Život
13.06.2022. 08:15
Srećko Milovanović

Goran Milašinović

Slučaj "Vinča": Šta se zapravo dogodilo u srpskom Černobilju

Radijacija
Izvor: Shutterstock

Teško da ćete u Srbiji, ali i širom sveta pronaći nekoga ko nije čuo za Černobilj i katastrofu koja se tamo desila 1986. godine. S druge strane, i u Srbiji, a pogotovo izvan nje, retko ko zna za akcident koji se odigrao u Institutu "Vinča“ 1958. godine.

Iako se naravno havarija u Vinči nikako ne može meriti sa onom u Černobilju, sudbine srpskih naučnika i njihovo lečenje u Institutu "Kiri“ u Parizu ne sme ostati zaboravljeno i nepoznato. Takođe, ostaje i pitanje koje se već decenijama postavlja, a to je da li su Tito i tadašnji vrh SFRJ zaista planirali izradu atomske bombe i zašto se od toga odustalo.

O događanjima iz 1958. književnik i lekar Goran Milašinović 2017. napisao je roman "Slučaj Vinča“ po kome je nedavno Dragan Bjelogrlić počeo da snima film i seriju. U intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ Goran Milašinović govori o svom romanu, događajima u Vinči od pre šest i po decenija, budućem filmu, kao i o tome da li je Tito zaista uz pomoć Pavla Savića želeo da stvori prvu jugoslovensku atomsku bombu.

Prošlo je pet godina od objavljivanja romana "Slučaj Vinča“, a ta tema je i dalje veoma aktuelna. Da li Vas je to iznenadilo?

"Ne iznenađuje me jer je to tema koja je uvek aktuelna, a film koji se trenutno po romanu snima samo će još više povećati interesovanje javnosti. Za slučaj o kojem se govori u romanu ja sam saznao za pedesetogodišnjicu od tog akcidenta, dakle 2008. godine, i ono što me je prvo privuklo bila je ta empatija koja se javila između srpskog i francuskog naroda, ta nesebična pomoć građana Pariza srpskim naučnicima. Ne znam da li takvu vrstu empatije među narodima možemo pronaći i danas, šest i po decenija kasnije.“

Prema Vašim istraživanjima, šta se zapravo dogodilo u Institutu "Vinča“ tog 15. oktobra 1958?

"Zna se da je tog dana došlo do akcidenta na eksperimentalnom reaktoru u Vinči i da je četvoro naučnih saradnika ozračeno. Profesor Pavle Savić, koji je bio i osnivač Instituta ’Vinča’, sproveo je eksperiment, napunili su gumene lutke fiziološkim rastvorom i stavili ih u prostoriju sa reaktorom. Prilikom tog eksperimenta došlo je do nehotičnog curenja radijacije koje su oni primetili ne pomoću kontrolnih mehanizama, već po količini ozona koja se u to vreme stvorila. Bili su desetak minuta izloženi zračenju, ali nažalost dovoljno da im organizam bude teško oštećen.“

To je bio prvi akcident takve vrste u tadašnjoj Jugoslaviji?

"Da, to je bilo prvi put da imamo akcident te vrste u državi. Eksperimentalni reaktor u Vinči je inače počeo da radi nekih šest meseci pre akcidenta. To je bio takozvani mali B reaktor. Poznati su bili slučajevi u svetu pre Vinče da su se naučnici ozračivali i nažalost umirali, kao što se desilo i tokom čuvenog Projekta ’Menhetn’, to jest rada na atomskoj bombi.“

Kada već spominjemo atomsku bombu, da li je Tito zaista nameravao da je napravi u Vinči i da li su ti planovi doveli do akcidenta 1958. godine?

"Prema istraživanjima koja sam sprovodio prilikom pisanja romana, došao sam do zaključka da je nesporna činjenica da je Jugoslavija imala nameru da napravi atomsku bombu. To se vidi i iz transkripta između Pavla Savića i tadašnje Agencije za nuklearnu energiju na čijem je čelu bio Aleksandar Leka Ranković. Ono što je posebno interesantno jeste da je jedan od najvećih zagovornika izrade atomske bombe bio Milovan Đilas još 1948, a te 1958. godine on je bio u zatvoru i već imao status Titovog protivnika i političkog disidenta. Postoje i konkretni planovi za izradu atomske bombe i vršen je ogroman pritisak na Pavla Savića i Institut ’Vinča’ da se taj projekat pokrene.“

Da li je Pavle Savić zapravo odvratio Tita od stvaranja atomske bombe?

