Špijunski triler i lažno razrešenje

Deo Miloševićevog i Ljubičićevog lukavstva. Nisu još bili pripremili teren. Boje se nekog mog kontraudara. Nemaju poverenja u mene. U takvoj situaciji lakše im je bilo da me imaju tu na funkciji, u njihovoj blizini, na oku. Nisu svesni da ja odustajem od borbe, jer to ne liči na mene. Uz to, zbog njihovog poimanja vlasti nisu mogli da shvate da neko može da se, bez borbe, preda. Njihova ljubav prema vlasti je takva da ne mogu da razumeju da ima i ljudi koji manje od njih žele vlast. Verovatno su imali informacije da odnos snaga u Srbiji još nije sasvim jasan i da moj odlazak može da izazove potres.

U novembru, kada su malo ojačali, kad su postali sigurniji u svoju poziciju, krenuli su u hajku na mene. Organizovanu, smišljenu. “Politikina” kuća i beogradska televizija su u tome odigrali veliku i veoma važnu, rekao bih, presudnu ulogu. Nije bilo nijednog slučaja da me prozovu, a da to nije bilo zabeleženo u “Politici”, “Politici ekspres” i na televiziji. Izgledalo je, zahvaljujući njima, da čitava Srbija grmi, napada me, traži moj odlazak. Kad sve sabereš, to nije bilo više od dvadesetak slučajeva, ukupno. Dok sve te pripreme nisu izvršili, oni nisu krenuli na mene. Ovako je ispalo da moj odlazak traži narod, mase…

Nije im bili nimalo teško da uz pomoć televizije i novina postignu taj privid. Mislim da su tada, na mom slučaju, do kraja ispekli zanat manipulisanja sredstvima javnog informisanja, da tom veštinom još uvek održavaju mase u strašnoj obmani i da će to oružje poslednje odložiti. Opozicija je dugo, nedopustivo dugo potcenjivala tu polugu, tu osovinu Miloševićeve vlasti. Kad su ga priterali uza zid i kad im je morao dati šta god da su zahtevali, od njega je traženo da ukloni Mitevića sa televizije, a ne da ustupi opoziciji jedan kanal. A ako je Milošević imao išta da prodaje i poklanja, onda su to Mitevići.

Začuđujuće je da toliki pametni i na Zapadu obrazovani ljudi iz opozicije nisu još tada artikulisali zahtev koji bi, siguran sam, do sada bitno izmenio političku svest u Srbiji i skratio ova mučenja, ovu vladavinu, svega što je po srpski narod porazno. Uz to, držali su me do novembra da bi me koristili. Ja sam bio svestan svega toga, ali sam čvrsto ostao dosledan sopstvenoj odluci da ne izazivam nikakve šire sukobe i potrese.

EPA PHOTO EPA/DULE TACKA

Ovim rečima je Ivan Stambolić 1992. godine odgovorio na pitanje Slavka Ćuruvije zašto su Slobodan Milošević i Nikola Ljubičić i posle Osme sednice odbijali Stambolićeve napomene o ostavci i odlasku sa funkcije predsednika Predsedništva Srbije.

Ćuruvijina pitanja i Stambolićeve odgovore je 2005. godine u knjizi “Žrtve” objavio Ivanov stariji brat Vukašin. Delove te knjige, zahvaljujući porodici Stambolić, “Ekspres” objavljuje u nekoliko nastavaka.

Taj defetizam o kome govorite jednog dana može da vam bude pripisan kao vaša velika istorijska odgovornost za ono što se dogodilo sa Srbijom. Da li ste vi vagali stvari, procenili da nemate šanse da se sa njima izborite i zbog toga odustali ili ste se jednostavno predali bez borbe? Već sad, samo nekoliko godina posle toga, jasno je koliku su pustoš od Srbije ti ljudi napravili. Da stvar bude crnja, drama i pustošenje još nisu završeni. Doveli ste tog čoveka na vlast uprkos otporima i upozorenjima iskusnih ljudi, a onda ste se predali bez borbe, naprosto izmakli iz svega toga, u momentu kad je on poželeo da vlada sam i neprikosnoveno. Da li ste ispustili stvari iz ruku i pobegli iz svega toga ili ste procenili da nemate nikakve šanse i da je besmisleno, uludo, “ginuti”?

To je pitanje za dublju analizu. Oni su uzjahali nacionalističku kobilu. Buca se tukao. I na Osmoj sednici i posle na gradskom komitetu. On je tako hteo. Zbog istorije, a i takav je čovek. Ja sam procenio da je tuča besmislena. Znalo se ko je pobednik. Svi ti vetrovi i oluje koje su proizvedene, to igranje na emocije naroda nije bilo moguće zaustaviti. Borbom protiv toga, čovek bi sam sebe diskvalifikovao do kraja. Bez ikakvog rezultata. Nije bilo šanse za kontraudar. Realno sam je procenjivao. Kad se zaigra na najniže strasti naroda, i pritom se ima vlast, male su šanse za otpor.

Ja sam i pre Miloševićeve pobune govorio: „Dovoljno je da na Kosovo ode neki nacionalista, održi jedan vatreni govor i stvar je gotova. Imaćemo ustanak čitavog srpskog naroda. Sve će otići u dar-mar. Sve će se srušiti.” Nisam ni mislio da bi to mogao da bude Milošević. Mislio sam na Dobricu Ćosića. Ja sam toga bio svestan. Mi smo nekoliko godina išli po samoj ivici. Milošević je to znao. Ja sam mu i rekao i objasnio kakva ja to ivica. On je, međutim, rešio da pređe na jednu stranu i da sa te strane krene u okršaj. Zašto, zna se. Nije, zaista, bilo izgleda na uspeh mog kontraudara. Zašto se onda tući i dalje rane primati? Zašto krvariti besmisleno? I sa kim? Mnoge od tih ljudi koji su tamo govorili, a kasnije i radili protiv mene, dugo sam poznavao. Nekima sam pomagao i pomogao kad god sam mogao. Ja njih tih dana, nedelja i meseci nisam mogao da prepoznam. Neke su sile očigledno radile.

Povezane vesti - Dijalog ljudi koji su morali da nestanu

Ti su ljudi počeli da govore i da se odnose tako da je meni bilo nepojmljivo. Veliko razočaranje. Mada, moram da kažem da sam istovremeno osećao i veliko zadovoljstvo. Sve što je bilo istinski misleće u toj sali za vreme Osme sednice, od Bore Srebrića, koji je bio u CK Jugoslavije, do svih onih drugih koje sam već nekoliko puta pominjao - bili su na mojoj strani. Velika je to satisfakcija. Taj drugi svet je bio onakav kakav je bio. Neko je kalkulisao, neko je bio izmanipulisan, neko zatečen. Ja takve, inače, nisam ni cenio.

Posle ovoga što ste sada izgovorili, ovo pitanje postaje besmisleno. Moram, međutim, da ga izgovorim. Uvek mi je bio jasan odnos države i partije u tadašnjem sistemu. Znam da nije moglo da bude nekih spektakularnih poteza iz državne strukture ako je partija htela i radila drukčije. Da je neko borbeniji bio na vašem mestu – na funkciji ustavnog predsednika Republike Srbije, neko ko bi voleo vlast bar kao Milošević i za nju hteo da se tuče, neko ko bi bio svestan da je partija izvršila državni udar, da uništava institucije, da hoće potpuno da ovlada državom – da li bi imao šansu da izvede kontrakciju po državnoj liniji: da sve to društvo i njihovu akciju proglasi nezakonitom, uvede vanredno stanje i pohapsi tu falangu? Da li je pod vašom kontrolom postajala sila koja bi to mogla da izvede?

Pitali su me to ljudi. Do Osme sednice, ja sam bio uveren da smo poodmakli u tom procesu razdvajanja partije i države. Na samoj Osmoj sednici shvatio sam da je to bila iluzija. Ponašanje ljudi iz policije, ljudi iz državne uprave, iz Skupštine, ne govorim o čelnim ljudima, bilo je takvo da mi je bilo jasno da to o čemu govorite nije imalo nikakve šanse. Kad je gradski komitet počeo da me napada, palo mi je na pamet da nešto, možda, preduzmem po liniji Predsedništva Srbije. Proverio sam to razmišljanje među članovima Predsedništva. Svi, osim jednog, bili su za. Ali, oni su bili za to radi mene, a ne zato što su u to verovali. Taj jedan koji se suprotstavljao, koji je govorio: “Zar sa Partijom da idemo u sukob?”, to je, u stvari, bilo većinsko raspoloženje.

Zašto ne kažete ime tog čoveka?

Aleksandar Mitrović. On je bio protiv da idemo u sukob sa novim gradskim komitetom, koji je sistematski pljuvao po nama. Sukob sa partijom je bila jeres. I to velika. U takvim situacijama prorade svi oni decenijama stvarani mehanizmi. Mehanizmi partije za koje vam se čini da su u međuvremenu atrofirali i da je i sama partija izuzev rukovodstva jedna amorfna masa. Ta vertikalna struktura bi tada profunkcionisala. Drugo, vi gubite iz vida da je tada partija bila nadležna za policiju, a ne država. Predsednik CK je bio predsednik onoga, kako se ono zvalo?

Povezane vesti - “Čekao sam da Sloba lupi glavom o zid i slomi vrat”

Komitet za ONO i DSZ…

Da. To ustrojstvo koje je napravljeno za vreme Tita i Kardelja zadržano je. Država je više brinula o materijalnoj strani stvari. Partija je bila nadležna za politiku, ideologiju, politički sistem, Udbu… Ja sam radio u partiji. Bez ministra za unutrašnje poslove, zbog principijelnih razloga, nikad nisam hteo da se sretnem sa šefom Udbe. Oni su po pravilu imali podsekretarske položaje, to su meni šefovi Udbe zamerali. Zašto? Zato što su uvek do mene, i posle mene, direktno komunicirali sa šefom partije. Oni su uvek imali svoje posebne razgovore. To su, verovatno, bili neki specifični razgovori. Mene ti specifični razgovori nisu interesovali. Neki ljudi oko mene govorili su mi da sazovemo Skupštinu, da sa svim tim izađemo pred Skupštinu.

Ta odluka u meni nikad nije sazrela. Ako su me prisluškivali, oni su to znali. Jednom su neki borci iz Beograda počeli da sakupljaju potpise delegata Skupštine Srbije iz Beograda za moj opoziv. Znam da se na tom spisku, na primer, našlo trideset delegata. Informisali su me o tome. To je do mene došlo verovatno kao pretnja. Bio sam svestan da oni mogu da dovedu trista studenata pred Predsedništvo i da demonstriraju i da to uveče Mitević na televiziji prikaže kao da je bilo 30.000 ljudi. Nema Boga. Sredstva informisanja su uzeta, Udba se drži pod kontrolom, partija je partija, ima mehanizme. Meni je bilo potpuno jasno da je sve iluzorno. I taj narod koji će mene pozdraviti, pisma koja dobijam, telegrami, sve je to bilo nerealno i uzalud. Ta bitka u koju bih ja ušao nije imala izgleda. Drugo, bitku za stolice i fotelje smatrao sam besmislenom.

Ne bi to bila bitka za stolice i fotelje. Sve vreme govorite o tome da ste bili svesni kuda je krenula Srbija.

Možda, bio sam svestan. Još na Osmoj sednici kad su počeli da dolaze oni čuveni telegrami, rekao sam Gračaninu: ”Pero, vidiš li da mi širom otvaramo vrata četništvu i fašizmu?” Pera kaže: “Šta ti je, pobogu, Ivane?! Zar se mi od 1941. do 1945. nismo obračunali sa četništvom i fašizmom.”

Nije, naprosto, bilo više sagovornika. Vidiš: Il’ ne razumeju il’ se prave ludi.

Foto: Matija Koković

Kako se sve to vreme ponašala JNA?

Neposredno pred Osmu sednicu sastao sam se sa Mamulom i rekao mu šta mislim o čitavoj stvari. On je odobravao moje viđenje i moje procene. Smatrao je da se sve to negde mora zaustaviti jer Nikola Ljubičić ne sme da ide do kraja. On se nadao da se to može dogoditi i na samoj Osmoj sednici. Imao je i argumente za to.

Koji su?

On je smatrao da je Nikola ranjiv i da će to stati. On očigledno to nije dobro procenjivao, a ko zna šta je uopšte i mislio. Uoči Osme sednice iznenada je održana sednica partijskog komiteta u JNA. Na njoj su govorili i Mamula i svi prvi ljudi armije. Štampa je široko prenela te govore na sam dan početka Osme sednice. Na Osmoj sednici Mamula će biti citiran od stane pobedničkih snaga, a sama vojna sednica biti maksimalno korišćena. I sad složite činjenice: Nikola, general, podržava Miloševića, zasedao Vojni komitet, citiraju se… Moram reći da je to bitno uticalo na ljude u sali i na tok Osme sednice. Bitno. Ne mogu da poverujem da to armija nije uradila svesno. Ta vojna sednica nije slučajno bila intonirana tako da je davala podršku onome što se kasnije događalo.

Kako se Mamula kasnije ponašao? Pomenuli ste da vas je jedino on pozdravio sutradan, po Osmoj sednici u Tršiću.

Posle Osme sednice čak mi je govorio da bi me armija podržala ako bih ja krenuo u kontraudar.

Otvoreno?

Da. Ja sa armijom nisam bio spreman da idem u kontraakciju. Bio sam svestan u koje bi zlo to moglo voditi. Mada, moram reći da nisam bio ni uveren da je ta podrška izvesna. Na tu opciju nikako nisam mogao da pristanem. Da sam to uradio, možda bih posle morao da vladam onako kako je vladao Milošević.

Povezane vesti - Splet DB-ovskih računa

Da li ste, osim sa Mamulom, imali kontakte i sa nekim drugim iz armije?

Ono obezbeđenje iznenada postavljeno ispred moje kuće, iznenada je i nestalo posle Osme sednice. Ljudi iz armijske kontraoobaveštajne službe, međutim, upozorili su me da sam pokriven, praćen, prisluškivan od srpske policije i da to treba da imam u vidu. Dva, tri puta su mi na to skrenuli pažnju. U nekoliko situacija i sam sam se uverio da je to tačno.

Kako ste tumačili činjenicu da vam je armija to saopštila?

Rekli su mi da ne brinem jer me oni štite. Ne mogu to da objasnim. Ni ono što se kasnije dogodilo. Negde u novembru, sećam se neke magle. Gadno jedno veče. Bio sam još predsednik Srbije, iz armije mi je javljeno da će po mene doći čovek iz KOS-a sa kojim ću ići na sastanak sa Mamulom.

Tek tako? Da li su vas pitali da li vi to uopšte želite?

Saopštio mi je to isti onaj oficir. Najčešće je bio u civilu, koji me je ranije upozoravao. Čini mi se da se prezivao Milanović ili tako nešto. Bio je, valjda, Mamulin šef obezbeđenja. Shvatio sam to kao najnormalniji sastanak. Međutim, oni uveče dolaze. On dolazi po mene, počinje konspirativno da mi objašnjava da su jedna kola parkirana ovde, druga tamo, da mi ulazimo u jedna… Kaže: ”Brzo, prate nas, za petama su nam…” Došli su u dva neugledna i prljava „stojadina“, koliko se sećam. Uđem u jedan, seo sam pozadi, i počinje neka trka koju uopšte nisam razumeo. Voze me niz Košutnjačku šumu, tamo pored “Golfa”, po svim onim oštrim krivinama. Za nama idu ta druga kola. Suluda, vratolomna vožnja. Pište gume, klizavo, noć, jesen… U svakom trenutku, on govori: ”Tu su, tamo su, ko je iza nas, da li su se ubacili…”

Panika u kolima. Sjurismo se u Topčider. Očekujem da idemo kod Mamule, tu gore u kuću na Dedinju. Međutim, projurismo preko Topčiderske zvezde, pa kroz Kneza Miloša i Nemanjinu ulicu – pravo u neko podzemlje Sekretarijata za narodnu odbranu. Kad smo ulazili dole, reče da legnem da me ne vide ti stražari na ulazu. U toj garaži smo prešli u neka luksuzna kola sa armijskom registracijom, pa opet ludom vožnjom na Dedinje, kroz otvorenu kapiju uletesmo u Mamulino dvorište.

Povezane vesti - Ubijen zbog prezimena

Kako ste to čudo doživeli? Obavestili su vas da idete na ugovoreni sastanak sa Mamulom, a uleteli ste u špijunski triler?

Shvatio sam da je u pitanju tajni sastanak, da ne sme da se zna da se on video sa predsednikom Srbije, da nas Udba prati i da je u pitanju veliki sukob između vojske i policije. Takvo neko tumačenje sam dobio i od njih.

Kako se Mamula postavio?

Postavljao je pitanja. Interesovala ga je situacija u Srbiji. Interesovale su ga i moje procene. Tipičan politički razgovor. I on mi kaže da sam potpuno pokriven, da me prate i trudi se da me uveri da ne brinem ni za sebe ni za porodicu, da oni tako pokrivaju ove iz Udbe, da će biti na licu mesta sprečeni ako pokušaju nešto da mi urade…

Nudi li vam nešto? Savezništvo? Čime objašnjava toliku brigu? Kako vi to objašnjavate?

Pa, ne znam. Rekao sam vam. Sukob policije i vojske, neke se borbe vode, ovi su mi za petama, vojska će da me štiti. Ja sam zahvalan.

U redu, to na nivou vaše lične bezbednosti. Tumačite li, međutim, čitavu stvar i politički? Zar vam nije bilo nelogično da vas na taj način odvedu na razgovor samo zato da bi vam ministar vojni rekao da oni brinu o vama?

Ne znam šta je bilo u pitanju. On je meni poručivao da ne treba da podnosim ostavku. Ne znam da li su se oni već tada bili osvestili šta donosi Miloševićeva vlast pa su nešto pokušavali da spreče ili su bila u pitanju neka druga lukavstva. Sudeći po onom što su mi rekli neki drugi ljudi, izgleda da je bilo u pitanju neko prljavo lukavstvo. Efekat su postigli. Uspeli su da me zaplaše. Možda su hteli da me spreče da se viđam sa ljudima, kombinujem, smišljam… Jer sam pokriven i vojskom i policijom. Očigledno su hteli da ja svoje ponašanje prilagodim toj činjenici. Govorio sam onom pukovniku: „Pa, dobro, ako me prisluškuju, dođite sa tim aparatima i otkrijte prislušne uređaje”. Odgovorio je: ”Nema potrebe.” Ko će znati šta su radili. To je teško sada tumačiti. Mislim da su hteli da mi daju do znanja da sam pod kontrolom. U nekim prilikama sam i sam video da policajci žele da mi daju do znanja da me prate.

Foto: Matija Koković

Možemo li da se vratimo na hajke o kojima ste počeli da govorite i vašu eliminaciju sa mesta predsednika Srbije? Kakva je bila tehnika dovršavanja stvari?

Klasična za političke obračune: Maksimalno amortizovati mogućnost za kontraakciju poraženih i zadati završni udarac u pogodnom trenutku. Rekao sam vam da su mi Ljubičić i Milošević govorili da ja svakako treba da ostanem predsednik Srbije do kraja mandata, svaki put kad sam im rekao da sam spreman da idem i da ne želim da budem nekakav statista ili pokriće za tu politiku. Kad su procenili da su se dobro učvrstili u Srbiji, ušli su u poslednju fazu. Organizovali su javnu hajku. Dva meseca su po novinama i televiziji raspisivali poternice za ljudima, proganjali ih, obeščašćivali, smenjivali… Istovremeno, ukinuta je svaka mogućnost da bilo ko od onih koji su javno ispljuvani u novinama ili na televiziji kažu bilo šta u svoju odbranu, da reaguju. Vladalo je stanje straha, progona, nesigurnosti.

To je eskaliralo. Počelo je od Beograda, a onda se širilo Srbijom. Mene su ostavili za kraj. Metod je isti. Krenuli su sa nekim paušalnim, neodređenim optužbama. Osnovna kvalifikacija je prvo oportunista, pa onda i izdajnik srpskog naroda. U takvim obračunima proizvodnja heroja i antiheroja ide zajedno. Unapred se znalo ko će i šta reći protiv mene, kako će to televizija snimiti, kako novine objaviti. Stvarala se atmosfera progona. Bespomoćan si. Ne možeš javno ništa. “Borbi” sam dao politički sasvim neutralan intervju o ekonomskim stvarima. Dve, tri nedelje su prošle dok je Staša Marinković smogao snage da ga objavi.

Povezane vesti - Strah da vreme ne proguta istinu

Kasnije su nam Miloševićevi falangisti objavljivanje tog intervju pripisali kao jedan od desetak najvećih grehova protiv nove srpske demokratije i duha Osme sednice. Većina napada u štampi odnosila se na ono pismo. To pismo je tako postalo jedna velika misterija, bauk, kao da je pismo Informbiroa ili neko pismo koje sam uputio Rusima ili Amerikancima i izdao državu. Niko neće da ga objavi, a na njega se lavine sručuju. To postaje glavna tačka i jedina konkretna moja krivica. Potpuno besmisleno. Pozovem Mihaila Šaranovića u Tanjug. Dogovorimo se da pismo objavi. Pošaljem mu ga. Ništa. Danima ga ne puštaju. Ponovo zovem Šaranovića. Vadi se, odlaže. Saznajem da je Sloba stalno sa Torom Ćulafićem na vezi, a Ćulafić sa Šaranovićem. Sloba sa Šaranovićem. Ne objaviše ga. Tanjug je odbio da objavi pismo predsednika Predsedništva Srbije gradskom komitetu? I to pismo koje je predmet najžešće osude i rasprave u javnosti. Svuda blokade. Vidim, ne trebam im više na funkciji. Žele da me prinude da podnesem ostavku. Jedno vreme sam odbijao da to učinim. Neka stoji još malo, odlažem. Brzo je vreme prolazilo.

Tražio sam, međutim, priliku da odem. Čujem, Nikola, Čkrebić, Sloba razgovaraju sa članovima Predsedništva. Ubeđuju ih. Sa Vukojem Bulatovićem, potpredsednikom Predsedništva, počinju direktno, mimo mene, da kontaktiraju. Konačno, zakazuje se sednica Predsedništva i ja nameravam da odem na sednicu i da čekam da me snene. Ne želim da dam ostavku. Članovi Predsedništva odbijaju. Posle toga, nedelju dana nisam želeo da dolazim u Predsedništvo. Proglasio sam se bolesnim i ostao kod kuće. Posle tri, četiri dana pozvao me je Nikola Ljubičić da dođem kod njega u Predsedništvo SFRJ na sastanak. Kaže: “Trebalo bi da se dogovorimo šta ćemo u ovoj situaciji dalje da radimo”. Kažem mu: “Nikola, nisam dobro. Bolestan sam. Odložimo to za dva, tri dana”. Ne. On uporan, insistira. Na kraju sam prihvatio i sutradan ujutru u osam sati otišao kod Ljubičića. Tamo već sede: Milošević, Bogdan Trifunović, Čkrebić, Vidić, Bakočević. Nikola počinje: ”Te stanje teško, te organi ne funkcionišu, te radi se po dve linije, te nema zajedničke akcije i koordinacije…

Počinje da me hvali: “Te Ivan je dugo radio u Republici, te dobro je radio, te veliki ugled je stekao, dogodilo se što se dogodilo, narod traži da vidimo kako da uskladimo te odnose…“ Tako jedno puko govorenje… Nastavismo dalje. Ja im sasvim mirno posle toga kažem: ”Znate šta, mi imao zajednički interes i lako ćemo postići sporazum. Zajednički naš interes je da ja treba da idem sa ove funkcije. Vi sa mnom dalje ne možete, ja sa vama dalje neću. Lako ćemo se pogoditi. Ja tražim da se moje pismo gradskom komitetu objavi u štampi i ja prihvatam da podnesem ostavku. U suprotnom, neću da podnesem ostavku. Moraćete da me razrešite.“ Poče velika rasprava. Nastade veliki problem oko pisma, ne znam šta su sve govorili, ali znam da su govorili velike besmislice u prilog tvrdnji da se pismo ne objavi.

Oni su protiv objavljivanja pisma. Ja tražim da se objavi. Na kraju se pogodimo: oni će objaviti pismo, ja ću podneti ostavku. Tako se i raziđosmo. Pismo su objavili. Nekoliko dana posle toga, međutim, ova Grudenka je negde govorila i tvrdila da je to falsifikat pisma, a ne ono pismo koje je Ivan Stambolić poslao gradskom komitetu. Mislili su time da završe posao: pismo su objavili, ali su istovremeno objasnili narodu da to nije to inkriminisano pismo. Ja, međutim, i dalje ne podnosim ostavku. Prođe dan, dva, Nikola jedne večeri dramatično zove na onakav isti sastanak. Ja se opet vadim na pritisak. On, međutim, vrlo agresivno najavljuje da dođem: Kažem: “Nikola, čoveče, imam pritisak 250. Sedim kod kuće, ne smetam vam, smenjujte me, radite šta hoćete. Uvažavajte zdravlje.“

Način na koji on insistira da ja dođem iste večeri kod njega u Palatu federacije govori mi da oni mene prisluškuju i znaju da nisam bolestan. Nikola u jednom momentu čak kaže: „Ako ne možeš da dođeš, napiši tu jednu rečenicu, potpiši i pošalji nam.” Otišao sam, isti sastav. Traže ostavku. “Mi smo naše uradili, uradi i ti tvoje.” Ja i dalje trgujem. U međuvremenu, između Nikolinog poziva i mog odlaska na sastanak, pozvao me je Vukoje i saopštio da od njega Nikola traži da sazove Predsedništvo za sledeći petak i da na toj sednici iznude moju ostavku. Kažem mu: “Vukoje, ja sam živi predsednik Predsedništva. Legalno izabran. Ne dozvoljavam nikakvo sazivanje vanrednih sednica. U ponedeljak je redovna sednica. Doći ću pa ćemo tamo da razgovaramo.”

Te večeri na sastanku, ja i dalje zatežem: “Pismo jeste objavili, ali je istog dana predsednica gradskog komiteta javnosti saopštila da je to pismo falsifikat. Vi ste javno rekli da ja falsifikujem i lažem. To se mora raspraviti. U pitanju je krajnje nekorektna stvar. Ne poštujete dogovor sa prošlog sastanka. Sednica Predsedništva je u ponedeljak, dođite i razrešite me. Ostavku ne podnosim, niti je pišem, niti potpisujem...“ Kad su videli da ja odbijam da dam ostavku, prihvatili su da se ide na razrešenje. Sa Vukojem se dogovaram. Molim ga da jednog po jednog člana Predsedništva ubedi da glasaju za razrešenje. Nije mogao da obezbedi većinu. Nadali smo se da ćemo uspeti da nagovorimo još Ljubinku (Trgovčević) da glasa za razrešenje. Ona odbija.

Povezane vesti - KRVAVI DOSIJE: Obračun hladnih i vrućih glava

Koliko vas je bilo u Predsedništvu?

Dvanaest.

Uključujući vas?

Da. Bilo nas je 13, ali je Velja Marković pre toga otišao u Ustavni sud.

Kako računate vaš glas?

Kao protiv, naravno. Ne podnosim ostavku, pa logično ne glasam ni za sopstveno razrešenje. Ubeđujem Vukoja da pristane na razrešenje. Dugo lomim Vukoja. Uspeo sam da ga ubedim da glasa za razrešenje. Dogovorili smo se kako da teče sednica. Dogovorili smo se da ja predsedavam do momenta glasanja, a da onda Vukoje preuzme predsedavanje i broji glasove… Kada je Vukoje otišao, ja sam napisao ostavku sa obrazloženjem. U obrazloženju sam izneo svoje političke stavove o Osmoj sednici. Dao sam grube kvalifikacije. Da se radi o goloj borbi za vlast…

Deci to nisam rekao, ali Kaći jesam. Znao sam da iz one zgrade neću izaći u funkciji predsednika. Ako ne uspe razrešenje, podneću ostavku. Članovi Predsedništva to nisu znali. Jedino sam Ljubinki dao da pročita. Ostalima nisam smeo da pokažem jer sam onda znao da neće glasati za razrešenje. Otvorio sam sednicu i predložio dnevni red: razrešenje predsednika Predsedništva. Složili su se. Prvi je uzeo reč Nikola Ljubičić.

Da li je bio prisutan još neko od pučista?

Nije. Sloba je sedeo regularno. Po funkciji je bio i član Predsedništva Srbije.

Otkud Ljubičić na sednici i otkud on prvi uzima reč?

Tako je bilo dogovoreno one večeri u njegovoj kancelariji. Čak su tražili da se odmah dogovorimo ko će biti novi predsednik. Ja sam im predlagao da to bude neko iz Predsedništva. Ne. Oni insistiraju da to bude neko sa strane i da se odmah po mom razrešenju objavi ko je kandidat. Nikola predlaže Peru Gračanina… Svi se složiše.

Povezane vesti - Olako izgubljen razum

Kako je tekla rasprava posle Ljubičićevog obrazloženja?

Malo je bilo rasprave. I Sloba je bio uzdržan. Članovi Predsedništva su govorili, sećam se, meni u prilog… Ja forsiram da se skrati rasprava i da se ide na glasanje. Kažem: “Sve smo se dogovorili”. Glasanje: Samo šest za, šest nije. Nikola i Sloba su bili veoma iznenađeni rezultatom. Nikoli su drhtale ruke. Pita: “Šta da se radi?” Pravni savetnik kaže: ”Mora većina”. Ja sam stvar presekao. Zaključio sam da je Predsedništvo razmotrilo inicijativu i predlog za razrešenje predsednika Predsedništva i da je taj predlog usvojilo. Oni su ćutali, tako sam ja, u stvari neustavno smenjen, na moje insistiranje. Svima je laknulo. Prešli smo u moju kancelariju i popili viski. Bio je tu i Milošević. Pozdravio sam se i otišao iz Predsedništva.

ČOVEK OD AKCIJE VS. LIBERAL

Da li ste se sve to vreme dogovarali sa Petrom Stambolićem?

Ne. U vreme Osme sednice on nije bio u Beogradu… Stari su u Slobi videli svoju mladost, svoju skojevsku inkarnaciju, svog pravog naslednika. Dopadala im se njegova energičnost, odlučnost… Oni su u meni videli liberala, kompromisera, oportunistu, taktizera. U njemu su videli čoveka od akcije. S druge strane, i Sloba je umeo sa njima.

RASPRAVA SA BAKONJOM

Posle Nikole Ljubičića, na sastanku u njegovoj kancelariji javljaju se i svi drugi i govore u istom smislu. U jednom trenutku, Bakonja traži reč i kaže: ”Beograd traži Ivanovu ostavku”. Govori da je to plebiscitarno, široko, traži da se potpuno povučem iz političkog života, da moje odugovlačenje Beogradu pravi probleme, izaziva nedoumice, konfuzije. Ja se okrenem i prilično grubo Bakočeviću kažem: “Jesi li ti Beograd i o kojem Beogradu ti govoriš? To u Beogradu tražite vas pet, šest koji tandrčete preko televizije i novinama ’Politikine’ kuće. O kakvim zahtevima za ostavku ti govoriš? Pokrenuli ste hajku i pljuvačinu i kompromitaciju i sad to proglašavate nekim Beogradom i masovnim zahtevom naroda”. Vrlo grubo sam mu to rekao. On poče da se povlači: ”Pa, nisam ja mislio na ceo Beograd. Koliko ja osećam raspoloženje, atmosferu. Nisam ja lično mislio da ti treba da podneseš ostavku”. Povuče se odjednom i to ispade samo nešto kao incident na sastanku.

PRITISAK PORODICE

U kući sam imao strašan pritisak da ni po koju cenu ne podnosim ostavku. Smatraju da se ostavkom prihvata odgovornost. Tada, kao nikada pre toga, dogovaram se sa porodicom i postaje mi najvažnije kako će moja porodica gledati na sve to. Sve drugo mi je bilo sporedno. Bojana je bila uporna da ne popustim. Veoma emotivno i transparentno je obrazlagala da to treba da bude smena, a ne ostavka. Govorila je: ”Ja odlazim od kuće ako to uradiš”.