Kolumna

Dragan Vesić: "Svetovno i sveto"

Savindan (27. januar) označava – sportskim rečnikom rečeno – kraj sezone slava i praznika koje počinju u oktobru.
Ono što je karakteristika praznika, bilo da su u pitanju verski ili svetovni, jeste isti način na koji se proslavljaju.

Neumerenost i preterivanje u svemu je naprosto činjenica s kojom se valja pomiriti kada je o novogodišnjoj euforiji reč, ali uz verske praznike, pogotovo Božić i slave, ateistička gozba i pirotehnika nikako ne idu jer obesmišljavaju duhovnu svrhu praznika i to spada u blasfemiju i nepoštovanje tih praznika. Ali, ljudi imaju lošu naviku da ne menjaju loše navike.

Nije teško zaključiti da je ekspanzija praznovanja u Srba počela krajem osamdesetih, padom komunizma, kada su novokomponovani vernici – bivši komunisti koji su preko noći spoznali Boga – na isti isključiv i neukusan način počeli da slave: suština je bila ista samo što su diktatore zamenili svecima pa su umesto štafete počeli da nose časni krst, a umesto na partijske sastanke počeli su da odlaze na liturgiju.

Za Božić su čupali čitava stabla iz korena i badnjak stavljali na automobile ne bi li se na taj način približili Bogu. Od silne buke i pirotehnike, Badnje veče, umesto da se proslavlja u tišini, sada više podseća na rat.

Zbog toga, bez obzira na godine za nama, megalomanija i kič ostali su i dalje osnovna odrednica naše verske nekulture.

Oni koji imaju objašnjenje za sve pravdaće pojavu “paganskog hrišćanstva“ poluvekovnim duhovnim nasiljem koje su sami sprovodili. To jeste paradoks i licemerje, ali za njih nije. Odlazak u crkvu nije u bivšoj SFRJ bio zabranjen, ali se na religiju gledalo kao nešto reakcionarno, opskurno i nepoželjno.

Problem je, dakle, što su o tome najglasnije govorili oni koji bi trebalo da ćute ako imaju minimum časti.

Jer, za njih je religija bila narkotik za mase pa su zato i Svetog Savu prognali iz srpske kulture i školstva da bi ga pedeset godina kasnije rehabilitovali i vratili.

I vernici i ateisti složiće se da je Sveti Sava (1175–1235) kao nacionalna i kulturna veličina dao nemerljiv doprinos srpskoj duhovnosti, kulturi, diplomatiji...

Upravo te dve kategorije, svetovno i sveto, ne treba mešati: jedno je Sveti Sava kao nacionalna i kulturna veličina, a drugo kao svetitelj.

Bio je prvi srpski arhiepiskop i uveo Srbe, tada neznabošce, u hrišćanstvo. Podigao je i mnogo manastira – zadužbina i obnovio Hilandar na Svetoj gori. Ne samo da se izborio za autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, nego i za samostalnost srpske države i postavio temelje njene državnosti.

Bio je prvi srpski prosvetitelj, državnik, zakonodavac, duhovnik i književnik, a njegova dela Žitije Svetog Simeona, Hilandarski tipik i Studenički tipik u vezi su sa crkvom i monaškim životom, što je u srednjem veku bilo uobičajeno.

Zbog njegovih zasluga, mnogi etnolozi tvrde da u srpskoj istoriji ne postoji neko ko je više uradio za svoj narod.

A narod, sklon legendama odnosno predanjima, skovao je mnoge priče o čudotvornim moćima i mudrosti Svetog Save – po etnologu Čajkanoviću “najnacionalnijem srpskom svecu“.

Kad su vremena krizna i teška, a mali narod pod stalnom pretnjom velikih i moćnih, legende su neka vrsta odbrambenog mehanizma od svetskog zla, ali i negovanje iluzije o sopstvenoj veličini i posebnosti.

Nije to slučaj samo sa kultom Svetog Save – u vreme ropstva pod Turcima nastale su epske pesme pisane u desetercu gde je slovenska antiteza zaštitni znak. Tako su o Marku Kraljeviću (turskom vazalu po istorijskim spisima) ispredane legende: on je mitski heroj (rudimentarni superheroj poput onih iz grčke ili nordijske mitologije) koji je nepobediv i na strani potlačenih – jasno je da iz istog psihološkog izvora potiču kult Svetog Save, pretkosovski i kosovski epski ciklus.

Narodi prosto imaju potrebu da oblikuju mitove ako već ne mogu da oblikuju stvarnost i taj infantilni romantičarski zanos, koji jeste bežanje i uteha, nije svojstven samo nama, pogotovo u teškim vremenima.

Sveti Sava proglašen je za sveca 1775, a kao školska slava, Savindan se obeležava od 1840. odlukom Ministarstva prosvete Kneževine Srbije.

U vreme SFRJ usledio je poluvekovni prekid jer je svetac tada bio nepoželjan u školama i ne samo tamo.

Od 1990. Savindan se ponovo obeležava kao školska slava u srpskim školama, uz tradicionalne slavske rituale (rezanje slavskog kolača) i svečan kulturno-umetnički program posvećen velikom svetitelju i prosvetitelju, i tada nema nastave.

Za termin svetosavlje (nastao dvadesetih godina prošlog veka u Kraljevini Jugoslaviji) vezuje se “hrišćanstvo srpskog stila“ koje podrazumeva “čuvanje srpskog nacionalnog identiteta kroz očuvanje države i crkve“ – termin je bio aktuelan i devedesetih godina 20. veka kao deo nacionalističkog folklora.

Ovakav stav jeste srednjovekovni romantičarski relikt nacionalizma, pogotovo danas kada su sve moderne države sekularne.

Koristiti sveca u dnevnopolitičke svrhe je banalno, nemoralno i glupo, i zato je suvišno reći da je distinkcija između svetog i svetovnog logična i neophodna.

Ako se to ne uradi, onda se radi u korist sopstvene štete.

Što se pirotehnike i prazničnog kiča tiče, to je stvar mentaliteta i tu se ne može ništa.

Dragan Vesić: "Digitalno pismo"