Kako je izgledao povratak Crnjanskog, ko mu se prvi javio, šta mu je rečeno...

Sin Aleksandra Rankovića, Slobodan, koji je bio na prvom susretu s Crnjanskim, u kući Pricinih, potvrdio mi je da je sve napravljeno tako da “izgleda kao da je slučajno“. Ali on isključuje mogućnost da bi to bilo tek tako “slučajno“. Ranković tada, kao potpredsednik države, nije nikuda išao tako što bi iznebuha odlučio da nekome pokuca na vrata, pa makar bili to i bivši ambasadori. A tek je bilo isključeno da nije znao koga će da sretne. Sloba Ranković smatra da nije verovatno da Ranković nije znao da se Crnjanski vraća u zemlju i gde će da bude.

Prilikom susreta napravljeno je nekoliko fotografija. Na jednoj od njih, pored glavnih aktera te Rankovićevih sinova Slobodana i Miće, nalaze se još prijatelj Aleksandra Rankovića iz Italije, italijanski partizan Ljubo Sušić, i na drugom kraju slike rođaka Slavke Ranković iz Amerike. Niko nije mogao da objasni kako i zašto su se oni našli na ovoj slici i gde je ona nastala.

Toga se ne seća ni Slobodan Ranković. Ljubo Sušić biće kasnije decenijama praćen kao “rankovićevac“ i o njemu će biti redovno referisano Titu. Isto važi i za Slavkinu rođaku iz Amerike koja je pomogla izgradnju kuće Rankovićevih u Dubrovniku. Posle uklanjanja Rankovića i ona je bila predmet bezbednosne obrade i ispitivanja njene uloge u izgradnji te kuće.

Rankovići i Price su o ovim događajima pisali i pričali mnogo godina pošto su se zbili. Na te interpretacije, nesumnjivo, uticalo je u znatnoj meri ono što se dogodilo između susreta Rankovića i Crnjanskog i vremena kada su sećanja objavljena. Slobodan Ranković kaže da njegov otac, majka i Price nisu mogli nikako drugačije da sve to predstave nego kao slučajnost. Da su rekli istinu, to bi bio zvaničan, državni doček za Crnjanskog. U tom međuvremenu stvorili su se i mnogi drugi razlozi da se javno i oficijelno čitav splet zbivanja jednostavno prebaci na – “slučajnost“.

Nedugo po dolasku u Beograd, Crnjanski se pred beogradskom publikom pojavio na književnoj večeri u velikoj sali Kolarčevog univerziteta. Crnjanski je pozdravio Beograđane rečima: “Sa ovoga mesta govorio sam pre trideset i dve godine, pa hajde da nastavimo!“ Ove njegove reči nisu ostale bez odjeka. Iz Kabineta predsednika republike na adrese svih značajnijih državnih i partijskih funkcionera u Srbiji stiže koverta u kojoj se nalazio tekst koji su navodno napisali Luka Maliković i Nikola Racković pod naslovom “Čemu takva dobrodošlica Crnjanskom?“

Na Izvršnom komitetu CK SKJ Tito je pitao: “Šta je trebalo njega (Crnjanskog) dovlačiti ovamo?“

Veljko Vlahović: “Nije stvar u dovlačenju, Stari, jer naš zakon dozvoljava svakome da iznosi svoje mišljenje, već u pravljenju političkih problema i političke figure od Crnjanskog, koji to nije.“

Josip Broz Tito: “Ali smo time pogoršali stanje, evo na primer u Hrvatskoj i u drugim krajevima, koji gledaju da je to bilo upereno protiv njih. Smatraju da je to bila demonstracija.“

Josip Broz Tito

(22. decembar 1965, Beograd):

 

CK SKJ – Drugu Risti Jovanoviću

SO SSRNJ – Drugu Milanu Ateljeviću

CK SK Srbije – Drugu Jovanu Veselinovu

Drugu Stevanu Doronjskom – Gradski komitet SKS [Beograd]

Drugu Momi Markoviću – “Borba“

Drugu Aleksandru Bakočeviću – Glavni odbor SSRN Srbije

 

Str. pov. br. 45/65

Šaljemo Vam prepis pisma Luke Malikovića i Nikole Rackovića iz Beograda pod naslovom “Čemu takva dobrodošlica Crnjanskom“, koje žele da objave u štampi. Na primerku koji smo poslali drugu Titu, drug Tito je stavio primedbu:

“Dobro je da se to objavi. T.“

 

PO OVLAŠĆENJU GENERALNOG SEKRETARA

Ljubica Mihić (potpis)

 

Povratak Miloša Crnjanskog između Rankovića i Tita

Dosije Crnjanski (1)

Dosije Crnjanski (1)

Život 08.11.2023. 12:43

Povratak Miloša Crnjanskog između Rankovića i Tita

Luka Maliković i Nikola Racković počinju konstatacijom da “kada se fašizam vraća na svetsku pozornicu, nama se vraća Crnjanski“. Kritikovan je za prenošenje fašističkih ideja iz Nemačke, pokretanje “fašističkog lista ’Ideje’“.

“Magistralna teza njegovih napisa jeste uništenje komunista ’nemilosrdno i ironično’ i glorifikacija rata na međunarodnom planu. Godina 1937. i 1938. objavljuje ’znamenite’ slavopojke Franku, Musoliniju i Ćanu.“

“Zaista je teško biti kratkog pamćenja kada se zna da je ovaj ’nakostrešeni publicista’ pretvorio ’svoje lirsko cviljenje u lavež fašističkog čopora’ (Đorđe Jovanović), i kada se zna da su svi politički članci Miloša Crnjanskog ’pisani na liniji najcrnje nacionalističke, upravo fašističke reakcije, i zaista skoro nepismeni’. (Marko Ristić).

No, i pored toga, Crnjanski se vratio. Njegova pojava među nama obeležena je maltene kao događaj u kulturi. O njemu se govori na mnogim mestima zvaničnim i nezvaničnim. A nigde i niko (izuzimajući zagrebački ’Telegram’) nije našao za shodno da kaže pravu istinu o njemu, tako da nam se Crnjanski prikazuje kao veličina koja neupućenima može izgledati uzorna. I njemu je pružena prilika i mogućnost da se pojavi na javnim tribinama, jer smo velikodušno prećutali, da ne kažemo zaboravili, sve ono na šta on nas tako drsko i smelo podseća.“ Na kraju se postavlja pitanje: “Čemu onda takva dobrodošlica?“ Tito je u uglu pisma stavio primedbu: “Objaviti. T“.

Ovo je pismo izazvalo uzbunu u srpskom rukovodstvu. Prica je tek krajem ’80-ih saznao za ovo pismo jer ono ipak nije objavljeno u štampi, kako je Tito želeo.

“Pismo je verovatno napisao Marko Ristić“, rekao je Prica.

Za druge, to je značilo da je u pisanje pisma umešan neko iz Krležine okoline, kako je mislio i Ranković. Ranković u svojim uspomenama navodi da je Tito u novembru 1965. “oštro reagovao i na povratak Miloša Crnjanskog iz emigracije u zemlju, kao i na susrete nekih drugova sa njim. Meni je tek kasnije postalo jasno da sam i s tim doveden u vezu“. Ranković to pripisuje što je riječki “Novi list“ doneo belešku (...) “iz koje se vidi da sam bio u društvu Srđe Price i Miloša Crnjanskog“, ali dodaje da je “tu belešku“, pročitao tek u januaru sledeće godine, kada sam je dobio od Milojka Drulovića.

“’Novi list’ je, izgleda, uobičajeno notirao jedan događaj“, objasnio je Ranković.

Već smo predstavili sve sumnje koje postoje u vezi sa “slučajnostima“ prilikom susreta Rankovića i Crnjanskog, pa i to kako je došlo do fotografisanja i ko je uopšte to fotografisao.

Crnjanski je nastojao da se drži podalje od ovih rasprava pa je 1968. rekao: “Ne bavim se politikom niti me ona više interesuje. Ja sam samo književnik. Politika je odavno prestala da bude sastavni deo moje ličnosti. Zbilja, ništa ne znam o tome koliko je Ranković učinio oko mog povratka.“

Ali, pismo je imalo direktan uticaj na sudbinu izvođenja komada “Tesla“ koji je napisao Crnjanski. Crnjanski je godinama sakupljao građu o Tesli.

