NEREŠENI ZLOČINI: Teranje pravde s drogom i policijom

Dela kojima se Romeo Savić svrstavao u red antiheroja devedesetih godina vezana su za policiju i njegovo specifično tumačenje svojih postupaka: „Koliko je bilo protiv zakona, bar dvaput toliko je bilo pošteno. Loše sam prošao, ali sam radio ispravno.“ Optužbe koje iznosi na račun policajaca, odnosno neimenovanih inspektora beogradskog SUP-a, bile su teške bar koliko i mogućnost da se dokažu.

Početkom septembra 1994. godine, Romeo Savić je, iz njemu znanih razloga, odlučio da javno iznese svoje tvrdnje. Samo dva meseca kasnije, 8. novembra, preminuo je pod čudnim okolnostima. Prethodne večeri kasno se vratio kući, nešto pre tri sata ujutru dobio je poruku preko pejdžera da se javi dvema devojkama, izašao napolje, a već u šest sati pronađen je mrtav ispred vrata svog stana. Prema zvaničnom nalazu obdukcije, utvrđeno je da je imao tragove kokaina u krvi, što je njegova majka kasnije uporno poricala. Ubeđena je i da je boljom lekarskom intervencijom život njenog sina mogao da bude spasen. Devojka čije je ime stajalo ispod poslate poruke rekla je Romeovoj majci da je ona nije poslala, da je to uradio neko drugi.

Sumnju da je prekomerna doza kokaina prouzrokovala smrt, odnosno, kako se pričalo u Beogradu, da je Romeo posle preteranog uzleta kokainom pokušao da se spusti nekim tabletama, njegov prijatelj je komentarisao: „Znam da ljudi mogu da overe heroinom, ali da je to neko uradio s kokainom čujem prvi put u životu“.

U jedinom razgovoru za novine Romeo Savić je na račun policije izgovorio brojne optužbe koje je bilo nemoguće proveriti. Nije dozvoljavao da ga nazivaju kriminalcem, objašnjavajući da je ono čime se bavi nešto drugo: „Nisam kriminalac, već čovek koji mora da radi neke stvari“. Tumačenje kako je došlo do toga da ga obeleže kao kriminalca takođe je bilo neobično:

„Otimao sam robu i automobile pokvarenima policajcima. Voleo sam da to radim inspektorima koji su i sami kriminalci, a nisu imali smelosti da stanu spram mene. Možda sam i preterivao, ali se kunem da niko pošten od mene nije stradao. Uvek sam uzimao od cinkaroša, pijanaca, indijanaca... ponižavao ih i maltretirao. Često sam to činio zbog drugih. Posle me je to mnogo koštalo.“ Nekoliko puta je, govorio je, upozoren da prekine s takvim ponašanjem, ali nije hteo da sluša. Uveravao je da mu je u ličnom ratu protiv pokvarenih inspektora poštenje nalagalo da im otme sve što su bespravno stekli, da im je trebalo mnogo vremena dok nisu smogli hrabrosti da mu se suprotstave. Prekipelo im je, pričao je, kada je njihovim dilerima počeo da otima narkotike. Strast u potrazi za, kako ju je nazivao, „policijskom drogom“ teško je bilo razumeti. Uživao je u onome što radi jer je znao kakva je uvreda za ljude iz tog sveta kad im otmu narkotike:

„Svi znaju da je Beograd pun policijske droge. Ima u policiji čestitih ljudi, šmekera kojima je jasno šta se dešava, koji ne prodaju savest za 50 ili 100 maraka. Imam trojicu prijatelja inspektora, normalne ljude. Nije ni potrebno da mi kažu da bi me odmah strpali u zatvor kada bi imali dokaze. To znam i ne zameram im, jer su pravi policajci.“

Kada je u novinama objavljena njegova ispovest, otišao je iz Beograda. Njegovi prijatelji govorili su da je odmah posle priče za novine pozvan u policiju, da su tražili da demantuje izgovoreno, ali da je to odbio rekavši da može jedino da sve dopuni imenima policajaca koji sarađuju s narkodilerima. Nije želeo da govori o tome šta je radio s otetim narkoticima, ali je objasnio na koji način je dolazio do droge:

„Upadao sam u kuće u kojima se skoro javno valjala droga, otimao sve što sam zaticao. Jedanput, dvaput, triput... Ko bi normalan to trpeo? Niko! Ali sam dobro znao kome droga pripada, morali su zato da budu mirni. Ne podnosim ni narkomane, a mnogi moji prijatelji su postali zavisnici. Podelim im pare iako znam da bi me prodali budzašto jer je droga čudo. Nije mi žao ničega što sam činio jer sam radio samostalno i svojeglavo. I nije mi žao ničega što sam učinio zbog prijateljstva.“

Dileri koje je, kako je to definisao, „hapsio“, otkrivali su mu zanimljive detalje:

„Upravo od njih sam saznao da su se i mnogi inspektori navukli na iglu. Poznajem neke, a oni ne slute da i to znam. Njihovi dileri vole da pričaju, pogotovo kad su u krizi i kad im uz šamare ponudiš i malo droge. To je isti sistem kojim se policija služi kad uhvati narkomana: prvo ga prebiju pa ga bace u krizu deset sati, a onda na sto stave špric i iglu. Takav čovek, ako se uopšte čovekom može zvati, peva sve što oni hoće.“

NE PROPUSTITE:

NEREŠENI ZLOČINI: Uklanjanje “pozitivne” mafije

NEREŠENI ZLOČINI: Balansiranje između policije i kriminala

NEREŠENI ZLOČINI: Nestanak pokajnika – slučaj Ise Lere Džambe

NEREŠENI ZLOČINI: Fudbal je bio rizično zanimanje – ubistvo Branka Bulatovića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo policijskog generala Boška Buhe, istragu su vodili kriminalci

NEREŠENI ZLOČINI: Svedok koji nije progovorio – likvidacija Momira Gavrilovića

NEREŠENI ZLOČINI: Sumnjiva smrt sudije Simeunovića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo ministra odbrane Pavla Bulatovića, ozbiljna istraga nije ni vođena

NEREŠENI ZLOČINI: Živorad – Žika Petrović, čuvar tajni o iznetom novcu

NEREŠENI ZLOČINI: Tri decenije ni traga ubicama Radojice Nikčevića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo RADOVANA STOJČIĆA BADŽE- Između terorizma, šverca cigareta i osvete