Ko “Daru” ne pušta u Jasenovac?

Ko “Daru” ne pušta u Jasenovac?

Shutterstock


“Dara iz Jasenovca” po svemu sudeći neće ići u Jasenovac. Film i politika često idu ruku podruku. Ponekad se i zažmuri na jedno oko kada neko malo pogura određenog reditelja, onako po političkoj liniji, jer je „baš dobro da se sada snimi taj film”.

Mnogo je, međutim, neugodnije kada se politika u kinematografiju umeša na neki drugi, negativan način, kroz cenzuru, zabrane ili bar nedavanje dozvola da se nešto radi.

Da li je takav slučaj i sa filmom “Dara iz Jasenovca” Predraga – Gage Antonijevića, koji bi trebalo da donese priču o stradanjima srpske dece u sistemu ustaških logora Jasenovac – Stara Gradiška?

Ekipa filma, naime, nameravala je da završne scene ovog ostvarenja budu snimane na autentičnim lokacijama u Jasenovcu i Staroj Gradiški. Kako propisi, ali i lepo vaspitanje nalažu, tako se nešto ne može uraditi bez dozvole onoga ko bi trebalo da “ugosti” ekipu filmadžija iz Srbije.

Dijana Budisavljević

To je u ovom slučaju Hrvatska. Preciznije, Hrvatski audiovizuelni centar, pandan Filmskom centru Srbije, koji bi trebalo da dozvoli snimanje na traženim lokacijama. Iako je od trenutka kada je dopis na adresu HAVC upućen prošlo više od mesec dana, u ekipi koja radi na filmu tvrde da nikakav odgovor iz Zagreba još nije stigao. A i deja je bila da se snimanje uradi u drugoj polovini januara.
To za “Ekspres” potvrđuju i direktor filma Vlada Vasiljević, kao i producent Maksa Ćatović.

“Još čekamo odgovor HAVC. Oni daju dozvole za snimanje stranih filmova na teritoriji Hrvatske, a pomažu i pri pronalaženju lokalnog partnera, producenta, jer tako mora da bude po zakonu”, kaže Vasiljević.

Ćatović dodaje i da je zahtev iz Filmskog centra Srbije, posle molbe koju je FCS uputila ekipa filma, otišao u Zagreb sredinom decembra, ali da od tada nikakve povratne informacije nemaju.

Odgovore na pitanje šta se dešava sa zahtevom iz Beograda pokušali smo da dobijemo i u samom HAVC-u. Tamo su nam ljubazno odgovorili da pošaljemo mejl sa pitanjima, ali su se unapred ogradili da nisu sigurni da će stići da nam odgovore do zaključenja ovog broja (sreda uveče).

No, budimo korektni i dopustimo mogućnost da sve ovo nema veze sa politikom i da je u pitanju samo relativno kratak rok u kojem je HAVC trebalo da razmotri o kakvom je projektu reč. Mada su o tome detaljno upoznati u dopisu koji im je Filmski centar Srbije uputio – i da su film podržali i FCS i Republika Srbija, da je scenario pisala Nataša Drakulić, da je reditelj Predrag – Gaga Antonijević, a producent Maksa Ćatović.

Napisano je i da se film bavi tematikom stradanja dece u logorima NDH tokom Drugog svetskog rata, da je u pitanju prvi igrani film sa ovom temom na našim prostorima, te da su glavne uloge u filmu poverene deci školskog uzrasta sa teritorije BiH, Republike Srpske.

Povezane vesti – Kako je zaboravljena Diana Budisavljević

Ono što ne govori u prilog „administrativnoj sporosti” HAVC jeste stav koji je iznela hrvatska ministarka kulture Nina Obuljen Koržinek, da Antonijević sigurno neće snimati ne samo u Jasenovcu, nego nigde u Hrvatskoj.

Da stvar bude još zanimljivija, ona je to izjavila više od mesec dana pre nego što je Hrvatskom audiovizuelnom centru zahtev iz Beograda uopšte i upućen.

Ministarka Obuljen Koržinek to je rekla reagujući na informaciju da je od nje čak i tadašnji specijalni izaslanik Stejt depertmenta za pitanje Holokausta u Evropi Tomas K. Jazgerdi tražio da podrži snimanje filma “Dara iz Jasenovca”.

U mejlu koji je još 4. marta 2019. Jazgredi uputio ministarki Obuljen Koržinek (na prepisci je bio i Antonijević, kao i osoblje američke ambasade u Zagrebu), Jazgerdi je predstavio Antonijevića kao reditelja koji je režirao film “Spasitelj”, sa Denisom Kvejdom u glavnoj ulozi, dok je producent bio Oliver Stoun, o ratu u Bosni.

“Gaga je zainteresovan da snima film o Jasenovcu. To ne bi bio dokumentarac, već drama. Imao sam priliku prošle nedelje da se sretnem sa Gagom koji je bio u Vašingtonu kako bi se sreo sa ljudima iz našeg Muzeja Holokausta. Gaga mi je rekao da je veoma zainteresovan da njegov film bude zasnovan na činjenicama. Rekao sam mu za vaš rad oko Jasenovca, naročito o tome da ste zainteresovani da dovedete strane eksperte koji bi mogli da doprinesu da sadašnja izložba bude što je moguće tačnija. Gaga me je zamolio da ga povežem sa vama i pokazao interesovanje da se sastane sa vama kada sledeći put bude bio u Zagrebu. Gagu sam stavio na prepisku, tako da možete da budete u kontaktu”, napisao je, pored ostalog, Jazgerdi.

Jasenovac

Ministarka je, međutim, odgovorila da to pismo nije bilo nikakav službeni zahtev američke vlade hrvatskoj vladi, nego lična elektronska pošta diplomate Sjedinjenih Američkih Država koji je više puta boravio u Hrvatskoj, a u vezi sa pitanjima kulture sećanja i Holokausta.

Na pismo koje joj je poslao, Jazgerdi je, kako je tada izjavila ministarka Obuljen Koržinek, dobio i odgovor: „Izaslaniku SAD za Holokaust sam na njegovo pismo odgovorila i objasnila da Ministarstvo kulture nije adresa kojoj bi se reditelj trebao obratiti, već eventualno Hrvatskom audiovizuelnom centru ukoliko traži dozvole za snimanje u Hrvatskoj ili JUSUP Jasenovac ukoliko se želi informisati o činjenicama i istoriji Jasenovca. Prema našim saznanjima, ni reditelj niti producent nikad se nisu javili HAVC ili JUSUP Jasenovac, a film će u celosti biti sniman u Srbiji – istakla je hrvatska ministarka kulture.

Povezane vesti – INTERVJU DANA BUDISAVLJEVIĆ: Priču o Dijani zataškali su komunisti

A potom je usledio i dodatak odgovora, koji možda ukazuje i na negativni epilog priče sa dozvolama koje, ponavljamo, u tom trenutku još nisu ni tražene.

“S obzirom na učestale manipulacije u srpskoj javnosti vezano uz Jasenovac, manipulisanje brojem žrtava, ali i negiranje zločina počinjenih prema Hrvatima u domovinskom ratu i stalnog pokušaja povezivanja demokratske Hrvatske s Nezavisnom Državom Hrvatskom, izrazila sam specijalnom izaslaniku SAD za Holokaust sumnju vezano za ovaj filmski projekat. Prateći proteklih nedelja medijske odjeke u Srbiji, ali i u delu hrvatskih medija, jasno je da se opet pokušava zloupotrebiti tema Jasenovca, što uvek treba osuditi”, izjavila je tada ministarka kulture za zagrebački “Večernji list”.

Dakle, pitanje je da li bi se posle ovakvog nastupa neko iz HAVC, javne ustanove koju je formirala Vlada Hrvatske i koja se finansira novcem iz republičkog budžeta, usudio da dozvoli Antonijeviću da u Hrvatskoj snima “Daru iz Jasenovca”.

Sa druge strane, zdrav razum postavlja pitanje zbog čega ne bi to dozvolili kada je HAVC podržao snimanje dokumentarno-igranog filma “Dnevnik Diane Budisavljević”. U njemu su, na svakako manje strašan, ali izuzetno efektan način, takođe prikazane strahote koje su zadesile decu srpske nacionalnosti u vreme postojanja NDH. Mada je istina i da je u fokusu ovog ostvarenja ono dobro u ljudima.

dijana-budisavljevic2

Sa druge strane, u Antonijevićevom filmu biće prikazana i ona strašnija slika, ono što je Jasenovac zaista bio. Prvi put na filmu biće prikazan, na primer, lik zapovednika celokupnog sistema ustaških koncentracionih logora – Vjekoslava – Maksa Luburića – koji je u istoriju ušao po najmonstruoznijim zločinima, a pravdu je izbegao begom u Španiju.

Osvetljen je i lik Ljuba Miloša, ustaškog oficira, osuđenog zbog zločina i streljanog 1948. godine. Tu je i zloglasna Nada Šakić, polusestra Maksa Luburića, koja je bila čuvar u logoru Stara Gradiška, a potom i žena Dinka Šakića, jednog od komandanata Jasenovca.

Da li su to dodatni razlozi zbog kojih Hrvatska odugovlači/odbija sa davanjem dozvole za snimanje “Dare iz Jasenovca” na autentičnim lokacijama? To bi, naime, moglo da bude vrlo neugodno za zvanični Zagreb, jer bi mnoge podsetilo da je Nada Šakić umrla oslobođena svih optužbi, živeći u staračkom domu i to o trošku države, jer nije imala novca da plati ni taj smeštaj, niti da se vrati u Argentinu, u koju je pobegla sa mužem Dinkom posle rata.

A o Nadinoj nevinosti teško je govoriti, s obzirom na to da je na dužnost u Staru Gradišku stupila još sredinom oktobra 1942. godine, zajedno sa sestrom Zorom. A u „posao” ih je uveo niko drugi do njihov polubrat Vjekoslav – Maks Luburić.

Povezane vesti – DNEVNIK DIJANE BUDISAVLJEVIĆ: Srpski greh

Obe su se vrlo brzo pokazale kao dostojne njegovog prezimena, a Nada Tambić (devojačko prezime) prema kasnijim svedočenjima pokazala se kao jedan od najvećih zlotvora u ženskom logoru u Gradiški.

Logoraši se sećaju da je jednom prilikom, posle molitve u katoličkoj crkvi u dnu logora, sedela na klupi u parku. Ispred nje, na jedno dvadesetak metara, jedna mlada zatočenica je metlom čistila lišće sa staze. Bez ikakvog povoda, Nada je izvukla pištolj i ubila je na licu mesta. Nastavila je potom da sedi kao da ništa nije bilo.

Uvek je bila u ustaškoj zelenoj uniformi sa opasačima, pištoljem i kamom u čizmi. Patološki je uživala u zverskom mučenju i najčešće ubijala bez ikakvog povoda. Postoje svedočenja preživelih zatvorenica koja opisuju njena klanja logorašica. Posle pokolja bi se malo utegla, rukom pročešljala kosu i nastavila dalje kao da je prethodno učinila nešto najnormalnije.

dijana-budisavljevic1

U Muzeju žrtava genocida u logorima smrti Stara Gradiška i Jasenovac, Nada Tambić-Šakić je identifikovana po fotografiji u ustaškoj uniformi sa upraviteljicom logora Marijom – Majom Buždon.

A upravo su one, prema sećanju logoraša, zajedno sa Božicom Obradović bile takozvana crna trojka koja se najviše hvalila počinjenim zločinima.

U istrazi Državne komisije nakon oslobođenja nesumnjivo je utvrđeno da su počinile niz ubistava i svirepih mučenja nad logorašicama, zbog čega je Maja Buždon osuđena na smrt. Nažalost, Nada je uspela da pobegne iz zemlje, emigrira u Argentinu i izbegne odgovornost za počinjena dela.

Povezane vesti – DECA KOZARE

Kada su sredinom jula 1998. godine vlasti Savezne Republike Jugoslavije zatražile od Argentine njeno izručenje, sa istim zahtevom je požurila i Republika Hrvatska. Pokazalo se, nažalost, da zahtev zvaničnog Zagreba nije bio motivisan željom da se sudi osvedočenom ratnom zločincu, već naprotiv, da se zaštiti od izručenja i najavljenog suđenja u Jugoslaviji.

Županijski sud u Zagrebu je već naredne godine odbacio sve dokaze protiv Šakićeve, proglasio je nevinom i oslobodio krivice.
Državni advokat u Zagrebu Radovan Santek je svojevremeno demantovao da je Centar “Simon Vizental” dostavio izjave svedoka koji su videli Nadu Šakić kako ubija logoraše.

social-network-post-1920x10804-1-710x399

Posle tromesečne istrage, Županijsko državno tužilaštvo je zaključilo da nema dokaza protiv Nade Šakić, te je puštena na slobodu. S obzirom na to da se osumnjičena nije mogla vratiti kući i da je bila skromnog materijalnog stanja, država Hrvatska je preuzela i obavezu staranja o njoj i njenog smeštanja u starački dom. Bio je to još jedan šamar istini i pravdi.

“Osećam se izvrsno, pravda je pobedila. Srećna sam što sam došla u svoju zemlju, što mi je bila najveća želja”, izjavila je Nada po izlasku iz pritvora.

Nada Šakić je ostala u Hrvatskoj gde su se o njoj revnosno starali. Umesto na robiji, Nada Šakić živela je u elitnom domu penzionera u Zagrebu i uživala sve privilegije dostojne nacionalnog heroja i zaslužnog građanina.

Povezane vesti – AKCIJA DIJANE BUDISAVLJEVIĆ: Oči u oči sa Stepincem i Artukovićem

Interpol je 15. jula 2011. godine na zahtev Srbije raspisao poternicu za Nadom Šakić, osumnjičenom za zločine u ustaškim logorima. Istoga dana hrvatski mediji su objavili da je optužena umrla 5. februara 2011. i da je kremirana na Zagrebačkom groblju Mirogoj.

Za razliku od nje, Dinko Šakić je zvanično makar osuđen, takođe 1998. godine, na 20 godina robije. Veći deo kazne je, međutim, proveo u zatvorskoj bolnici Remetinec, a ne u Lepoglavi gde je trebalo da odleži dve decenije. Umro je 10 godina kasnije, a sahranjen je u kompletnoj ustaškoj uniformi iz Drugog svetskog rata.

Ostaće upamćene njegove reči iz intervjua datom za beogradski „Intervju” 1995. godine: „Nakon svega, sa svojih sedamdeset desetljeća, kad imam djecu i unuke, ponavljam: isto bih učinio. Žao mi je svakog ljudskog života, ali moram reći da mi je žao da nismo učinili sve ono što nam se pripisuje, jer da smo to tada učinili, danas Hrvatska ne bi imala problema, ne bi imao tko pisati izmišljotine”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar