Slike iz života doajena

Đoko Kesić: "Moji su drugovi..."

Đoko Kesić KIZA — Izvor: Marko Stevanović

Branko Ćopić, Momo Kapor, Libero Markoni, Izet Sarajlić, Mika Antić, Mladen Markov, Matija Bećković, Milovan Vitezović... dugačak je spisak onih sa kojima se novinar Đoko Kesić družio, sa kojima je sarađivao tokom svoje bogate karijere. Pročitajte kako ih se seća...

Tokom ovih 50 i kusur godina u novinarstvu upoznao sam mnoge važne ljude, od pesnika, pisaca, političara, od Mladena Markova, velikog pisca ravnice, koji mi je govorio "Jebale te novine, one ubijaju pisca u tebi", preko Mike Antića, video sam ga poslednjih put krajem ’70-ih u Vojki, na "Svetkovini ruža", celu noć smo, Brana Petrović, Brana Crnčević i nekolicina pesnika, pili do zore, a služila nas je Mikina supruga, pa Branka Ćopića, Momu Kapora, Libera Markonija, Izeta Sarajlića, Matiju Bećkovića, Milovana Vitezovića...

Monaško "hapšenje" Libera Markonija

Libero Markoni, pesnik, pisac, slikar, radili smo u "Borbi" i družili se skoro 25 godina. Libero je bio pojava koju su svi voleli. Sećam se, otišao je nekom prilikom da napiše reportažu o Pećkoj patrijaršiji. Tamo je ostao desetak dana. Posle šest meseci, Liberu stiže poziv od Suda iz Peći, da se javi N-tog datuma na ročište. Ode Libero, a ispred suda sačekala su ga dva monaha iz Patrijaršije, seli u automobil i odvezli ga u bratstvo. Libero je obećao da će im doći najkasnije za tri meseca. Nije došao, a bratstvo monaha je našlo načina do dođe.

Mogao bih o Liberu pisati danima, ali Marko me podseća da smo uramljeni u određeni prostor:

Jedne avgustovske nedelje N-te godine, Radule Vasović i ja pravili smo izdanje "Borbe" za ponedeljak. Priveli smo posao kraju, ja iz dosade izašao ispred "Borbe", kad vidim ulicom se kotrlja prilika Brane Crnčevića. "Šta radiš Keeesiću, ’ajmo na kafu u ’Gradsku kafanu’." Upekla zvezda, gori asfalt, nekako stigosmo na Trg republike.

"Majku mu jebem, pa ono je Libero“, povuče me Crni za ruku. U bašti "Gradske kafane“, ispod suncobrana sedi Libero. Glavu je naslonio na grudi. Spava. Ispred njega prazna flaša vlahova. Dođe konobar, pitamo "Je li on to sam popio?". "Jeste, ovo mu je druga." Crni me pita – šta da radimo? Kažem ‒ vodimo ga kući, nema druge. Nađem ključeve u džepu Liberove letnje košulje. Živeo je u Južnom bulevaru.

Izvučemo ga nekako iz taksija i unesemo u kuću. Smestimo ga u krevet, izujem ga, otvorim prozore velike spavaće sobe, pokrijem ga laganim lanenim frotirom. Brana sedi na poslednjem stepeniku, gleda u ovalni plafon koji je Libero oslikao golubovima. Svaki golub ima Liberovo lice...

Crni, uz spominjanje Liberove majke, kaže, "Pa, znao sam da je on genije!“.

Izlazimo iz kuće, vraćamo se taksijem, da popijemo dogovorenu kafu. Kažem, obići ću ga večeras. Libero je spavao kako smo ga i ostavili. Uzeo sam bokal vode i ostavio ga na vitrini pored kreveta. Znam šta je mamurluk.

Sutradan, oko 11 dolazim kod Libera. On budan, bokal prazan. "Sime Santa Georgije, šta radi ona špijunčina Crni u mojoj kući?" Smejem se, ispričam mu priču sa Trga i dve flaše vlahova. "Sve to znam, slušao sam i vaše razgovore, čuo sam te sinoć kad si dolazio…" Libero me je samo podsetio da kad on pije, napije mu se samo telo, ali glava mu radi kao cajger.

"Tranžiranje" Ćopića

U kuću Branka Ćopića odveo me prijatelj, pesnik i pisac Đuro Damjanović. Za Branka se pričalo da je cicija i da je samo Đuri davao novac. On je bio prvi u Beogradu po visini poreza koji je plaćao na visinu prihoda.

Na vratima nas dočekuje Branko. Đuro kaže, "evo doveo sam ti zemljaka od Glamoča“. Branko me meri vragolastim pogledom. "Kesić, kažeš? Mora da si iz Rudića, šta ti je Nećko Kesić?“ "To mi je đed.“ "A šta radi Pero Ivetić. Je li živ?”

"Živ je i te kako. Eno ga gleda TV, crtani film o Tomu i Džeriju. Uzima kapu sa glave, mlati je o pod pa iz sveg glasa viče: ’Jebem mu mater ako je ovo istina!“

Branko se zacenio od smeha. Grli me, pa kaže "Đuro, beno jedna, što mi ne dovodiš ovakve momke, a ne one koji s vrata počnu priču kako će biti veliki pisci.“

O Branku Ćopiću Milovan Vitezović mi je ispričao epsku priču. Posle "Jeretičke priče“, Branko je izbačen pa vraćen u SKJ, ali je uvek bio pod prismotrom Službe.

"Jedno kasno popodne, kažu mi da su Momo Kapor, Vuk Krnjević, Slavko Leovac i Skender Kulenović ušli u ’Šumatovac’ na piće. Taman kad je konobar doneo piće, Momo Kapor je pitao Kulenovića ’Da li te je i danas sramota onog komentara u ’Borbi’ o Ćopiću, posle ’Jeretičke priče’?’ Kulenović je ćutke napustio društvo.

Odmah se javim Ćopiću i kažem svratio bih da te vidim. Ispričam Branku priču iz ’Šumatovca’ i kažem ja ću to objaviti, bio sam tada glavni urednik ’Književnih novina’. ’Nećeš ti ništa objaviti!’ Kažem ’Hoću, moram, kako to da propustim?’

’Nećeš lijepo. Moraš da čuješ pravu priču, koju takođe nećeš objaviti’, govori Branko dok sklanja sa police biblioteke i vadi flašu konjaka. Sipa nam piće i počinje priču.

’Kad je počela ta furtutma oko mene, zbog ’Jeretičke priče’, neko od drugova iz CK SKJ se sjeti da me moj najbolji prijatelj Skender Kulenović istranžira u ’Borbi’. Kad su to naredili Skenderu, on se te večeri, padala je kiša, prokrao i banu kod mene. Sjede baš tu gde ti sjediš, i kaže: ’Branko, ja to neću napisati, pa neka me strijeljaju!’

’Hoćeš, boga mi, hoćeš!’ ’Kako jadan, ja to ne mogu!’

’Možeš, evo odma’, kažem mu, dodam mu nekoliko listova praznog papira i olovku, isto uzmem i za sebe. Pisali smo taj uvodnik zajedno, više ja nego on. Sad ti je jasno zašto nećeš ništa objaviti.’

Pričali smo do dna flaše konjaka.“

Brana Petrović: Najnesrećniji čovek na svetu

Brana Petrović je najveći srpski pesnik u drugoj polovini 20. veka. Matija Bećković je zapisao za njega: "To je bio poetski vulkan.“ Do danas, niko mu tu krunu nije skinuo. Njegova prva velika knjiga „Moć govora“ objavljena je 1964. godine. Nekoliko godina kasnije, na televiziji sam gledao Mikija Manojlovića kako se vozi konjskom zapregom na Adi Ciganliji i govori stihove iz ove knjige. Bio sam očaran.

Kako i gde sam upoznao Branu zaista ne znam. Od početka ’70-ih družili smo se do njegovog odlaska septembra 2002. godine.

Brani je bilo mesto u SANU, što oni okoštali starci nikako ne bi preživeli. On jeste veliki pesnik, skandal majstor i pjanac. Brana, uprkos razbarušenosti, pratio je političe tokove. Nekom prilikom, moj profesor Nikola Milošević na nekoj sesiji o modernim literarnim tokovima u Jugoslaviji, onako usput pita zašto se u zapadnoj štampi često pominje da su Lenjin i Staljin pljačkali banke pre 2017. godine? To je izazvalo burnu reakciju u svim republikama jer, zaboga, kako Lenjin i Staljin da budu drumski razbojnici? Nekoliko sedmica posle, u "Književnim novinama“ pojavi se pesma Brane Petrovića "Lenjin pljačka banku“. Počinje stihovima: "Kao Al Kapone vičan revolveru/ Lenjin ispred banke na Pušlinskom skveru“, a završava "U ponoćne sate ispod Carskog mosta/ Staljin broji pare i veli biće dosta.“

Između naših bezbrojnih priča, reći ću jednu. Ratne 1993. godine odem u Glamoč da pomognem roditeljima da saberu ljetinu. Izađem uveče u varoš. Prilazim hotelu "Split“. U bašti sedi čovek sam, liči mi na Branu. Ali, čekaj, otkud Brančilo u ovo vreme u ovoj vukojebini? Priđem bliže i stvarno Brana.