“Hoću da pokažem da čovek koji napusti svoju zemlju i koji živi u tuđem strašnom i velikom svetu – ne može biti srećan. Sve što je Tesla doživeo tamo, to je jako žalosno, a za to nisu krivi Amerikanci“, rekao je Crnjanski.

Tesla je “najviši intelekt među svim ljudima na našoj teritoriji i pripadali su našem narodu“, kako se izrazio u pismu direktoru Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, pred premijeru.

“Njegova drama je sukob sa njegovom sudbinom u stranom svetu, koji je godine 1900, u Americi, na vrhuncu stvaranja kapitalizma i imperijalizma, koji nikad nisu trpeli čoveka koji živi za budućnost, sanjara koji gleda u budućnost, usamljenika koji neće da se identifikuje sa interesima, imperijalnim. Teslina tragedija je osim toga u sukobu njegovih pojmova, osećanja i misli, sa pojmovima o ljubavi, ženi, braku, prijateljstvu, koji vladaju tada u tuđem svetu u koji je on poneo pojmove, moral, osećaje iz svog zavičaja.“

Premijera je bila zakazana za 4. april 1966, ali je zbog tehničkih razloga morala da bude odložena za tri dana. Crnjanski je na premijeri i posle predstave, na prijemu, bio vrlo zadovoljan. Komplikacije su nastale posle loših kritika. Naročito ga je pogodila negativna kritika Slobodana Selenića.

“Što se mene lično tiče, najradije bih zaboravio da je Crnjanski ikada napisao dramu koja se zove Tesla“, napisao je Selenić. Crnjanski je saznao da je Selenić bio u Sjedinjenim Državama, kao stipendista Fordove fondacije, i proglasio ga je za – američkog špijuna. Govorio je da je pozorišna kritika u Beogradu pod nedozvoljeno velikim američkim uticajem.

Crnjanskog je razočaralo i to što je publika, posle odlično posećene premijere, sve manje dolazila da vidi “Teslu“. Posle sedam izvođenja, predstava je na zahtev Crnjanskog skinuta s repertoara. Tada se nije znalo šta je bilo iza ovog iznenadnog obrta. Sada se zna da je to bila Titova intervencija.

Posle Četvrtog plenuma u Zagrebu su to gošćenje Crnjanskog potezali Krleža i njegovi krugovi, a u Ljubljani Josip Vidmar i njegovi prijatelji. Oni su navodili da je, vraćajući Miloša Crnjanskog u domovinu, Aleksandar Ranković dokazivao svoje srpstvo i velikosrpstvo, i svoju blagonaklonost prema građanskoj desnici.

“Trijumfalno se vraća suradnik prorasističkog časopisa Reality u Južnoj Africi, suradnik ljotićevske Iskre iz Münchena“, napisao je Vidmar.

Crnjanski je prve primerke svojih Sabranih dela poslao s posvetom Rankoviću. Tanasije Mladenović navodi da, baš kad se Crnjanski vratio, uveliko se radilo na Sabranim delima. Izašla su početkom juna 1966. godine. Crnjanski je dobio prve primerke i jedan od prvih kompleta poslao sa posvetom Aleksandru Rankoviću. Ali, u tom kratkom međuvremenu, Ranković je bio smenjen na Brionskom plenumu. Crnjanski je došao kod Mladenovića posle nekoliko dana, veoma zabrinut: “Jelte, molim vas, to će biti nezgodno, što sam ja baš njemu poslao ceo komplet!?...“

Hteo je i da povuče paket. Išao je, valjda, i na poštu, da vidi dokle je to stiglo. Kad je uvideo da je nemoguće povući paket, osećao se jako neprijatno, što će “oni“ videti njegovu pošiljku Rankoviću. Crnjanski je s te strane bio veoma plašljiv čovek. Ali ne toliko da ne bi mogao da kaže: “U budućnost treba gledati. U budućnost treba ići. U budućnost gledaju i idu svi srećniji narodi.“

"Slučajni" susret sa Rankovićem

Dosije Crnjanski (2)

Dosije Crnjanski (2)

Život 11.11.2023. 14:05

"Slučajni" susret sa Rankovićem