Intervju
Marko Nastić: "Slepo praćenje trendova umanjuje kreativnost"
Svet muzike pun je "čuda za jedan dan“, odnosno muzičara i pesama čiji su hitovi trajali "samo jedno leto“. Stoga treba posebno vrednovati one čije karijere traju i po nekoliko decenija. Jedan od njih je i DJ Marko Nastić, čiji se profesionalni angažman nalazi na polovini treće decenije. Njegovo trajanje je, moglo bi se reći, još značajnije kada se ima u vidu da on stvara muziku koja ne predstavlja mejnstrim i koja okuplja vrlo specifičnu publiku.
Ovaj jubilej Marko Nastić obeležiće slično kao što je i pre pet godina proslavio 20 godina postojanja na stejdžu. Tad je održano prvo izdanje "Retrospektakla“, događaja koji je u fokus postavio domaće disk-džokeje kao zvezde jednog spektakla. "Retrospektakl“ je događaj koji je spojio sve generacije ljubitelja elektronske muzike.
Ovog puta, umesto na dvadeset, noć će se deliti na dvadeset pet godina. U svakoj godini puštaće se po četiri najveća hita koja su obeležila tu godinu. Povezuje se prošlost i budućnost. Mladost i zrelost. Decenije, godine, dani i minuti.
I sve to desiće se 22. aprila u Hangaru 1 Luke Beograd, gde će 50 DJ zvezda domaćeg klabinga tokom osam sati neprekidne muzike pustiti 100 najvećih hitova prethodnih decenija.
Tim povodom i razgovaramo sa Markom Nastićem. I mada je "standardna procedura“ da se novinar prethodno informiše o sagovorniku i njegovom radu, koju smo naravno ispoštovali, ovog puta odlučili smo da napravimo i mali presedan – a to je da pre svega sagovornika informišemo o tome ko ga intervjuiše. Marka smo, dakle, obazrivo upoznali sa činjenicom da razgovara sa čovekom koji je u klubove prestao da izlazi otprilike kada je on započeo svoju DJ karijeru, te da ga stoga molimo da to ima u vidu kada bude odgovarao na pitanja od kojih će mu, možda, neka biti čudna.
"Znaš, poslednji klub u koji sam izlazio bila je ’Industrija’“, upoznajem Marka Nastića sa svojom "klaberskom prošlošću“, nakon čega sledi njegov spontani odgovor. "Auuu, to je bilo baš davno.“
Kako bi sumirao svojih 25 godina na sceni? Koji je bio najsvetliji trenutak, a koji najteži?
"Ovo je bilo pravo putovanje. Biti u Srbiji i raditi nešto što voliš 25 godina mi sada deluje nestvarno, ali ipak se dogodilo. Definitivno najsvetliji trenutak za mene je upravo to što toliko godina radim ono što volim, a najteži mi je to što počinjem da doživljavam da se politika meša u elektronsku muziku, koja je u momentima kada sam ja počinjao upravo bila beg od iste.“
Šta te je uopšte podstaklo da se upustiš u te vode?
"Bio sam veoma mlad i mesto mi nije dalo mira. Kada sam se uhvatio za muziku, nekako me je prizemljila i dala mi svrhu. Bio sam svedok dosta slučajeva gde moje društvo ’jede’ ulica, ali me je sama ta opčinjenost muzikom odvela u pravom smeru. Priznajem da je taj početak bio dosta težak i da sam morao mnogo toga da žrtvujem. Kada uporedim sa današnjim kolegama koji tek počinju i koliko im je sve dostupnije nego što je bilo nama ’90-ih, mislim da su u mnogo zavidnijoj poziciji.“
Di-džejevi obično sebi daju neka posebna imena. Ti si ostao DJ Marko Nastić. Zašto?
"Pa, vidiš, to je zaista interesantno pitanje. Kada sam bio mlađi, imao sam pored sopstvenog imena i neke pseudonime, sada posle ovoliko vremena ne mogu ni da se setim svih (smeh). Ali kada pogledamo realno, ja sam bio Marko Nastić pre nego što sam postao ’onaj Marko Nastić’ i ne vidim zašto bih to menjao. Imam neke pseudonime pod kojima produciram pod drugim imenom i to mi je interesantno jer imam dosta materijala koji izdajem.“
Kada uporediš srpsku DJ scenu sa evropskom i svetskom, do kakvog zaključka dolaziš? Gde smo mi u odnosu na Evropu i svet?
