Scena
10.10.2021. 09:05
Vesti
18.04.2023. 17:35
Đoko Kesić
Intervju
Dr Rade Ristanović: "Kako su ilegalci spasli Aleksandra Rankovića"
Glavni organizator spasavanja Aleksandra Rankovića iz bolnice u Ulici Džordža Vašingtona bila je dr Olga Dedijer, supruga Vladimira Dedijera, koja je tu bila zaposlena. Komunističkim ilegalcima dala je nacrt sobe gde je Ranković bio smešten, diktirala je vreme kad je najmanje osoblja u bolnici, a ilegalci, njih oko 60, 29. jula 1941. u osam sati uveče spasli su Rankovića
Istoričar dr Rade Ristanović iz Instituta za savremenu istoriju Srbije gotovo 10 godina bavi se istraživanjem komunističkog pokreta otpora u okupiranom Beogradu. Njegova najnovija opsežna studija pod naslovom "Beogradski komunisti – komunistički pokret otpora u okupiranom Beogradu 1941–1944. godine" je najdetaljnija i najpouzdanija studija koja je iznela mnogo malo poznatih saznanja.
Na početku razgovora za "Ekspres" Ristanović naglašava da je u poređenju sa ostalim okupiranim prestonicama u Evropi Beograd po veličini, intenzitetu i organizaciji pružio otpor okupatorskim snagama na kome bi mu mogli pozavideti i veći gradovi, kao što je Pariz, na primer.
"Ono što je generalna specifičnost otpora Beograda jeste visoki intenzitet oružanog otpora od strane komunističkih ilegalaca u 1941. godini, sa kojim se paralelno odvijao i civilni otpor običnih građana koji su spasavali Jevreje, kršili verbalni delikt, slušali zabranjene radio-stanice pa prenosili te vesti, prkosili okupatoru i slično", priča dr Ristanović.
Čini se da se Vi u knjizi o otporu u okupiranom Beogradu prvi bavite otporom Ravnogorskog pokreta. Šta je to novo do čega ste došli?
"Za razliku od komunističkog pokreta otpora, istorija Ravnogorskog pokreta otpora u Beogradu bila je u potpunosti zanemarena i sagledavana kroz revolucionarnu optiku, čija je suština bila da je Ravnogorski pokret otpora bio saradnik okupatora, njegovi pripadnici su bili izdajnici i neprijatelji naroda. Nakon raspada bivše Jugoslavije, popuštanja ovakve vrste stega, dolazi do blagih pomaka u ovoj temi, ali mi nismo imali neko čvršće naučno istraživanje koje bi nam ukazalo na razvoj i istorijat Ravnogorskog pokreta otpora u Beogradu. Ja sam na osnovu pre svega izvora ravnogorske, ali i nemačke okupacione provenijencije uspeo da rekonstruišem delovanje ravnogoraca u Beogradu u periodu 1941–1944. godine. Dakle, za razliku od komunističkog pokreta otpora, oni su pružanje oružanog otpora ostavili za posle vojne okupacije i tada imamo izvođenje nekolicine oružanih akcija kao što je ubistvo pukovnika Maksimovića i visokog činovnika u Ministarstvu unutrašnjih poslova Ceptera Ceke Đorđevića. Ono gde je najveći doprinos beogradskih ravnogoraca u borbi protiv Nemaca jeste vršenje obaveštajne službe. Dakle, oni su uspeli da razviju obaveštajni aparat i da šalju na Ravnu goru najrazličitije izveštaje u kojima su bili podaci od uobičajenih, do onih jako bitnih za saveznike, poput izveštaja o prolasku vojnih kompozicija tokom bitke za Sredozemlje, Bliski istok i Afriku, gde je beogradski železnički čvor bio važan. Dakle, nesumnjivo sam uspeo da dokažem da su, na osnovu ovih informacija, saveznici planirali bombardovanje pruge na pruzi Beograd–Solun i da su ravnogorci postigli direktan doprinos tokom borbe za Afriku jer je jedan železnički važan krak išao preko Soluna za dopunsko snabdevanje Romelovih trupa u Africi".
Komunistički otpor u Beogradu, prema Vašem istraživanju, imao je dve važne karakteristike: organizacija, entuzijazam i srčanost bili su veliki, ali obučenost aktera pri atentatima bila je, da kažemo, upitna jer za to su angažovani čak i srednjoškolci, koji su prvi put u rukama držali pištolj ili bombu?
"To je tačno. Našavši se pod okupacijom, Komunistička partija Jugoslavije koja je imala malu kadrovsku bazu našla se u problemu s obzirom na ideju da na celokupnoj teritoriji Kraljevine Jugoslavije organizuje i vrši otvorenu borbu protiv okupatora. A kadrovska baza komunističkog pokreta u Beogradu ipak nam govori da je to većinom bila omladina koja nije prošla ni osnovu vojnu obuku, a tek ne specifičnu vojnu obuku poput određenih diverzantskih kurseva ili slično. To se najbolje vidi na primeru paljenja motornih vozila u Beogradu. Naprosto, od ovih akcija nijedna nije bila uspešna jer su ljudi koji su palili vozila bacali gorivo na šoferšajbnu i palili ga nadajući se da će tako da plane ceo automobil usred bela dana. Naravno, vrlo brzo bi se našao neki slučajni prolaznik ili vlasnik automobila koji bi ugasio kola. Oni nisu imali dovoljno široku bazu za uspešno vršenje širokog pokreta otpora. Naravno, postojale su i akcije u kojima su iskazali svoju spretnost i pokazali da postoje ljudi unutar beogradske organizacije koji znaju i mogu da izvrše i komplikovane operacije. Jedna od njih je paljenje garaže u Grobljanskoj ulici koja je u potpunosti izgorela i prilikom čega je izgoreo veliki broj nemačkih vozila."
Vesti
10.05.2021. 16:05
Ozna – lice crvenog terora
To se sve odvijalo na početku rata.
"Da, u prvoj fazi otpora komunističkog pokreta kada je Beograd bio viđen kao centar revolucije, kada su u Beogradu bili i Josip Broz Tito i deo Politbiroa. Posle septembra 1942. godine Politbiro i Josip Broz otišli su iz Beograda. To se poklapa sa početkom žestoke represije Specijalne policije i hapšenja velikog broja beogradskih komunista. Tada dolazi i do promene oblika otpora. Komunistički ilegalci u Beogradu izvode atentate, najviše na nosioce kolaboracionističkog režima. Naravno, nije reč o nekom revolucionarnom obračunu, već o praktičnoj odluci da se udari na onog ko najviše šteti komunističkom pokretu otpora. A to su bili pripadnici Četvrtog antikomunističkog odeljenja Specijalne policije koji su bili najbolji poznavaoci organizacione strukture, oblika delovanja i kadrova KPJ, koji su tokom celokupne okupacije nanosili veliku štetu komunističkom pokretu u Beogradu. Jedan od važnijih atentata nesumnjivo je ubistvo Đorđa Kosmajca, važnog funkcionera Specijalne policije, u Ulici Zmaja od Noćaja. Treba istaći i da su komunistički ilegalci marta 1941. godine pokušali da ubiju i samog upravnika kolaboracionističkog dela logora na Banjici Svetozara Vujkovića. U prvim mesecima otpora podmetane su tempirane bombe u važne objekte, što svedoči da se i među beogradskim komunistima našlo ljudi koji imaju iskustvo iz Španskog građanskog rata i koji su prošli određene kurseve u Moskvi, poput Mateja Vidakovića."
Komunistički ilegalci su ciljano napali najviše policijske funkcionere kvislinške vlasti u Beogradu?
"Držali su se logike – ako udarimo na one visokopozicionirane nosioce represivnog režima, možemo da ga destabilizujemo. Oni su objektivno uneli veliki strah među kvislinge. Udarili su na domaće saradnike nemačkog okupacionog sistema jer nisu smeli da ubijaju Nemce. Visoki nosioci okupacionog režima bili su dobro čuvani, a obznanili su i da će za svakog ubijenog Nemca biti streljano 100 civila."
Da li je tačno da su od 12. aprila 1941. do 16. novembra 1944. u Beogradu stradala samo dvojica nemačka vojnika?
"Stradala su četiri nemačka vojnika jer, ponavljam, ni u jednom gradu u okupiranoj Evropi Nemci nisu ginuli kao na filmskoj traci. Nemci su na svim meridijanima u Evropi ovakve akcije kažnjavali kolektivnim streljanjima uhapšenih pripadnika pokreta otpora i drugih neprijatelja Trećeg rajha. To se odigravalo i u samom Beogradu. A postoje svedočenja pripadnika komunističkog pokreta otpora da su oni upravo zbog toga izbegavali oružane akcije protiv pripadnika nemačke oružane sile. Takve akcije ništa realno ne bi mogle da doprinesu, a naškodile bi velikom broju njihovih uhapšenih drugova."
Vesti
21.08.2022. 14:45
Šminkanje mrtvog maršala
"Ekspres" je objavio istraživanja Vaše koleginice Ene Mirković o komunističkim ilegalcima Branku Miškoviću Bliheru, Dušanu Jovanoviću Žući i Tenku Daloviću, iz kojeg se vidi moć šefa Četvrtog antikomunističkog odeljenja četvrtog odeljenja Božidara Bećarevića.
"Velika moć. A pored svega imao je predratnu arhivu o svim beogradskim komunistima. Bio je čovek fotografskog pamćenja. O tome svedoči pokojni Branislav Božović koji je poznavao Bećarevića i isleđivao ga posle rata. Božović i Bećarević bili su na suprotnim stranama, ali Božović je o policajcu Bećareviću imao samo reči hvale, o njegovoj metodologiji rada, pronicljivosti..."
Uhapšeni ilegalci, gotovo svi, nisu izdržali policijsku torturu pa su pristajali na saradnju. To je ilegalnom pokretu u Beogradu pravilo velike probleme?
"Specijalna policija, pre svega Četvrto antikomunističko odeljenje, bilo je sačinjeno od ljudi koji su tokom međuratnog perioda vršili mnoge provale. Malo se ističe u javnosti da su oni imali jurisdikciju na celoj teritoriji Kraljevine Jugoslavije tokom međuratnog perioda za vršenje antikomunističke delatnosti i suzbijanje komunističkog ilegalnog pokreta. Ljudi poput Đorđa Kosmajca i Svetozara Vujkovića išli su od Ljubljane, Kragujevca, Zagreba i vršili istrage nad komunistima. Dakle, oni su dobro znali organizacionu strukturu, znali su njihovu metodologiju rada i znali su njihove kadrove. U Beogradu, koji je imao oko 300.000 stanovnika, teško je bilo sakriti se od specijalne policije, ako ste bili poznati komunista. Taj način organizovanja komunističkog pokreta išao je naruku policiji jer je komunistički pokret otpora u Beogradu nastojao da napravi široku organizaciju u koju bi ušli svi oni koji žele da uđu. Išli su na masovnost, a to je u urbanim uslovima okupiranog grada bilo pogubno. Jer, kada uhapsite jednu kariku, sasvim lako dolazite do sledeće. A ako uhapsite nekog ko je na vodećem položaju, onda ste u situaciji da vam padne skoro cela organizacija, što se dešavalo tokom cele okupacije, posebno tokom te tri-četiri provale koje su bile glavne i koje su gotovo razorile KP u Beogradu."
Koje je metode ispitivanja koristila Specijalna policija?
"Specijalna policija se koristila najrazličitijim metodama, od najbrutalnijih, tako da je određen broj ljudi preminuo tokom mučenja i isleđivanja. Imamo situacije i da su puštali uhapšene komuniste koji bi pristali da rade za njih pa su se oni javljali u određenim trenucima, podnosili izveštaje i tako iznutra podrivali organizaciju. Imamo i neke gotovo bizarne situacije gde je Božidar Bećarević naprosto pokušavao nekada da ih privoli i dobrim stvarima, izvodio ih na neke večere, pa sa njima pokušao da bude prijatelj, da ih nagovori da sarađuju. Naravno, bilo je i onih koji su odbili bilo kakvu saradnju po cenu najžešćih batina. Ovde bih istakao svakako pripadnice lepšeg pola, koje su činile gotovo trećinu komunističke organizacije u Beogradu. Među njima je bilo jako hrabrih žena koje su naprosto odolevale svim batinama i na kraju..."
Vesti
20.02.2023. 18:05
Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu
Vesti
02.03.2023. 17:00
Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu (2. deo)
Vesti
08.03.2023. 15:15
Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu (3. deo)
Pričate o Vukici Mitrović. Njen rođeni brat Ratko Mitrović učinio je prvu veliku provalu ne samo u beogradskom ilegalnom pokretu?
"Jeste, to je primer Vukice Mitrović Šunje, porodice sa Svetog Stefana, koja je bila gotovo cela komunistička. Na suočenju sa bratom u Specijalnoj policiji, ona kaže – on nije moj brat, prvi put vidim ovog čoveka. Imamo još primera hrabrih žena, Olgu T. Jovanović, koja se hrabro držala. Ali, ne treba osuđivati i one koji su sve rekli, treba shvatiti poziciju tih ljudi. Treba shvatiti da su to bili omladinci, takve muke ne bi izdržali ni obučeni vojnici. Svako od nas ima granicu pucanja, pogotovo ljudi koji nisu adekvatno obučeni za tako nešto."
U knjizi pominjete i Veru Miletić. Da li je ona u neku ruku žrtvovana kad je dovedena da bude sekretar Mesnog komiteta SK Beograda?
"Da bismo sagledali slučaj Vere Miletić, neophodno je ukazati na boljševičku doktrinu i na ideologiju komunističkog pokreta koja podrazumeva i neophodne žrtve za pobedu revolucije. Naprosto, od svakog člana KPJ očekivalo se da bude vojnik partije i da, ako je neophodno, položi život za partiju i za ono što partija od njega traži. Dakle, kao što opaža Piter Sorokin, oni koji sanjaju revoluciju bez krvi nisu imali šanse da svoj san ispune i onaj koji teži da izazove nered mora biti spreman na to da će tako doći do nasilja, odnosno da će on u njemu biti svedok, žrtva ili izvršilac. U tom kontekstu treba posmatrati, kao što kažete, žrtvovanje pojedinih ljudi, žrtvovanje pojedine organizacije.
Imamo nesumnjivo tendenciju komunističkog pokreta u Srbiji da zahteva od svojih članova, pre svega u gradovima, da budu aktivni po svaku cenu, bez obzira što će ih ta aktivnost dovesti na radar policije i dovesti do njihovog skoro sigurnog hapšenja. Imamo određene dopise komunističke organizacije iz Kruševca, koja se pravda mesnom komitetu da ne može da vrši propagandu jer će ih otkriti. S druge strane Pokrajinski komitet Srbije im odgovara da to nije bitno, da oni moraju da pokažu da su živi. Tako je bilo i s Verom Miletić. Bez obzira što je situacija bila teška, ona je tu dovedena da poveže redove. Naprosto beogradska organizacija posle jedne provale bila je u rasulu."
Vi pišete da je ona neke redove i manje organizacije i povezala?
"Jeste, ali ona je tek počela da radi, povezala je par organizacija, ali odmah je uhapšena i nije stigla da učini više. Ona i Vasilije Buha. Ona je, to znamo, majka Mire Marković, zbog čega se kod nas ona više ističe, a zanemaruje se Vasilije Buha, koji je važnija figura u toj priči. On je bio stari provereni komunista, više puta hapšen i nikada nije nikoga odao do tada. Doveden je kao takav s juga Srbije u Beograd, da unapredi rad SKJ. Tu je presudna uloga Blagoja Neškovića, sekretara Pokrajinskog komiteta, koji je po svaku cenu sa iskusnim ljudima nastojao da pokrene stvari u Beogradu jer kraj rata je bio na vidiku. Bila je direktiva da se sa iskusnim komunistima Beograd pokrene, da se učvrsti politička i organizaciona situacija. Nemačka gubi rat – trebalo se spremiti za doček Narodnooslobodilačke vojske koja će oktobra 1944. godine zajedno sa Crvenom armijom osloboditi Beograd. Jer Beograd je ključ svega, cele teritorije, i u njemu mora postojati snažna komunistička organizacija kako bi se preuzela vlast u zemlji."
Vesti
12.10.2021. 08:05
Jovanka Broz - neispričana priča
Najveći uspeh beogradskih ilegalaca je oslobađanje Aleksandra Rankovića iz beogradske bolnice koja se nalazi u centru grada, u sadašnjoj Ulici Džordža Vašingtona?
"On je uhapšen tokom priprema za dizanje u vazduh radio-stanice u Makišu. Za tu operaciju on se povezao s ljudima koji su radili na toj radio-stanici, koji nisu bili pouzdani. U sve to se umešao poverenik Gestapoa Stevan Špartan, koji je spremio celokupnu akciju hapšenja. Ranković je uhapšen 27. jula 1941. godine. Policija je kod njega pronašla lažnu legitimaciju na ime činovnika Momčila Perišića. Hapšenje je izvršila nemačka policija, a srećna okolnost po Rankovića bila je u dokazanoj činjenici da u trenutku hapšenja Nemci nisu sarađivali s Bećarevićevim Četvrtim antikomunističkim odeljenjem jer im nisu verovali. A Bećarevićevo odeljenje svakako je u kartoteci imalo Aleksandra Rankovića. Oni naprosto nisu ukrstili podatke i nisu pitali pripadnika Specijalne policije da utvrdi identitet uhapšenog lica. Pokušali su batinama da od njega dobiju podatke, što nisu uspeli. Mučili su ga, on ništa nije priznao, onesvestio se jer su ga revolverom udarali u glavu. Odveli su ga u opštu bolnicu. Interesantno je da oni nisu bili svesni koga imaju u rukama, s obzirom da on nije bio dobro obezbeđen, da nije postojala velika grupa ljudi koja bi ga čuvala, na osnovu čega bi videli i njegov značaj. Za njegovo hapšenje je saznala beogradska ilegalna organizacija i rešila je da ga oslobodi. Dodatno u toj bolnici postojala je mala ćelija KPJ kojom je rukovodila dr Olga Dedijer, supruga Vladimira Dedijera. Ona je iznutra spremila operaciju. Znala je ko je Aleksandar Ranković."
U toj bolnicu u podrumu skrivali su se privremeno neki komunisti koje je jurila Specijalna policija?
"Tačno. Tu je delovala mala ćelija KPJ. Većina njih bili su uposleni u toj bolnici. Grupa dr Olge Dedijer je ilegalcima dala plan, opis u kojoj se sobi nalazi i sve što je neophodno da bi komunisti upali u tu bolnicu 29. jula 1941. godine u osam časova uveče. Ne zna se tačan broj ilegalaca koji su bili angažovani u ovoj operaciji. Negde se pominje da ih je čak 60 učestvovalo, nisam siguran da je to tačno. Naprosto tokom ovog čina spasavanja ubijen je jedan nemački vojnik koji se slučajno tu našao. On se vraćao sa nekog zadatka iz unutrašnjosti. Kasnije se to sve mistifikovalo pa je taj čovek kasnije predstavljan kao predstavnik Gestapoa što nije sigurno tačno. Ubijen je i stražar Aranđel Jovanović.
Ranković je iz bolnice izveden u pidžami, kako svedoče svedoci tog događaja, zajedno sa komunistom Milićem Rakićem. Krenuli su Ulicom kralja Petra gde su uzeli fijaker i odvezli su se na Voždovac, gde su smešteni u Kumodraškoj ulici."
Aleksandar Ranković je u to vreme bio značajna figura u SKJ?
"Po mom čvrstom uverenju, on je bio čovek od velikog poverenja samog Josipa Broza Tita i mislim da je zato bilo bitno da se on izbavi. On je iz Zagreba vraćen u Beograd, po mojoj pretpostavci da pripremi teren za Brozov dolazak. Za tako nešto bilo je nužno organizovati niz važnih stvari. A Ranković je bio profesionalni revolucionar, koji je prošao zatvorske škole, šest godina kao komunista robijao je u Sremskoj Mitrovici, posle je prešao u Zagreb, gde je obavljao poverljive zadatke i bio uvek u bliskom kontaktu s Titom. KPJ je bilo izuzetno važno da se Aleksandar Ranković oslobodi iz nemačkog zatočeništva. Jer je bilo pitanje trenutka kad će Gestapo kontaktirati kolaboracionističke vlasti, koje bi otkrile njegov identitet."
Komentari
