Kolumna
Dragan Vesić: "Kičma sveta"
U produkciji “Netfliks“, belca Hanibala, kartaginskog vojskovođu pred kojim je drhtao moćni Rim, igra crni glumac Denzel Vošington (odličan, inače) i to nije normalno – ludilo nije ante portas: već je ušlo.
Ako se snimi Malkolm X, trebalo bi onda da ga glumi belac, Bred Pit recimo, što takođe nije normalno, ali neće jer je politička korektnost selektivna.
Živimo u svetu gde žene ulaze u brak iz interesa, muškarci iz gluposti, a retko ko iz ljubavi – emocije su danas anahronizam koji služi za podsmeh, kao i empatija i sve što je normalno, moralno i ljudsko.
Uskoro putovanja neće biti stvarna nego simulirana, u režiji veštačke inteligencije, kao u filmu “Totalni opoziv“, što nije čudno jer ionako živimo u simulakrumu koji je košmaran, ali stvaran. Hranu će zameniti pilule i suplementi sreće jer su praktičniji, kao u Hakslijevom “Vrlom novom svetu“; evolucija ima da ide obrnuto, znači involutivno, dok ne ostanu pretežno amebe i gmizavci – da se slomi kičma sveta, uništi misao koja podrazumeva stav, osećaj za smisleno i lepo i sve se svede na materiju.
Ljudi-beskičmenjaci znaju samo za konzumerizam (gde su tržni centri crkve i kulturne ustanove), materijalna zadovoljstva i nekontrolisano razmnožavanje.
Neki ljudi misle i imaju stav, a agenda 2030. ne pominje duhovnost. Klima je uništena, ali će Bil Gejts obnoviti život tako što će ugasiti Sunce bez koga nije moguć život. Zašto onda to radi – zato što je lud, jer je svaki smrtnik koji se igra boga lud. Doktor Frankenštajn se takođe igrao boga i pokušao da pobedi smrt i stvori život, a stvorio je čudovište. Danas su frankenštajni zbirna imenica jer ih je sve više, a ljudi je sve manje.
“Diznijev“ svet animiranih likova, kao i bajke, već se boji – Snežana je crnkinja, što je politički korektno, svih sedam patuljaka moći će da se izjasne da li se osećaju kao muškarci ili žene i kakvo im je seksualno opredeljenje. Crvenkapa je isto crnkinja, jedino ostaje da se vuk izjasni da li je strejt ili gej, kao i baka. Tarzan je preko noći postao crn, ali će nekog crnca, borca protiv aparthejda, ipak glumiti crnac, dok će Hitlera glumiti Jevrejin.
Selektivna rodna ravnopravnost ne mari za biološke zakone – priroda po njoj greši, subjektivni osećaj ne jer nadilazi objektivni red stvari – čovek nije ono što prirodno jeste, nego ono što misli da jeste.
Smisao svega postao je u naše vreme besmisao svega, ali to novu elitu koja kroji novi svet, i njene sledbenike bez kičme, ne zanima.
Hrist nije tražio idolopoklonike, nego sledbenike uzvišene ideje o dobru, novi bogovi traže idolopoklonike i sledbenike ideje o zlu.
Po egzistencijalistima, najužasniji strah je ne saznanje da je smisao pogrešan, nego da on ne postoji – i tada se rodio apsurd. Ali, to saznanje o apsurdu oslobađa jer rađa smisao o besmislu s kojim se živi i čovek nalazi esenciju, kako su govorili egzistencijalisti, odnosno suštinu u besmislenom svetu. To pobunjeni čovek shvata i nastavlja da živi jer sve je u mislima i kad dođe poslednji čas svi smo isti, i zato nije važno da li je neko u životu bio srećan ili nesrećan.
U dvadesetom veku, onaj ko nije razumeo “smisao apsurda“ nije mogao da vidi izlaz iz rutine života zbog koje nastaje očaj.
Današnji čovek nema te velike dileme jer nema duh, a nema ni manje i zato živi kao ameba i kao beskičmenjak.
Sreća je ono što mu kažu da jeste.
Ortopedi pak nemaju razloga za brigu jer je slomljena kičma metafora za duhovno oštećenje.
Ali, postavlja se pitanje zašto Amerikanci sve ovo rade. Žele da se iskupe jer ih muči savest zbog genocida nad Indijancima i rasizma jer je crncima i psima u 20. veku bio zabranjen ulaz u otmene restorane; zbog toga što su crnci bili robovi, što je bio uzrok građanskog rata u drugoj polovini 19. veka, u vreme Linkolna, između Severa i Juga koji je bio za ropstvo.
Jeste izgubila Konfederacija, ali su se recidivi ropstva i mržnje prema ljudima crne boje kože protegli kroz ceo 20. vek. O ljudskim pravima crnaca nije bilo ni govora, što Amerikancima ne smeta da danas vojno intervenišu tamo gde smatraju da su ljudska prava i demokratske (američke) vrednosti ugrožene – Divlji zapad je prošlost i sadašnjost istovremeno jer “vesternizacija sveta“, po američkom intelektualcu Noamu Čomskom, i dalje traje.
Naravno da ovo njihovo ludilo nije pitanje savesti nego novog totalitarizma i novih vrednosti koje su iz perspektive univerzalnih vrednosti okrenute naopako.
Izvesno je da u budućnosti lepota neće spasti svet, kako je govorio Dostojevski, jer je neće biti – jasno je da nije mislio na fasadu, kao spoljnu lepotu, nego na unutrašnju estetiku, na nešto plemenito što je najbolje u nama.
Kad anestezirano čovečanstvo dozvoli da se ovo ludilo okonča, ostaje nada da ipak neće uspeti svima da slome kičmu.
Ako se ta nada ostvari, šta preostaje preostalom malom broju ljudi – da odgledaju crnog Hanibala ili Cezara i da, baš kao i Sizif, prihvate apsurd kao svoju sudbinu.