"Pavle Savić je kategorički bio protiv te ideje. Zbog toga je bio i smenjen, a posle njega svi rukovodioci u Vinči bili su postavljani po partijskoj liniji i dekretu. Tu dolazimo do problema stručnosti i politike, odnosno do mešanja politike i partije u stručnost. Upravo je nestručnost bila jedan od glavnih uzroka za akcident 1958. i ma koliko veliki stručnjak svetskog renomea bio Pavle Savić, nije mogao ništa ako je bio okružen nestručnim licima.“

Pa ipak akcident u Vinči doveo je do povećanja pažnje za bezbednost te vrste u svetu?

"Naravno. Ubrzo posle slučaja u Vinči u Beču je osnovana Svetska agencija za atomsku energiju, kao i niz mera koje je trebalo da zaštite naučnike koji su radili u nuklearnim elektranama i institutima. Ceo taj događaj iz Vinče detaljno je kasnije u svetu analiziran. Može se reći da je akcident u Vinči imao zaista svetski odjek.“

Srpski naučnici koji su bili ozračeni u Vinči lečeni su u Parizu, na Institutu "Kiri“. Njihovo lečenje proglašeno je državnom tajnom, zašto?

"Tačno je da je tadašnja Jugoslavija krila ono što se dogodilo u Vinči i taj zavet ćutanja na neki način traje sve do danas. ’Politika’ i Tanjug su donosili veoma šture izveštaje o akcidentu, ne nazivajući ga naravno tako. Čak kada je, nažalost, jedan od četvoro naučnika preminuo u bolnici u Parizu, ’Politika’ je samo prenela kratku vest o tome, bez navođenja uzroka smrti i zbog čega se lečio u Parizu. Ni njegova rodbina nije znala ništa. Iz Pariza su ga dopremili u metalnom kovčegu, porodici je bilo zabranjeno da vide telo.

Verovatno je bio razlog taj što je SFRJ na čelu sa Titom želela da se prikaže svetu kao jedna napredna i moderna država koja uz pomoć štapa i kanapa stvorila jedan takav nuklearni institut kakav je Vinča. Nije bilo tek tako da jedna mala i siromašna država stvori tako moderan nuklearni institut. S druge strane, samo tri godine posle akcidenta u Vinči formiran je u Beogradu Pokret nesvrstanih, a politika tog pokreta i atomska bomba nikako nisu išle zajedno.“

Da li je osim četvoro naučnika još neko bio ozračen, prvenstveno ljudi koji su tada živeli u okolini instituta u Vinči?

"Pored Vinče se tada nalazilo čitavo jedno naselje, izgrađeno za potrebe porodica zaposlenih u institutu. Bila je tu i škola, pijaca, dom zdravlja… Praktično je to bio grad u gradu kako ga je zamislio Pavle Savić. Samo nekoliko sati posle akcidenta svi stanovnici su testirani na radijaciju i kod samo šestoro ljudi nađena je povećana doza radijacije. Naselje za zaposlene je vrlo brzo nakon akcidenta zauvek zatvoreno i od njega je ostao ukleti napušteni grad.“

Šta se sa preživelim naučnicima nakon lečenja u Parizu i njihovim porodicama kasnije desilo?

"Svi naši naučnici koji su se lečili na Institutu ’Kiri’ u Parizu dobili su koštanu srž od donora, građana Pariza. Bila je to prva transplantacija koštane srži u svetu. Da su tada primili letalnu dozu koštane srži, niko od njih ne bi uspeo da preživi. To je pomoglo da se kasnije jasno definiše koja je doza koštane srži letalna za primaoca. Zašto je Života Vranić, koji je imao samo malo veću dozu ozračenosti od ostalih kolega, preminuo, nije potpuno jasno. Autopsija nije rađena, ali se veruje da je on ipak imao neka dodatna oboljenja koja su se u kombinaciji sa ozračenošću pokazala kao fatalna. Sve je to doprinelo da se koštana srž donora nije primila i Vranić je svega dva dana nakon transplantacije preminuo.“

Slična stvar se i danas dešava sa koronom, za neke ne znamo zbog čega su preminuli, a neki prebole "na nogama“?

"Može se donekle povući i ta paralela jer sve što je povezano sa ćelijama i genetikom ne daje uvek jasne i precizne odgovore. Najverovatnije je Vranićev organizam odbacio koštanu srž jer je donor imao kompatibilnu krvnu grupu, ali ne i kompatibilno tkivo. Svakako, sve su to samo spekulacije, prava se istina nikada neće saznati.“

Da li su preostali preživeli naučnici imali neke posledice?

"Nažalost, svi su imali posledice. Tkiva koja najpre stradaju od radijacije su reproduktivna. Jedino je naučnica u toj ekipi imala kasnije potomstvo, ostala dvojica njenih kolega nisu mogla da imaju decu. Ipak, svi su oni poživeli dug život, jedan od članova te ekipe je prošle godine preminuo od posledica korone.“

Građani Pariza nesebično su donirali koštanu srž za presađivanje srpskim naučnicima. To je ujedno bila i prva transplantacija te vrste u svetu. Čuva li se u Francuskoj uspomena na taj događaj?

"Francuska javnost ne zna gotovo ništa o tome, kao uostalom i naša. Mi ne znamo ni imena tih dobrih ljudi koji su se nesebično javljali da srpskim naučnicima doniraju koštanu srž i to je velika nepravda. Nadam se da će, kada se pojavi Bjelogrlićev film, ta nepravda biti ispravljena i da će javnost u Francuskoj konačno spoznati kakve je heroje imala među običnim građanima te sada daleke 1958. godine. Danas je drugačije, danas se recimo u gradovima teško nađu donori za određene krvne grupe, dok je po manjim mestima i selima to mnogo lakše. Danas će ljudi žaliti druge, ali neće baš svako biti spreman da pomogne, rizikujući pritom i svoje zdravlje kao što su učinili Parižani te 1958. pomažući za njih nepoznate naučnike iz Beograda.“

Koliko je bilo teško naći dokumentaciju i još uvek žive sagovornike za građu za roman "Slučaj Vinča“?

"Za mene je to bio veliki izazov i zaista je bilo teško tragati za dokumentima i činjenicama i neću pogrešiti ako kažem da zapravo ništa nisam ni našao! Kada sam čuo prvi put za ceo taj slučaj, meni je kao lekaru bilo fascinantno da se skoro ništa ni dan-danas ne zna o prvoj transplantaciji koštane srži, a u kojoj su primaoci bili Srbi, odnosno tada državljani Jugoslavije.

Druga jaka impresija mi je bila požrtvovanost građana Pariza da pomognu jugoslovenskim naučnicima i treće što me je fasciniralo bila je spremnost Jugoslavije da se napravi atomska bomba. Ja, nažalost, nisam imao nijednog sagovornika iz tog vremena. Dvoje od četvoro naučnika koji su bili ozračeni u akcidentu bili su tada još živi i ja sam uspeo preko nekih svojih prijatelja da dođem do njih, ali oni nisu želeli da govore o tome!

Oni jednostavno nisu prihvatili ideju da se o tome napravi roman i nije pomoglo ni to što sam ja zapravo po profesiji lekar, smatrali su da niko nema pravo da piše o onome što su samo oni znali kako je bilo i šta su doživeli i preživeli. To je išlo dotle da je jedan od njih odbijao čak i da prisustvuje nekom događaju o Vinči na kojem bih i ja bio prisutan. Njihovo je pravo da tako misle i rade, ali ja smatram da literatura takođe ima pravo da neki događaj iz prošlosti opiše, a čitaoci i kritika neka procene koliko se u tome uspelo. Bila bi jednostavno velika grehota da se o ovakvom događaju nikada ništa nije zabeležilo i da je sve prekrio veo zaborava.“

O Institutu "Vinča“ javnost uglavnom misli da sve zna, ali na kraju postanemo svi kao Danica Čvorović koja je "za Vinču čula kao što je čula za Madagaskar“. Šta je Vas najviše iznenadilo tokom traganja za podacima o Institutu?

"Najviše me je iznenadilo upravo to što se o celom tom akcidentu decenijama u Jugoslaviji i Srbiji faktički ništa nije znalo. Kao pisac sam znao samo imena naših naučnika pojedinih donora iz Pariza, kao i za eksperiment koji je doveo do akcidenta. Kasnije sam uspeo da dođem do fragmenata iz dnevnika koji je vodio jedan od žrtava havarije iz Vinče i u tom dnevniku je opisao bolničke dane u Parizu i na taj način sam mogao da dobijem mnogo veći stepen autentičnosti u pisanju, iako sam kasnije i obišao bolnicu u Institutu ’Kiri’. Dakle, imao sam jedno otvoreno polje u koje sam morao da unesem karaktere svojih likova što je za pisca više nego izazovno, ali i zahvalno.“

Kada ste bili na Institutu "Kiri“, da li je neko od zaposlenih tamo i rukovodilaca znao za događaje iz 1958. godine?

"Ne, kao što sam već ranije rekao, u Francuskoj se o tome veoma malo zna. Pogotovo se ne zna za detalje, za imena naših naučnika i francuskih donora. Danas zapravo ta bolnica u kojoj su lečeni naučnici iz Vinče više ne postoji. Ona je danas naučni institut u sklopu velikog Instituta ’Kiri’ koji je osnovala znamenita naučnica Marija Kiri. Nadam se da će se posle prikazivanja filma u Francuskoj veo sa te vinčanske tragedije, ali i srčanosti i prijateljskih veza dva naroda konačno u potpunosti skinuti.“

Da li smatrate da je Vinča zaista na neki način (ne naravno po srazmerama katastrofe) "srpski Černobilj“?

"Za mene je to ipak prejako poređenje iako na koricama moje knjige ’Slučaj Vinča’ stoji ta odrednica ’srpski Černobilj’. Naravno, to je urađeno radi većeg efekta kod publike i marketinga, ali svakako da se ono što se dogodilo 1958. u Vinči ne može porediti sa planetarnom katastrofom u Černobilju 1986. Ona veza koja svakako postoji između Vinče i Černobilja je ta neka doza mistike koja traje i danas i što svako ima neku svoju teoriju zašto se tamo dogodilo baš to što se dogodilo.“

Da li ste tokom rada na romanu nekada pomislili na činjenicu da se Institut "Vinča“ nalazi pored istoimenog arheološkog nalazišta i da eto oba mesta u sebi kriju mnoge tajne, misterije i teorije zavere?

"Naziv instituta je došao od sela Vinča, a opet selo je dobilo ime po arheološkom nalazištu. Slažem se apsolutno da oba mesta imaju brojne tajne i da odišu mistikom, kao i da su bogom dana za sve avanturiste, istoričare, arheologe, pisce, naučnike… To su te tajne koje čekaju da budu otkrivene ili barem da se pokuša da budu otkrivene. Ko zna, možda su to teme i zadaci za neke druge pisce u budućnosti.“

Da li je za Vas priča o Institutu "Vinča“ završena ili možda razmišljate o još nekoj knjizi na tu temu?

"Za pisca je najvažnije da stvori nešto što neće zanimati samo njega, već što će zanimati i čitaoce. O tome su govorili i Andrić i Ljosa i mnogi drugi velikani pisane reči. Svakako bi vredelo o tome razmisliti, ja sam sad trenutno u nekim drugim vodama, ali o tom potom, videćemo…“

Šta očekujete od budućeg filma i serije koje po Vašem romanu "Slučaj Vinča“ režira Dragan Bjelogrlić i kakve ste sugestije imali za njega?

"Baš sam pre nekoliko dana bio na setu i pratio snimanje. Veoma sam zadovoljan kako sve trenutno funkcioniše i velika mi je čast što baš Dragan Bjelogrlić režira film po mom romanu. On ima tu neku osobenu rediteljsku estetiku koja se najbolje videla u seriji ’Senke nad Balkanom’. Bjelogrlić je veoma duboko ušao u tekst i zahvalan sam mu što sam kao pisac romana davao sugestije za neke delove scenarija i on je uvek te sugestije uvažavao. Imao sam zaista izvanrednu saradnju i sa Bjelom i sa scenaristom Vukom Ršumovićem.

Takođe sam oduševljen i kastingom, odnosno izborom glumaca. Tu je legenda našeg glumišta Miki Manojlović koji tumači ulogu Pavla Savića, zatim Radivoje Raša Bukvić koji igra jednog od ozračenih naučnika, kao i francuski glumci koji tumače lekare i donore iz Pariza. Neverovatna je ta podudarnost glumaca koje je Bjelogrlić odabrao sa onim kako sam ja te likove zamišljao dok sam pisao ’Slučaj Vinča’. Zaista se nadam da je pred nama jedan budući veliki filmski i televizijski hit jer ono što se 1958. dogodilo na Institutu ’Vinča’ i nekoliko dana kasnije na Institutu ’Kiri’ u Parizu zaslužuje da ostane u pamćenju i srpskog i francuskog naroda.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
broken clouds
2°C
04.02.2023.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve