Smrt i glad

Reč „kanibal“ potiče od španske reči „canibales“ kojom je Kolumbo opisao domoroce koje je zatekao na Karibima, a za koje se pričalo da jedu ljudsko meso. Da li je čuveni moreplovac zaista upoznao takve starosedeoce nikada nije sa sigurnošću utvrđeno, ali sasvim je sigurno da se izraz prvi put pojavio u engleskom jeziku sredinom 16. veka, a prema rečima Džeja Rubenštajna, istoričara na Univerzitetu Tenesi, koje je preneo magazin „Smitsonijan“, kuvano ljudsko meso prodavalo se na engleskoj pijaci u 11. veku za vreme perioda gladi i o tome postoji konkretan zapis.

Ljudsko meso je proteklih vekova zasigurno nestalo sa pijaca, ali zastrašujući obredi su ostali među pojedinim plemenima. Mogu se videti na fotografijama poljskog fotografa Jana Skvare koji je putujući kroz Varanasi u Indiji naišao na mesto gde živi pleme pripadnika sekte Agori.

Prizori koje je video potpuno su ga zapanjili. Agori su mistična hindu sekta, a njeni pripadnici žive asketskim životom, odnosno odriču se čulnih zadovoljstava da bi postigli duhovni mir. Ali, Agori su i kanibali, a uglavnom konzumiraju meso preminulih, pomoću čijih tela uspostavljaju vezu sa božanskim.

I britanski novinar Pirs Gibon proveo je mesec dana s plemenima Papue Nove Gvineje tokom snimanja dokumentarnog filma „Jedući s kanibalima“. Pleme živi u potpunoj izolaciji, a jedan od pripadnika plemena Bijami opisao je slučaj jedne žene i njene prijateljice, koje su ubijene jer je to bila posmrtna želja supruga. Naime, čovek koji je bio na samrti znao je da će posle njegove smrti njegova žena govoriti o njemu loše stvari sa svojom prijateljicom, te je ostavio naređenje da se ove žene ubiju, a potom i pojedu.

Gibon je u ovom plemenu pronašao i „vođu pesme“, osobu čiji je duh vodič i kojoj lepa mlada žena dolazi tokom noći i šapuće ime onog ko praktikuje crnu magiju. Tokom plemenskih rituala, vodič javno imenuje osobu, nakon čega ona mora biti ubijena i pojedena.

Međutim, sve priče o kanibalima dobijaju drugačiju dimenziju kada nagon za preživljavanjem natera sasvim drugačije ljude da učine nezamislive stvari. Jedna od takvih priča jeste i udes aviona urugvajskog ratnog vazduhoplovstva koji je krenuo iz Argentine za Čile i srušio se na čarter letu u Andima u 13. oktobra 1972, odnosno sve što se dogodilo nakon toga.

Udes je preživelo 16 od 45 putnika i oni su ostali na visini od 3.600 metara sve do tog 23. decembra, kada su najzad spaseni.

Među njima je bio i doktor Roberto Kanesa, pedijatar i kardiolog. „Putnici su bacani okolo kao da se nalaze u centru uragana“, ispričao je on objašnjavajući da se čvrsto držao za sedište i molio da se spasu. Oko njega su se čuli krici povređenih i bilo je puno dima i vatre. U gomili metala i sedišta ugledao je svog prijatelja Gustava Zerbina.

„I ti si živ, uzvikivali smo.“ Međutim, na surovom planinskom terenu, gubili su svaku nadu za spas. Suočili su se sa gladovanjem u strašnim uslovima. Temperatura je nekada iznosila i 40 stepeni ispod nule.

Vidite još

Rusija spremna da napusti svemirsku stanicu i napravi svoju

Čeka se odobrenje Putina

Rusija spremna da napusti svemirsku stanicu i napravi svoju

Kralj koji je želeo samo jedno

Henri VIII Tjudor

Kralj koji je želeo samo jedno

Krvava platna sveta netalentovanog slikara

Priča o Hitleru

Krvava platna sveta netalentovanog slikara

Bašte budućnosti

Idealno, ali skupo

Bašte budućnosti

Ogromna glad i stravični dani učinili su svoje i očajni Roberto, koji je tada imao samo 19 godina, odlučio je da uradi ono što je mislio da nikad neće, da jede ljudsko meso. „Bilo je odvratno. Kroz oči našeg civilizovanog društva, to je bila jeziva i odvratna odluka. Osećao sam se poniženo. Dostojanstvo mi je bilo na podu. Morao sam da zgrabim komad mesa mog prijatelja i da ga pojedem da bih preživeo“, objašnjavao je Roberto, a još jedan putnik sa tog leta Pedro Algorte je u intervjuu za VICE rekao da je to bila odluka koju su doneli stomacima.

„A kad smo to uradili, nismo se osećali kao da smo prešli neku granicu ili prekršili neko etičko ili moralno pravilo. Da to nisam uradio, ne bih danas bio ovde. A činjenica da smo to uradili znači samo da smo se prepustili iskonskom instinktu za preživljavanje, i to je sve. Naći se u avionskoj nesreći je situacija veoma bliska smrti, ne znate da li ćete preživeti, na momente vas obuzima potpuna panika i gubite kontrolu nad sobom i svojim okruženjem. Godinama sam se pitao da li treba da se trudim da se prisetim, da pokušam da rekonstruišem detalje pada i čitavog iskustva, ali nisam mogao. Sve se to krije u jednom delu moje podsvesti. Ne sanjam nikakve košmare i trudio sam se ovih 40 godina koje su usledile da živim što normalniji život. Sve je rečeno, svi sve znaju, za nas je to normalno, nismo očekivali da će to biti problem zato što u to vreme nismo razmišljali o takvim stvarima – razmišljali smo samo o preživljavanju. Od tada se nosimo sa tim i ne osećamo se nimalo drugačije po tom pitanju.“