nemoj više da nam se obraćaš jer to što ti pišeš o Srbiji, o Slobodanu Miloševiću, to ne rade ni Hrvati.“

Tada si radio u "Borbi“.

"Da. Sledeće godine, na istom mestu sasvim slučajno sretnem njih četvoricu. I istim rečima Jovan Trifunović kaže – hajde, Đoša, da platiš piće jer mi nemamo para. I šta se desi. Kaže, mi se tebi izvinjavamo, sve što si pisao ‒ bio si u pravu. Možeš li nam oprostiti? Kažem, Joco ja ću ponoviti reči koje sam rekao pre godinu dana, ja bih voleo da ste vi u pravu. I onda sam vam rekao zbog čega niste u pravu. Vi to niste prihvatili, što me i ne čudi. Ne smatram da ste vi mene uvredili. Apsolutno dozvoljavam da ste vi tada to mislili, da ste bili ubeđeni u to.“

Na osnovu onoga što su im govorili ili na osnovu onoga što su mogli da čuju u medijima.

"Uglavnom, to je išlo dotle da je tih dana, recimo, brat mog školskog druga Petra Aćimovca, Nikola Aćimovac, koji je bio ibeovac i koji je jednom prilikom, bio sam klinac, spavao kod nas kući, u istoj sobi, tada, kada sam se izmirio sa tim mojim prijateljima, organizovao u hotelu ekipu da mene ubiju. I jedan moj rođak koji je čuo za to, dođe i kaže – pakuj se, idi za Beograd. Ja kažem – neću. Otac i majka ‒ kako nećeš? Moj tečo kaže kako nećeš, ubiće te. Neću, nemaju oni petlju za to. Oni su samo bukači. Otišao sam tri dana kasnije, kako sam i planirao. Ali ta strast je išla dotle da se baratalo tim pojmovima ‒ ko nije sa nama, treba ga ubiti.“

To je bila opet posledica medijskih manipulacija. Jer oni su tako razmišljali zbog toga što su nešto pročitali ili su videli na TV-u.

"Jeste. Uglavnom novinarstvo je branilo svoje dostojanstvo sve do poznih godina Miloševića i njegove vlasti i tada se ono negde počelo raspadati. Ja sam, recimo, 2003. godine napravio ’Kurir’. Bio sam prvi glavni urednik, okupio sam ekipu, Raja Rodić je davao pare. Osnovna misao bila je da napravimo novine koja će oterati vlast nesposobnih ljudi iz DOS-a, koji su oterali zemlju još u veći glib, prodali sve što se dalo prodati, uništili banke, uništili firme, rasprodali... Ali, nažalost, došla je polusposobna vlast koju su napravili Tadić i Koštunica, koja nije imala snagu niti je imala znanja šta treba da uradi. Mnogo veći kapacitet nego što su oni imali bio je potreban da se zemlja iščupa iz gliba u koji je upala od sredine ’80-ih godina. I recimo, došao je Tadić, zahvaljujući između ostaloga i ’Kuriru’ koji ga je podržavao. Ja pošaljem ekipu da ga sačeka kako dolazi prvi dan na posao. Međutim, njegovo obezbeđenje otme foto-reporteru kameru i otera novinara. Kada sam to čuo, odem kod Tadića u kabinet, povedem Raju Rodića, nenajavljeno. Tamo sedi svita od nekih dvadesetak ljudi u krugu. Kada me je Tadić video, kaže, e baš lepo što si došao. Ti si došao da organizuješ moje ubistvo, da slikaš moj auto i da objaviš registarski broj... Ja mu kažem, slušaj Borise, došao sam da ti kažem sledeće ‒ nemoguće je zaštititi čoveka koga neko ozbiljan hoće da ubije. Ako misliš da smo mi diletanti, da objavimo sliku tvog auta sa registarskim brojem, pa nismo. Nego su diletanti ovi tvoji zajedno sa tobom. Od sada pa ubuduće računaj da ćeš biti pod prismotrom, kao što bi inače bio pod prismotrom nezavisnih novinara. Ja imam toliko da kažem. Ustanem i kažem – gospodo, želim vam mnogo uspeha. Od tada smo Tadića držali isto tako kao i ove iz DOS-a, pod lupom.“

Danas nema toga.

"Nema toga danas. Mekluan (Maršal Mekluan, 1911‒1980, jedan od najuticajnijih teoretičara medija 20. veka, prim. nov.) je skoro čitav vek pre nego što je došla nova era informisanja uopšte pisao da dolazi vreme u kojem će klasično novinarstvo umreti i da će to preuzeti elektronski mediji i društvene mreže. Recimo, koji su uticaj imali ’Vašington post’, ’Njujork tajms’, mediji u Velikoj Britaniji... Oni su takođe izgubili u značaju. Svi pominju CNN, N1 koji je franšiza CNN-a, ja njih gledam sa ozbiljnom rezervom jer, kad je to CNN bio ogledalo objektivnog informisanja?“

Imamo li danas uopšte objektivno informisanje?

"Ne, nigde ga nema. Recimo, u ovim ratnim vremenima se vidi da je u Britaniji zabranjeno da drugačije misliš. Govorim o javnom govoru, o pisanoj reči. Pa recimo, Tramp je zabranio da se objavljuje broj poginulih američkih vojnika u Zalivu. I vidim da se tamo pojavljuju ozbiljne kritike ove Trampove vojne intervencije u Zalivu, ali ne zbog Trampa, nego zbog činjenice da ta akcija gura SAD u ozbiljne unutrašnje i spoljne probleme.

Ako bismo se vratili Srbiji i medijima, najpre je užasno teško izvući Srbiju koja se zaglibila u politiku i ideju ’90-ih godina. Mi iz toga nikako da se izvučemo. Da li bi objektivno novinarstvo to rešilo? Ne bi ga rešilo, ali bi potpomoglo sigurno da se drugačije rade neke stvari. Ali ne razlikuje se to novinarstvo u Srbiji mnogo od ovoga kakvo je danas u svetu.“

Vratio si se na ’90-e, pa da se vratim i ja na ekipu "Borbe“ koju je oformio Staša Marinković. Iz nje su nastali mnogi mediji. Izgleda kao da se potencijal koji je postojao na kraju "razvodnio“. Stvoreni su neki mediji koji su bili dobri, ali su onda iz tih medija opet nastali novi mediji koji i nisu baš toliko dobri...

"Mene, uslovno rečeno, teši činjenica da su poslednje ozbiljne novine koje su se zvale ’Pres’ napravljene 2005. godine, i gde sam bio prvi glavni urednik. ’Kurir’ su bile najtiražnije novine u Srbiji, ali mi smo ga napustili zbog nekih nesporazuma sa vlasnikom. ’Pres’ su bile najtiražnije novine u Srbiji i u RS. Šta je osnova novina i bilo kojeg glasila? Da piše o stvarima koje vidi običan čovek. Običan čovek vidi da, recimo, jedan šaht na ulici već mesecima stoji polomljen i niko ga ne zakrpi. Čovek kada vidi da o tome pišu novine, on kaže ovi ljudi su u pravu.“

Počeće da im veruje.

"Jeste. I šta je druga stvar. U koju zamku čovek može da padne u tom slučaju? Kada ti ’kupiš’, uslovno rečeno, čitaoce tim putem, njih objektivno možeš da odvedeš u opasne vode. Kako se sačuvati? Kako sačuvati te ljude da ne odu tamo i kako sačuvati redakciju da ih ne odvede tamo? Mi smo u tome uspevali. Uspevali smo zahvaljujući kodeksu koji je ta redakcija imala u celini, da ne govorim o pojedincima. Ali, recimo, kada smo prestigli ’Blic’ po tiražu, ’Blic’ nas je izbacio iz svoje štamparije u kojoj smo se štampali. I otišli smo u ’Politiku’, počeli da se štampamo u manjem formatu. I nama je tiraž skočio. To je trajalo nekih osam godina kada je ’Pres’ završio svoju priču. Od tada do danas nisu napravljene novine sa novom uređivačkom politikom u koju bi mogao da upreš prst i da kažeš – ovo je to. Nemaš takvih novina ni u Evropi.“

Pomenuo si malopre neka velika novinarska imena i Slavu Đukića i Tirnanića, bio je tu i Tijanić, Jug Grizelj, Staša Marinković itd. Hoćemo li se u budućnosti sećati nekoga kao što se sećamo njih?

"Znam imena mladih novinara danas, koji su nesporno daroviti. Nije ni tada u to vreme bio preterano veliki broj tih darovitih novinara. Ima ih i danas, i oni rade, vidiš ih da su oni to. Oni će izrasti u nešto, u neko dogledno vreme će napraviti neko glasilo koje će se razlikovati od ovih danas. Nije sve tako crno-belo, na svu sreću i nije sve tako crno. U vreme kada se poštovala reč, bili su i veliki novinari. Recimo, to što je Staša Marinković napravio, tu redakciju, to nije viđeno, ja mislim, u istoriji srpskog novinarstva.“

Mislim da i danas ima nekih stvari koje su neviđene u srpskom novinarstvu, ali na malo drugačiji, negativan način.

"Pa dobro, nije tu izmišljeno ništa novo. Postojali su Cicvarići koji su pravili novine (Krsta Cicvarić, tvorac prvog tabloida u Srbiji, prim. nov.). Ono što je radio Milovan Brkić. To je isto to. Ne da se izmisliti ništa baš tako novo, a da već nije bilo.“

Samo je pitanje šta postane dominantno.

"U jednoj podeljenoj zemlji kao što je Srbija danas, pomisliš da nema dobrog rešenja za koje bi rekao, e ovo će spasti Srbiju. Ono što sam se nadao da će uraditi Koštunica, pa, nisam se nadao toliko da će to uraditi Tadić, a mogao je da uradi Vučić, jeste da u Srbiji naprave dvopartijski sistem. Na jednoj strani radikali, na drugoj strani demokrate. To je u Srbiji postojalo. To za Srbiju ne bi bilo ništa novo. To je pelcer koji u svetu postoji, recimo u Americi i u Britaniji. Bilo je toga i u Francuskoj, manje-više. To je bio način da se izbrišu podele i razlike koje danas dele Srbiju. Zašto to Vučić nije uradio, ne znam. Mislim da je pogrešio što to nije uradio, a nisu uradili ni drugi pre njega nešto mnogo važno. Recimo, sve politike od Karađorđa i njegove bune do danas nisu ni pokušale, a kamoli da uvedu kakvu-takvu demokratiju. Zbog čega? Mislim da je osnovni problem u srpskom shvatanju politike. Da Srbi u većini misle ‒ svetosavlje, Nemanjići, car Dušan... Dovoljno je da to imamo i da je to naša politička legitimacija. Dobro je imati to u svojoj tradiciji, u kulturnoj i istorijskoj baštini. Ali Nemanjići su imali ustav i crkveni i državni i držali su se toga, iako su bili praktično pod vlašću jednog čoveka.“

Ali to je bilo u skladu sa tadašnjim vremenom. A ne možeš u skladu sa tadašnjim običajima voditi politiku danas.

"U tome je problem što Srbi pogrešno shvataju politiku. Ne gledaju unapred, gledaju unazad. To je to, što bi Borislav Pekić rekao, da je čoveku važnije ono što je bilo, nego ono što će biti, imao bi oči na potiljku, a ne gde ih ima. To je fascinantan opis srpskog političkog bića. Ali doći će to sve na svoje mesto, samo se treba paziti da zemlja ne sklizne u neke građanske sukobe i da ne padne krv. Jer nijedna revolucija nije donela dobra svetu, izuzev seksualne revolucije. Francuska revolucija je otvorila vrata komunizmu sa Robespjerom, sa ne znam koliko desetina hiljada ljudi ubijenih na giljotini. Nijedna revolucija nije donela dobra svetu, i da je rešila problem. A, recimo, što se tiče neke samostalnosti Srbije, vidim Vučićeve skutonoše govore kako je u Srbiji neka vrsta obojene revolucije i da je ona finansirana spolja. Za sve vlasti u Srbiji koje su došle saglasnost su postigle bar tri velike evropske zemlje, i još Britanija i Amerika. Ne zaboravimo da je Angela Merkel čestitala pobedu Tome Nikolića na predsedničkim izborima 2012. godine u pet sati po podne, tri sata pre nego što su zatvorena biračka mesta. Godinu dana kasnije potpisan je Briselski sporazum. Hajde da ne budemo baš naivni da je uvek Srbija birala vlast.“

Srpska tragedija – Vera Miletić, Janko Janković i Mirjana Marković