"Imamo veliki broj talentovanih umetnika, puni smo entuzijazma i imamo šta da ponudimo, ali živimo težak život poslednjih 30 i kusur godina, i to se oseća. Mislim da je jedna od bitnijih stavki u ovom poslu novac, a kada to kažem, mislim na novac koji pokreće sve. Mislim da neki tamo klinac iz Zapadne Evrope ima mnogo bolju početnu poziciju, a ovde ti sam sistem ne dozvoljava da napreduješ. Svima je fiksacija da te poznaju – prvo žele da te upoznaju, onda misle da te znaju, zatim bi da te kontrolišu, a na kraju, kao šlag na torti, da te pitaju zašto malo više ne napreduješ kao drugi u Evropi. Iako je ova kultura već dugi niz godina zastupljena i razvija se kod nas, i dalje je to jedan veliki bauk i ljudi se vezuju samo za nametnute trendove. Čini mi se da ne mogu sami da procene šta im se dopada, već bezglavo jure za onim što im je ponuđeno, a pritom ne obraćaju pažnju da li je to kvalitetno ili ne.“
Da li si pratio izbor "Pesme za Evroviziju“? Kako ti se čini čitav spektar izvođača, kako pobednička pesma?
"Moram da priznam da nisam baš ispratio izbor ’Pesme za Evroviziju’. Ono što sam uspeo da uhvatim su samo drugari – Luku poznajem, čak smo radili u studiju zajedno, i zaista ga cenim kao umetnika, tako da mi je drago da je njegov talenat prepoznat. Isto tako sam ispratio mladog Baloša, koji je rođeni brat mog bliskog saradnika, i drago mi je da mladi pišu nove stranice popularne muzike, ali mi je zaista nezahvalno da pričam o tome jer sam sve ispratio krajičkom oka – toliko sam bio zaokupljen svojim poslovima da fizički nisam stigao.“
Klabing se uglavnom vezuje za mlađu populaciju. Možda je to i neka predrasuda. Pa, ipak, kada si slavio 20 godina rada, većina publike bila je 35+. Da li će ove godine da bude 40+?
"Kada smo počeli ovaj projekat, želja nam je bila zaista da spojimo sve generacije, od najmlađih do ovih starijih koji dugo nisu partijali. I to nam je i uspelo, ljudi su nas bez prestanka zvali da nam zahvale na nezaboravnom iskustvu. I mislim da smo uspeli ono što smo zacrtali od prvog momenta. S obzirom na to da žurka jeste pet godina kasnije, verujem da si u pravu da će nas biti i 40+ :). A mogu da ti kažem iz prve ruke da će biti i 50+ publike :).“
Koliko pratiš domaću muzičku scenu, van klabinga?
"Nije da ne stižem, volim da obratim pažnju. Poslednje što sam slušao jeste novi album ’Bele tehnike’, koji mi se zaista sviđa. Radio sam remiks za ’Ljubavnike’, ići ću na koncert ’Buč Kesidija’. Mislim da ima super artista i da li na ovaj ili onaj način dođu do mog uveta. Na primer, Anu Ćurčin sam slušao i pratio unazad nekoliko godina, i evo par godina kasnije imamo zajednički album.“
Dokle misliš da se baviš poslom DJ-a? Da li uopšte postoji neka granica, neki cilj koji ostvariš i onda kažeš – e sad je dosta?
"Smatram da muzika nema rok trajanja. Mislim da ću se baviti muzikom dok mi to moje telo dozvoljava i dok u tome uživam.“
Rekao si svojevremeno da je sve više ljudi koji se bave di-džejingom. Da li kvantitet donosi i kvalitet?
"Sve zavisi na koji način se neko bavi ovim poslom. Ako je di-džejing nekome samo hobi i nije stoprocentno posvećen, ni rezultati ne mogu da budu najbolji. Jako podržavam ljude koji žele scenu u Srbiji da dignu na viši nivo, pre svega kvalitetnom muzikom. Mislim da nema bolje stvari od toga. Smatram da sam za 25 godina uradio mnogo i navijam da mladi budu još bolji.“
Danas je, uz sav napredak tehnologije, internet i ostalo, svima mogućnost da stvaraju takvu vrstu muzike pristupačnija. Da li to umanjuje kreativnost ili je ipak podstiče?
"U ovom slučaju mislim da je pristupačnost dobra stvar jer je posao znatno olakšan. Lakše možeš da dođeš do opreme, ploča, semplova i svega onoga što ti je potrebno za rad. Samim tim si rasterećeniji i verujem da poboljšava kreativnost. Mislim da je ono što umanjuje kreativnost kada ljudi slepo prate trendove, a ne pokušavaju da izgrade neki svoj stil, pa su im i samim tim i motivi bavljenja ovim poslom drugačiji. Sve češće srećem ljude koji su tek počeli da se bave produkcijom ili di-džejingom, a već imaju neka pravila, koja su negde pročitali, verovatno od ljudi koji se time bave već dugi niz godina. Verujem da je jako bitno da sami prođu kroz sve faze stvaralaštva i da osete šta im je bitno jer u suprotnom mogu da postignu kontraefekat. Znam, nekad kad si mlad želiš brze rezultate, ali ono što je brzo to je i kuso.“
Šta je potrebno za dobrog di-džeja?
"Danas mladi doživljavaju di-džeja kao neku figuru i vide samo raskoš na socijalnim mrežama. Iza velikog broja uspešnih di-džejeva stoji mukotrpan rad, a ono što je najbitnije jeste muzika. Muzika nas spaja i zbog muzike smo tu jer na kraju dana nismo tu zbog di-džeja, nego upravo zbog te muzike. Sama kultura je otišla u dosta različitih pravaca, ima ljudi koji vole da diguju nepoznatu muziku, ima ljudi koji vole da što bolje miksuju, dok ima nekih koji samo žele da puštaju trake i poziraju. Sve zavisi od toga kakav di-džej želiš da budeš. Evo, na primer, mene i posle 25 godina najviše interesuje da dobro smiksam dve ploče i da nađem neku traku koju će ljudi prvi put čuti upravo od mene.“
Šta te inspiriše da stvaraš tu vrstu muzike?
"Imam jedan analogno setapovan studio i kada popalim sve mašine nekako sve krene samo od sebe. Uvek ponavljam svima, prvo sam se ostvario kao di-džej, a onda sam postao producent, ali uživam i opuštam se u svakom momentu u studiju. Možda ne realizujem sve ideje, ali sam proces stvaranja je nešto što me čini srećnim.“
Klabing je ’90-ih, kada si ti počeo, bio neka vrsta kontre turbofolku. Gde vidiš danas njegovo mesto?
"Od andergraund kulture klabing je postao poprilično mejnstrim, ne samo kod nas, već na svetskom nivou. To je nekako bio i očigledan razvoj događaja. Mislim da novijim generacijama to ne upada toliko u oko, koliko je nama ’90-ih.“
Da li si se ikada susretao sa komentarima da to što ti radiš nije muzika i šta si im odgovarao?
"Susrećemo se sa raznim oblicima neslaganja u raznim situacijama, da li je to bila muzika, da li stavovi o nekom pitanju, ali jednostavno naučiš da živiš sa tim da neće svako moći da voli šta ti voliš. Bitno je da se dobro osećaš u svojoj koži, da voliš ono što radiš i da možeš mirne glave uveče da zaspiš.“
Rekao si i kako ti se čini da je publika fokusirana na brojke i da nešto prate upravo zbog popularnosti na društvenim mrežama i broja pratilaca, nevezano za sadržaj koji se promoviše, te da često ti brojevi ne moraju da znače i kvalitet jer mogu da se zloupotrebe. Šta je merilo kvaliteta?
"Ako pričamo o di-džejingu volim kada slušam di-džeja koji ima lepe i duge prelaze između dve trake i da me iznenadi pesmama koje ne znam. To je upravo pokazatelj da je posvetio vreme digovanju i biranju pesama jer verujte mi da je potrebno mnogo vremena da se iskopa neka traka koju ne možeš da nađeš tek tako. I kada kažem da je bitno dobro miksovanje, ne mislim samo na tehniku, već i da prepozna pravi momenat i napravi atmosferu u klubu.“
Jedan si od onih kojima smeta duvanski dim u prostoru u kojem radiš. U tvom slučaju to su klubovi. Kako gledaš na novu kampanju za zabranu pušenja u ugostiteljskim objektima?
"Puštam u dosta klubova u inostranstvu gde odavno nije dozvoljeno pušenje u zatvorenim prostorima i super funkcioniše. A nema lepšeg osećaja nego kad se vratiš iz kluba, a ne oseća se cela odeća na dim.“
Živiš od muzike, a da li ponekad poželiš da čuješ samo tišinu?
"Svima nam je potreban mir i tišina. Naravno da volim da napravim pauzu i odmorim uši.“