Zašto izbegavamo nacionalnu strategiju

Obavljao je dužnost načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije i Vojske Srbije i Crne Gore. Bio je načelnik Obaveštajne uprave od 1994. do 1997. godine. Objavio je i kapitalnu studiju "Strategija nacionalne bezbednosti".

U studiji, između ostalog, beleži da je "Cilj ovog istraživanja da se, na osnovu iskustava Srbije u poslednjih sto godina, shvati da je za donošenje ključnih odluka od nacionalnog značaja veoma važno da postoji jasna vizija nacionalne strategije ili programa. Pored uobičajenih metoda, analiza, sinteza i istorijskih metoda, u ovom radu primenjen je i postulativni pristup, to jest pokušaj da se pretpostavi kako bi se neki proces odvijao..."

Gasna veza

Predsednik Egipta

Predsednik Egipta

Vesti 22.07.2022. 14:11

Gasna veza

Gospodin Krga navodi poraznu činjenicu da Srbija u 20. veku nije imala usaglašen krovni dokument koji bi pokazao kako i koje odluke da se donose u najvažnijim strateškim pitanjima za zemlju. On je zapravo indirektno postavio dilemu da li bi u svim ratovima u 20. veku izgubila gotovo četiri miliona ljudi u najboljim godinama.

Razgovor sa generalom Krgom počinjemo upućivanjem na činjenicu da u Srbiji danas postoji Nacionalna strategija, uz nejasna saznanja koliko se ona primenjuje.

"U Srbiji ima više od stotinu raznih strategija. Nekada se strategija vezivala samo za vojnu problematiku, a sada gotovo svaka delatnost se na neki način reguliše nekom strategijom. To je dobro. Pozitivna je stvar što se neki posao definiše strategijom jer strategija podrazumeva definisanje ključnih pojmova, ključnih elemenata neke delatnosti na što duže vreme. Tako da je to dobro kada se to uradi.

Ali šta nije dobro? Nije dobro što kod nas nema krovne strategije. Krovna strategija koja bi davala neke bitne elemente za te parcijalne strategije, o zdravstvu, poljoprivredi, obrazovanju, IT sektoru za koji očigledno imamo neverovatan potencijal... Ta ključna strategija ne postoji. To se sada zove nacionalna strategija ili strategija države, ili opšta strategija, ili velika strategija, zavisi kako i gde. Neke zemlje imaju strategiju za stotinu godina pa i više unapred definisanu, kako će se zemlja ponašati i donositi ključne odluke. Mi imamo strategiju nacionalne bezbednosti, prva je doneta 2009, druga obnovljena 2019. godine. Dobro je što ta strategija postoji, u njoj ima dosta elemenata koji su dobro definisani. Međutim, njoj nedostaje ta ključna nacionalna strategija koja obično polazi prvo od identiteta: šta je Srbija?

Mi u Ustavu imamo odgovor na pitanje kako se definiše ovaj pojam. Međutim, može i na neki dvojaki način da se predstavi – od ključnih nacionalnih vrednosti koje država nastoji da realizuje – do ključnih nacionalnih interesa i ciljeva. To je uvodni deo te strategije. A parcijalni deo određuje, razrađuje ključne elemente značajne za državu: politički sistem, spoljna politika, razvoj društva, pre svega u demografskom smislu, socijalne stratifikacije, stanje društva na teritoriji – da li je dobro da su svi u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, a da se prazne obodni delovi. Tu je i strategija nacionalne bezbednosti i ona bi, kao važan element, proizilazila iz te nacionalne strategije. Onda strategija privrednog razvoja, strategija obrazovanja, strategija kulture, strategija nauke, svih bitnih elemenata. Na osnovu tih ključnih elemenata koje bi sadržala ta strategija, razrađivale bi se i parcijalne strategije", objašnjava Krga.

Naš sagovornik upozorava da su u ovim važnim poslovima prisutne i opasne nelogičnosti. Kaže kada bi sve pomenute strategije polazile od istih postulata, istih nacionalnih vrednosti, interesa i ciljeva – onda bi bilo jednostavno da se razradi suština toga čime se bavi ta parcijalna strategija. Ali, recimo u strategiji privrednog razvoja, dođe predsednik vlade i saopšti – mi ćemo da razvijamo poljoprivredu, njegov naslednik saopštava – mi ćemo da razvijamo visoku tehnologiju, treći kaže mi ćemo da obezbedimo uslove za to i to...

"Uskoro će biti postavljeno pitanje opstajanja EU"

Intervju Igor Novaković

Intervju Igor Novaković

Vesti 27.06.2022. 17:15

"Uskoro će biti postavljeno pitanje opstajanja EU"

"Sve to je, blago rečeno, neozbiljno, to je lutanje, gubljenje i vremena i resursa i svega ostalog. Bilo bi dobro da se utemelji, da se ima vizija šta je to što Srbija može da razvija u narednih 50–100 godina i da se tim putem ide. To bi značajno olakšalo i državnim funkcionerima koji se bave tom problematikom i uopšte javnosti jer bi svima bilo jasno o čemu je reč. Međutim, ima izbegavanja utemeljivanja te strategije. Mi iz vojske, od Dejtona pa naovamo, pokušavali smo nekoliko puta da ubedimo politiku da napravimo taj dokument. Međutim, političari su redovno ’objašnjavali’ – da, to je dobro, to bi bilo korisno, ali nije vreme, imamo važnije probleme... U tim vremenima razgovarao sam sa važnim ljudima u vladi i politici tvrdeći da naši brojni problemi proizilaze iz činjenice da nemamo strategiju koja bi nam dala jasan put kuda i kako treba da se ide. Ali, nisam uspeo", kaže Krga.

On podseća da je u Srbiji prisutan ne mali strah da opet ne bude podignuta galama kao što je bilo oko Načertanija ili Memoranduma SANU. Dodaje da možda i ima razloga za takvu bojazan, ali i misli da, ako bi se valjano uradio taj dokument, ne bi bilo ozbiljnog razloga za nove kritike.

Šta će biti sa evropskom kućom?

Budućnost EU

Budućnost EU

Vesti 24.06.2022. 15:30

Šta će biti sa evropskom kućom?

Naprotiv, to bi Srbiji donelo afirmaciju jer ušla bi u red ozbiljnih utemeljenih država koje znaju šta hoće, koje imaju pozitivne vizije budućnosti u odnosu na sebe i na okruženje. To su neki od najvažnijih elemenata u vezi sa strategijom. Od ovih stotinak i više koje se mogu videti na internetu, neki od tih dokumenata uopšte ne zaslužuju status strategije, ako nema najvišeg dokumenta koji predstavlja generalni pravac razvoja zemlje. Kod nas je dobro, kako ocenjuje naš sagovornik, što se strategije rade, ali nije dobro što se to ne radi malo bolje i organizovano. A jedan od tih načina jeste da se utemelji nacionalna strategija, ili strategija države, velika strategija, ili opšta strategija, kako god je krstili.

"Naravno, kada biste sada to nekom političaru rekli, on bi odgovorio – pa vidite, koja je sada situacija u svetu, pa kako sada da mi idemo ovim pokušajem da to uradimo kada ima puno nejasnih elemenata... A suština je baš u tome. U ovakvim situacijama je i najpotrebnija strategija, da se zna kuda da se ide. Dobro je što se kod nas zauzima stav, na primer, oko rata u Ukrajini, onako kako se zauzima. Ali vidite, ima tu i nekih različitih reakcija. Ali, Srbija može da utemelji svoju nacionalnu vrednost, vrednost da nikome ne uvodi sankcije. Zato što su se sankcije pokazale na našem primeru kao nedelotvorne, štetne, da ne rešavaju problem, nego ga umnožavaju. To je samo jedan primer. Šta je važno: kada bi svi u svetu znali da Srbija ima svoj strategijski nacionalni stav o tome da nikome ne uvodi sankcije, pa onda ne bi ni vršili pritisak na nju da sankcije uvede, kao da je to sada lutka na koncu pa može ovako ili onako sa tim da se manipuliše“, objašnjava Krga.

Podsećamo gospodina Krgu da bi o donošenju krovnog dokumenta nacionalne strategije bio svakako potreban nacionalni konsenzus.

"Ima tu puno veoma važnih elemenata koje bi konsenzusom trebalo definisati i zauzeti jedinstven stav da se zna da Srbija ne prodaje svoje ključne nacionalne resurse, kao što su rudna bogatstva, izvori pijaće vode, energetski potencijali... I da ne dođe svaki novi predsednik vlade i kaže – e, ja bih sada malo da prodam ’Telekom’, ja bih da prodam EPS... Jednostavno, ako se to zacrta kao strateško određenje da to ne može da se prodaje, onda to ne može da se prodaje. I o tome nema debate“, zaključuje Krga.

Koje pouke na ovu temu može izvući mala zemlja poput Srbije u slučaju rata u Ukrajini, kada bi imale nacionalnu strategiju?

"Mnoge, svakako. Jer bi bilo znatno lakše da se opredele prema bilo kom problemu u okruženju ili u zemlji ako bismo imali tu strategiju. Oslonili bismo se na nju i rekli – kod nas je postignut konsenzus oko toga da se ne uvode sankcije, ili da se svaki upad na tuđu teritoriju kvalifikuje kao agresija... Znači, bilo bi im lakše, jednostavno bi se oslonili na principe tog dokumenta i rekli – pa, evo, to kod nas piše, mi ne možemo da odstupamo od toga i to je naš stav. I gotovo. Jednostavnije bi im bilo da reaguju tim argumentima, a ne da za svaku situaciju smišljamo odgovore koji će se nekome dopasti, nekome neće, neko će ih razumeti, a neko osuditi i tako dalje“, kaže naš sagovornik.

Podsećamo generala Krgu da u svojim istraživanjima govori da diplomatija više nije ključni oslonac u vođenju spoljne politike.

"Ne može sama diplomatija. To je bila naša zabluda i u ranijim vremenima. Neki državni funkcioneri su mislili da oni svojom veštinom, pregovaranjem, ovim-onim, mogu sve da reše. Videlo se da ne može. Diplomatija može, ali ako ima oslonac na silu, na privredni potencijal zemlje, na njen međunarodni ugled... Onda diplomatija može da postiže bolje rezultate. Na primer, da je kod nas 1999. godine vojska pala, na Paštriku ili na Košarama, da je neprijatelj osvojio teritoriju Kosova i Metohije, ne bi bilo nikakvog Kumanovskog sporazuma, nikakve rezolucije. Diplomatija je mogla koliko-toliko da reaguje tek kad je imala te pozicije da ne dopušta upad na teritoriju tim naoružanim albanskim jedinicama ni ovima drugima koji su je podržavali“, kaže Krga.

Bivši načelnik Generalštaba, ali i Obaveštajne uprave, potencira i značaj dobrih bezbednosnih službi.

"Neke stvari su kod nas katastrofalno urađene: došao jedan ministar inostranih poslova kod nas i ukinuo spoljnu civilnu obaveštajnu službu. (SID – Služba za informacije i dokumentaciju pri Ministarstvu spoljnih poslova ukinuta je 2007. godine.) A toliko je procesa u svetu, koji imaju suštinski značaj za uopšte kretanja i u okruženju i za našu zemlju, a da ih niko ne prati. Ove tri službe prate ono što im je definisano zakonom, ali se tim nekim krupnim političkim pitanjima i odnosom velikih političkih sila, geopolitičkim novim centrima, geopolitičkim rasporedom moći itd. ne bavi niko. Bave se možda vojne obaveštajne službe, tamo gde sam ja dugo godina bio, ali se bavi sa stanovišta uticaja vojnog faktora na bezbednost i odbranu zemlje. Ali političke, ekonomske procese, finansijska kretanja – ne prati niko. Na primer 2007–2008. godine bilo je toliko indikatora da će doći do ekonomske krize, ako ih niko nije pratio. Ako ih niko ne prati ni analizira, niko i ne predstavlja državnom rukovodstvu, šta će da se dogodi u narednih mesec, dva, pet, godinu, dve, da bi mogli preduzimati na vreme adekvatne mere. Kod nas je potrebna pored ove tri službe još jedna, a to je ta civilna spoljna obaveštajna služba koja bi se bavila ključnim strategijskim pitanjima koja imaju veliki značaj za veliki međunarodni položaj, bezbednost i odbranu zemlje, za njenu ekonomiju, za uopšte funkcionisanje u mnogim elementima.

Bio sam prisutan razgovoru u jednoj ambasadi u Beogradu. Tu je bio i naš ministar spoljnih poslova. Pita ga diskretno domaćin: ’Vidim ne šifrujete poruke za tu i tu zemlju?’ ’Pa, šta će nama šifra. Nama ne treba šifra. Mi smo sada u prijateljskim odnosima sa svim okolnim zemljama, mi ne treba ništa tajno da radimo, da maskiramo neke informacije...’, odgovara naš ministar. A ministar spoljnih poslova! Pa to je strašna neukost. Nikako ne bi smeli dati tako neukom čoveku da o tome odlučuje. To bi trebalo da bude stvar nekog konsenzusa, promišljanja jednog dubokog, utemeljenog na bazi iskustava, trajnih rešenja. A ne da jedan nadobudni ministar dođe i kaže – to nama više ne treba“, zaključuje general Branko Krga.

Profesor dr Čedomir Antić, ugledni srpski istoričar koji je, između ostalog, istraživao pitanje nacionalne bezbednosti Srbije, za "Ekspres“ podseća na izvesne i neobjašnjive dileme po pitanju srpskog nacionalnog programa:

"U srpskoj javnosti ozloglašeno je pitanje ’nacionalnog programa’. Ta loša pozadina prati ovo pitanje veoma dugo. U vreme postojanja novovekovne srpske države nacionalne težnje bile su vezane za ’oslobođenje i ujedinjenje’, po definiciji ostajući tajne, zaumne i opasne. Posle stvaranja jugoslovenske države stvoren je, posebno u srpskim elitama, jedan privid o tome da su za naš narod i društvo sva najvažnija pitanja rešena i da bi svaki rad na novim ciljevima ’velika postignuća’ mogao samo da pokvari. Jugoslovenska monarhija, naravno, imala je mnogo problema i nedostataka, ali su oni sticajem istorijskih okolnosti rešavani opet konačno i totalno. Tada su – u socijalizmu – nacionalnom državnom maksimumu pridodati ideološki, privredni i socijalni maksimumi. Odatle su promene iz 1989. većinski neprijatno iznenadile samo Srbe (inače podeljene i potmulo nezadovoljne) i nekoliko turkmenskih naroda sovjetskog srednjeg istoka. Pored mnogobrojnih objektivnih i opravdanih razloga bio je to jedan od važnih uzroka odlaganja promena. To se nije promenilo ni posle 2000. godine. Malo je to naš kulturni obrazac (kultura bruke i časti, strah od neizvesnosti itd.), a malo i društveno nasleđe iz prošlosti. Delom to je posledica pritiska velikih sila i suseda, a delom i uslov vladajućih ličnosti, oligarhija i stranaka da im se da ’slobodan, manevarski prostor’.

Možda je danas nemoguće javno izneti naše nacionalne ciljeve. Ostale je, međutim, moguće i potrebno obelodaniti, pa ipak niko u našoj politici o njima ne govori. Neko naselje ili železnica nisu cilj, već sredstvo razvoja. Kad je reč o nacionalnom, ko brani Srbiji da stvori pansrpske prosvetne i privredne ustanove i unifikuje srpske zemlje na način na koji to rade Mađarska, Turska i Bugarska? Zašto je onaj deo ovog programa koji očigledno postoji sakriven od javnosti i vezan za pojedine političare?

Zato smo došli do toga da sprovodimo nekakve nejasne programe, široke agende, beskrajne strategije kojima se ne vidi kraja ni konca. Za razliku od zapadnih država koje su i same u periodu opadanja i dekadencije (zbog čega su im potrebne duboke reforme) – gde je decenijama logično da planovi i ciljevi budu vezani za pojedine vlade i njihove mandate, kod nas programi vlada izgledaju kao spisak želja, a sam koncept mandata je u potpunosti besmislen (za njega je potrebno brojno, imućno građanstvo koje bi rad vlade pratilo i kažnjavalo odstupanje od na izborima dobijenog mandata).

Postavlja se pitanje: ako je u Srbiji već toliko loše i postoje tako brojni problemi, kada smo ih kao demokratska nacija sagledali i kada smo odredili makar nekakve ciljeve i sporazumeli se oko metodologije i hronologije njihovog postizanja. Recimo, kakva je strategija razvoja naše prosvete? Koji je cilj? Koja su sredstva određivanja uspeha? Verujem da sve to postoji, ali samo doktor pedagoških nauka može da razume strategiju, a samo marketinški stručnjak iz Izraela da je objasni građanima. Promene kod nas donose isključivo retke egzaktne odluke samovlasnih pojedinaca, neodložne potrebe i razne vrste nametanja iz inostranstva.

U budućnosti ćemo takav pristup morati da menjamo zato što on neće uvek biti simpatična razlika između naše i hiperpragmatične kulture pojedinih zapadnih i severnih naroda. Ovaj pristup izvor je naše slabosti i istorijskog zaostajanja za zapadnim uzorima“, kaže profesor Antić.

Rat nije rešio probleme

 

"Na Balkanu se povećava broj vanregionalnih faktora koji imaju uticaj na mnoge procese pa i na bezbednost. Bezbednost Balkana je i dalje nestabilna i gotovo nijedan problem zbog kojih su izbijali oružani sukobi ’90-ih nije do kraja razrešen. Ne prestaju da se ispoljavaju različiti oblici izazova, rizika i pretnji po odbranu i bezbednost Republike Srpske“, piše general Branko Krga u "Studiji o nacionalnoj bezbednosti“.