Kako se i kada u Jugoslaviji rodila ideja o atomskoj bombi

Često je ona bila povod i za razne spekulacije, politikantstvo i zakulisne diplomatske igre. Tako je bilo sve do 2000-ih, kada je konačno razvejana svaka sumnja, čak i kod onih koji su do kraja verovali u tu priču, o tome da je Jugoslavija ikada mogla da napravi atomsku bombu. Istoričar Dragomir Bondžić, sa Instituta za savremenu istoriju Srbije, detaljno je istraživao ovu priču i o tome objavio knjigu "Između ambicija i iluzija – nuklearna politika Jugoslavije 1945–1990". U razgovoru za "Ekspres" on odmah na početku kaže kako je nuklearni program u Jugoslaviji, bar po pitanju mirnodopske, civilne upotrebe, "bio prilično realan i prilično napredan".

"Tu nije reč samo o elektranama, već o čitavom nizu upotrebe zračenja za mirnodopske svrhe u medicini, u industriji... Zračenje u medicini za dijagnostikovanje nekih bolesti ili za lečenje i danas funkcioniše, a tada je to bilo u začetku. Da bi se do toga došlo bila su potrebna fundamentalna istraživanja iz oblasti fizike, hemije, biologije, istraživanja radioaktivnosti zračenja. U tom segmentu bilo je dosta realno i napredno ono što se uradilo u prvih 10-15 godina, do sredine ’60-ih godina. Od tada i taj civilni program ne dobija više dovoljno novca, najviše zato što je bio vezan za federaciju, jer od ’60-ih federacija sve više slabi, a republike jačaju", kaže dr Dragomir Bondžić.

Kako je Jugoslavija odustala od atomske bombe

"Atomski san"

"Atomski san"

Život 14.06.2022. 12:37

Kako je Jugoslavija odustala od atomske bombe

To se poklapa sa sklanjanjem Rankovića koji je inače bio na čelu Savezne komisije za nuklearnu energiju.

"Sve je deo tog istog procesa, i bukvalno tada se ta mirnodopska istraživanja pre svega smanjuju, a potom prebacuju na republike, na institute koji su već postojali u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu. Oni se snalaze kako znaju i umeju."

Da li su ti instituti i tada sarađivali?

"Jesu, ali mnogo više u periodu do ’60-ih godina, jer su tada bili prinuđeni. Svi su bili pod kapom Savezne komisije za nuklearnu energiju koja im je bukvalno raspoređivala poslove. Naravno, u komisiji su učestvovali predstavnici svih republika i svih instituta, tako da se nije radilo samo po diktatu. To je bio njihov dogovor na osnovu kog su pravili raspored. Nisu svi bili najzadovoljniji, i to ne samo van Srbije. Često ni Vinča nije bila zadovoljna niti zadacima ni količinom novca koji je dobijala."

Da li je "Vinča" bila favorizovana u odnosu na "Ruđer Bošković" i "Jožef Štefan"?

"Mislim da nije. Mislim da su srazmerno broju ljudi i zadacima koji su postojali dobijali i novac. Jednostavno, nekad su dobijali više Slovenci, nekad više Hrvati, zavisno od onoga šta je u određenom momentu bilo aktuelno, što je bilo na dnevnom redu. ’Vinča’ je najviše dobila novca zbog tog reaktora koji je napravljen 1959. godine i zbog onog manjeg koji je završen 1958. Taj reaktor je jednostavno morao negde da bude instaliran. Odlučilo se za Vinču, "Ruđer" je dobio ciklotron, Ljubljana je dobila betatron."

Transkripti razgovora Tito–Stepinac ili šminkanje zločinca

Najzanimljiviji detalji

Najzanimljiviji detalji

Život 15.05.2022. 16:50

Transkripti razgovora Tito–Stepinac ili šminkanje zločinca

Civilni program je skrajnut. Šta je sa vojnim programom?

"Ja tu uvek počinjem sa tri pitanja: da li se htelo, da li se moglo i da li se radilo?"

Da li se htelo?

"Htelo se. Nikada javno nije rečeno – hoćemo bombu, to je jasno, ali u arhivskoj građi moglo se naći u nekoliko momenata kada su pred naučnike postavljali zadatke da se napravi bomba. Prvi momenat je 1948. godina, posle sukoba sa Sovjetima. Država je bila u opasnosti, vlast jedne partije je bila u opasnosti i ta partija je bila spremna da na svaki način tu vlast brani. Tako se u stvari rodila ideja da se napravi bomba u momentu kada su je imale samo dve države – SAD i SSSR. Tada se u glavama tih ljudi, imenom – Đilas, Kardelj, Tempo, naravno Tito je bio obavešten o svemu tome – rodila ta ideja."

Da li se zna čija je bila prva ideja? Da li je to Đilas, Kardelj?

"Ne, iz građe koju sam video ne mogu to da zaključim. To jednom kaže Kardelj, pa Đilas, pa Ranković... I to je sve 1949. i 1950. godina. Ne mogu da tvrdim da je to jedan od njih prvi rekao. Siguran sam samo da je Tito sve o tome znao. On je već 1946. godine dobio od Pavla Savića iz Moskve knjigu ’Šmitov izveštaj o nuklearnom oružju’. Tu su bili svi podaci koji su bili deklasifikovani. Sve što se moglo znati o nuklearnim bombama Šmit je objedinio u tom izveštaju koji je bio na engleskom jeziku i vrlo brzo je preveden na dvadesetak jezika, između ostalog i na ruski. I Pavle Savić ruski prevod šalje Titu. Savić je bio tamo i pregovarao oko Instituta za fiziku. U pismu gde objašnjava Titu šta je uspeo, između ostalog šalje mu i taj izveštaj i praktično već sedam meseci posle prve eksplozije bombe on je imao neko štivo o tome. Kažem, ne može se znati ko je prvi od njih to lansirao, ali je očigledno da je to bila posledica sukoba sa Sovjetima i da je to bio očajnički pokušaj da se na sve moguće načine odgovori tom izazovu. I oni su to postavili kao zadatak. Realnost je bila sasvim drugačija."

Novi šarm atomske energije

Oproštaj od uglja

Oproštaj od uglja

Svet 23.11.2021. 07:05

Novi šarm atomske energije

Pitanje je da li se moglo?

"Nije bilo šanse, nije bilo nikakve mogućnosti. Može se i logički posmatrati. Kada dve svetske sile imaju bombu, kasnije 1952. godine to uspeva i Velika Britanija, država kao što je Jugoslavija tek počinje da pravi prve korake. Ljudi koji su tek upoznati sa ovom mirnodopskom tehnologijom se mogu izbrojati na prste dve ruke, instrumenti se uvoze, tek se savladavaju osnovi mirnodopske tehnologije koja je osnov za kasnije... To je bilo totalno nemoguće. Iz izvora se naslućuje da, recimo, konkretno Pavle Savić i ljudi iz Vinče nisu direktno odbijali te želje koje su im postavljane politički. Nisu nijednom decidirano rekli ne. Teško je i bilo reći ’ne’ tim ljudima 1949. i 1950. godine, već su se, recimo, po mom mišljenju, trudili da dobiju novac da to koriste za civilne ciljeve, za fundamentalna istraživanja, a jednostavno su odugovlačili celu tu priču koja ni njima nije bila jasna. Jer, Pavle Savić je 1937–1938. godine radio sa Irenom Kiri na otkriću fisije, i on posle dolazi u zemlju, učestvuje u ratu, ratuje po Bosni i nosi pušku, ništa ne radi na istraživanjima, u ono vreme kada su ta istraživanja razvijana, tako da on krajem ’40-ih godina i ne zna mnogo o tome, realno."

Jednostavno, izgubio je nit i, iako je bio onaj koji je najviše znao, nije znao sve šta se u tom trenutku dešava.

"Tako je. Najznačajniji je dokument iz maja 1953. godine, kada rukovodstvo Vinče, tu su Savić, Stevan Dedijer i Robert Valen, francuski naučnik holandskog porekla koga je Pavle Savić doveo u Vinču, Titu, Rankoviću, Tempu, Đilasu i Kardelju, dakle, državnom vrhu, direktno kaže da su naša istraživanja usmerena u dva pravca. Jedno je dobijanje atomske bombe, a drugo korišćenje u privredi. Međutim, oni tu isto decidirano kažu da mi nemamo teoretske šanse da napravimo atomsku bombu – nemamo mogućnosti, sirovina, niti tehničkih, tehnoloških i ekonomskih mogućnosti za to. Dakle, oni u celom tom dokumentu daju argumente, u stvari, da Jugoslavija nema snage da iznese jedan tako komplikovan projekat."

Politički vrh to očigledno nije uvažio?

"Politički vrh je to uvažio silom prilika jer to je 1953. godina kada je umro Staljin. Jugoslovensko rukovodstvo je i tada splasnulo sa svojim željama. Nije više bilo u takvoj opasnosti, tako da nije moralo toliko da razmišlja o tome. A desio se još jedan politički nenadani prekid. Đilas januara 1954. godine pada s vlasti. To je uticalo na čitavu državu naravno, ali uticalo je i na nuklearna istraživanja. Stevan Dedijer je tada bio direktor Vinče, a njegov brat Vladimir Dedijer je podržao Đilasa. I Stevan je odmah smenjen. On prvo odlazi u ’Ruđer Bošković’ u Zagreb, zatim je prešao u Ljubljanu i na kraju je emigrirao u Švedsku gde je gradio univerzitetsku karijeru mimo nuklearne fizike. On inače nije bio nuklearni fizičar. On je studirao fiziku na Prinstonu pre rata. On je više kao obaveštajac upućen u Vinču, da kontroliše Pavla Savića, i to je vidljivo iz njegovih memoara i iz nekih drugih dokumenata."

Koliko je daleko nuklearna budućnost

Imamo li kapacitete?

Imamo li kapacitete?

Biznis 29.12.2021. 06:05

Koliko je daleko nuklearna budućnost

Da li to pismo iz 1953. godine, zapravo, otkriva da oni sve te prethodne godine nisu ništa radili na vojnom programu nego su samo koristili novac koji su dobijali za njega, da razvijaju civilni program?

"Apsolutno. I za civilni i za vojni program bio je neophodan uranijum i intenzivno se tragalo za njim. U početku amaterski, uglavnom preko Udbe. Udbaši su, recimo, privodili ljude za koje znaju da su pre rata istraživali radijum, jer se znalo da uranijuma ima gde ima radijuma, i na osnovu njihovih informacija obilazili lokacije gde su ovi istraživali. Kasnije povezuju se fizičari sa geolozima, oni tragaju za povećanom radioaktivnošću i tako je došlo do otkrića najperspektivnijeg prostora, rudnika Kalna u istočnoj Srbiji, na Staroj planini. To je bila veza obaveštajnog i geološkog rada. Obaveštajci su saznali da Bugari u okolini Sofije iskopavaju uranijum i šalju ga u SSSR. Geolozi su se skupili i rekli to je to isti planinski masiv i intenzivirali su istraživanja na Staroj planini. Međutim, vrlo brzo postaje jasno da je nedovoljno za ekonomsko iskorišćavanje."

Da su kojim slučajem Tito i ostali shvatili šta su ovi radili, da zapravo nisu radili na vojnom programu, da li bi to bilo tretirano kao sabotaža?

"Mislim da ne. To se ipak mora ići po koracima. Oni su definitivno radili na istraživanju uranijuma, ispitivali su mogućnosti da se napravi, kako su je zvali, uranska peć, odnosno reaktor. Vrlo malo se znalo o tome. Malo su znali naučnici, a političari još manje. Oni su imali očekivanja, imali su želju, dali su odrešene ruke, sigurno su hteli opipljivije rezultate, ali je verovatno i njima objašnjeno da to ne može tako brzo. Tome je pogodovala i Staljinova smrt i novo približavanje SSSR-u. Potpisivanjem ugovora 1955. godine, mi dobijamo tehnologiju za reaktore za Vinču. Sve je usmereno drugim tokom koji nije više dirigovan sukobom sa SSSR-om."

To nije bio definitivan kraj ideje o atomskoj bombi.

"Sledeći put ta ideja se javlja krajem ’50-ih, u vreme drugog sukoba sa Sovjetima.“

Posle revolucije u Mađarskoj.

"Tako je. Posle Mađarske, posle Sueca i svih tih komplikacija. Ali sada sa mnogo većim znanjem. Svih tih godina razvijano je civilno poznavanje nuklearne energije, sklopljeno je niz sporazuma i saradnja sa nizom zemalja, pre svega sa SSSR-om, ali i sa zapadnim zemljama. Učestvovalo se u Ženevi avgusta 1955. godine na Prvoj konferenciji OUN o mirnodopskom korišćenju nuklearne energije. Sa Norvežanima je bila izuzetna saradnja i uopšte sa skandinavskim zemljama. Tu su upravo veliki uticaj imali Stevan Dedijer, Đilas i ta ekipa koji su ’50-ih godina sa svim tim skandinavskim levičarima i uopšte političarima imali vrlo bliske odnose. I sa Francuskom je vrlo razvijena saradnja, pa i sa Britanijom, posebno kada je u pitanju zapadni deo zemlje, dakle, Zagreb. To je bukvalno bila refleksija opšte državne politike koja je težila da sarađuje sa obe strane.“

I u to vreme se ponovo javlja ideja o atomskoj bombi.

"Da, krajem ’50-ih. Ima dokumenata o tome, ali u principu to su elaborati, u kojima se vidi mnogo veće znanje. I kaže se da postoje dva puta. Za jedan je potreban obogaćeni uranijum, a s druge strane plutonijum. Projektuje se šta je potrebno ukoliko zemlja ide jednim putem, a šta ukoliko ide drugim putem. Zaključuje se da zemlja teško može da ide bilo kojim od tih puteva. Bilo im je jasno da je potrebna ogromna privredna logistika da bi se takav projekat sproveo, kao i veliki broj kadrova, kojih nije bilo. Postoje elaborati koji svedoče o teorijskom znanju i teorijskim sposobnostima. Postoji nekoliko indicija da je krajem ’50-ih i početkom ’60-ih godina kod Rankovića trebalo da bude održan sastanak gde bi se rešavalo o tome da li ići uopšte ka tome. Postoji materijal na kome je naznačeno da je pripremljen za taj sastanak. Zove se ’O proizvodnji nuklearnih oružja u malim količinama’. Ideja je bila da se otprilike za 10 godina napravi jedna bomba. To su, naravno, radili stručnjaci iz Vinče i ostalih instituta.“

Da li znate ko je sve bio tamo?

"Ne, jer zvanično nije ni održan. Nema zapisnika. Najverovatnije je održan maja 1961. godine, mimo svih sistemskih organa. Dakle, imate Saveznu komisiju za nuklearnu energiju, SIV, ovo je održano kao u nekoj ilegali. U svakom slučaju indikativno je da od početka 1961. godine počinje sve manje finansiranje nuklearnih projekata, sve manje se daje novac za institute, za Saveznu komisiju za nuklearnu energiju da bi ona 1971. godine bila i ugašena. Više nije postojao ni cilj, ni zajednički projekat. Mnogi misle da je to direktno povezano sa uklanjanjem Rankovića, ali on već 1962. godine odlazi sa čela Savezne komisije za nuklearnu energiju. Ja mislim da je državno rukovodstvo već početkom ’60-ih, dakle, povezano je sigurno sa ovim sastankom, shvatilo da Jugoslavija nije sposobna da napravi atomsku bombu. Treba imati u vidu i Prvu konferenciju nesvrstanih koja je održana u Beogradu 1961, dakle vodite jednu mirnodopsku politiku...“

Zvanična politika bila je i zalaganje za ograničavanje nuklearnog arsenala.

"Da, i sve je to verovatno povezano. Ali, suština je da se ni tada nije moglo to uraditi. Treće pitanje je da li se radilo? Moje mišljenje je da se nije radilo ni pre toga, ni posle toga, niti krajem ’50-ih, ni početkom ’60-ih. Sve što se radilo na polju nuklearne energije bilo je u mirnodopske svrhe. Ono što je moglo da bude upotrebljeno kasnije za razvoj nuklearnog programa bilo je na tako niskom tehnološkom nivou da jednostavno nije moglo da se nazove nuklearnim programom.“

Ideja se ponovo rađa ’70-ih, nakon što je Indija napravila atomsku bombu.

"Tako je. To je za mene bilo iznenađenje. To je 1974. godina, prekinut je i civilni program još 1971. godine, kada je ukinuta Savezna komisija za nuklearnu energiju. I onda se Indija aktivira, izvodi nuklearnu probu. Mesec dana posle toga, leta 1974. godine, Tito okuplja državno, vojno i naučno rukovodstvo i jednostavno decidirano kaže da hoće bombu. Da li se radilo o blefu, da li se radilo o želji i pokušaju da se izvuče benefit iz vrlo dobrih odnosa sa Indijom, ne znamo.

Recimo, 1973. godine u Alžiru formiran je zajednički organ nesvrstanih zemalja koji treba da se bavi nuklearnim istraživanjem, naravno javno u civilne svrhe. Tito je po meni želeo sve to da iskoristi i očekivao je pomoć od Indije. Pokreće ideju da se pre svega obnovi civilni zajednički program, koji bi prerastao u vojni nuklearni program. To je 1974. godina. Već se gradi Krško, za civilni segment glavna je bila energija, odnosno proizvodnja struje preko reaktora. Napravljen je elaborat – ’Projekat Kozara’. Tito mu je dao to ime, a naziv je vrlo dug. Tiče se upotrebe nuklearne energije u energetske svrhe i šta uraditi da to preraste u vojni nuklearni projekat. Opet je i dalje sve to na nivou teorije. Dakle, oni razmatraju ta pitanja. Jasno kažu da je vrlo teška situacija.

U Jugoslaviji i dalje nije bilo dovoljno uranijuma, tehnologija je napredovala, ali i dalje nije bila na dovoljnom nivou. Privreda je i dalje bila slaba. Kadrovski problemi su bili još veći. Između 1968. i 1973. godine, kada civilni nuklearni program slabi, Jugoslaviju napušta više od hiljadu nuklearnih fizičara. Kada su uspostavljali kontakt sa Indijom bio je problem sa kim indijska komisija da razgovara jer mi nismo imali nuklearnu komisiju. Dakle, problem je bio sistemski. Očekivanja su, očigledno, bar kod Tita bila veća. Ali to pada u vodu.“

Zašto?

"Jedna naša stručna komisija, sastavljena od predstavnika svih instituta, odlazi u Indiju i Egipat decembra 1974. godine. Usput je trebalo da posete Iran, ali je to otkazano. U Indiji oni sjajno budu primljeni, svedoče o fenomenalnom napretku indijske nauke, o velikom broju reaktora, naučnika, elektrana koje se podižu. Indijci nude pomoć i savete za sve kada je u pitanju civilna.“

A za bombu?

"Bombu nigde ne pominju. Naša očekivanja su bila velika jer mi smo diplomatski izuzetno zastupali Indiju u tom periodu, jer veliki su napadi bili na nju posle tog nuklearnog testa, čak i iz nesvrstanog sveta. Jednostavno zemlja je nesvrstana koja se zalaže za mir i razoružanje, a ima bombu. Međutim, benefita nije bilo. Ono što je još važnije i što je dovelo do toga da ta ideja, očigledno Titova, propadne već u startu, jeste stanje u državi. Imate novi Ustav, država se konfederalizuje, uvodi se samoupravni sistem... Sve to remeti jedan takav program što se vrlo jasno videlo u raspravama u Predsedništvu i u SIV-u. O ’Projektu Kozara’ je više puta diskutovano.“

Ko je podržavao te programe, a ko je bio protiv?

"Vojno rukovodstvo je predstavljalo taj program. Predstavljao ga je Nikola Ljubičić kao savezni sekretar za narodnu odbranu, koji je od Tita dobio taj zadatak. On je protežirao taj program i on ga je zastupao. U tim raspravama vidi se totalno rasulo. Svako vuče na svoju stranu i nema više zajedništva. Skoro sve diskusije u mislima vraćaju na onu Rankovićevu komisiju. I svi se boje da to ne bude jedna takva centralizovana komisija. Svaka republika se bori za svoje pravo da učestvuje u tom projektu. Slovenci i Hrvati se bune zašto republička predsedništva nisu dobila elaborat ’Kozara’ jer to je bilo razdeljeno samo saveznim organima. Čak je Sergej Krajger, predstavnik Slovenije, išao toliko daleko smatrajući da, pošto je samoupravljanje na delu, svaka osnovna organizacija udruženog rada (OOUR), koja učestvuje u programu nekim svojim radom, treba da odlučuje o tom programu. U svakom slučaju to su bile debate koje su jasno pokazale, kao na dlanu, da od toga nema ništa. Nova mirnodopska komisija formirana je tek 1977. godine koja će se baviti i koordinirati rad na nuklearnom istraživanju u zemlji. Ona je bila potpuno pri SIV-u.“

Sredinom osamdesetih ponovo se javlja ideja o pravljenju atomske bombe.

"Sve je od 1974. tako sporo išlo. Odugovlačilo se. U principu ta odluka koja je po nekima doneta 1982. godine da se pokrenu Program A i Program B je u stvari refleksija ovoga što se dešavalo 1974. godine.“

Program A bio je civilni, program B vojni?

"Tako je. Branko Mamula, admiral i kasnije savezni sekretar za narodnu odbranu, bio je tobože na čelu tog programa. Nemam nikakvih dokumenata na osnovu kojih bih to potvrdio. Postoji nekoliko izjava nekih od učesnika. Pre svega Božidar Matić, on je bio savezni sekretar za nauku i tehnologiju i ekologiju, krajem ’80-ih godina svedoči o tome da je bila uključena sarajevska privreda, da su bili uključeni svi nuklearni instituti, razne fabrike širom zemlje i da je svako imao neki zadatak koji je bio deo tog nuklearnog programa. Iskreno sumnjam da je to bilo moguće tada jer Jugoslavija je bila i u političkoj i u ekonomskoj krizi. Moguće je da se radilo na određenim komponentama koje bi služile za izvoz. Ili bi služile za neku primenu u privredi u zemlji, ali sasvim ograničenu mirnodopsku. A da je to neki deo, recimo, lasersko paljenje nuklearne bombe. Kažu da je Vinča radila na tome. Ja mislim da, ukoliko se nešto radilo, to su bili uski segmenti koji su služili ili da se izveze na strano tržište Iranu, Iraku i nekoj od drugih nesvrstanih arapskih zemalja.“

Bilo je čak određenih strahova ’90-ih da Srbija možda radi na atomskoj bombi. Otkud to?

"To je politikantstvo. To je vrlo jasan razlog. Zna se kakav je tada bio status Jugoslavije, odnosno Srbije pod Miloševićem. Sve je bilo moguće protiv takve države. Vođen je medijski rat, tako da je korišćeno i nasleđe iz Titove Jugoslavije. Potenciralo se na tome da Milošević tobože u Vinči ima ne znam kakvo nasleđe Titovo, da samo treba ne znam šta da uradi pa da dovrši taj projekat. To je jednostavno diplomatska igra gde je trebalo tu državu napraviti što više opasnom. Pošto je inače i sama po sebi bila opasna, trebalo je još više. Na marginama nekih skupova hrvatski naučnici su predlagali da se Vinča bombarduje da se spreči da se razvije to strašno oružje. Ničega od toga nije bilo. Nikakvih osnova nije bilo. Država cela i Vinča je tada posustajala i grcala u nevoljama i nedaćama, a nije imala ni na šta da se osloni. Kao što rekoh, sve su to bili planovi bez ikakvih realnih osnova i mogućnosti.“