Vesti
04.08.2025. 22:25
Vesti
05.08.2025. 19:50
Marko R. Petrović
INTERVJU Savo Štrbac
"Imamo oko 330 ekshumiranih leševa iz Oluje koji još nisu identifikovani"
Trideset godina prošlo je od akcije "Oluja“ koju u Hrvatskoj slave kao najblistaviju pobedu u Domovinskom ratu, a koju Srbi doživljavaju kao najveći ratni zločin koji je nad njima počinjen od Drugog svetskog rata.
I danas se, međutim, ne znaju sve pojedinosti i okolnosti koje su dovele do tako brzog sloma Republike Srpske Krajine – za svega četiri dana. Ne zna se još ni tačan broj žrtava, i dalje se mnogi vode kao nestali. Reklo bi se, dakle, sve se zna – a ništa se ne zna.
O ovom tužnom jubileju za "Ekspres“ govori Savo Štrbac, predsednik Dokumentaciono-informacionog centra "Veritas“, koji je i sam u Srbiju došao na talasu "Oluje“ pre tri decenije.
"Sećam kada sam otišao studirati 1968. godine u Zagreb. Od Drugog svetskog rata je prošlo 23 godine, mnogo manje nego sada 30 godina od ’Oluje’. Iako sam rođen nekoliko godina posle rata, 1949. godine, mene tada ništa nije podsećalo na taj Drugi svetski rat gde su se dogodile strašne stvari. Mnogo, mnogo više mrtvih, unesrećenih nego u ratu ’90-ih. Kao da je od rata prošlo mnogo, mnogo vremena. Mi koji nismo na svojoj koži osetili Drugi svetski rat nekako smo se lepše osećali, čini mi se, nego sada ova omladina. To me posebno podseća na ovaj Tompsonov koncert u Zagrebu, gde je bilo dve trećine mlađih od 30 godina. Trideset godina je ta granica koja je uzeta, da li namerno ili nenamerno, ali tako je ispalo, gde su mnogi obučeni u te uniforme, čak ustaške, ustaša iz Drugog svetskog rata...“, priča Savo Štrbac za "Ekspres“.
Kako objašnjavate toliki broj mlađih od 30 godina sa tom ikonografijom?
"To je indoktrinacija. Indoktrinacija je čudo. To vam je usmeravanje mladih ljudi, od najmlađeg uzrasta, još od predškolskog ka željenom cilju. Dakle, ne učiš ih nekakvim univerzalnim vrednostima, nego ih učiš onome šta ti želiš da dobiješ od njih. Upravo to se dešava u Hrvatskoj, od početka tih ’90-ih. Bilo je toga i ranije, ali nije toliko bilo izraženo. Ali ovde su upregnuti svi segmenti društva. Da dobiješ ovakav proizvod, ako se može reći za čoveka da je proizvod. Čovek je proizvod društva, onih koji ih odgajaju. Upregnuti su svi segmenti društva. Tu je sistem obrazovanja, od predškolskog, osnovnog, srednjeg, fakulteta.... Crkva, vrlo je jaka u Hrvata, izuzetno jaka, poštuje se glas onog sveštenika posle mise na oltaru. I mediji. U Hrvatskoj to mediji rade po instrukcijama. Svaki dan imaju emisije posvećene ratu ’90-ih i Drugom svetskom ratu. Naravno, prikazuju onako kako to oni žele. Porodica, ulica, sve je to upregnuto da dobiješ ovakav proizvod koji smatra da je normalno nositi ta obeležja i da je normalno pevati ili vikati ’Za dom spremni!’ Kad vikne Tompson ’Za dom!’, polamilionska masa viče – ’Spremni!’. To nije prvi put. On svaki put nadmaši samog sebe po veličini tih koncerata. To se prenosi i na sportske terene. Dakle, to vam je proizvod indoktrinacije.“
Mislim da smo zaboravili jedan veoma važan segment, a to je pravosuđe. Ako uzmemo u obzir činjenicu da nema procesa za zločine, recimo u "Oluji“.
"Da, ali u formiranju tu pravosuđe ne igra neku ulogu. Pravosuđe dolazi uvek negde na kraju. Ali ovo su ovi koji formiraju ličnost, formiraju kako se ponašati. I šta sad? Često se postavlja pitanje ‒ kako je to moguće promeniti? Ja kažem ovo je proizvod sa greškom, ova omladina koja je bila na Tompsonovom koncertu, koji viču te pozdrave ili pevaju te pesme i ne vide nikakvo zlo u tome. Suprotnost indoktrinaciji je edukacija, i to pravo obrazovanje. To je kada učite mlade naraštaje vrednostima univerzalnim.“
To bi trebalo da ispravi ovo što je, kako kažete, proizvod sa greškom?
"Trebalo bi. Kako sada edukaciju suprotstaviti indoktrinaciji? To ne možete dekretom. Ne može sada Sabor da donese nekakvu uredbu pa da kaže ‒ deco, od sutra poštujte, tolerišite ili ne znam šta Srbe, druge i drugačije. Ne ide to zakonima, ne ide to preko noći. To je proces. Kao što je proces i indoktrinacija. Eto ona traje najmanje tih 33‒35 godina. Da zanemarimo onaj deo pre. Zato se ja bolje slažem sa generacijama koji su sa mnom rasli, mojih godina u Hrvatskoj. Imamo nešto zajedničko. Imamo jedan deo u kojem smo živeli kakvo-takvo bratstvo i jedinstvo. Nekom je to bilo dobro, nekom nije, ali prosto imamo drugačiji pogled. Ali bilo je mnogo bolje nego ovo što imamo sada i što smo imali ’90-ih. Iako je onaj rat, Drugi svetski, bio mnogo strašniji po broju žrtava. A sada smo imali i Haški sud kome je jedan od ciljeva bio da pomiri ove zaraćene narode. Nije uspeo. Nažalost, još više ih je razjedinio.
Ja sam sve vreme rata, od ’90. radio najteže stvari. Humanitarne stvari su najteže. Od tih humanitarnih uzeo sam još najteže, a to je traganje za mrtvima, nestalima, razmene onih nesrećnika zarobljenika... I dan-danas sanjam kako su izgledali. Dakle, da završim, edukacija ne može zakonom, ne može preko noći. To je proces. Koliko traje da dobijete jedan dobar proizvod ’bez greške’, čoveka od 18, 20, do 30 godina. Morate ga sve vreme edukovati. Eto, juče sam se setio tog primera. Jednog od članova ’Atomskog skloništa’, zaboravio sam mu ime, pitali su pre 15-ak godina da se seti nekog ružnog trenutka, mučnog u svom životu. Ispričao je: ’Najtužniji i najmučniji trenutak je kada sam sedeo sa društvom, deveti mesec, najlepše vreme, na moru, pijemo neku kavu, a prvačići drugi-treći dan idu iz škole. Prolaze pored nas, teži torbaci sa knjigama nego oni, a jedan ide dva-tri metra ispred grupice u kojoj je još njih sedam-osam, i roni četvorostruke suze. A oni idu za njim i viču posprdno ’trofazni’, ’Srb’. A on viče – ’nisam Srb i nisam trofazni i roni suze’.
A pre nekoliko godina je snimljen i film ’Srbenka’ o tome kako je u Riječkom pozorištu pripremana predstava o ubijenoj devojčici Aleksandri Zec iz Zagreba. Oliver Frljić radio je predstavu, a Nebojša Slijepčević snimio film. I oni su izabrali devojčice i dečake uzrasta kao što je bila Aleksandra od 12 godina za predstavu. I tu je jedna devojčica doznala da je Srpkinja. Nije ni znala reći Srpkinja ni Srbin, nego da je Srbenka. Kada je došla kući i pitala roditelje, rekli su joj da jesu Srbi, suočeni sa tim što je ona doznala na drugi način. I to su njene traume. Ona je proživljavala u 12. godini teške trenutke jer je do tada i ona mrzela Srbe. Tako su je učili. I sada odjedanput, koga je mrzela? Sebe, svoje roditelje? To su strašne stvari. Možeš misliti šta se događa u glavama tih devojčica i dečaka u tome uzrastu.“
Kažete da je i danas vrlo traumatično biti Srbin u Hrvatskoj?
"Da. To vam sve vreme pričam sa čim se oni suočavaju. Ima jedan pravoslavni sveštenik koji je i u ratu ostao u Zagrebu. Nekoliko puta dolazio je kod mene i rekao mi je ‒ žalosno je i tragično što se moj posao sveštenika u Zagrebu sveo na izdavanje potvrda deci pravoslavnoj, koju su roditelji krstili u pravoslavnoj crkvi, da su kršteni i sa tim potvrdama, kada su krenuli u školu i u predškolsko, odlaze kod katoličkog sveštenika i uz krizmanje postaju katolici. U Drugom svetskom ratu masovno su pravoslavci prekrštavani. Zašto to rade? Ja nisam osuđivao roditelje. Decu i nemaš za šta osuđivati. I rekao sam i javno govorio o tome ‒ nema ništa teže za roditelja nego dečja suza. Kada on dođe kući iz škole, iz predškolskog, iz vrtića, i kada plače. A on ga pita zašto plačeš, pa kaže ‒ oni mi govore da sam ja ’trofazni’. I to je još najmanje što im se može desiti. Bio je i podatak da je, dok je bio Jovan mitropolit zagrebačko-ljubljanski i cele Italije, on u ime crkve pravoslavne izišao sa nekom brojkom od 30.000 prekrštenih. To je za mene velika brojka.“
Vesti
04.08.2025. 02:40
"Oluja" koja se nikada neće zaboraviti
Foto
Bavili ste se potragom za nestalima, poginulima. Hrvatska nevladina organizacija "Dokumenta“ je u ponedeljak iznela nove podatke koji se tiču "Oluje“ i broja žrtava. Naveli su da je srpskih žrtava bilo otprilike oko 1700-1800 ubijenih, od čega je većina bilo civila. Da li ćemo ikada saznati tačan broj žrtava i ubijenih i prognanih?
"Mi sa ’Dokumentom’ izmenjujemo podatke. U poslednje vreme oni se i pozivaju na ’Veritasove’ podatke. Naši su podaci malo drugačiji. Mi imamo 1903 osobe koje računamo da su žrtve ’Oluje’ i post ’Oluje’. Mi smo to uzeli do 1998. godine. Od tih 1903 civila je 1247. To je čak 66 procenata. Tri četvrtine ovih civila je starije od 60 godina. Zašto je to važno? Učešće civila u ukupnom broju žrtava na srpskoj strani je negde između 37 i 38 procenata. A u ’Oluji’ je 66 odsto. Učešće žena u ovoj brojci je 564 ili 30 procenata, gde su čak četiri petine starije od 60 godina. I kod Hrvata i kod Srba u ukupnim žrtvama je negde oko 14 procenata žena. A u ’Oluji’ je 30 procenata. Imamo u ovoj brojci 1903 još i trećinu nestalih. Tačno trećina ‒ 619. Ali moram reći da imamo i oko 330 ekshumiranih leševa iz ’Oluje’ na području Hrvatske koji još nisu identifikovani. Dakle, ako uspemo njih identifikovati, a to se radi sve po DNK, onda ćemo prepoloviti i ovaj broj od 619. Leševi su izvađeni, uzeti su DNK uzorci. Među tih 619 je čak 76 odsto civila – 469. A među civilima je 240 žena, to je čak 51 odsto. Nije zločin ubiti neprijatelja u jednoj borbi, u ratu. Jeste zločin kada ga zarobiš, kad ne pruža otpor, pa ga ubiješ. Broj civila, a posebno žena, i dece naravno, daje karakteristike intenziteta ili, kako bih rekao, neki pogodan izraz, nekog zločina, jačine, monstruoznosti određenog zločina.“
Kada govorimo o toj veličini zločina, ne treba zaboraviti i prognane ljude kojih je, kako je pisano, između 180.000 i 250.000?
"Brojka ’Veritasa’ od koje ne odustajemo od početka je više od 220.000. Zašto to govorim? Mi smo imali 1993. godine jedan popis stanovništva. Nije to bio državni popis, nego je to radio Glavni štab Srpske vojske Krajine. I prema njihovim podacima i ono što smo analizirali neposredno posle ’Oluje’, na području koje je bilo zahvaćeno ’Olujom’ bilo je 230.000 ljudi. U oktobru 1995. godine, Međunarodni komitet Crvenog krsta popisao je sve žitelje koji su živeli na području RSK. Popisao ih je oko 10.000.“
To je, dakle, ta razlika između prognanih i onih koji su tamo pre živeli.
"Da, da. Ovo drugo je otišlo. Mislim da je to najtačnija analiza. Bez obzira na to što ja kažem svima ove brojke, opet je neko stavio tu brojku od 250.000 i stalno je koriste. Isto su dugo vremena išli i na više od 2000 žrtava.“
Zbog čega? Nije dovoljno žrtava pa mora da se doda?
"To je to. Mi na ovim prostorima, sve strane, patimo od tih brojeva velikih.“
Isto je i sa Jasenovcem.
"Isto je. Ja sam se o tome javno izjašnjavao. Govorio sam i pisao o Jasenovcu ‒ meni ne treba ni milion i 100.000 koliko je pokojni Živanović podigao u poslednje vreme, ne treba ni tih 700.000, ni 83.000 ni 90.000 koliko ima naš Muzej žrtava genocida, ni onih 30.000 Tuđmanovih, a neka komisija je svela to na 2222. Danas neki kažu da i nije bilo žrtava, osim što su neki tamo pomrli od bolesti. Meni treba onoliko koliko ih je bilo. E kad to kažem, koliko ih je bilo, pa koliko god da ih je, brojka je strašna. I ona tamo 83.000 koliko ih je imenom i prezimenom u Jasenovcu i oko 90.000 kod nas u Muzeju žrtava genocida. Uvek se nešto dopunjuje. I onda mi kažu – kako ćemo popisati? Ja odgovaram – popisaćemo, ako želimo popisati. Svaka normalna porodica zna ko joj je stradao u Drugom svetskom ratu, a ne istražujemo šta je bilo pre 500 ili 3000 godina, nego još je živa i prva generacija. Moguće je ako postoji dobra volja, a to je izvući iz sećanja naroda, iz prve, druge, treće generacije. Kad sam god pitao nekoga, kada se povede razgovor, je l’ ti znaš ko ti je stradao u Drugom svetskom ratu, a on se naljuti i kaže, šta me pitaš gluposti, očito da znam. Eto. Jesu prijavljeni? Pa kaže – ne znam. Pa hajde, proveri, evo imaš spisak kod mene ovde. Spisak iz 1965. godine, čini mi se, što je tada radila savezna komisija. SIV je naredio da se popišu sve žrtve od Triglava do Đevđelije. I to je bilo dato u realizaciju Saveznom zavodu za statistiku, koji je imao odlične stručnjake. Oni su to radili sa mesnim narodnooslobodilačkim odborima, kojima nisi mogao sakriti jaje, a hoćeš mrtva čoveka. I oni su to popisivali i došli su do tih brojeva. To je jedanput štampano i nikada više. Povučeno je zato što je bilo manje od onoga što se pričalo. Bilo je mislim 647.000, svih žrtava.“
To se ne uklapa u priču o milion i po žrtava.
"Tako je. Od milion i 700.000, na osnovu čega su reparacije naši dobijali od Nemaca. Ta brojka je plasirana još na Pariskoj konferenciji. Mošu Pijade kada je išao tamo su isto naši stručnjaci snabdeli određenim podacima. Oni su rekli koliko je bilo stvarnih gubitaka, a koliko su demografski gubici, ono što je trebalo da usledi. Neko je to posle preveo da su sve to gubici itd. Ja sam čak bio na drugoj Međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu izabran u odbor za popis žrtava jasenovačkih. Nažalost, nikada se to nije radilo. Nema upravo te političke volje. Sada to radi Muzej žrtava genocida tako što su dali mogućnost da svako pogleda spisak po selima, mestima i može da popuni formular ako nekoga njegovog ne nađe. Znate šta je bila po meni velika greška te naredbe Saveznog izvršnog veća iz 1964. godine?“
Šta?
"To što su rekli da se ne popisuju kolaboracionisti. Nisu popisani četnici, ustaše, belogardejci... Sada je moguće i to da se popišu. Kada sam se uverio da je to tačno sto posto? Primer iz prakse. Pre dve-tri godine jedan moj prijatelj doktor, koji je tamo negde sa Dinare, ali sa ove strane od Grahova, kaže – Savo, rekao si mi da mogu proveriti. Mogu li ja kod tebe proveriti spisak. Verujem da moji prezimenjaci, njih 16-17, nisu na tom spisku. Pošalji mi, kažem, čoveče, proveriću ti, jesu sigurno. I on meni pošalje. Nema nijednog. Sve mladići bili od 18 do 30 godina.“
Na kojoj su strani bili?
"Bili su četnici. E, oni nisu popisani. Oni su se stvarno detaljno držali te uredbe. U toj brojci od 647.000 je nešto oko 400.000 Srba, ali na Jasenovac otpada tih 80 i nešto hiljada.“
Vesti
26.05.2025. 22:05
"Srpski narod u NDH" - knjiga koja će izazvati burne reakcije
Hteo sam da Vas pitam, s obzirom na broj prognanih, koji je, kako Vi kažete, 220.000 uz oko 2000 ubijenih, zbog čega "Oluja“ nije proglašena genocidom?
"Pred Međunarodnim sudom pravde vodio se spor. Hrvati su još 1999. godine podneli tužbu protiv tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.“
Pa je usledila i srpska kontratužba.
"Pa smo kontratužbu podneli. Mi smo tu odigrali veliku ulogu iz ’Veritasa’ tako što smo dali sve naše podatke. Ja sam bio jedini ekspert sa srpske strane na tom suđenju, imenom i prezimenom. Tražili smo da Srbija uloži reviziju. Rok za to je istekao u februaru ove godine. Nije bilo odziva od naše vlade, jedino su oni mogli da urade. A mi bismo bili radi, svi smo se već bili saglasili, imali smo dovoljno materijala da tražimo reviziju te presude. Sve ono što se dešava u međuvremenu u Hrvatskoj i koliko je pronađeno leševa ekshumirano, i ovi ustaški pozdravi i sve to je moglo da omogući da dođe do revizije. Trebalo je da pokušamo ako ništa drugo. Nismo pokušali zbog opet nekog bratstva i jedinstva. Šta je sud rekao? Sud je odbio glavni zahtev i Hrvatske i naš. Znači nema genocida, ni nad Hrvatima ni nad Srbima. Rekao je ‒ postoje svi ratni zločini ‒ nad Srbima je izvršeno etničko čišćenje. Ubijeni su mnogi, uništena je imovina, mnoga bespotrebno, ali to su ratni zločini. Da bi bio genocid, fali ta specijalna namera dolus specialis takozvani. Namera da uništiš u celosti ili u delu pripadnika jedne zaštićene grupe etničke, verske, nacionalne.“
Ali pojavljivao se i transkript Tuđmanove usmene naredbe o proterivanju Srba?
"E, upravo to ću vam sad objasniti. Vidite kako je sud protumačio to njegovo ’ostavite im koridore da izađu’. Etničko čišćenje, prema Konvenciji Ujedinjenih nacija o genocidu, nije ušlo kao modus izvršenja genocida. Mnogi misle da jeste. U radnom materijalu te konvencije, a u radnoj grupi je bila naša profesorica Smilja Avramov, koja mi je to pet puta najmanje pričala za života, bilo je i etničko čišćenje – pored ubistava, sprečavanja rađanja i onih pet-šest modusa koji su ostali. I onda je u završnom glasanju na volšeban način to nestalo. Tu veze nemaju ovi stručnjaci koji su predlagali tu konvenciju.“
To je konvencija o genocidu u kojoj etničko čišćenje nije predviđeno kao...
"Nije predviđeno kao modus izvršenja genocida. A Međunarodni sud pravde radi na osnovu te konvencije. Jedini sud koji radi po zločinu genocida jeste taj Međunarodni sud pravde, sud Ujedinjenih nacija, pred kojim je vođen postupak. Dakle, postoje elementi genocida, ali nema upravo tog završnog čina ‒ da se unište i Srbi u celosti ili delimično kao takvi, jer su im ostavljeni ti koridori da izađu. A ja sam zastupao tezu u toj grupi pravnika iz Srbije i onda smo naravno preneli to i šire, da jedan od modusa izvršenja genocida jeste ako pripadnike te zaštićene grupe staviš u takve životne uslove koji pre ili kasnije dovode takođe do biološkog nestanka. Ja sam onda imao ovakvu tezu ‒ a imam je i danas ‒ ako vi 220.000 ljudi u avgustu mesecu proterate bez igde ičega na cestu i idu u neizvesnost, nigde im nije osigurano ni smeštaj, ni hrana, ni voda, ni bilo šta... Šta ti je bila namera? Baš te briga hoće li krepati na putu tamo na Petrovačkoj cesti ili na Prijedorskoj cesti, je li tako? Kažnjiva je i namera.“
Vesti
04.08.2023. 12:30
Vučić na Petrovačkoj cesti: "Ovde su ubijena deca"
Ali sud to nije očigledno...
"Sud to nije uvažio. Interesantno, bilo je 17 sudija u tom sudu ‒ 15 redovnih i po jedan od svake stranke u sporu. Mi smo imali našega Milenka Kreću. Hrvat Budislav Vukas, bio je asistent kada sam ja studirao, kao pravi Hrvat, glasao je za njihovu tužbu. Od dva glasa da je nad Hrvatima počinjen genocid, jedan je bio njegov. A naš nije glasao za našu kontratužbu, iako je izdvojio mišljenje. Prema izdvojenom mišljenju, on jeste zastupao isto što smo i mi zastupali, ali u glasanju da li da se dopadne tamo nekom ili da ga neko pohvali, on nije digao ruku. Tako da se Hrvati hvale, eto vidite od 17 sudija dvojica su rekli da je genocid nad Hrvatima izvršen, a ovamo nema nijednoga, čak ni vaš nije digao ruku. A naravno neki iz Brazila je pored Hrvata digao ruku za hrvatsku tužbu. Sad ste shvatili zbog čega ’Oluja’ nije proglašena genocidom.“
A zašto etničko čišćenje nije ušlo u Konvenciju o genocidu?
"I to mi je malo i Smilja Avramov pomogla da razjasnim. Etničko čišćenje, da je ostalo kao modus izvršenja, ko bi prvi po toj konvenciji posle Drugog svetskog rata odgovarao za genocid? Oni nad kojima je najveći genocid učinjen u Drugom svetskom ratu. To su Jevreji koji su otišli dole i etnički očistili ljude koji su živeli tamo.“
Mislite na Palestinu?
"Da, na Palestince dole, ljude koji su živeli tu dve hiljade godina otkad su ovi otišli, znate kako je bilo. E da ne bi od najveće žrtve napravili odmah genocidan narod... To je najverovatnije, ona mi je pomogla da dođem do ovog zaključka. A Jevreji su i tada i sada veoma uticajni u svetu. Pa to se vidi sada po ovome ratu. Da se nadovežem isto za ’Oluju’. Pred onim drugim sudom Ujedinjenih nacija, pred Haškim tribunalom vođen je isto tako postupak protiv trojice hrvatskih generala za zločine u ’Oluji’ ‒ Gotovine, Markača i Čermaka. I imali su jednu veoma korektnu prvostepenu presudu pretresnog veća gde su oni osuđeni. Jedan je oslobođen, Gotovina je osuđen na 24 godine, a Markač na 18 godina. Nama je bila najvažnija kvalifikacija da su obojica članovi udruženog zločinačkog poduhvata na čijem čelu je bio Tuđman, kao predsednik države i vrhovni komandant, a cilj tog poduhvata bio je da se etnički očisti područje Krajine od Srba svim sredstvima koji čine ratne zločine i ubistvima i deportacijama, uništavanjem imovine itd. To nas je zadovoljavalo. Kazna je mogla biti veća i manja, ali nam je bila najvažnija kvalifikacija.
Koliko je nas Srbe zadovoljila ta kvalifikacija, Hrvate je žestoko uznemirila, jer od onoga na čemu im počiva država, to je ’Oluja’, akcija njihova, najsvetlija i najčistija bitka, imaju te deklaracije saborske, zakon i ustav, dolazilo je sve sada u pitanje. I Hrvatska je onda krenula u akciju žestoku po celom svetu. Onda se u žalbenom postupku pojavila, recimo, jedna grupa pravnika i oficira kanadsko-američka-velikobritanska, koji su poslali sudu u toku žalbenog postupka zahtev da oni budu prijatelji suda. Ali su poslali i svoj izveštaj. Šta je bilo najspornije? Najspornije pravilo iz te presude ‒ pravilo od 200 metara. Prvostepeni sud zauzeo je stanovište da svaka granata ispaljena na naseljeno mesto, koja padne 200 metara dalje od legalnog vojnog cilja, gađaš recimo kasarnu u Kninu, bilo ih je nekoliko, svaka granata koja padne 200 metara dalje od tog mesta gde se nalazi kasarna je protivpravna. I oni su tako rekli padale su granate neselektivno po Kninu, Benkovcu, Gračacu, Korenici...
Žalbeni sud na čelu sa sudijom Teodorom Meronom, koji je opet imao dvojno državljanstvo, i izraelsko i američko, i bio i predsednik suda i predsednik žalbenog veća, odbio je zahtev one grupe lobističke kanadsko-američko-velikobritanske, da ih primi kao prijatelje suda. Ali je u novoj presudi uzeo njihov stav da ovo pravilo od 200 metara ne može opstati. Jer ako se prihvati i to postane presedan, neće više niko da komanduje vojskom jer će svi misliti koga će sada pogoditi. Kad ratuješ, ideš na naseljeno mesto, gađaš vojni cilj, a da ne promašiš, da ne budeš ratni zločinac. Upravo zbog tog pravila od 200 metara oni su oslobodili ove generale, poništili presudu, ukinuli prvostepenu presudu iako ništa drugo nisu ispitivali. Ništa, nego samo ovo pravilo. Ništa ove druge zločine. Nisu oni rekli da nisu počinjeni, nego eto pravilo od 200 metara nije nigde propisano, ovo su ovi sami svojevoljno uveli. Šteta što to pravilo nije ostalo jer mi danas ne bismo imali ove ratove u ovakvom obliku ni u Ukrajini niti u Aziji. A imamo i drugih žarišta posle toga koja su se dešavala.“
Vesti
31.07.2025. 10:38
"Više je bilo spremnosti na pomirenje nekoliko godina posle Oluje nego danas"
Vesti
09.06.2022. 07:16
Ratni pilot iz "Oluje": Ne osećam se krivim
Vesti
22.08.2022. 16:20
Da li je odnos Srbije i Hrvatske talac prošlosti?
Komentari