"Brančilo, brate, otkud ti ovde?“ On ustaje, grlimo se, kaže došao sam sa grupom pisaca, glumaca, slikara, filmadžija, šest punih autobusa, obilazio naše srpske krajeve. "Eno ih u Domu omladine, imamo literarno veče…“ Poručujemo naše porcije „kilo i kilo“ vino i soda. Brana mi priča kako je on najnesrećniji čovek na svetu: "Ostavile su me tri žene mog života. Pre tri meseca umrla mi je majka, nema ko da me dočeka kad dođem u Čačak, obiđem sve kafane, pa onda kod majke koja me grdi, do boga se čuje. Udala mi se ćerka Mirjana i pre ovog puta ostavila me je supruga, moja Kaća, nju znaš.“ Počinjemo razne priče, prekida nas predsednik opštine, moj komšija Koviljko Ćurković, moli Branu da dođe u Dom omladine jer on je glavna zvezda.

Brana mu odgovara: "Sreo sam mog brata Đoku, evo vodimo važne razgovore, imate tamo toliko pesnika, neka me odmene.“ Pitam Brančila, kako mu izgledaju ljudi i krajevi koje su sreli na ovoj turneji? On kaže to su sjajni ljudi, najveći Srbi koje sam sreo u životu. "Ali, burazeru, moram ti reći – mi ćemo izgubiti ovaj rat. Od ove naše bratije u šest autobusa, sa mnom se slaže samo pesnikinja Darinka Jevrić. Svi ostali misle da smo već pobedili.“

Slike iz života jednog doajena

INTERVJU Đoko Kesić

Život 01.05.2026. 14:11

Slike iz života jednog doajena

Ostali smo Brana ja do dva sata po ponoći. Posle tri ture litar i litar, dođe umetnička bratija do autobusa parkiranih ispred hotela. Niko nije prišao našem stolu, te ljude, skoro sve, poznajem. Čekaju. Na kraju i Brančilo odlazi, a opštinski čelnici me mrze kao ustašu.

"Kafansko“ rušenje Mikulićeve vlade

Od mnogih golicavih novinarskih doživljaja, posebno mi je drag onaj s kraja decembra 1988. godine. Danima pre toga u Saveznoj skupštini šaputalo se da je vlada Branka Mikulića u ozbiljnim problemima: prazna savezna kasa, republike vode svoju brigu, savezne ih ne interesuju... Pričam sa nekolicinom ministara, oni ni reči o padu vlade. Jedna sekretarica iz vlade mi kaže kako 29. decembra imaju važan sastanak.

Ja odem kod Đure Večerine, šefa restorana u Skupštini, inače mog prijatelja, pitam koga od konobara šalje da opslužuje sutrašnju sednicu vlade. Objašnjavam koja mi je ideja, on kaže – poslaću troje najbistrijih, reći ću da što češće ulaze u salu, da menjaju pepeljare, sipaju vodu i da pitaju šta bi još da popiju.

Sutradan oko četiri po podne dolazi Šole i seda za naš sto. "Mikulić je podneo ostavku, to će sutra ujutro Tanjug da saopšti!“ Ja odem u redakciju, napišem tekst da je pala prva vlada Brozove Jugoslavije zbog materijalnih teškoća u zemlji te da će to Tanjug saopštiti danas... Nakitio sam još i da je Branko Mikulić čovek koji nije dorastao ovim složenim i opasnim teškoćama, da se u vrh partije BiH vinuo pošto je u Bugojnu Brozu često organizovao lov na medvede...

Tekst sam odneo Staši Marinkoviću, glavnom uredniku "Borbe“. Ispričao sam i način na koji sam došao do ove informacije… Staša je ćutao minut-dva, kuckao olovkom po stolu i reče: "Ovo štampamo, pa šta bude!“

Sutradan u osam ujutro, ja sam bio u redakciji, celu noć nisam oka sklopio. Zove Stašina sekretarica, kaže dođi kod glavnog urednika! Krenem hodnikom, noge mi klecaju, putujem dugo, dugo, iako je to rastojanje od stotinak metara. Ulazim kod Staše. On ustaje, drži Tanjugov tiker i grli me. Meni nekontrolisano udariše suze. Staša mi kaže – ti si od onih novinara koji se budi u tri po ponoći jer se setio neke ideje!

Kafanska politika - omiljena srpska tema