Život
21.12.2023. 22:00
Dragan Vesić

Kolumna

Dragan Vesić: "Koncept sreće"

Koncept sreće, sreća, radost
Izvor: Shutterstock

Od postanka sveta, ljudi su u suštini želeli samo jedno ‒ da budu srećni, da ne iskuse nepravdu i zlo, i da im se ne dešavaju loše stvari.

Pritom su zanemarivali jednu prostu činjenicu ‒ da život nije bajka, ne teče sve prema planu jer je svet užasno mesto, da od biblijskog Joba naovamo stradaju dobri, a bivaju nagrađeni zli. Valjda je Dostojevski zbog toga dovodio u pitanje ispravnost božanske pravde ‒ otkud toliko patnje i zla na ovom svetu i šta je s pravdom?

U ljudskoj prirodi je da čovek beži od patnje, da veruje kako je baš ovaj svet lepo mesto, mada ga život demantuje.

Univerzum ima svoje zakone na koje pojedinac ne može da utiče, da izravna stvari jer su mu zakoni univerzuma nedokučivi ‒ da se ravnoteža ne naruši, brine sam univerzum, nešto što je izvan naših moći i iznad nas.

Uprkos tome, čovek veruje u bajke i veruje da može da utiče na sve okolnosti.

Umesto da se pomiri s tim da prihvati ono što ne može da promeni i da menja ono što može, što jeste put do smisla, on veruje u poruke da treba voleti samo sebe, koje mu posredstvom interneta servira popularna psihologija i veruje u neozbiljne savete lajf koučeva o ultimativnoj sreći i ličnom razvoju bez obzira na okolnosti ‒ nikome se ne može narediti da bude srećan ili tužan jer za tako nešto mora da postoji razlog. Nije zdravo glumiti sreću i potiskivati tugu (“toksična pozitivnost”).

Zato je danas self care koncept ‒ briga o sebi ‒ karikiranje selfa o kome govori i psihoanaliza, ali na ozbiljniji način. Nema ništa loše u tome da čovek brine o sebi, da radi na sebi jer, na kraju svega, jedino on može sam sebi da pomogne ako bude dovoljno zreo i jak da prihvati stvari kakve jesu ‒ tada se rađa smisao, a čovek koji se žrtvuje za nešto važnije od njega, kako je govorio psihijatar Viktor Frankl, može sve da podnese.

On ne mora biti uvek srećan jer loše stvari umanjuju sreću i uvećavaju smisao, kako je takođe govorio Frankl, ali, istovremeno, čovek postaje rezilijentniji na okolnosti koje su košmarne, a kroz istoriju, ljudi su veoma često živeli u okruženju koje nije ljudsko.

Ljudi se ne žrtvuju zato što su mazohisti, što vole druge, ali ne i sebe, nego zato što imaju odgovornost: ne mogu da žive s tim da ostave na cedilu nekog do koga im je stalo.

Oni i brinu o sebi, ali i o drugima, i to je u redu, ali nije normalno da vole samo sebe, da zbog svoje lične sreće čine nezamislive stvari i povređuju druge, a to im danas poručuje popularna psihologija ‒ da budu monstrumi i psihopate, da ne biraju sredstva kako bi stigli do srećnog sebe. Kao što nije normalno voleti jedino sebe, nije normalno ni zapostaviti sebe, živeti samo za druge po cenu lične sreće ‒ potrebno je da se nađe balans. Ljudi koji vole samo sebe i kad ugađaju drugima to ne čine zbog savesti nego proračunato ‒ da bi lakše postigli neki svoj cilj (people pleaser nasuprot self-care konceptu).

Ako bi se iskreno živelo samo za druge ‒ zanemarivanjem svojih želja ‒ to vas ne bi ispunilo smislom bez obzira što je sreća više davanje nego uzimanje.

Da li može da voli druge neko ko voli samo sebe? Odgovor smo već dali i on glasi ‒ ne jer je reč o narcističkom poremećaju ličnosti, a to jeste patološko stanje. Narcis je sam sebi jedina vrednost, on je egocentričan, sebičan, mrzi druge i nema empatiju.

Zna samo za sreću bez smisla, ne muči ga savest jer je nema, vodi ga instinkt, animalni nagoni, i on jeste srećan na svoj monstruozan i isprazan način. Kakva je to osoba osim što nema u sebi ništa ljudsko? Glupa i zla, pošto odsustvo morala i emocionalne inteligencije čine simbiozu jer jedno podrazumeva drugo.

Nije teško zaključiti da, posebno danas, postoje dva osnovna koncepta sreće: puka, bez smisla, koja je karakteristična za ljude bez savesti i mozga, i smislena, dublja sreća koja podrazumeva odgovornost zbog nečeg značajnijeg od nas. Jasno je da smisao i sreća nisu sinonimi, ali mogu biti u tesnoj vezi.

Prvima su društvene mreže zamena za knjige, požuda za ljubav, sebičnost za emocije, a hedonizam za duhovnost.

Ljudi vole da rade ono što ih čini srećnim, da budu zadovoljni, da uživaju u onom što vole. Razlika je u tome što ljudi od duha znaju svoju svrhu, ovu drugi ne. Za njih je sreća nešto trajno, za one koji su pronašli smisao ona je trenutak. Prosto, ono u čemu većina uživa za njih je prizemno, površno i neukusno.

Sad, ne ispunjavaju nas iste stvari jer nismo svi isti, i to je prirodno. A zajedničko nam je da, bez obzira na razlike, želimo da se osećamo dobro. Suština je u tome da naša sreća ne narušava tuđu.

O ljubavi prema sebi, ali i prema drugima govori i Biblija ‒ što znači da možemo da oprostimo (otpustimo, ne i opravdamo) onima koji su nam naneli zlo, ne i da uzmemo pravdu u svoje ruke i osvetimo se ‒ ta pravda neće vratiti vreme i ispraviti stvari, a osveta uništava onoga koji se sveti.

Osveta dakle ništa ne rešava, nego samo gomila samodestruktivnu mržnju.

Oduvek je bilo dobrih, ali i loših ljudi kojima nije bio potreban ni moral, ni smisao da bi bili srećni i onih kojima je smisao neophodan za sreću, ali je ne podrazumeva uvek. Iako su to znali, nisu želeli puku sreću koja je sebična i, kao takva, isključuje empatiju.

Čak i u patnji, čovek nalazi smisao iako nije srećan, ali jeste duhovno ispunjen i uzdignut iznad sebične rulje koja voli samo sebe, jer zna da postupa na ispravan način.

Isprazno srećni ljudi se ne bave stvarima od duha i ne razmišljaju o smislu postojanja. Takvi ne stvaraju velika umetnička dela, nego oni koji su pronašli smisao na teži način.

Nisu popravili svet, ali su ga svojim knjigama, slikama, svojom muzikom, oplemenili i učinili lepšim jer su stvorili remek-dela i dali smisao besmislu.

Bilo je, dakle, oduvek sveta i polusveta, samo što nikad kao danas polusvet nije krojio svet i diktirao pravila.

Zato su uništene sve vrednosti i zato živimo prazne besmislene živote u kome samo oni bez duha i stava mogu biti srećni.

Danas je za sreću dovoljna digitalna tehnologija kojoj služimo i upijamo gluposti umesto da bude obrnuto.

Dovoljan je i koncept konzumerizma i zabave koji podrazumeva materijalno i ukidanje duhovnog.

Novcem se može kupiti sve, iz perspektive epohe, i to je stupidna poruka potrošačkog društva: seks, ali ne i ljubav, moć ali ne i poštovanje, poslušnost, ali ne i stav, zabava, ali ne i radost ‒ u svetu gde je iluzija stvarna, surogati stvarnog su većini više nego dovoljni za sreću koja je i sama iluzija.

Kome u takvom svetu treba smisao da bi bio srećan na jedan drugačiji način? Onome koji veruje u nešto veće od njega.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Dragan Vesić: "Više od sporta"
Novak Đoković, 30.11.2023.

Kolumna

30.11.2023. 22:00

Dragan Vesić: "Više od sporta"

Kada se pomene zlatna era sporta, misli se na veliku epohu boksa iz ’70 i neke gde su dominirali Klej (Mohamed Ali), Frejzer i Forman, možda čovek sa najjačim udarcem u istoriji boksa (dvaput jači od Tajsonovog, kako ističu istoričari boksa).
Close
Vremenska prognoza
scattered clouds
15°C
22.05.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve