Vesti
20.02.2023. 18:05
Đoko Kesić

Komunistički ilegalci

Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu

Komunizam
Izvor: Shutterstock

Dugo je u bivšoj SFRJ negovana i branjena fama o skojevcima, komunistima i njihovim simpatizerima, ilegalcima koji su pali u ruke Gestapoa i tajne policije – Antikomunističkog odseka i njegovog zloglasnog šefa Božidara Bećarevića, trpeli strašna mučenja, ali nisu odali svoje tajne veze u Beogradu i Srbiji.

Ta fama je dobrim delom raskrinkana posle smrti Josipa Broza, a krajnje zanimljivo saznanje na tu temu nudi nam dr Ena S. Mirković, naučni saradnik u Institutu za srpsku kulturu u Prištini, privremeno preseljenom u Leposavić, u dragocenoj studiji na primeru trojice ilegalaca koji su pali u ruke Trećeg antikomunističkog odeljenja, kojim je rukovodio Bećarević.

U uvodu studije dr Ena S. Mirković piše, na osnovu dokumentacije iz Istorijskog arhiva Beograda, da je od početka Drugog svetskog rata i okupacije Jugoslavije došlo do pravog rata između Specijalne policije i komunističkih ilegalaca u okupiranom Beogradu. 

"Ovaj rat je bio dvosmeran, komunisti su pokušavali da se ubace u redove Specijalne policije, Gestapoa i drugih službi s ciljem da dođu do važnih informacija tako što bi ’zavrbovali’ neke od službenika. Specijalna policija je nastojala da pohapsi ilegalce, ali i da ih pridobije za saradnju služeći se najbrutalnijim mogućim metodama.“
 

Ena S. Marković taj rat vredno ilustruje na osnovu dokumentacije o trojici komunističkih ilegalaca koji su pali u ruke Božidara Bećarevića.

Uhapšeni ilegalci znali su kakav ih tretman čeka ukoliko dođu u neki od zatvora Specijalne policije i da je teško izdržati torturu, naročito negirati celokupan rad. Zbog toga im je najčešća taktika bila da odaju podatke o ljudima koji su izvan domašaja policije, često se radilo o onima koji su već bili uhapšeni, ubijeni ili su se nalazili negde u partizanskim odredima u unutrašnjosti zemlje – pa im takva priznanja nisu mogla naškoditi.

Dakle, nastojali su da govore o onome što je prošlo ili je bilo već poznato, ograničavajući se na svoj lični rad, ne pominjući druge učesnike. Najveće šanse za izlazak imali su oni koji nisu bili poznati policiji odranije i koji su imali dobro držanje tokom saslušanja, odnosno nisu priznavali svoje veze s komunistima.

Provale su bile rezultat popuštanja pred policijskom torturom koja je bila surova prema članovima i simpatizerima KPJ. Većina nije mogla da izdrži saslušanja pa je odavala informacije o članovima s kojima je bila u vezi, naročito što su se mnogi, uprkos pravilima konspiracije, međusobno poznavali, pa im je bilo lako da prepoznaju jedni druge.

Provale u redove komunističke ilegale počele su relativno brzo. Prvi veliki udarac komunističkim ilegalcima bilo je hapšenje Ratka Mitrovića, člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu i instruktora CK, avgusta 1941. Uhapšen je u Banatu, naoružan i prerušen u paorsko odelo.

Njegovo držanje u početku je bilo dobro, ali popustio je pod torturom: izjavio je da su članovi Mesnog komiteta za Beograd Radoje Dakić, Miloš Matijević, Lepa Perović, Luka Šunka, Rifat Burdžević i Đuro Strugar. Uskoro je usledilo hapšenje kompletnog Mesnog komiteta SKOJ-a.

Kao članove CK SKJ označio je Josipa Broza Tita, Ivana Milutinovića, Sretena Žujovića, Svetozara Vukmanovića, Ivu Ribara, Pavla Papa, Mošu Pijade, Roćka Čolakovića...

Božidar Bećarević, navodi dr Ena S. Mirković, uveo je praksu da uhapšene komunističke ilegalce ne zadržava u zatvoru, nego ih pušta na slobodu, jer su pristali na saradnju. Ovi ilegalci poput Branka Miškovića Blihera, Žike Petrovića Debelog, Dušana Jovanovića Žuće, Lazara Dožića... bili su najopasniji po ilegalni komunistički pokret.

Bećarević je insistirao na održavanju tih konfidentskih veza, on sam držao je više takvih lica koja su upisana u poseban registar sa šiframa koje je čuvao u kasi u svojoj kancelariji. Tim licima davao je posebne legitimacije ispisane na srpskom i nemačkom jeziku. Sa njima se sastajao u tajnosti, a oni su se zbog svoje komunističke prošlosti i večite sumnje posebno revnosno isticali u isleđivanju svojih nekadašnjih partijskih drugova.

Branko Mišković (poznat kao Bliher, ali i Limar i Crni), po zanimanju limarski radnik, rođen u selu Stolac kod Mostara, bio je član Mesnog komiteta SKOJ-a. U trenutku hapšenja sekretar Mesnog komiteta bio je Bora Drenovac, a pored Branka Miškovića članovi su bili Josip Šćurla Mačak, Dragutin Filipović Jusa i Branislav Bane Krstić.

Specijalnoj policiji Miškovića je prijavio njegov sustanar Miroslav Đorđević, u tom trenutku činovnik Poglavarstva grada Beograda. Uhapšen je 4. februara 1942. godine.

Mišković je odmah pristao na saradnju sa Specijalnom policijom, već sledećeg dana po hapšenju doveo je agente na mesto gde su se okupljali članovi Mesnog komiteta SKOJ-a, pa su tu uhapšeni Josip Šćurla Mačak i Dragutin Filipović Jusa, a nešto kasnije i Brane Kostić.

Mišković je odmah učestvovao u operacijama protiv NOP-a. Imao je dogovor s agentima da onome kome priđe na ulici, rukuje se sa njim ili ga potapše po ramenu – agenti odmah hapse. On je 30. decembra 1942. zvanično postavljen za policijskog agenta pripravnika treće grupe Uprave grada Beograda. Kružio je gradom tragajući za licima koja je mogao da prepozna iz svog skojevskog rada.

Prema nekim svedočenjima, presudan uticaj da Mišković radi za policiju imao je njegov stric, koji je intervenisao kod Bećarevića i da je to bio jedini način da ga izvuče iz zatvora.

Kakvo je stanje bilo u okupiranom Beogradu u leto 1943. godine opisuje izveštaj upućen Pokrajinskom komitetu KPJ, u kojem se kaže da se "nikome ne može verovati ko je pušten iz zatvora jer uhapšenici imaju opciju da budu prebijeni i streljani ili da prihvate da rade za policiju. Pušteni iz policije se ponovo povezuju sa komunističkim pokretom, deluju kao krtice...“

Oni su u partiji označeni kao izdajnici, za njih nema pomilovanja, a za one koji su pristali na saradnju Pokrajinski komitet naređivao je likvidaciju. Zbog toga je KPJ u jednom trenutku 1942. spremala atentat na Branka Miškovića Blihera, ali to je predupredila velika jesenja provala komunističke organizacije.

U Miškovićevom dosijeu sačuvana je odluka da je 28. maja 1943. kažnjen sa pet dana zatvora zato što je prekoračio svoja službena ovlašćenja prilikom legitimisanja učenika osmog razreda gimnazije Branka Popovića i grupe devojaka u Košutnjaku 29. aprila 1943. godine.

On je najpre pokušao da stupi u kontakt s devojkama, pošto su ga one ignorisale, on se predstavio kao policajac i tražio da se raziđu, što su oni odbili tražeći da se legitimiše. Mišković je pokazao legitimaciju, tom prilikom išamarao je Popovića, preteći rečima: "Vidiš ovo, pokazaću vam i službeni pištolj, vi ste komunisti, komunisti od kojih sam ja već pet ubio i dve stotine uhapsio!“

Rešenjem šefa Srpske državne bezbednosti od 3. juna 1943. godine Branko Mišković je premešten kao policijski agent-pripravnik zvaničnik treće grupe Uprave policije u Nišu. U Nišu je ostao sve do proleća 1944. godine, kada je bio primoran da se skloni iz grada pošto je učestvovao u incidentu s jednim nemačkim oficirom. Naime, jednom prilikom video je na ulici kako pijani nemački oficir na silu pokušava da odvede u svoj stan neku devojku koja je tražila pomoć. Mišković se umešao, tražio mu je legitimaciju, ali došlo je do incidenta. Pijani oficir potegao je pištolj, ali Mišković je bio brži, prvi je pucao i usmrtio nemačkog oficira.

Nakon ovog incidenta hitno se vratio u Beograd, gde je upoznao Božidara Bećarevića sa celim slučajem. Bećarević je preko svojih veza urgirao da Blihera prebace u ravnogorski štab. Zajedno s kurirom Komande Beograda pri Štabu broj 2, žandarmerijskim podnarednikom Nebojšom Tadićem i detektivom beogradske policije Milovanom Damnjanovićem, dospeo je u Štab Beogradske grupe korpusa. Sva trojica su raspoređeni na dužnost pri Prvoj ravnogorskoj policiji pri Ravnogorskom okružnom načelstvu za grad i Beogradski okrug.

Iz ovog perioda poznata je još jedna akcija Branka Miškovića Blihera koju je izveo uz pomoć agenata Antikomunističkog odseka Božidara Bećarevića u avgustu 1944. godine, kada je upao u stan u Sezanovoj ulici, gde se nalazila komunistička ilegalna štamparija. Tom prilikom zaplenjen je sav ilegalni propagandni materijal koji se nalazio u štampariji, a uhapšeno je četvoro ljudi koji su se u tom trenutku nalazili u štampariji.

Međutim, u tom periodu Branko Mišković Bliher još jednom je promenio stranu. Angažovan je da pripremi atentat na Nikolu Gubareva, šefa Trećeg odseka Specijalne policije. Atentat je trebalo da izvrše Branko Mišković Bliher, Miloš Pajević i Dušan Jokanović na Avalskom drumu u Beogradu, kojim je svako jutro Guberev dolazio na posao.

Međutim, Guberev je saznao da se sprema atentat, pa se uz pomoć Gestapoa sklonio u Beč gde je nastavio da radi za Gestapo. Branko Mišković je sa činom potporučnika Jugoslovenske vojske u otadžbini učestvovao kao jedan od komandanata Avalskog korpusa u borbama protiv partizanskih odreda kod Igrišta, i tom prilikom pokazao veliku hrabrost i junaštvo u borbi.

Život Branka Miškovića Blihera nije se završio baš slavno, mada je živeo do 1946. godine. Komunističke vlasti proglasile su ga za ratnog zločinca i prema sećanjima Sergeja Golubjeva završio je tako što su ga ubili rodoljubi. O njegovoj pogibiji nema pouzdanih svedočenja, ali najverovatnije su ga likvidirali pripadnici OZNA-e.

U svojoj studiji dr Ena S. Mirković pominje i Tenka Dalvovića, učenika VI muške gimnazije u Beogradu i člana SKOJ-a. Ona je došla do podataka da je Janko Janković, šef kartoteke Antikomunističkog odseka i zasigurno najpoznatiji komunistički agent u Beogradu, sprečio da Tenko Dalvović nanese veliku štetu beogradskoj partijskoj organizaciji.

Dalvović, član SKOJ-a, bio je u naprednoj grupi u kojoj je bila i ćerka Jankove sestre Ljiljana Đorđević. U ovoj grupi on se posebno isticao, čitao je marksističku literaturu i stekao izvesno poverenje u omladinskoj organizaciji. U jednom trenutku uhapsili su ga agenti Specijalne policije odeljenja Božidara Bećarevića, ali je ubrzo i pušten.

U međuvremenu policija je proturila vest o njegovom "herojskom držanju“ za vreme ispitivanja, a u realnosti pristao je da radi za policiju. Vratio se među ilegalce, ponovo se povezao s omladinskim pokretom s ciljem da ih cinkari policiji.

Međutim, Janko Janković ga je video jednom prilikom kako izlazi iz kancelarije šefa Antikomunističkog odseka Božidara Bećarevića. Janko i Tenko sreli su se tada u hodniku, gde mu je Tenko rekao da je pristao da radi za policiju, ne znajući da je Janko agent Narodnooslobodilačkog pokreta.

Tenko je bio aktivan u rejonu Crvenog krsta kao skojevac pa je Janko Janković javio svojoj sestri Bosi Đorđević, članu SKJ, da je Tenko postao policijski saradnik i tako sprečio njegovu aktivnost konfidenta. Moguće da su Tenko Dalvović ili policija osetili da su provaljeni jer je ubrzo Davlović počeo otvoreno da sarađuje sa Specijalnom policijom.

Na osnovu više svedočenja zabeleženo je da se posebno isticao kao „dobar islednik“, odnosno da je bio nemilosrdan u iznudi priznanja uhapšenih. Tako je Milenu Uskoković (simpatizera i saradnika komunističkog pokreta), koja nije htela to da prizna, na saslušanju 16. januara 1943. godine Tenko Davlović surovo pretukao. Morali su da je prebace u Pritvoreničko odeljenje opšte bolnice. Zbog toga ga je saslušao Radan Grujičić, zamenik Božidara Bećarevića.

Davlović je nastavio da na ulicama traga za pripadnicima SKOJ-a koje je poznavao iz ranijih skojevskih aktivnosti. Tako je uhapsio Danicu Karišić, koju je prepoznao na ulici 13. jula 1942. godine, koja je netom prebačena u zatvor u Đušinoj ulici, gde je bila izložena strašnoj torturi. Nakon toga prevezena je na bolničko lečenje s prelomom kosti desne noge, jedne ruke i povrede bubrega.

Zabeleženo je i svedočenje dr Milorada Pavlovića, koji je radio u Pritvorskom odeljenju opšte bolnice, da je Tenko hteo da nastavi saslušanje Danice Karišić u njegovoj kancelariji. Lekari su to odbili.

Tenko Davlović je kasnije premešten u Predstojništvo gradske policije u Kraljevu, gde je pokušao ponovo da se poveže s komunistima i da se vrati među bivše saborce. Bivši mu nisu oprostili izdaju – streljali su ga bez suda.

(Nastaviće se)

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Enigma susreta Pavelića i Nedića: O čemu su razgovarali
Ante Pavelić

"Ekspres" istražuje

28.04.2022. 07:10

Enigma susreta Pavelića i Nedića: O čemu su razgovarali

Zvanična verzija o smrti generala Milana Nedića, predsednika takozvane Vlade narodnog spasa od 29. avgusta 1941. do kraja oktobra 1944. godine, kazuje da je on 1945. godine izvršio samoubistvo u istražnom zatvoru u Beogradu ("u prisustvu vlasti“).
Close
Vremenska prognoza
clear sky
27°C
16.06.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Euro 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve