Život
05.11.2022. 14:52
Scena
22.05.2025. 20:10
Momčilo Petrović
Istorija umetnosti
Ko je NAJSKUPLJI srpski slikar, zašto je POLUDEO Sava Šumanović... Da li znate?
Druga polovina XIX i prva polovina XX veka iznedrile su neka od najvećih imena srpske likovne umetnosti.
I gotovo svaki od tih velikana umetnosti imao je neku vrstu tragedije – lične ili umetničke. Retki su oni koji nisu to doživeli.
Petar Ubavkić: vajar zatočen u školi
Svetska izložba u Parizu 1900. godine predstavljala je senzaciju: trajala je od 15. aprila do 12. novembra i imala više od 50 miliona posetilaca. Više je imala samo izložba u Osaki 1970.
Kraljevina Srbija imala je lep paviljon na odličnom mestu, a pripreme za nastup proglašene su za posao od državnog značaja.
U Srpskom paviljonu izložene su žitarice, duvan, proizvodi Topolivnice u Kragujevcu, stilski nameštaj i tepisi... A veliku pažnju privukla je računska mašina, hidrointegrator Mihaila Petrovića Alasa. Ovaj eksponat nagrađen je bronzanom medaljom Svetske izložbe, a srpski izlagači dobili su ukupno 220 nagrada (sedam Gran-prija, 35 zlatnih i 53 srebrnih medalja).
Na dostojan način bila je predstavljena i kultura, radovima Paje Jovanovića ("Krunisanje cara Dušana“˙), Marka Murata ("Ulazak cara Dušana u Dubrovnik“), Bete Vukanović ("Slava u Srbiji“) i drugih istaknutih slikara. U naučnim radovima istoričara umetnosti decenijama se piše i da je vajar Đorđe Jovanović izložio skulpture "Kosovski spomenik“ i "Zmaj Jova Jovanović“, a Petar Ubavkić bistu "Aleksandar Obrenović“ i spomeničku grupu figura "Takovski ustanak“...
Ali ova poslednja skulptura, iako je navedena u katalogu Svetske izložbe (otuda u radovima istoričara umetnosti), nikad nije videla Pariz!
Petar Ubavkić (1852–1910) studirao je vajarstvo u Beču, Minhenu i Rimu, da bi se potom zaposlio kao nastavnik crtanja i lepog pisanja u beogradskoj Višoj ženskoj školi. Prvi je naš vajar čija su dela ukrasila Beograd. Pre njegove biste Đuri Daničiću, na Kalemegdanu, postavljene 1891. godine, u našem glavnom gradu su spomenike radili isključivo stranci.
Godinu dana pre Svetske izložbe u Parizu posvetio se vajanju u gipsu "Takovskog ustanka“, figuralne kompozicije kojom je predstavio trenutak kada Miloš Obrenović pod razvijenim barjakom polaže ustaničku zakletvu pred protom Melentijem Pavlovićem koji u ruci drži krst.
Ubavkić je za rad odabrao učionicu osnovne škole na beogradskoj Paliluli, gde je i Marko Murat radio svoju sliku za Pariz.
Nastavak ove priče dugujemo Branislavu Nušiću:
"Učionica velika, ideja velika, Miloš Veliki pa nije ni čudo što je cela grupa ispala grdno velika te ispunila svu sobu, od južnog do severnog i od zapadnog do istočnog zida i, još k tomu, od patosa do plafona. A stvar izrađena umetnički, te joj se svako divi (...) I sad nastaje ono, što niko nije očekivao. Grupa se ne može ni na prozor ni na vrata izneti.“
Pripovedajući o ovom slučaju, Nušić kaže da je Ubavkić bio spreman da plati rušenje zida kako bi izneo svoje delo, ali da mu opštinske vlasati to nisu dozvolile jer bi morao da probija zid koji nosi celu zgradu. Ministarstvo prosvete neprestano je pritiskalo vajara da se sa svojim delom iseli iz školske zgrade, ali on ništa nije mogao da uradi.
U publikaciji "Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope“ (izdanje Muzeja rudničko-takovskog kraja) navodi se da je Ubavkića 1902. spaslo Ministarstvo narodne privrede, otkupivši skulpturu. Međutim, i pored zahteva Ministarstva prosvete da se učionica isprazni, "Takovski ustanak“ ostao je tamo tokom naredne decenije, posle čega je isečena i u komadima preseljena u drugi deo škole. Na kraju je, pedesetih godina, ustupljena Narodnom muzeju.
Po ovom modelu 1990. godine izliven je u bronzi spomenik postavljen u Takovu, a 2004. replika je postavljena i u parku ispred Ministarstva finansija u Beogradu.
Scena
08.04.2025. 04:35
MOMO KAPOR - od najgoreg đaka do najtiražnijeg pisca
Paja Jovanović: najskuplji srpski slikar
Paja Jovanović imao je lep život: talenat mu je rano priznat i još u mladosti je bio materijalno obezbeđen. Slikao je za svoju dušu istorijske kompozicije i portrete krunisanih glava za ugled u društvu. Žene su ga volele. Umro je u 98. godini...
Rođen u Vršcu 1859. godine u porodici fotografa, sa 17 godina upisao se na prestižnu Akademiju likovnih umetnosti u Beču. Imao je 23 godine kad je za sliku "Ranjeni Crnogorac“ dobio i carsku stipendiju, a sa 24 zaključuje desetogodišnji ugovor sa galerijom "Frenč“ u Londonu i prelazi tamo da živi i radi. Kasnije atelje seli u Beč, ali stalno putuje po svetu. Najpoznatiji je po kompozicijama "Seoba Srba“, "Kićenje neveste“, "Mačevanje“, "Ukrotitelj zmija“...
Naslikao je i veliki broj portreta poznatih ličnosti. Među njima su Mihajlo Pupin, car Franja Josif, Aleksandar i Marija Karađorđević..., a prema navodima ondašnje štampe pozirao mu je, na vrhuncu slave, i Rudolf Valentino.
U zimu 1947/48. Jovanović je pozvan, zajedno sa nekolicinom kolega, da naslika portret Josipa Broza Tita. U zapisanim sećanjima na taj događaj žali se da je svetlo bilo neodgovarajuće, a model loše postavljen pa je sliku radio na osnovu skica, promenivši Titov položaj. Umesto da sedi u fotelji, Jovanović ga je naslikao kako odlučan stoji, oslanjajući se pesnicom o geografsku mapu na stolu. Pritisnuo je baš deo na kojem je bio Trst, koji je bio naš, a onda smo pod pritiskom Zapada, morali da ga vratimo Italijanima.
I baš zato, zbog neprijatnog sećanja na taj čin, Tito je naredio da se Jovanovićev portret preda na čuvanje Narodnom muzeju, ali da se – ne izlaže.
Paja Jovanović bio je u braku sa Herminom Muni Dauber. Ova Bečlijka bila je gotovo devojčica kad se u zgradu u kojoj je njen otac bio nastojnik uselio ugledni slikar, tada već u srednjim godinama.
Kad su se 1917. venčali u Budimpešti, ona je imala 25 godina, on 58. Prelepa mlada žena bila je njegovo nadahnuće i muza, koju je ovekovečio na mnogobrojnim portretima, a ona mu je bila potpuno odana i posvećena do kraja života.
Dok nije upoznao Muni, Paja Jovanović nije slikao aktove. Poznavaoci njegovog rada kažu da je otpor prema njima stekao na Akademiji, gde su studentima dovodili stare i ružne modele. Muni je, naravno, bila nešto drugo. Pored brojnih slika na kojima je njeno lice, zaljubljeni muž uradio je nekoliko na kojima mu je pozirala naga. Te slike nigde nisu izlagane i posle slikareve smrti ostale su kod udovice. Godine 1972. ona ih je, zajedno sa još osam slika i više komada stilskog nameštaja, poklonila Beogradu, uz uslov da se pokažu javnosti tek kada ni ona ne bude živa. Umrla je 1974. godine, a slike su danas izložene u Muzeju Paje Jovanovića u Beogradu.
Jovanović i dalje važi za jednog od najskupljih srpskih slikara. Njegovo ulje na platnu "Ukrotitelj zmija“ prodato je 2000. godine u Londonu za 169.580 evra.
Scena
05.03.2024. 11:25
Bašibozuk stigao iz Londona u Konak knjeginje Ljubice, POGLEDAJTE (FOTO)
Scena
20.01.2025. 14:55
Nikada rešene misterije iz sveta umetnosti
Toma Rosandić: sladostrasnik do smrti
Toma Rosandić rođen je u porodici kamenoresca 1878. godine u Splitu, tada u sastavu Austrougarske. Kao mladić odlazi u Italiju, gde radi u kamenorezačkim radionicama i uči vajarstvo, a 1906. godine nastavlja školovanje u Beču. Od kraja Prvog svetskog rata živi u Beogradu.
Jedan je od osnivača Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, a 1937. godine bio je izabran za njenog prvog rektora.
Njegova skulptura "Igrali se konji vrani“ nalazi se na ulazu u Narodnu skupštinu. Pun naziv ove skulpture zapravo je "Igrali se konji vrani, a sa njima i div junaci“. Deo je uzet iz narodne pesme Igrali se konji vrani, a drugi deo "...i sa njima div junaci“ je dodao sam Rosandić.
Skulpture konja i ljudi Toma Rosandić radio je u svom ateljeu na Senjaku, i završio ih 1936. Livene su godinu i po dana u Livnici "Jeremić“ u Vrčinu, a legenda kaže da su posao dobili jer je njihova ponuda samo za dva dinara bila povoljnija od ponude konkurencije.
Figure ljudi i konja postavljene su tamo gde su i danas 1938. godine. Odmah se Beogradom proširio vic da ove dve skulpture pesničkog imena ne znače samo igru i borbu između čoveka i prirode, nego da jedna simbolizuje čoveka koji konja, odnosno poslanika, bez otpora uvodi u Skupštinu, a druga prikazuje konja koji se divlje upinje da ga čovek ne izvede iz Skupštine...
Toma Rosandić u rodni Split se vratio 1955. godine, ostavivši gradu Beogradu svoje imanje, vajarski pribor i nameštaj koji je sam izradio. Od 1963. godine, tu je njegov muzej.
Umetnik je celog života pokazivao izuzetnu naklonost ka ženama, a to najbolje ilustruje i priča o pripremama za njegov put iz Beograda u Split: "Grupa lekara i državnih funkcionera stajala je nasred velike sobe, govorili su o pripremama prevoza, o lekaru koji će ga pratiti u posebnom avionu. Tomo je ležao na belom krevetu, bela kosa i brada su mu u neredu, iz otvorenih usta curila mu je sluz, a jezik se koji put pojavi. U sobu često je ulazila jedna mlada medicinska sestra, svetloružičastog tena kao fini porculan, u belom bolničkom mantilu, utegnute zlataste kose... Tomo leži na stranu, jezik mu je skoro stalno napolju, a krupnim zelenim očima prati kretanje mlade bolničarke i drhtavim glasom, jedva razumljivim, kaže: "Da... da i o... ona pođe sa mnom!“
Rosandić je umro u Splitu 1958. godine. Gradska opština mu je ispunila želju da njegova pogrebna povorka prođe kroz srce grada i duž obale, i to je bila poslednja takva sahrana u ovom gradu.
Sava Šumanović: ludilo i smrt
Sava Šumanović rođen je u građanskoj porodici 1896. godine u Vinkovcima, ali je još kao dete sa roditeljima prešao u Šid. U Zagrebu, gde živi kod strica, uglednog advokata, 1918. završava Višu školu za umjetnost i obrt, a dve godine kasnije sa novcem koji dobija za svoje slike, i onim od oca, putuje u Pariz i postaje najbolji đak čuvenog Andrea Lota.
Ostaje godinu dana, a u "Grad svetlosti“ se vraća 1925. Zapaža ga pariska kritika, francuska vlada otkupljuje jedan njegov rad, a 1927. slika "Pijani brod“. Ovo platno danas se ubraja u vrh srpske umetnosti 20. veka, ali je u ono vreme bilo dosta kritičara koji su "Pijani brod“ loše ocenili. Te ocene bile su okidač za umetnikovu bolest.
Iako su mu sve slike osim "Pijanog broda“ bile hvaljene i poznate, on se žalio na neuspehe u životu. Od detinjstva je kod njega bila prisutna sklonost ka svadljivosti, potreba da stalno dokazuje pravdu i prvenstva. Ostalo je zapisano da je nesrećni slikar "svaki lični uspeh smatrao za normalnu stvar a bilo kakvu neprijatnost koja i nije morala biti u vezi sa njegovim slikama za katastrofu“.
Pred venčanje raskida vezu sa jednom vajarkom, inače lepom i obrazovanom ženom, jer su to tražili njegovi roditelji: bila je Hrvatica, katolikinja i već imala dete. Posle toga, roditeljima u pismu obećava da "nikad više neće uraditi ništa što nije po njihovoj volji“.
Slikar je poludeo. U njegovim pismima jasno se vidi težak psihički poremećaj. Njegove rečenice duge su i po nekoliko strana, bez ikakvih znakova interpunkcije; na jednom mestu navodi i da je izmislio avion i detaljno opisuje kako mu je taj izum ukraden, zbog čega planira da se osveti...
Majka ga 1929. dovodi iz Pariza i smešta u jednu privatnu kliniku u Beogradu.
U bolnici je satima i satima znao da stoji ili kleči bez reči, bez pokreta, bez znaka života. A kad bi mu bilo bolje, šetao je oko bolnice i pravio skice za slike...
Kad mu se stanje popravilo, roditelji su mu obezbedili idealne uslove za rad: najveća soba u kući pretvorena je u atelje, imao je sopstvenog kočijaša koji ga je, propisno obučenog po najnovijoj modi, vozio kroz Šid, na Frušku goru... u potrazi za inspiracijom. Tokom tih pet, šest godina provedenih u porodičnom domu naslikao je oko šest stotina slika.
Scena
22.01.2022. 09:05
Sava Šumanović - modernista kojeg mnogi nisu razumeli
Scena
21.03.2025. 21:05
Pronađena slika čuvenog umetnika, NESTALA PRE JEDNOG VEKA (FOTO)
Ali on i dalje ponekad piše sumanuta pisma prijateljima. Zbog loših kritika "Pijanog broda“ bio je ljut na Francuze i Francusku pa je prestao da govori francuski, a platna više nije potpisivao kao "S. Choumanovitch“, već ćirilicom "Sava Šumanović“.
Beograd je 1939. godine video najveću izložbu slika do tada – Šumanović je izložio četiri stotine slika. Izložbu su sa velikim oduševljenjem dočekali publika, kritika, kolekcionari i gotovo celokupna javnost. Uspeh izložbe doprineo je donekle i poboljšanju slikarevog zdravstvenog stanja...
Posle napada Nemačke na Jugoslaviju, Šid i ceo Srem, ulaze u sastav NDH, a on prestaje da potpisuje slike jer je ćirilica zabranjena. Stavlja samo godinu. Izgleda da je zbog majke odbio predlog prijatelja da pređe u Beograd, što ga je koštalo glave.
Ustaška patrola upala je u njihovu kuću pre podne 28. avgusta 1942. Našli su ga za štafelajem. Zamolio je agente da pričekaju dok se okupa. Onda se obukao, majci poljubio ruku i pošao sa njima. Dva dana kasnije, 121 Šiđanin, među njima i Šumanović, odvedeni su u Sremsku Mitrovicu i streljani na tamošnjem srpskom pravoslavnom groblju.
"Ode košulja Igora Vasiljeva!"
Igor Vasiljev rođen je 1928. godine u porodici ruskih emigranata slikara, pa je i sam već kao dete stao za štafelaj.
U mladosti se isticao neobuzdanošću: pentra se po fasadama kuća i stenama u Topčideru, skida sijalice sa uličnih svetiljki, stoji na krovu vagona sve do pred sam tunel, roni ispod balvana koje je Sava nagomilala...
Još pre nego što je maturirao, ženi se školskom drugaricom i dobija ćerku. Bio je jedan od najlepših muškaraca u Beogradu.
"Pamtio se dan kada je Igor Vasiljev svetloplavih očiju nad kojima se nadvija pramen lanenoplave kose, ležerno obučen u rusku rubašku ili belo buretsko odelo, prošao Knez-Mihailovom ulicom“, ostalo je zapisano.
Ističe se i slikarskim talentom, pa se 1948. godine upisuje na Likovnu akademiju, ali odbija da se povinuje ukusu profesora. Ne pamti se da je neko pre njega ocenjen šesticom. Napušta akademiju, ali dalje slika.
Član je ilegalne Demokratske omladine Jugoslavije, organizacije koja se zalagala za rušenje komunističke vlasti, iste one kojoj pripada i Borislav Pekić. Zbog toga što se bavio "neprijateljskom delatnošću u cilju sprovođenja terora i različitih diverzija, nedozvoljeno posedovao oružje, čitao i rasturao antikomunističku literaturu“, osuđen je na tri godine zatvora, a onda amnestiran.
Po izlasku iz Zabele studira istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu, priređuje prvu samostalnu izložbu i u 24. godini biva primljen u Udruženje likovnih umetnika Srbije kao najmlađi njegov član.
Bez ikakvog vidljivog spoljašnjeg razloga, njegove slike postaju izrazito mračne. "Sve vrvi od nakaza, prosjaka iskreveljenih lica. Na groblju se priređuje i venčanje. Jedna od poslednjih slika, o kojoj su posle napisani eseji i čiji se značaj tek naknadno uočio, jeste poslednji Igorov autoportret u zagrljaju (sopstvenog?) kostura, sa lobanjom iskeženih zuba i zloslutnim svetlucanjem pomalo tužnih očiju. Igor ima oreol, svoj plavi pramen kose i oči, krupne, i takođe pomalo tužne. Iza ovog dvostrukog portreta je ono isto ledeno plavo nebo sa mesečinom, grobljem i crnim pticama kao i na ostalim slikama ovog ciklusa koji predskazuje smrt“, beleži jedna autorka.
Među tim slikama je i platno "Utopljenik“, na kojem su predstavljeni telo u plićaku nabujalog potoka i crni pas u pozadini.
Igor Vasiljev izgubio je život, pod nerazjašnjenim okolnostima, ispavši iz voza na ekskurziji, na putu za manastir Ravanicu 10. aprila 1954. godine, u blizini Ćuprije.
Za sobom je ostavio 120 slika i veliki broj crteža. Više od stotinu njegovih crteža ostalo je u zatvoru u Zabeli i zametnuo im se svaki trag.
Momo Kapor zabeležio je legendu o smrti Vasiljeva: "Neko ga je video kako na platformi između dva vagona svlači najpre košulju i baca je na tucanik ispod šina: ’Ode košulja Igora Vasiljeva!’ uzviknuo je, a zatim svukao pantalone i takođe ih bacio: ’Odoše pantalone Igora Vasiljeva! Odoše cipele Igora Vasiljeva! Odoše čarape Igora Vasiljeva...’ ’Ode Igor Vasiljev!’, poslednje je što je uzviknuo pre nego što je potpuno nag pao pod točkove, kaže legenda.“
Kad su ga našli, ispod mosta u plićaku nevelike reke, u blizini je, kažu, bio jedan crni pas.
Scena
08.04.2025. 07:10
OVAKO je govorio Pikaso... PROČITAJTE I PRIMENITE
Scena
30.03.2022. 09:10
Zašto neki ljudi smatraju da je Van Gog ubijen
Scena
12.10.2023. 10:20
"Mona Liza" je odala još jednu tajnu
Komentari
