Život
28.11.2023. 21:05
Dragan Bisenić

Misterija

Jugoslavija, CIA i ubistvo Kenedija

predsednik SAD Džon Ficdžerald Kenedi
Izvor: JOHN F KENNEDY PRESIDENTIAL LIBR / ABBIE ROWE / NATIONAL PARK SERVI

Ubistvo predsednika SAD Džona Ficdžeralda Kenedija jedan je od tragičnih događaja koji se nikada ne raspliću dovoljno da bi se uklonile sve dileme, nepoznanice i misterije.

Ni ovog 22. novembra, na 60-godišnjicu ovog fatalnog događaja, nije manjkalo ukazivanja na nelogičnosti, čudne podudarnosti ili nove uglove političkog ubistva koje se ispituje već šest decenija, a u njemu ništa nije objašnjeno.

Odnos prema predsedniku Kenediju kao i tajne njegovog ubistva, što je za nas zanimljivo, imaju i nemalu jugoslovensku dimenziju. Prva je da je tadašnji predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito bio poslednji strani državnik kojeg je ugostio američki predsednik.

Tito je doputovao u Vašington u posetu koja je trajala od 16. do 25. oktobra 1963. i uključivala je njegovo obraćanje Generalnoj skupštini UN u Njujorku. Ova poseta bila je obeležena brojnim neprijatnostima za jugoslovenskog predsednika i demonstracijama tamošnje hrvatske, ustaške i proustaške emigracije.

O njima je detaljno pisao tadašnji američki ambasador u Jugoslaviji,”otac Hladnog rata“, Džordž Kenan, koji tek što je podneo ostavku zbog toga što je Kongres ukinuo Jugoslaviji status najpovlašćenije nacije u trgovini sa SAD.

“Američki Hrvati, posebno, u ovom smislu nisu bili izuzetak; oni su, nasuprot tome, bili jedan izuzetan primer. Posebno veliki bio je uticaj koji su uspeli da ostvare preko Katoličke crkve. Njima se postojeća jugoslovenska vlada oštro protivila zbog njihove dugotrajne mržnje prema Srbima u zemlji iz koje su poreklom. Oni su smatrali, poput svojih prethodnika u Drugom svetskom ratu, da je i sada kontrolisana od strane jeretičkih Srba; oni su bez oklevanja unosili u američki politički život ovu gorku, krvavu i dugotrajnu mržnju – ne bez efekta na njihove predstavnike u Kongresu. Svoje zahteve su odevali u poštovane mantije antikomunizma, osporavajući jugoslovensku nezavisnost od Moskve, osporavajući jedinstvene kvalitete Jugoslavije kao marksističke – socijalističke države i čineći sve što je u njihovoj moći da stvore tezu da se, u svim namerama i ciljevima, ona ne razlikuje od Sovjetskog Saveza. To je bilo tako da oni nikada nisu propustili da se protive svakom poboljšanju američko-jugoslovenskih odnosa ili da iskoriste svaku priliku da prave probleme u odnosima između dve zemlje. Oni su to uspevali“, opisao je Džordž Kenan.

Pišući dalje o ovoj poseti, Kenan navodi da je u Njujorku bilo još gore nego u Vašingtonu. Jugoslovenska delegacija bila je smeštena u hotelu”Valdorf Astorija“, gde je došlo do prave tuče između ustaških emigranata i Titovog obezbeđenja, a neki od demonstranata gotovo da su stigli to Titovog apartmana.

Kenan je napisao da za supruge članova delegacije nije bilo mogućno čak ni da popiju kafu u hotelskom baru, pošto je demonstrantima bilo dozvoljeno da uđu u njega, da sede za stolovima i vređaju gošće neprijatnim rečima, da im dobacuju uvredljive epitete poput”prostitutke“, uz”evidentnu toleranciju i simpatije njujorške policije“.

Sve to za Kenana bilo je još neprijatnije zato što su”gošće koje su bile u pitanju, bile žene ’visokog kvaliteta i duha, većina od njih se borila u partizanskoj vojsci u borbi protiv Nemaca’“ i koje neće jednostavno da zaborave takav tretman. Nasuprot ovome, Kenan se prisetio svojih iskustava:”Moram da se setim, u vezi sa ovim, da sam sve doskora proputovao hiljade milja u Jugoslaviji, često u najbliskijem kontaktu sa stanovnicima i nikada nisam sreo ništa drugo osim ljubaznosti i učtivosti.“

Na kraju zvaničnog dela posete, Kenedi je rekao Titu da američka vlada ispituje mogućnosti da se kao pomoć nastradalom Skoplju iz američkih skladišta u Evropi preda Jugoslaviji pomoć od 10.000”stambenih jedinica“, što je uključivalo objekte trajnog i privremenog smeštaja. Pre uobičajene konferencije za štampu pred Belom kućom, Kenedi se, kako protokol predviđa, oprostio od svoga gosta. Kada je konferencija završena, helikopter je zakasnio, a američki predsednik je izašao u park sa svojom decom – šestogodišnjom Kerolajn i trogodišnjim Džonom. Tada su snimljene čuvene fotografije Kenedijeve dece s njima i u naručju Titove supruge Jovanke.

“Tito je smatrao Kenedija velikim američkim predsednikom. Kada se vratio iz posete Americi, sreli smo se 25. oktobra 1963. Tito je tada pričao o utiscima s putovanja. Kenedi ga je pitao šta bi mogao da prenese kao utisak i savet američkoj politici posle boravka iz Latinske Amerike. Tito je rekao: ’Pljačkajte ih malo manje.’ Kenedi mu je odmah rekao da bi to trebalo da kaže u Senatu, ali je Tito to odbio. Kenedi je onda rekao: ’Oni koji se smatraju socijalističkim državama u stvari su siromašni i gladni. Mi možemo da vas narednih 50 godina hranimo i da to ništa ne košta, a za to vreme nešto ćemo smisliti.’ Tito je uzvratio: ’Ovakav predsednik ne može da vlada Amerikom. Oni će ga ubiti. Posle mesec dana su ga ubili’“, posvedočio je u razgovoru koji smo vodili bivši načelnik Generalštaba i ministar odbrane admiral Branko Mamula koji je u to vreme bio komandant gardijskog bataljona na Brionima.

Tako se i desilo. Kenedi je ubijen u teksaskom gradu Dalasu 22. novembra 1963. samo mesec dana posle Titove posete. Jedan od prvih koji su se upisali u knjigu žalosti u američkoj ambasadi u Beogradu bio je jugoslovenski predsednik. Tadašnji ataše za štampu Milton Josi opisuje atmosferu prilikom te posete.

“Službenici su bili upozoreni tako da smo izašli da ga sačekamo. Pošto se upisao u knjigu, on je počeo da govori o svojoj nedavnoj poseti Vašingtonu i o Kenedijevoj deci. Pozvali smo ga u kancelariju atašea za štampu i obavestili otpravnika poslova Boba Klivlenda, pošto nije bilo ambasadora. Jasno je bilo da je trebalo da ga ugostimo. Ja sam otišao u svoju kancelariju i izneo jednu skrivenu bocu skoča s nekoliko malih čaša. Naši jugoslovenski sagovornici redovno su pili jaku domaću šljivovicu iza kojih su sledile male čaše soka, a onda mala šoljica jake turske kafe, tako da nam je bila potrebna jaka konstitucija da izdržimo s njima. Predsednik je prihvatio ponuđeni skoč i još jedan pre nego što je konačno stigla kafa. U međuvremenu, nastavio je da govori o svom boravku u Beloj kući i opširnim razgovorima koje je imao sa predsednikom Kenedijem. Ostao je između 45 minuta i jednog sata sa nama i bio je veoma upadljivo zadovoljan“, navodi Josi.

Josijev nadređeni, Volter Roberts, u intervjuu 2010. ispričao mi je da je Tito veoma cenio Kenedija i prema njemu imao”zaštitnički, očinski stav“.

Za Kenedijevo ubistvo optužen je Li Harvi Osvald, nekadašnji marinac, koji je 1959. prebegao u SSSR, ali se ubrzo vratio nezadovoljan životom u proleterskoj državi, međutim, sa ruskom suprugom Marinom i kćerkom koju su dobili. Istražujući Kenedijevo ubistvo, holandski novinar Viljem Oltmans, otkrio je Osvaldovo poznanstvo sa baronom Džordžom de Morenšildom, za koga je naveo da je bio povezan sa CIA-om i da je on”pravi arhitekta atentata“.

Pre tri decenije, u decembru 1991,”JFK“, kontroverzni film Olivera Stouna o atentatu na Kenedija, sugerisao je da je nekoliko američkih vladinih agencija možda bilo umešano u zaveru za ubistvo predsednika, pa je u tom kontekstu pomenut i Morenšild. Film je izazvao toliko antivladinog publiciteta da su brojne savezne agencije, uključujući CIA-u i FBI, javno osudile”JFK“-a kao”obmanjujuću fikciju“. Javnost je takođe podstakla senatore na Kapitol Hilu da obećaju, eventualno, objavljivanje hiljada stranica poverljivih dokumenata o atentatu.

Oltmans je intervjuisao Morenšilda 1968. i narednih godina ostao u kontaktu s njim. Čak je u Stounovom filmu i igrao Morenšilda. Želeo je da napiše Morenšildovu biografiju pa su se u februaru 1977. našli na ručku u Dalasu.

Prema Oltmansu, Džordž de Morenšild je priznao umešanost u atentat na Džona Kenedija:”Ja sam odgovoran. Osećam se odgovornim za ponašanje Lija Harvija Osvalda... Zato što sam ga odveo. Naložio sam mu da mu namesti.“

Oltmans je tvrdio da je De Morenšild priznao da je delovao kao posrednik između Lija Harvija Osvalda i H. L. Hanta u zaveri u koju su bili uključeni drugi teksaski naftni magnati, Kubanci koji su bili protiv Kastra i elementi FBI-ja i CIA-e.

Kada je u ljutnji napustio Oltmansa, Komisija za terorizam Predstavničkog doma obaveštena je o njegovom povratku u Sjedinjene Države i poslala je svog istražitelja da ga pronađe. Dana 15. marta 1977. Morenšild se sastao sa poznatim američkim novinarom Edvardom Džejom Epštajnom, koji je uređivao časopis”Riders dajdžest“. Epštajn mu je ponudio 4000 dolara za četvorodnevni intervju.

Džordž de Morenšild je stigao u hotel”Brejkers“ u Palm Biču 27. marta 1977. i proveo dan u intervjuu sa Epštajnom. Prema Epštajnu, proveli su dan razgovarajući o njegovom životu i karijeri sve do kasnih 1950-ih. Dva dana kasnije Edvard Džej Epštajn ga je pitao za Lija Harvija Osvalda.

Kako je zapisao u svom dnevniku objavljenom u knjizi”Legend: The Secret World of Lee Harvey Oswald“:”Onda sam ga jutros pitao zašto je on, socijalista u Dalasu, tražio Osvalda, prebega. Njegovo objašnjenje, ako se uzme u obzir, stavlja ubistvo u novi kontekst i uznemiruje. Rekao je da iako nikada nije bio plaćeni radnik CIA, on je ’povremeno činio uslugu’ zvaničnicima vezanim za CIA. Oni su mu zauzvrat pomagali u poslovnim kontaktima u inostranstvu. Kao primer naveo je ugovor o premeravanju jugoslovenske obale koji mu je dodeljen 1957. godine. Godine 1957. De Morenšild je otputovao u Jugoslaviju da sprovede geološka istraživanja terena za Sjedinjene Države pod pokroviteljstvom Kancelarije za međunarodnu saradnju Stejt departmenta. Dok je bio u Jugoslaviji, tamošnje vlasti su ga optuživale za izradu crteža vojnih utvrđenja. On je nastavio da izvršava svoje obaveze za CIA, a on im je dostavljao izveštaje o jugoslovenskim zvaničnicima za koje su oni iskazali interesovanje.“

Epštajn i De Morenšild su napravili pauzu za ručak i odlučili da se ponovo sastanu u 15 časova. Džordž de Morenšild se vratio u svoju sobu gde je pronašao poruku Gaetana Fonzija, istražitelja koji radi za Odabranu komisiju Predstavničkog doma za terorizam. Telo Džordža de Morenšilda pronađeno je istog dana. On je očigledno izvršio samoubistvo pucajući sebi u usta.

Treba napomenuti da je porodica Morenšild uglavnom imala dugogodišnje veze sa Amerikom. Ujak i otac Džordža de Morenšilda vodili su operacije švedske naftne kompanije braće Nobel u Bakuu, u ruskom Azerbejdžanu na jugozapadnoj obali Kaspijskog mora. Ovo nije bila mala stvar. U ranim danima dvadesetog veka, region je imao otprilike polovinu poznatih svetskih zaliha nafte. Do početka Prvog svetskog rata svako veliko interesovanje za naftu u svetu, uključujući Rokfelerov”Standard ojl“, borilo se za komadić blaga Bakua ili pokušavalo da potisne njegov konkurentski potencijal.

Godine 1915, carska vlada poslala je drugog strica Džordža de Morenšilda, zgodnog mladog diplomatu Ferdinanda fon Morenšilda, u Vašington da se učini sve što može za američku intervenciju u ratu – intervenciju koja bi mogla da spase carske snage koje je tada slomila invaziona nemačka vojska.

Godine 1917, misija Ferdinanda fon Morenšilda da uvede Ameriku u svetski rat bila je uspešna na više nivoa. Nedugo nakon toga, Ferdinand se oženio pastorkom predsednika Vudroa Vilsona. Ubrzo su Sjedinjene Države ušle u Prvi svetski rat, a novopečeni Vilsonov rođak, Ferdinand, neočekivano je 1919. umro. Kao uticajni ruski diplomata u najvišim američkim krugovima, Ferdinand Morenšild je podržavao poziciju Srbije pa se sreo i sa Milenkom Vesnićem, tadašnjim srpskim ministrom spoljnih poslova.

Džordž de Morenšild je imao još jednu, veoma snažnu sponu sa američkom predsednikom Džonom Kenedijem. Stigavši na Menhetn 1938. godine, De Morenšild je dobio dobro plaćeno mesto kao prodavac parfema. Iste godine, dok je bio na odmoru u selu Belport na obali na Long Ajlenda, upoznao je mladi par po imenu Džon i Dženet Buvije i njihovu devetogodišnju ćerku Žaklin.

Buvije i De Morenšild su brzo postali tako dobri prijatelji da je Žaklin De Morenšilda sa jakim naglaskom nazivala”čika Džordž“. De Morenšild je takođe počeo da izlazi sa sestrom Džona Buvijea, Mišel. Ali u isto vreme kada se ovo novo prijateljstvo povezivalo, brak Džona i Dženet Buvije je počeo da se raspada.

Kada se Džon iselio, De Morenšild, koji je nedavno raskinuo sa Mišel Buvije, postao je Dženetino”rame na koje se može osloniti“.

Konačno, 1940. Dženet je tužila Džona za razvod na osnovu preljube. Čak i pre nego što je razvod okončan, De Morenšild se duboko zaljubio u Dženet. Nekoliko puta je tiho predlagao brak, ali svaki put je mlada razvedena odbila.

“Izveo je Dženet dok se ona razvodila od Džekinog oca“, priseća se Džon Dejvid, Kenedijev biograf i prvi rođak.”Džordž je bio veoma blizu da postane očuh Džeki Kenedi. Hteo je da se oženi Dženet, ali Dženet je želela veoma bogatog čoveka.“ Dve godine kasnije, Dženet se udala za Hjua Ošinklosa, bogatog berzanskog mešetara.

Morenšild je 1957. i 1958. dva puta boravio u Jugoslaviji. U dosijeu CIA-e o Morenšildu navedeno je da je od februara do oktobra 1957. radio u Jugoslaviji preko Agencije za međunarodnu saradnju i da je bio”optužen od strane komunista da je pravio skice vojnih objekata u Jugoslaviji“. Dok je bio u Jugoslaviji, dva puta je pokušao čamcem da se približi Brionima, gde se nalazila Titova rezidencija – i oba puta je bio primoran da se žurno okrene posle stražarskih pucnjeva upozorenja.

Jugoslovenske tajne službe kojima je stajao na čelu Aleksandar Ranković sumnjale su uobičajeno u svakog stranca. Ovoga puta bile su u pravu. Jugoslovenska tajna služba je o njegovom bratu Dimitriju znala gotovo sve jer je bio jedan od vodećih ljudi Radio stanice”Slobodna Evropa“, ali Džordža baš i nije bilo lako pročitati. Jugoslovenska tajna služba je pretpostavljala ko dolazi, a američka je znala zašto ga šalje. Bez obzira na to, vratio se u Jugoslaviju 1958. gde je nastavio istraživanja u saradnji sa jugoslovenskim institucijama za kompaniju”John Mecom of Cardwell Tool Corp“.

O putovanjima u Jugoslaviju Morenšild je referisao agentu CIA-e Volteru Muru. S njim se sastajao više puta zbog boravka u Jugoslaviji. Po povratku u Ameriku, nekoliko dana proveo je u tajnoj službi koja je htela da sazna da li je s domaćinima razgovarao o politici, eventualno se zbližio s nekim od interesantnih ličnosti i drugim detaljima.

On ga je kasnije ispitivao i o vezi sa Osvaldom. Morenšild je dao informacije”predstavniku CIA“ u Dalasu u decembru 1957. Morenšild je kasnije objasnio da on nije bio”agent CIA“, već da je bio”neplaćeni informant“, što je navedeno u memorandumu CIA-e od 4. aprila 1977. koji je napravljen posle Morenšildove smrti za njegov dosije koji je kasnije obelodanjen.

U svedočenju pred Vorenovom komisijom Morenšild je detaljnije govorio o boravku u Jugoslaviji. U istrazi on je rekao da nije pokušavao da propagandno deluje među jugoslovenskim radnicima koji su bili komunisti.

“Ako su oni komunisti, onda ih pustimo da budu komunisti“, rekao je Morenšild.

Izveštaje je pisao u triplikatu: agenciji koja ga je poslala, jugoslovenskoj vladi i Ministarstvu rudarstva. Usput je odrađivao i ono što je interesovalo CIA-u. Sve se završilo na sitnim diplomatskim čarkama. Jugoslovenska tajna služba htela je da stavi do znanja Amerikancima kako zna zašto su poslali De Morenšilda. S druge strane, u SAD su, navodno, sumnjali da su ga komunisti obrlatili. Priznao je da je na njega navaljivao jedan Slovenac, neuspešno, tvrdio da se nijedan geolog ovde ne bavi politikom.

Dok je bio u Jugoslaviji, De Morenšildu je palo na pamet da stvori zajedničko preduzeće koje će koristiti jugoslovenske radnike i američku opremu.

“Jugoslovenski radnici, koji su veoma dobri i veoma jeftini, trebalo bi da buše u arapskim zemljama, a koristeći američku opremu“, objasnio je on. To je bila ideja njegovog klijenta Džona Mekoma iz Hjustona. Mekom ga je poslao u Jugoslaviju 1958. da pogleda mogućnost formiranja takvog poduhvata – da se koristi američka oprema zajedno sa jugoslovenskom radnom snagom i eventualno nekim jugoslovenskim inženjerima za bušenje u arapskim zemljama – posebno u Egiptu. Maršal Tito je veoma blizak Naseru pa je sada vrlo lako poslati jugoslovenske radnike u arapske zemlje, što oni zapravo rade stalno. Oni tamo šalju radnike, tamo rade neke poslove. I koriste nemačku, a ponekad i italijansku opremu. Pa zašto ne koristiti američku opremu?

“Čuo sam za veliku stvar u Egiptu koja se može dobiti sa tom vrstom kombinacije. Otišao sam u Jugoslaviju i dobio sam ugovor tog tipa, ugovor u vidu sporazuma koji će biti potpisan kasnije. Vratio sam se u Teksas, razgovarao o tome sa gospodinom Mekomom, a on je rekao: ’Džordž, predomislio sam se. Mislim da ne bih želeo da poslujem sa tim prokletim komunistima.’ Tako je projekat propao. I na kraju je formirano dosta korporacija tog tipa, između Francuza i Jugoslovena, Nemačke i Jugoslovena, i Italijana i Jugoslovena“, objasnio je Morenšild.

Morenšildova jugoslovenska saga verovatno bi bila polako zaboravljena da se nije desilo ubistvo u Dalasu. U vreme kada je stradao Kenedi, on se nalazio na Haitiju. Kada je čuo da je predsednika ubio neki Li, navodno je odmah rekao kako je to svakako bio njegov prijatelj, Osvald.

Njegovo svedočenje bilo je najduže od svih – jedino je Osvaldova supruga Marina bila duže ispitivana. Oslobođen je svake sumnje u umešanost u taj tragičan događaj. Sve što se dešavalo s njim, agentima CIA-e i Osvaldom označeno je samo kao”splet okolnosti“. To, međutim, nije uverilo svetsku javnost koja još traži odgovore za Kenedijevo ubistvo.

 

Crnogorski komunisti i semafor

 

Iza Morenšilda ostali su memoari, a u njima jedan zanimljiv detalj. U trenutku kada je Li Osvald bio depresivan, Džordž je odlučio da mu ispriča vic koji je čuo u Jugoslaviji:

Neobrazovani crnogorski komunista dolazi u Beograd gde prvi put na raskrsnici vidi semafor.”Druže“, upita prolaznika,”čemu služe ova svetla?“. Prolaznik mu reče:”Kada je crveno svetlo, tada komunisti prelaze ulicu. Kada je žuto, prelaze simpatizeri komunista. A kada je zeleno, ulicu prelaze svi ostali.“ I tako, kad crnogorski komunista krene da prelazi ulicu na crveno, udariše ga kola. Policajac mu oštro podvikne:”Kakva si ti to budala?“ Crnogorski komunista reče:”Ja jesam član Komunističke partije, ali su me na to naterali!“ Džordž de Morenšild je primetio da Liju Osvaldu taj vic nije bio smešan.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Kraj Kamelota
1

Dinastija Kenedi

03.05.2023. 17:35

Kraj Kamelota

Dinastija Kenedi, posle duže vremena, opet je na naslovnim stranama najuglednijih svetskih medija. Objavili su da će se demokrata Robert F. Kenedi Mlađi, sin Roberta Kenedija, bivšeg ministra pravde u vladi Džona F. Kenedija, koji je ubijen 1968. godine, kandidovati u stranci za predsedničke izbore u SAD koji će se održati 2024. godine.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
18°C
03.03.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve