“Čekao sam da Sloba lupi glavom o zid i slomi vrat”

“Čekao sam da Sloba lupi glavom o zid i slomi vrat”

Foto: Matija Koković


U leto 1992. Slavko Ćuruvija i Ivan Stambolić proveli se zajedno sedam dana u Herceg Novom radeći intervju koji je snimljen na 20 kaseta od po sat i po. Ukupno 30 sati razgovora. „Da stvari ne ostanu nezabeležene“, bila je rečenica kojom je počeo dogovor Ćuruvije i Stambolića o nastanku intervjua. Nakon što je intervju preneo na papir, Ćuruvija je intervju dao Stamboliću na autorizaciju računajući, po osnivanju „Dnevnog telegrafa“, da će upravo ta priča biti raketa koja će nove novine lansirati na tržište. Stambolić je, međutim, odugovlačio sa autorizacijom i za to vreme pisao svoju knjigu „Put u bespuće“, koju je izdao 1995. godine. Ćuruviji je od te knjige dao samo pedesetak strana, i to sa, kako je tvrdio Ćuruvija, promenjenim pitanjima, što je po rečima glavnog urednika „Telegrafa“ značilo da više nema razloga da poštuje njihov dogovor. Tako je između njih dvojice izbio sukob, koji su drugi mediji okarakterisali kao „Govor protivnika“…

Za Stambolićem su od tog intervjua ostale beleške. Posle njegovog monstruoznog ubistva i razrešenja zločina u akciji „Sablja“, Ivanov stariji brat Vukašin seo je za kompjuter i te beleške preneo u knjigu, koja je 2005. objavljena pod nazivom „Žrtve“. Sa Ćuruvijinim pitanjima i Stambolićevim odgovorima, onako kako su ostala za Ivanom.

Pitanja i odgovori, koji oslikavaju vreme raspada jedne velike zemlje, sukoba Stambolića i Slobodana Miloševića, otvaranje puta u nacionalizam i Osme sednice, koja je predstavljala raskrsnicu za budućnost, onu na kojoj smo krenuli u pogrešnom smeru.

Povezane vestiDijalog ljudi koji su morali da nestanu

„Ekspres“ zahvaljujući porodici Stambolić objavljuje razgovor Ćuruvije i Ivana Stambolića, onako kako su pre 28 godina i vođeni u Crnoj Gori. U formi Ćuruvijinih pitanja i Stambolićevih odgovora.

Koji momenat je bio ključni u Miloševićevom pohodu na vlast u Srbiji?

Paraćin. Posle ubistva vojnika u kasarni u Paraćinu nastaje kvalitetna promena u javnom mnjenju Srbije. Žika Minović i ostali uvažavali su ono što sam im govorio. A govorio sam im: ”Čekajte. Polako. Idemo već sa merama. Nemojte, ljudi, tu ljutu travu na ljutu ranu.” Posle Paraćina, i Slobodan Jovanović i Žika Minović i Dušan Mitević počinju otvoreno da mi se suprotstavljaju, da se raspravljaju sa mnom, da odbijaju ono na čemu insistiram. U “Politici” je (nacionalistička) provala posle Paraćina. Kao po komandi.

Počinju da pale Srbiju. Dižu Srbe na noge. Da je Milošević godinama planirao šta bi valjalo preduzeti da dođe do šanse, ne bi mogao smisliti povoljniji događaj. Sad su mu nacionalisti pri ruci, a oni su dovoljno umešni da se ponude toj ruci iz partije, jer je partija još uvek moćna, uostalom, jedina politička organizacija u zemlji. Svestan sam da preko noći ulazimo u dane strasti, usijanog rodoljublja, na samoj granici nacionalističkog delirija. Potpuno sam svestan da ta pregrejana, nova atmosfera, na mig iz partija može postati materijalna sila koja će oduvati sa političke scene svakog ko joj se ne prikloni. Do tog trenutaka postojali su principi, od tog trenutka prevlađuju prilike (neprilike) i one diktiraju pravila ponašanja. Takvi prevrati se ne daju objasniti ničijim personalnim zaslugama ni krivicama. Bitno je da je odnos snaga izmenjen i to ne formalno i ne toliko u samoj svesti ljudi koliko u emocijama.

HTEO SAM USTAVNE PROMENE

Da li je vaš izlazak pred koordinaciju, koji ste malopre pomenuli, rezultat vaše odluke da sa Miloševićem uđete u konfrontaciju? Da li ste pre toga sa njim o tome razgovarali? Bili ste drugovi dvadeset pet godina. Da li se uopšte još viđate i komunicirate?

Viđali smo se mi. Preciznije, sretali smo se. On je, međutim, već tada počeo da me izbegava. Ja više nisam bio član Predsedništva CK SK Srbije, ali on je po funkciji bio član srpskog državnog Predsedništva. Na sednice nije dolazio. Nisam mu to zamerao. Smatrao sam neka radi svoj posao, pusti sednice, nije važno. Telefonom smo se čuli.

EPA PHOTO EPA/DULE TACKA

EPA PHOTO EPA/DULE TACKA

Ko je koga zvao? Sve češće vi njega?

Da. On se sve manje javlja. Oko njega se okuplja neki drugi svet. Ja tome, međutim, još uvek ne pridajem odgovarajući značaj. Kada sam se složio da idem u državno Predsedništvo Srbije, sebi sam odredio da za te dve godine isteram ustavne promene Srbije i te partijske stvari nisu me više mnogo interesovale. Sloba je ostao tamo da to radi. Opet jedna od mojih zabluda…

I ne uzbuđujete se oko toga što vas Milošević sve manje zove telefonom?

Ne. Ne mnogo. Pomalo se ljutim. Ali, neka ga, lupiće glavom o zid. Ma koliko rasklimana, partija neće dopustiti da podivljaju nacionalisti, a još manje da im otvori svoje kapije. A to je jedina, ponavljam jedina varijanta u kojoj bi Milošević mogao ugroziti državnu vlast. Čak i da sam mogao i hteo da u tom smislu posumnjam u partiju, smesta bih podneo ostavku, pa bih se opet sve na isto svelo. Uostalom, ja ću tu ostavku iz istih razloga i podneti.

Povezane vestiUbijen zbog prezimena

A prijateljstvo, kućne posete, privatna viđanja?

Sve ređe.

A odnos familija?

Naše familije se nisu mnogo viđale. To smo radili on i ja. On je uvek dolazio kod nas i sedeo. Ja kod njega kući nisam bio dva, tri puta.

Mirjanu Marković ste poznavali?

Hoće da je bira u Univerzitetski komitet pa u Gradski komitet. Počinjem da mu govorim: Pa, čoveče, šta će ti Mira? Kud nju vučeš, kud je biraš u organe. Prvo, u Srbiji to narod ne voli. Miloš i Milka Minić su bili potpuno nezavisne ličnosti što se tiče njihovog revolucionarnog i partijskog rada, političkog života. Svako je bio revolucionar za sebe, ali Čačak nikad nije mogao da svari to što oni dolaze jedno za drugim. Narod to ne voli. Jednostavno ne voli da se žene petljaju kad je muž već tamo… Nešto tako mu objašnjavam. Čini mi se da sam i nešto kritički rekao o Mirjani. On se brecne. To je bilo prvi put da se tako brecne. Bio je mnogo… Tako, brecnuo se, Da, reče nešto kao ja dovodim u pitanje, sumnjam u njegovog najbližeg intelektualnog prijatelja sa kojim on, između ostalog, spava u krevetu. To mu je bila formulacija. Tako. Ja: “Ma, hajde, idi dođavola”. Ali, dogovorim se sa njim da je ne biraju. Kažem to Buci Pavloviću, koji se već žalio da mu je sve to nezgodno. Buca predlog nije ni stavio na dnevni red. Međutim, ustane Milošević, ustane Radoš, ustane Jagoš i predlažu na licu mesta Mirjanu. Buca zbunjen. Vidi ko predlaže. Neće da pravi problem i izaberu je tamo u neku komisiju. Ideološku, mislim.

EPA/STRINGER

EPA/STRINGER

Jeste li odlazili Miloševićevoj kući u to vreme?

Jednom, čini mi se odmah posle kongresa. Kaže: “Hajmo kod mene na viski”. Kao i obično, on služi. Kad god sam bio kod njega, bio je više u kuhinji nego sa mnom. Mira i ja vodimo političke razgovore, a on sprema meze. Mira počinje da ogovara sve ove ljude, njegove i moje drugove, koji nisu njena linija. Svašta govori, te ovaj budala, te ovaj glup… Ja u nekoliko slučajeva pokušavam da joj objasnim da pogrešno misli. Ona tera svoje. Iznerviran, kažem: „Miro prekini, o politici nemoj ti i ja da razgovaramo. Gledaj, bre svoja posla. Ti možeš da zavadiš i dva oka u glavi. Ti ne smeš tako da misliš o Slobinim i mojim drugovima. Ako tako misliš, onda ćuti. Ne smeš ni o kom tako da razgovaraš“. Grubo joj tako nešto kažem, jer sam prema Miri uvek imao odnos tako, malo srbijanski… Šta se ti tu petljaš… Moje potcenjivanje Mire je ravno potcenjivanju Nikole Ljubičića.

MRAČNA BORINA STRANA

Vi i dalje ne mislite da stvari mogu da krenu loše?

Vidim ja šta se zbiva. Međutim, ja računam da stvari ne mogu da krenu jako loše… A što se tiče znakova Miloševićevog udaljavanja, pa, Bora, Miloševićev brat, u mojoj kući tih godina bio je više nego Sloba. Bio se, tako dosta vezao… Bio se Dolanc u dva navrata na njega okomio. U pitanju su bile neke političko-obaveštajne informacije. Drugi put je to pokrenuo baš u vreme kad je Sloba bio predložen za predsednika CK. Traži istragu. Neke mnogo gadne stvari su bile u pitanju. Informacije su došle iz Moskve, od sovjetskih obaveštajnih službi ili od naše ambasade, ne znam. Sednica je CK Jugoslavije. Srećem Drulovića, tek je bio došao iz Moskve, pitam ga zna li nešto o tome. Ne zna ništa. Pitam Stanju Stojanovića. Ne zna ništa. Pitam Belovskog, jer se to odigralo za vreme kongresa KPSS na kome su bili Dimče Belovski i Dolanc. Dimče ne zna ništa. Proveravam. Nađem Dolanca i kažem mu: ”Stane, pitao sam ovu trojicu. Oni ne znaju ništa o tome. Ili ćeš prekinuti time da se baviš ili ću ja da tražim pokretanje istrage protiv tebe“. Stane kaže da je to čuo od ne znam koga…

Povezane vestiIBARSKA, ĆURUVIJA, STAMBOLIĆ… Karike koje nedostaju

O čemu je bila reč? Špijunaža?

Bora je radio u SSIP. Kad se vratio, bile su počele neke priče da je praćen i da je procenjeno da je on ruski čovek. Neke smešne stvari su pominjane. Mene to nije interesovalo. Pominjane su neke knjige na Sajmu, navodno predugo zadržavanje na ruskom štandu… Drugi put je pominjan neki automobil. Navodno je Bora prijavio da mu je automobil ukraden, a on ga kao prodao nekom iz Gruzije… Neko ga prijavio. Ja ne verujem da je tako bilo. Ne bi se Stane tako lako povukao… Čini mi se da je to sa Borom rađeno da bi se Sloba diskvalifikao. Stekao sam utisak da su hteli i mene da u tome iskoriste. Kad su shvatili da od toga nema ništa, čini mi se da su krenuli da pridobiju Slobu protiv mene.

Ne shvatam zašto pravite ovu digresiju o Miloševićevom bratu?

U leto 1987. dolazi Bora mojoj kući. Bio je tada ambasador u Alžiru, mnogo toga sam radio na tome da on ode za ambasadora, i sedimo do zore. Kaže: “Došao sam jer sam čuo da između tebe i Slobe stvari nisu u redu.” Sloba i Bora nikad nisu imali dobre odnose. U mnogo prilika sam im bio nekakv most. Preko mene često su razgovarali i probleme rešavali. Trudio sam se da taj odnos bude što normalniji ako već nije bio bratski. Bora je uvek bio veoma kritičan prema Slobi, a Sloba je veoma loše o Bori mislio. Smatrao ga sitnim činovnikom, poltrončićem… I tako. Cele noći, dakle, vodimo taj razgovor. Ja mu detaljno objašnjavam kakve gluposti pravi Sloba. Kažem: „Ovakvom politikom daleko dogurati neće. Slomiće vrat. Ne znam našta će to izaći, a ja više ništa ne mogu da uradim sa tim. Ne sluša me ni u čemu. Tera po svome. Tvrdoglav je. Odvojio se…”

Međutim, po Borinom ponašanju posle tog razgovora zaključio sam da su braća već bila u bratskom odnosu. Ja među njima nisam ono što sam godinama bio. Očigledno, Bora je došao da me ispita. Bora mi se činio mnogo bolji čovek od ovoga. Iako, kasnije sam saznao mnoge stvari koje su mi otkrile i drugu Borinu stranu. Mračnu. Iskreno sam sa njim razgovarao. Dane je taj Bora provodio u našoj kući. Igra se sa Tijanom. Ja ili jesam tu ili nisam… Ručavamo, večeravamo… Dok se igra sa Tijanom, otkriva mi da se sa jednom ženom koja radi o CK kod mene viđao po povratku iz Moskve, da je u drugom stanju, treći mesec… Pita šta da radi. Vikende provodi kod nas i samo se sa Tijanom igra. Na kraju, oženio se Milankom i rodilo se dete. Imao je divnu prvu ženu. Bila je lepotica i divan čovek. Na televiziji radi. Arhitekta je. Dokle su ti odnosi došli kazuje i to da – posle svega, ja sam predsednik banke, a on još ambasador kad su iskrsli neki problemi između banke i Alžira, ne zove mene da mi to kaže, nego mog zamenika. Poginula je moja Bojana, Bora Milošević se nije javio. Jebem ti boga, kakva je to vrsta ljudi. Sve postaje besmisleno. Jebem ti boga…

Foto: Matija Koković

Foto: Matija Koković

Znate, u vreme nominacije Slobe Miloševića, Draža Marković je znao glavnu činjenicu zašto on ne može da bude predsednik CK. Nikada to nije rekao. Govorio je samo o opštim stvarima… Da li je taktičan ili nije taktičan, pametan ili nije, ima iskustvo, nema iskustvo… Neke ofucane izglodane političke fraze. Draža to priča, a ja mislim nije to tako. Tu glavnu činjenicu nije izgovorio do dana današnjeg.

Hoćete li je vi izgovoriti?

U nekoj prilici sam Slobi rekao da je Mirjana opterećena sudbinom svoje majke i da to treba da ima u vidu. On je počeo da drhti i da govori da njena majka uopšte nije izdala, nego da je nju Moma Marković likvidirao iz karijerističkih razloga. Ja kažem: “Slobo, zaboga, 1943, Beograd, pakao, njih gone ko zveri po Beogradu, koji karijerizam, šta to pričaš?” Ne znam da li o ovome dalje da pričam, bojim se konstrukcija. Dok Sloba i ja o ovome pričamo, ja mislim na ono što mi Buca Pavlović od početka govori: ”Mirjana Marković se sveti. Ona se sveti”. To su mračne stvari u koje ne treba ulaziti. Draža Marković je bio čovek koji je znao da dete misli da je njen otac ubio njenu majku, ali to nije upotrebio. Kako drukčije objasniti Dražinu vidovitost u njegovom poslednjem razgovoru sa mnom kad se sve završilo. Sloba je izabran, on ide u penziju i razgovaramo šta sad. U tom razgovoru Draža je prorekao sve šta će biti, sa kvalifikacijama koje mi danas govorimo. Sve. Da meni istorija nikad neće oprostiti, da mi srpski narod nikad neće oprostiti to što činim. Taj će razoriti partiju, taj će razoriti državu, taj će uništiti sve, Ivane… Tako je govorio. Ja ga slušam i tako ne mislim. Ustao je i otišao.

Šta je sa političkim konceptima. Kosovo je tada već uveliko bilo razbuđeno. Vaši politički oponenti u SANU i Francuskoj 7 već su bili ponudili svoje alternative vašoj politici? Da li vi u tome što se događa uočavate još nešto osim međusobnih surevnjivosti, intriga, ljubomore i Miloševićeve neizmerne ambicije i bezočnosti u ovome što ste do sada govorili?

To je druga vrsta priče. Moram da kažem još nekoliko ličnih stvari koje su me zaprepastile. “Mladina” objavi ili one druge omladinske novine iz Maribora čitavu istoriju Miloševićeve porodice. Sudbinu oca, majke… Bio je to prljav tekst koji je mogao da napiše samo neko kao onaj Brkić. Ne znam ko ga je potpisao. Strašno prljav. Nisko. Sloba je već predsednik CK. Ja zovem i Kučana i Dolanca i vrištim u telefon: “Zar o predsedniku jednog CK da novine tako pišu?“ Psujem, vičem… Njemu ne govorim ništa, ali kažem Nikoli (Ljubičiću) da se to dogodilo i šta sam Kučanu i Dolancu rekao. U jednom razgovoru posle toga, Sloba meni prilično jasno dade do znanja da sumnja da, možda, iza tog teksta stojim upravo ja. To je bio vrhunac. Eksplodirao sam. Sloba je bio uveren da tu njegovu porodičnu stvar niko ne zna. Mislio je da to znam ja i samo još poneko. I danas sumnjam da su Nikola ili Dolanc ili zajedno stvorili uverenje kod njega da sam ja to učinio. Siguran sam da je neko sa strane radio na rascepu među nama. Moja politika se nije dopadala mnogima u saveznom vrhu. Pokrajinama da ne govorim.

Povezane vestiStrah da vreme ne proguta istinu

Kako je došlo do toga da u aprilu 1987. u Kosovo Polje ide Milošević, a ne vi?

Te pobune su se nizale. Sastaje se srpsko rukovodstvo da se odluči šta da radimo. Nikola Ljubičić predlaže da idem opet ja. Kaže: ”Ivan je to već prošao. Ima iskustva.” Takva neka argumentacija. Ja budem odlučan: “Nisam ja zadužen za Kosovo i pokrajine. Nisu to državne, nego političke stvari. Sloba, kao predsednik CK treba da ide. Deset godina se eksponiram u raspravama sa pokrajinama. Deset godina sam u sukobu sa pokrajinama. Čekajte, ljudi, nisam ja jedini…“ Jednostavno, odbijam da idem. Razume se, već sam tad imao u vidu i stanje među nama, i moram da kažem, nisam baš primao kao najiskrenije Nikoline tvrdnje da ću ja to najbolje da obavim. Rasprava nije dugo trajala. Zaključili smo da Sloba treba da ide. Seli smo posle toga da se dogovaramo kako da nastupi, šta da radi. Govorio sam mu na šta će naići. Prepričavao sam mu u detalje sve ono što se zbilo. Govorio sam mu o atmosferi, o dramatičnim ispovestima koje se satima smenjuju, o emocijama, o teškim ljudskim sudbinama i dramama. Kažem mu da je osnovna stvar da smogne snage da ne podlegne emocijama. Kažem mu: “To je uzavrelo, to je požar, na to se sipa hladna voda. Ali, hladna voda tako da ne vrište, nego da te prime.” On je izgovorio: ”Niko ne sme da bije narod…” Ja sam mu rekao da pre odluke da bijemo narod moramo da podnesemo ostavke. Iz njega je to progovorilo. Oko toga se posle pravila legenda. Mistifikacije… Takve stvari izlete spontano…

Social Network Post 2000x20004

Sloba je otišao, bili je što je bilo. Tamo je noć proveo. Mirjana me zvala sutradan. Bila je sva uznemirena, usplahirena. Zamera mi što se ja njoj cele noći ne javljam. Kažem joj: ”Šta ima da ti se javljam, bre, ženo božija?” Paniči: “Sloba je dole, šta će biti, mogu da ga ubiju…” Kad se vratio, odmah je zakazao vanrednu sednicu Predsedništva CK. Bio je vidno uzbuđen, još pod utiskom onog što je tamo čuo i video. “Morina mora da podnese ostavku ili je ja podnosim”, rekao je. Rahman Morina je tada bio ministar unutrašnjih poslova na Kosovu. Smirivao sam ga na toj sednici. Zamerio sam mu ono sa bijenjem naroda… “Uvek sam ti govorio da ne smemo da tučemo narod. Ali, nikad ti nisam rekao da javno kažeš da niko narod ne sme da bije. Pogotovo ne na Kosovu”. On je teško doživeo te i neke druge kritike. Saopštenje sa tog sastanka je napisao sam. Nije odgovaralo onome što smo razgovarali.

Foto: Matija Koković

Foto: Matija Koković

Posle tog sastanka tera po svome. Sa Ćulafićem, šefom savezne policije, stalno se nešto dogovara. Fiksirao je da mora Morinu da smeni. Ni meni taj Morina nije bio simpatičan, ali sam insistirao da je to postupak i da nije moguće čoveka smeniti tek tako – zato što je to negde neko obećao. Tad počinju velike razlike i sporovi među nama. Ja sukob izbegavam. Postavljam stvari tako da ispada da se samo razjašnjavamo, da razrešavamo dileme. Izbegavam polemike i konflikte. Stvari, međutim, uzimaju svoj tok. U tom toku poznato je da je Morinu proizveo u ono u šta ga je proizveo. Na onoj sednici CK SKJ na kojoj je tražena odgovornost za ono troje. Četvrti je bio Morina. Sećate se kad je ona grupa članova CK SKJ iz Srbije izašla sa tim predlogom. Međutim, od iznošenja te inicijative na samoj sednici do zaključivanja sednice nešto se dogodilo. Morina ispada sa spiska. Kasnije, znamo, biva proizveden u šefa partije na Kosovu. Iz nekih kasnijih razgovora shvatio sam da je Armija u Morinu imala poverenje. Zato sam Slobi i govorio da treba da bude oprezan. I sam sam bio oprezan oko Morine. To nije bila jednostavna stvar. Ko je znao kakve su se sve tamo igre odigravale. On je krenuo da ga smeni, a onda ga proizvodi u šefa partije…

PRVA STRANA “STUDENTA”

Kada ste shvatili da se oko vas događa nešto ozbiljno, da se ljudi organizuju protiv vas, da vam rade o glavi? Da li konačno odmeravanje snaga počinje u onoj gužvi oko prve strane „Studenta“?

Ne. Oko „Studenta“ je bilo odmeravanje ali ja ništa ne shvatam do trenutka sazivanja sednice Predsedništva CK Srbije. U leto 1987. opet na koordinaciji, ja postavljam pitanje nejedinstva u rukovodstvu. Tad shvatam odnos snaga među nama. Meni, međutim, ne pada na pamet da bi oni mogli da idu na sednice i obračun. Ponovo imamo podele, ponovo imamo dve struje. Ali mislim neka, valjda će funkcionisati. Valjda niko od nas nije lud da ulazi u obračun i da likvidira bilo koga. Čak sam uveren da posle Tita ta vrsta likvidacija uopšte i nije moguća. Precenjujem mnoge stvari. Na toj Slobinoj strani: Čkrebić, Baja Vidić, stara garnitura. Sa mnom su ovi mlađi. Meni postupno postaje jasno kakav je taj svet koji se okupio oko Slobe, taj svet koji grmi kad govori, viče, optužuje, izmišlja neke neprijatelje i traži neke mobilizacije.

Povezane vestiKRVAVI DOSIJE: Obračun hladnih i vrućih glava

Kako je došlo do toga da Miloševićev obračun sa vama počne baš sa Bucom Pavlovićem?

Od početka nije bio uspostavljen odnos između CK Srbije i beogradskog partijskog komiteta. Niti su se međusobno informisali, niti su koordinirali akcije. Naprotiv, stalno su se gomilali problemi, razlike, nesporazumi. Milošević tera jednu liniju, Pavlović tera drugu. Ja pokušavam da razgovaram sa Slobodanom. Šaljem Bucu kod njega. Ne vredi.

OSMA SEDNICA

Osma sednica je odmah zakazana?

Da, veoma brzo… Predstava je već bila pripremljena. Zvanično rasprava se vodila o Kosovu. U prvom, svečanom delu obeležen je Titov jubilej – 50 godina dolaska na čelo KPJ. Dva, tri dana pred sednicu, ljudi koji su ostali uz mene dolazili su mojoj kući. Sedeli smo, razgovarali, dogovarali se. Bilo je dileme govoriti ili ne govoriti na sednici, pustiti da se završi bez čuda. Odlučili smo, ja sam bio za to da se govori. Morali smo… Kako je bilo na sednici, znate i sami. Tražio sam da govorim u početku, a nameravao sam i da govorim na kraju sednice. Odustao sam. Sednica je išla tako da sam shvatio da je svaki govor besmislen, takva je bila atmosfera i u sali da bilo kakva razumna reč, jednostavno  nije imala nikakve šanse. Atmosfera je bila veoma naelektrisana, to su već usijane glave… Ta sednica je pomalo ličila na kozačku skupštinu. Razmišljao sam. Stvar je svršena, postalo je ritual.

Kamere su vas hvatale u nekim, da kažem, beznadežnim pozama, glava u rukama.

Dobro, kamere hvataju. Sediš dva dana, raznih poza ima. Jeste, bilo je to zaista mučno stanje. Šta ti se sve ne vrzma po glavi. Produbljuju se lične dileme, strahovanja od najširih posledica.

Nije dugo prošlo posle sednice do prvih direktnih napada na vas lično. Otišli ste u Budvu. Šta se događalo po povratku iz Budve?

Čekao sam priliku da se povučem. Želeo sam da to bude izvedeno što normalnije, sa što manje potresa. Rešio sam da odem u Čačak, u „Cer“, fabriku u kojoj sam ranije radio. Odem kod Gavrilovića, predsednika opštine, on u panici. U „Ceru“ štrajk. Plate im nisu podeljene.

Foto: Matija Koković

Foto: Matija Koković

Koliko se sećam, niste mnogo putovali po Srbiji posle Osme sednice?

Nisam. Bio sam tada u Čačku, posle u Sevojnu… Držao sam neke govore. Ovi su mi kasnije, kad su počeli oni napadi, zamerali što u tim govorima nisam podržao Osmu sednicu. Oni su dugo insistirali da makar jednom polurečenicom negde to učinim. Očito, verovali su da ću početi da se prodajem za ljubav stolice, poput tolikih koji su to činili budzašto. Ostao sam dosledan svojim shvatanjima, razume se, ne zato što smatram da principi u politici moraju baš uvek stajati iznad prilika i neprilika. Dakle, ne iz principijelnosti, radi principijelnosti… Nisam, ni po koju cenu hteo služiti jednoj sumanutoj, šovinističkoj ideji čije su se pogubne posledice jasno anticipirale… Nisam mogao pristati da se mnome bilo ko posluži i da me odbaci kao krpu. Te Slobodanove krpe žive danas širom Srbije, širom srpskih krajina, Bosne. Pokušajte da prebrojite te ljude za jednokratnu upotrebu. Ne sme se pritom zaboraviti da su se sva ta silna odbacivanja posluge i odstreli masovno događali uprkos činjenici da je Miloševićev jedini kriterij postao i ostao bespogovorna poslušnost njemu lično, odanost bez priziva. Šta li bi tek bilo sa njegovim saradnicima da ih je okupljao po znanju i pameti.

Imali ste i dalje kontakte sa njim?

Retko, službeno.

Ne razumem kakva je atmosfera bila posle vašeg povratka iz Budve. I dalje ste bili predsednik Predsedništva Srbije. Da li se događalo nešto, da li vas i dalje tretiraju kao predsednika ili je oko vas tišina, bezdan, strah, izbegavanje kontakata?

Zamiralo je to polako, ali je funkcionisalo kako tako dok nije počela ona hajka na mene. Posle toga je sve stalo. Kažem, ja čekam priliku da odem. Pominjem to Ljubičiću i Miloševiću. Oni me mole da ne idem. Te, izazvaćeš političku krizu u Srbiji, te ostani da radimo… Ni danas mi nije potpuno jasno kakva je to igra bila. Izgleda da su se veoma bojali nečeg nepredviđenog. Nisu bili sigurni u svoju snagu. Javno mnjenje je bilo ipak podeljeno. Iz nekih opština su mi ljudi dolazili i govorili da su spremni da pokreću akcije ako se ja složim. Bio sam protiv.

MILOŠEVIĆ JE UMEO DA PRIDOBIJA LJUDE

Kakav je bio vaš i Miloševićev odnos posle njegovog govora na Kosovu? Čuo sam da je i Petar Stambolić imao neke zamerke na Miloševićev boravak na Kosovu?
Ja ne znam da se Petar u to uključivao. Milošević se Petru u mnogim stvarima mnogo sviđao. Češće se Petar viđao sa Miloševićem nego sa mnom. Milošević je umeo da pridobija ljude kad su mu bili potrebni. Umeo je da bude predusretljiv, usrdan, ljubazan pa i poslušan.

MORINA JE IGRAO NEKE IGRE

„Meni se Morina nije sviđao, Lalović mi je govorio da su te njegove službene analize nacionalizma na Kosovu bile takve da je ispalo da je od sedamnaest nacionalističkih ispada na Kosovu – 16 srpskih. Morina je odigravao neke igre.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar