KRCUNOV SCENARIO ISTORIJE: Šta se zaista desilo Draži Mihailoviću

Okolnosti likvidacije Draže Mihailovića 75 godina lutaju u okviru spekulacija. Osim da je komandant Kraljevske vojske u otadžbini Dragoljub Draža Mihailović ubijen nedugo po završetku sudskog postupka, na kojem mu je izrečena smrtna kazna streljanjem, sve drugo je predmet nagađanja: mesto na kojem je pogubljen, vreme kada se to desilo, ko je učestvovao i bio prisutan smaknuću, da li je i na kojem mestu pokopano njegovo telo.

Teorije, zasnovane na gotovo nepostojećoj arhivskoj građi, pretpostavkama i svedočenjima iz maglovitih spoznaja, nisu dale utemeljene naznake na osnovu kojih bi se, pre svega, otkrile pojedinosti o samom činu izvršenja smrtne kazne, pogotovo ne o mestu na kojem su pohranjeni Mihailovićevi ostaci. Pokušaja je bilo. Bez učinka.

U pričama o sudbini Draže Mihailovića pominju se brojna imena. Ako se izuzme ogromna većina koja se, po raznim osnovama, oglašavala u ulozi posednika informacija o poslednjim danima generala kraljeve vojske, samo četvorica ostaju autentično prisutna: predsednik Josip Broz Tito i posleratni rukovodioci Ozne, Odeljenja zaštite naroda, Aleksandar Leka Ranković, Slobodan Penezić Krcun i Miloš Minić. Od 1946. godine, u narednih nekoliko decenija, njih četvorica su bili jedini rukovodioci nekadašnje SFRJ koji su znali kompletnu istinu. U međuvremenu su i drugi saznavali delove priče, ali nikada im nije predočena kompletna slika.

Lomljenje Kalabića

Ko god mislio da gospodari umećem skrivanja tačnih informacija, zamagljivanja istine, plasiranja laži i kako se to modernim terminom definiše spinovanja, trebalo bi da ima na umu da je u toj oblasti proteklih 75 godina Slobodan Penezić Krcun neprevaziđen.

„Njegova podvala do danas nije otkrivena. Sve što se u međuvremenu prenosilo kao ’usmeno predanje’, ili kao navodne pouzdane informacije, bio je dobro smišljen plan da se istina o Draži Mihailoviću, nabeđenom đeneralu kako ga je Krcun oslovljavao, nikada ne sazna“, kaže za Ekspres D. V., nekada zaposlen u jednoj od službi Centralnog komiteta Saveze komunista Jugoslavije. Na tom poslu je ostao sve do gašenja CK 1990. godine i potom do penzionisanja radio isti posao u okviru Vlade Srbije:

„Nisam se ja ni o čemu raspitivao, to se nije ni smelo, opasna vremena su bila, ozbiljni ljudi, ozbiljni političari, moćni funkcioneri, svi odreda učesnici u ratu. Bio sam veoma mlad kada sam počeo da radim u CK, neoženjen. Polako sam sticao poverenje funkcionera kojima sam poslovno i privatno uvek bio pri ruci. Vremenom su u mom prisustvu, dok smo putovali, duge vožnje i loši putevi, počeli malo više da pričaju. I znalo se, ’jezik za zube, ništa nisi čuo’. Naravno da sam ih se plašio“.

Prvi put je priču o smaknuću Draže Mihailovića čuo sredinom 80-ih godina, kada je u Čačak vozio Momčila Momu Markovića na predstavljanje svoje knjige. Društvo im je, na Markovićev poziv, pravio Miloš Minić, koji je inače rodom iz Preljine kod Čačka. „Sve što čujete od mene je kao da slušate Minića. Ko veruje, dobro, ko ne veruje, nema veze. Minić je bio veoma važan funkcioner, izuzetno moćan, blizak Krcunu, čovek za kojeg tvrde da je u grob odneo mnoge tajne. A bilo ih je puno“, priča sagovornik „Ekspresa“.

Povezane vesti - TAJNA DRAŽINOG GROBA

Marković je tokom puta Ibarskom magistralom do Čačka u nekom trenutku rekao Miniću da mu je svojevremeno Krcun, koji je poginuo u čudnoj saobraćajnoj nesreći 1964. godine, ispričao nešto o Draži Mihailoviću. Nešto je o tome pričao i sa Titom, ali nije mogao sve da poveže. Dosta je znao, ali ne sve. „Hajde ti meni, znam gde ga ubiste… Hajde mi ti to malo bliže ispričaj“, obratio se Miniću. Pre nego što je počeo da priča Markoviću, obratio se vozaču neuvijenom pretnjom: „Omladinac, ti ništa ne čuješ, jezik za zube“.

Istorija Dražinog hapšenja, iako pojedini tvrde da je to plod komunističke propagande, počela je krajem 1945. godine hapšenjem Nikole Kalabića, jednog od četničkih vođa. Pretpostavljalo se da bi on trebalo da zna gde se sa svojim štabom skriva Mihailović. Jedina informacija koju je nova jugoslovenska vlast tada imala došla je od Britanaca, ali samo u okviru toga da se Draža krije u planima negde u Bosni.

Slobodan Penezić Krcun imao je zaduženje da pokuša da od Kalabića dobije podatke koji bi ih odveli do četničkog generala. Iako se Krcun nije ustezao da Kalabiću direktno zapreti da će ga lično likvidirati, ovaj je odbijao da razgovara. U prvom trenutku ništa o tome nije hteo da kaže, niti da izda Dražu. Vremenom je Kalabić shvatio da su pretnje koje je dobijao ozbiljne. Krcuna su doživljavali kao opasnog čoveka, čega je i Kalabić ubrzo postao svestan. Oni koji su Krcuna duže poznavali znali su i da je veoma lukav.

Povezane vesti - PRE TAČNO 78 GODINA DRAŽA PORUČIO: Odbijam kapitulaciju, borićemo se! (VIDEO)

Nekoliko dana posle hapšenja Krcun je pozvao na razgovor stražara koji je Kalabiću u ćeliju nosio hranu. Rekao mu je da će morati da se potrudi da bude dobar glumac kada mu ubuduće nosi hranu. Da mu šapatom prenese da su u Ozni spremni da ga najstrašnije muče kako bi od njega izvukli informacije. Kada je stražar posle nekoliko odnošenja obroka raportirao Krcunu, rekao je da se Kalabić zagledao u njega uz „je li, ma šta kažeš“. Posle je pokušavao detaljnije da razgovara s njim o tome: „Jesi li čuo nešto, šta kažu?“ Odgovarao mu je da svašta pričaju, da pominju kako će ga unakaziti, ali da ne sme ništa više da mu priča.

Posle nekoliko dana Krcun je ponovo otišao da razgovara s Kalabićem.

Odmah ga je pitao: „Hoćemo li da sarađujemo?“ Kalabić se zagledao u njega, ćutao pun minut, pa tek posle ponovljenog Krcunovog pitanja odgovorio: „Hoćemo“.

Naravno, Kalabić je, u slučaju da im pomogne da uhvate Dražu, pitao šta on time dobija. Krcun mu je odgovorio da će se dogovoriti kada završe čitav posao. Koliko je poznato, Kalabić je rekao da pristaje da u zatvoru provede neko vreme, ali da mu zauzvrat posle toga daju pasoš i puste da otputuje za Kanadu ili Ameriku, gde je već uspeo da pobegne veliki broja četnika. Krcun mu je to i obećao ako sve bude završeno kako treba. Sve vreme dok se nalazio u zatvoru na Adi Ciganliji prema Kalabiću su korektno postupali.

Foto: Wikipedia

Presudio je kuvar

Četnički komandant je ispričao Krcunu da se Draža sigurno nalazi u Bosni i za okvirnu lokaciju. Bili su nepoverljivi prema njemu, zazirali od toga da ne pokušava da im nešto podvali, namesti klopku za pripadnike Ozne koji bi krenuli u hapšenje. Da bi odagnao sumnje, Kalabić im je rekao da je u zatvoru u kojem se nalazi i četnik iz Dražinog štaba, „njegov čovek“, koji to  može da potvrdi. Kalabić ga je video u zatvoru i prepoznao.

Radilo se o seljaku kojeg su Kalabićevi četnici svojevremeno noću pod prisilom poveli sa sobom. Bio je kuvar i umeo da mesi hleb. Godinu kasnije taj kuvar prešao je u štab kod Draže Mihailovića i od tada sve vreme bio uz njega. Početkom 1946. kuvar i još dvojica četnika su s jednim konjem krenuli s brda u kojima se Draža skrivao u okolna sela da nabave hranu. Upali su u zamku koju su pripadnici Ozne postavili na više lokacija. Kuvar se odmah predao, dok su dvojica četnika pokušala da pobegnu, pa su likvidirani. Kuvara, ne znajući ko je on, sproveli su u zatvor na Adi Ciganliji.

Povezane vesti - SASLUŠANJE DRAŽE MIHAILOVIĆA (II deo): Kako je Tito prevario vođu četnika?

Posle informacije koju im je Kalabić dao, kuvara su doveli kod Krcuna. Bio je uplašen jer nije rekao istinu o tome s kim se krio u bosanskim planinama. Nije smeo da kaže da je u Dražinom štabu jer se plašio da će ga odmah ubiti. Izmislio je da je bio u užičkom korpusu.

Krcun ga je pitao da li je nekoga ubio, da li je klao, a ovaj se kleo da nije, da su ga silom odveli u četnike, da čak ni oružje nije nosio već samo kuvao i pekao hleb. Načelnik Ozne ga je umirio, rekao da će sve proveriti, pa ako je tako kako kaže da nikog nije ubio, „dobro si prošao“. Onda je sve ispričao. „Ako garantuješ da je Draža tamo, pomoći ćemo ti. Ja ti lično obećavam da, ako je tako i ako nisi nikoga ubio, proći ćeš dobro“, obećao mu je Krcun.

Naredni korak bilo je pripremanje pripadnika Ozne za Dražino hapšenje. Prema Krcunovoj ideji, u njihovoj obuci je neposredno učestvovao Kalabić. Puštali su brade, nosili četničku odeću i naoružanje koje su zaplenili od uhapšenih četnika, a Kalabić ih je učio kako da se ponašaju, da razgovaraju, na koji način da se obraćaju i međusobno oslovljavaju. Tokom obuke koja je trajala više od mesec dana, dolazilo je do konfliktnih situacija između Kalabića i nekih pripadnika Ozne koji nisu mogli da se pomire s tim da ih vređa, ćuška, psuje... Ipak, morali su da poslušaju Krcunovo naređenje da ćute i poslušaju sve što im kaže, da tako mora.

Da nije bilo Kalabića, ispričao je Minić, verovatno ništa od Dražinog hapšenja ne bi bilo. Bar ne u dogledno vreme. Preobučena u četničke uniforme, grupa za hapšenje, u kojoj se nalazio i Kalabić, krenula je put Bosne u martu 1946. godine. Prevezeni su do granice s Bosnom, a odatle nastavili peške. Znali su tačno kuda se kreću i pretpostavljali da će naići na neku od Dražinih straža. Tako je i bilo. Kada su Dražu obavestili da su zaustavili Kalabića kojeg su prepoznali i njegovu grupu, četnički general je naredio da ih dovedu.

Foto: Wikipedia

Okolnosti njihovog susreta u velikoj meri su kasnije razjašnjene. Draža nije posumnjao u Kalabićevu nameru da „zajedno krenu na slobodnu teritoriju“ jer su im ovde partizani na tragu. Jedan od četnika iz Dražinog štaba bio je sumnjičav, što je i saopštio svom komandantu, ali je zbog svojih izgovorenih sumnji od generala dobio šamar. Kada su te noći krenuli usledio je incident sa slučajnim opaljivanjem hica iz oružja jednog od pripadnika Ozne koji se spotakao i skotrljao niz strminu. Da ne bi došlo do drugih nevolja, istog trenutka su skočili na Dražu i sukobili se s njegovom grupom iz štaba. Neki su usmrćeni, nekoliko je uspelo da pobegne, a Draža i nekolicina drugih uhapšeni. Zajedno sa generalom sprovedeni su u zatvor na Adi Ciganliji.

U zatvor je vraćen i Kalabić. O njegovoj daljoj sudbini ne postoje jasna saznanja, niti informacija o datumu kada je stradao. Niti su se rukovodioci nove države za njega previše zanimali nakon Dražinog hapšenja. Kao što mu je i obećano, pušten je na slobodu, ali je mogao da se kreće samo u krajevima u kojima nikakvu „štetu nije mogao da učini“. Pasoš mu, naravno, nije dat. Bio je neprekidno praćen i verovatno se čekao pogodan trenutak da bude likvidiran. Neka saznanja ukazuju da je ubijen ubrzo pošto je Mihailović osuđen na smrtnu kaznu.

Povezane vesti - SASLUŠANJE DRAŽE MIHAILOVIĆA (III deo): Nedić vrbovao vođu četnika

Sudbina kuvara iz Dražinog štaba koji je otkrio tačnu lokaciju na kojoj se skrivao bila je drugačija. Provere su potvrdile njegovu priču, od toga da je prisilno odveden u četnike, da nije nikog ubio i da mu je jedino zaduženje bilo da kuva i mesi. Imao je blizu 50 godina, bio je nepismen, imao porodicu i nešto zemlje u selu u okolini Valjeva. Posle godinu dana provedenih u zatvoru pušten je na slobodu, dato mu je odelo da se pristojno pojavi pred ukućanima i rečeno da ni slučajno mnogo ne priča. Niko ga kasnije nije dirao, niti se pojavio u bilo kakvoj priči.

Zahtev, pa molba

Prvi razgovor sa Dražom Mihailovićem, istog jutra kada je doveden u zatvor, obavio je Krcun. Nastupio je oštro, na šta mu je Draža odgovorio sa: „Slušaj ti, vojniče, znaš ti s kim razgovaraš. Ja sam đeneral Jugoslovenske vojske“. Krcun mu je uzvratio: „Znaš li ti ko sam ja, nabeđeni đenerale? Ja sam Krcun Penezić“. Draža je čuo za njega, znao da važi za opasnog čoveka, ali ne i kako izgleda. Tog dana nisu više razgovarali.

Povezane vesti - SASLUŠANJE DRAŽE MIHAILOVIĆA (IV deo): Tajni sastanak sa Nemcima

Tokom boravka u zatvoru od marta 1946. godine nisu ga fizički zlostavljali. Posle suđenja je to i javno rekao. Postupali su prema njemu korektno, donosili od hrane ponekad i ono što je tražio, dobijao je cigarete i mnogo pušio, svaki drugi dan su mu davali po litar rakije. Žalio se isključivo na to što nije imao pošteno suđenje. „Laže“, tvrdio je Minić. „Sve optužbe su bile dokumentovane, sve, koliko je ljudi i dece poklano po Srbiji. Koliko su samo u selu Vranić četnici poklali za jednu noć. Bili su prisutni i strani predstavnici. Ali, on je sve uporno poricao“.

Draži Mihailoviću je bilo presuđeno i pre suđenja. Već je postojao dogovor da bude streljan. Miloš Minić je kao tužilac sastavljao optužnicu protiv kraljevog generala. Bilo je dogovoreno da se streljanje održi u najvećoj tajnosti, kao i da od Dražinog tela posle toga ne sme ništa da ostane.

Povezane vesti - DOSIJE OCA SRPSKE UDBE, PRVI DEO

General Mihailović je uoči početka suđenja tražio da se, posle nekoliko nimalo prijatnih susreta s Krcunom, ponovo vidi s njim. Međutim, šef Ozne za Srbiju je odbijao dalju komunikaciju s njim. Krcun je bio plahovit, nije hteo da rizikuje da potegne pištolj koji je stalno nosio. Zato je na razgovor s Dražom otišao Minić. Draža ga je oslovio sa gospodine, na šta je ovaj uzvratio da mu se obraća sa druže, dok je sam oslovljavao Dražu sa gospodine. Draža mu je prilikom tog susreta rekao da zna kako im je namera da ga streljaju, ali da će, ukoliko ga osude na neku dužu robiju, on mnoge stvari na suđenju priznati. Ako se o tome ne dogovore, na suđenju neće ništa priznati. Minić mu je saopštio da on ne može da odluči o tome, ali da će preneti poruku. Naravno, Krcun nije hteo ni da razgovara o takvoj ponudi.

Nakon izricanja presude Draža je ponovo tražio da ga poseti Minić. Znao je da Krcun to neće učiniti. Ovaj put je za Minića imao drugu molbu: „Vi ćete mene da ubijete i bacite u neke jaruge, da me zveri izjedu. Je l’ može, kad me ubijete, da se moje telo preda rodbini u Ivanjici, da me dostojno sahrane kao čoveka?“ Minić mu je ponovio da on lično o tome ne odlučuje, da ne može da obeća, ali da će njegovu molbu svakako preneti. Krcunov komentar je bio: „Da nije tražio i spomenik da mu dignemo!“ Nije im padalo na pamet da uvaže bilo kakav Dražin zahtev ili molbu.

Kako bi po pređašnjem dogovoru Dražina likvidacija prošla u tajnosti, Krcun je posle suđenja saopštio Titu da ima plan kako da to organizuje, da se samo saopšti da je Draža streljan, ali da će on napraviti trik da se ne zna ni kada, ni gde je to učinjeno, niti da iko može da zna šta se dogodilo s njegovim ostacima. Tito se sa svime saglasio: „Radi šta hoćeš, kako ti misliš da treba da se uradi“.

Kako bi moglo da se prihvati, ili za neke odbaci kao nemoguće, svakako vredi navesti delove nekih drugih razgovora visokih funkcionera iz posleratnog perioda, u kojima se pominje pravljenje lažnih arhiva i zapisa. Pogotovo o temama koje su važile za najveće državne tajne. Njih je znala nekolicina ljudi i nikakvi zapisi i formalni tragovi nisu ostavljeni. Isto je bilo i sa Dražom Mihailovićem. Rečenicu koju je izgovorio Minić, sagovornik „Ekspresa“ je dobro upamtio: „Da li neko misli da smo mi budale, da zovemo sekretaricu da zapiše šta je i kako bilo, ubili smo ga tu, pa smo ga tu bacili, ko je tu bio, i onda sve pečatiramo i stavimo u neke arhive. To bi samo lud uradio!“

Pogrešni vreme i mesto

Plan Slobodana Penezića Krcuna, u koji su detaljno bili upućeni još Leka Ranković i Miloš Minić, s kojima se kao rukovodiocima Ozne redovno sastajao, bio je da se na Adi Ciganliji strelja jedan od uhapšenih Kalabićevih četnika koji je malo ličio na Dražu, ali je bio mlađi od njega. U noći između 17. i 18. jula 1946. godine streljanje je i izvršeno, a telo ubijenog plitko zakopano uz obalu Save ka Ostružnici. Telo jeste posuto živim krečom kako se pisalo u medijima, ali nije bilo Dražino. Navodno je posle mesec dana otkopano, ostaci pobacani u Savu, a rupa zakopana. Tada je i sastavljena neka zabeleška da je te večeri likvidiran Draža Mihailović. Iste noći streljana je i nekolicina rukovodilaca beogradske policije iz vremena okupacije.

Međutim, uoči streljanja Kalabićevog četnika Draža Mihailović je uveliko sa Ade Ciganlije prebačen u ćeliju koja se nalazila u okviru kasarne u Topčideru. I nije streljan 17. na 18. jul kako je ostalo zapisano, niti na mestu koje se najčešće navodi kao mesto njegovog pogubljenja. Usmrćen je 21. jula nešto iza jedan sat po ponoći.

Povezane vesti - DRAŽA JE MRZEO NEMCE KAO I JA

Na sastanku koji je posle suđenja Mihailoviću imao s Lekom Rankovićem i Minićem, Krcun ih je pitao šta zaista misle o tome kako bi trebalo da ubiju Dražu? Odgovorili su mu da je dogovoreno da ga streljaju i da ne znaju šta misli pod tim pitanjem. Onda im je on ispričao za jednog svog pouzdanog čoveka iz Ozne. Stalno ga je viđao da sedi nekako usamljen, da ne progovara i stalno puši. Pozvao ga je jednom prilikom u svoju kancelariju, rekao da sedne da popričaju. Pitao ga je šta ga muči, da li može da mu pomogne, da vidi kako ga nešto izjeda. Imao je oko 40 godina, bio je negde iz okoline Stragara. Ispričao je tada Krcunu da su mu 1942. godine četnici sve poklali: oca, majku, dvojicu braće, sestru, babu, dedu i strica. Nije imao nikog više živog.

Krcun mu je rekao da ga razume, da kada bi mogao da uradi bilo šta, on bi mu pomogao, ali da se tako desilo i da se to popraviti ne može. Dobro je upamtio njegovu priču, pogodila ga je, i od tada ga je na neki način uzeo pod svoje. Kada je imao vremena, ponekad bi ponovo seo s njim i popio piće. Posle nekog vremena je već imao ideju. Prilikom jednog ispijanja pića pitao je svog podređenog da li bi, kada bi bio u prilici, bio u stanju da se osveti tako što bi zaklao Dražu Mihailovića? Ovaj je skočio sa stolice izgovorivši: „Sto puta bih ga zaklao! To bi mi produžilo život!“

Kada je Krcun to ispričao Leki i Miniću, čekao je njihov odgovor. Leka mu je prvi odgovorio da ne zna šta da misli o tako nečemu, da se plaši kako će posle da pričaju kako i komunisti kolju kao četnici, da nije za to. Minić je potom rekao da takođe nije za tu ideju. Krcun se ljutnuo, pitao ih da li su ikad čuli kako prase skiči kad ga kolju, „a šta mislite, kako su deca vrištala kad su ih četnici klali“. Pa što da i Draža ne oseti to?“ Ustao je od stola i napustio kancelariju.

Ranković i Minić nisu imali nameru da se na bilo koji način raspravljaju sa svojim ratnim saborcem i jednim od najbližih saradnika. Uostalom, Krcun je imao odobrenje od Tita da radi šta misli da je potrebno, vodio je akciju hapšenja Draže i najmanje im je bilo važno kako će egzekucija biti obavljena. Oni joj neće prisustvovati. Ranković se posle Dražinog hapšenja nije dalje ni raspitivao, znao je da je osuđen na smrt i to mu je bilo dovoljno.

Hici u kamionu

Po Krcunovom naređenju na Avali kraj Beograda je iskopana jama, obložena ciglama i omalterisana. Za iskopavanje jame bila su zadužena petorica vojnika, ne znajući čemu bi trebalo da posluži. Pitanja nisu postavljali, iako su na tom mestu morali da dežuraju nekoliko dana. Jedno veče su vojnim kamionom dopremljena i dva bureta za koja im je rečno da ih ne diraju dok im se ne kaže.

U noći 21. jula 1946. godine put Avale su iz Topčidera krenula dva kamiona. U prvom su se nalazili vojnici iz streljačkog stroja, u drugom Draža Mihailović s lisicama na rukama i dvojica vojnika koji su ga čuvali. U automobilu iza njih nalazio se Slobodan Penezić Krcun. Ka Avali su se uputili putem pored manastira u Rakovici. Međutim, odron kamenja nedaleko odatle onemogućio im je prolazak.

Povezane vesti - HLEB I OTROV

Okrenuli su vozila i pošli drumom kroz Lisičji potok. Međutim, prvi kamion se zaglavio u nekoj rupi, a guma je popustila, pa su Krcuna obavestili da će morati da izvuku kamion i promene točak. Izašao je iz svog automobila nervozan i šetkao se oko kamiona i automobila. Odjednom, posle 20 minuta, rekao je jednom od vojnika da otvori kamion u kojem se nalazi Draža kako bi ušao unutra. Popeo se unutra, prišao Draži i upitao ga: „Je li, nabeđeni đenerale, sve sam te pitao, ali te nisam pitao da li si u tvom kraju gledao kad se kolje prase, kako skiči dok ga kolju? A koliko ste dece, majku vam jebem četničku, vi zaklali?“

Draža je ćutao. Krcun mu je, bešnje nego prvi put, ponovio pitanje. Draža i dalje nije odgovarao. Onda je Krcun u trenu izvadio svoj pištolj, udario drškom pištolja Dražu u glavu i povikao: „Čuješ li šta te pitam?“

Tada je Draža povikao: „Nije to istina, to ste vi komunisti izmislili i vaš Tito. Jebem vam majku komunističku“. Pljunuo je Krcuna u lice. Kako je već držao pištolj, Krcun se tek malo izmakao i ceo šaržer ispucao u Dražu Mihailovića.

Foto: Wikipedia

Vojnici su ubrzo uspeli da zamene točak na prvom kamionu. Niko nije progovarao. Nastavili su put ka Avali. Kada su stigli na odredište vojnici iz streljačkog voda, koji je ionako predstavljao kamuflažu, nisu ni izašli iz vozila. Krcunov čovek iz okoline Stragara je došao najbliže kamionu u kojem se nalazio Draža. Bio je vidno razočaran kada je video kako iz njega iznose ubijenog četničkog komandanta. Krcun mu je oštro rekao da nema za čim da žali, da će mu sada ionako odrubiti glavu.

Dražu su skinuli golog, glava mu je odrubljena, a njegovu garderobu i torbicu koju su mu ostavili, s nevažnim papirima, ubacili su u jamu, polili benzinom i zapalili. Potom su oko Dražinog tela obavili žicu na kojoj je bio privezan veliki kamen i spustili u jamu. Petorica vojnika koja su tu dežurala stavili su maske i iz dva bureta u jamu s Dražinim telom sipali sodu i kiselinu. Jamu su potom pokrili poklopcem, daskama i zemljom.

Kamioni s vojnicima su se pre završetka svega vratili u kasarnu. Iza njih su u Topčider u automobili stigli Krcun i njegov čovek iz Ozne. U džaku se nalazila odrubljena glava četničkog komandanta. U radionici kasarne prethodno je izrađena limena kutija i rastopljeno 10 kilograma voska. Na stolu radionice fotografisana je Dražina glava, potom stavljena u kutiju koja je zalivena voskom. Kada se vosak ohladio, kutija je preneta do mesta u okviru kasarne na kojem je iskopana rupa. Stavljena je unutra, prekrivena zemljom i kamenjem.

Petorica vojnika koji su ostali na Avali boravili su tamo narednih desetak dana i stražarili. Onda je ponovo došao Krcun i naredio da se poklopac jame podigne. Unutra su ugledali samo mulj. I cigle su bile izlomljene od kiseline. Ponovo su preko mulja polili kanister benzina i zapalili. Potom su sve zatrpali. Pošto je kiselina očigledno prodrla i u zemlju, morali su da naspu novi sloj i posadili s korenjem izvađeno žbunje iz šume. Tako je mesto potpuno zakamuflirano. Petorici vojnika je saopšteno da su za sve druge bili na specijalnoj vežbi van grada i, naravno, „ko pisne, biće streljan istog trenutka“.

„Četka“

Dva ili tri dana posle Dražinog smaknuća Krcun je o tome obavestio Josipa Broza Tita. Do njegove pogibije 1964. godine malo ko se usuđivao da postavlja suvišna pitanja o tome pod kojim okolnostima je, kako se pričalo, Draža streljan na Adi Ciganliji. Kada su o tome za vreme Krcunovog života pokušavali da se raspitaju kod Minića, ovaj im je lakonski odgovarao „jeste, jeste, tamo... ali Krcun to najbolje zna“. Njega nisu smeli da pitaju. Jednom je isto pokušao da čuje i Petar Stambolić, ali je dobio odgovor da je Krcun za to prava adresa, pa je odustao.

Među svedocima Dražine smrti i otkrivanja lokacije njegovog groba koji su se kasnije pojavljivali, nikada nijedan nije mogao da imenuje učesnike iz streljačkog stroja, niti prisutne u vreme likvidacije. O Dražinom grobu nije bilo ni pomena. Pretraga arhiva nije dala nikakvog rezultata.

Povezane vesti - NI TITA SE NIJE BOJAO

Sa neposrednim učesnikom događaja na Avali sagovornik „Ekspresa“ sreo se 1981. godine. Po zahtevu išao je u Stepojevac po nekog Tomu, ispostaviće se jednog od vojnika koji je stražario u šumi na Avali. Kada su stigli u Beograd, priključio im se Minić pa su se uputili na Avalu. Drug Toma, kako su ga oslovljavali, čijeg je sina Minić zaposlio u „Kolubari“, dobro se sećao mesta na kojem su proveli više od 10 dana. Objasnio je Miniću da se tu nalazio veliki hrast pored kojeg su jeli, ali da ga sada nema, da ga je neko od seljana sigurno posekao. Ali se sećao mesta. Fotografisali su ga i otišli. I opet upozorenje: „Ako te neko nešto pita, zvao si me da izađem s nekog prijema u Topčideru“.

U priči o sudbini odsečene Dražine glave još jedan funkcioner ima važnu ulogu. Grozdan Đukanović bio je Titov saradnik i veliki ratni drug Miloša Minića, za kojeg je ostao vezan do svoje smrti. U proleće 1994. godine Minić je zamolio sagovornika „Ekspresa“ da ode po Đukanovića i da zajedno dođu u klub funkcionera oko šest, pola sedam uveče: „Trebalo bi nešto da se dogovorimo“.

Dok su večerali, Minić je rekao: „Dugo sam razmišljao, ne znam još dokle ću da guram. Krcun i ja nismo partijski zadatak ispunili do kraja. To moram“. Pitao je da li u subotu uveče imaju obaveze. Pošto su rekli da nemaju, dogovorili su se da obezbede sekirče i ašov i da se odvezu negde malo južnije od Beograda, da odsečenom granom obeleže neko mesto. I da se vrate u ponedeljak uveče tamo da završe posao, „da se to iskopa“.

U subotu su učinili prema dogovoru, kako u ponedeljak po dolasku ne bi gubili vreme. Pošto su prethodno jasno obeležili lokaciju u gustoj šumi, u ponedeljak oko pola 10 uveče su se ponovo uputili na to mesto. Kada su stigli postavili su dve velike lampe i uperili farove policijskog džipa kojim su došli. Kao najmlađi, naš sagovornik je imao zaduženje da kopa. „Udarićeš ašovom u kamenu ploču. Na njoj je uklesano – četka.“ Kada se dogodilo kako mu je najavljeno, izvadio je ploču i odbacio na stranu. Ispod je bila limena kutija zalivena voskom. Prilikom vađenja je vosak na ivici malo oštetio, bio je to debeo sloj od nekoliko centimetara. Izvadio je kutiju, malo očistio i stavio u džak koji su poneli. Čvrsto ga je oblepio širokim selotejpom.

Još sat vremena su proveli na tom mestu dok su zemljom zatrpavali rupu, pokrivali je travom i granjem. Pri odlasku su se zaustavili kako bi ploču s natpisom „četka“ izvadili iz gepeka i bacili s neke gudure niz ogromnu strminu. Zbog blata na četvrtastoj ploči od oko pola metra nije mogao da vidi da li je „četka“, što je bila jasna asocijacija na četnika, bila ispisana ćirilicom ili latinicom. Nije mu ni bilo važno.

Povezane vesti - ČIČA DRAŽO, GDE SU TVOJE NAOČARE? Ponovo otvorena tema o tome gde je sahranjen vođa Ravnogorskog pokreta

U pet sati ujutru ih je pred upravnom zgradom u smederevskoj Železari po dogovoru čekao poslovođa. U blizini, sem jednog radnika, nije bilo nikog. Minić je ostao na zadnjem sedištu džipa, nije izlazio, imao je kačket na glavi i podignut okovratnik jakne. Nije hteo da ga bilo ko vidi i prepozna. Đukanović i naš sagovornik su izašli iz vozila, izvadili džak i uputili se s poslovođom i njegovim radnikom ka peći. Očekivano, nisu upitani šta je u džaku. Kada su stigli do metalnih stepenica kraj peći radnik je preuzeo džak, popeo se ka vrhu peći i ubacio džak unutra. Kratko su svratili do kancelarije poslovođe na usputno meze, vratili su se do džipa u kojem ih je čekao Minić i produžili za Beograd.

Posle dva meseca Minić, Grozdan Đukanović i njihov pratilac vratili su se do mesta s kojeg su iskopali limenu kutiju, da bi Minić proverio „kako to izgleda“. Bio je početak juna. Uverili su se da ništa nije dirano. Na tom mestu je trava počela da raste.

Naređenje s vrha

U smederevskoj peći, prema uveravanju našeg sagovornika, završena je priča o Draži Mihailoviću. O tome kasnije nije bilo puno govora. Na najvažnije pitanje – zašto je odrubljena glava četničkog generala čuvana u Topčideru do 1965. godine, zašto je preneta na drugu lokaciju a ne uništena kao Dražino telo i pored naređenja da od njega „ne sme ništa da ostane“, odgovora nema.

Ispostavilo se da je Miloš Minić, nepunu godinu posle Krcunovog stradanja, sa tada nekim veoma bliskim saradnikom organizovao da se kutija s Dražinom glavom u tajnosti iskopa iz kasarne u Topčideru i premesti na drugu lokaciju. Zašto su je uopšte čuvali posle Dražinog smaknuća, da li su imali neku nameru, nemoguće je odgovoriti. O tome se Minić nikada nije izjasnio.

Kada je nekom prilikom Dobrivoje Vidić, takođe stari revolucionar i visoki funkcioner, znajući da je Draži odrubljena glava, kasnih 80-ih o tome pitao Momu Markovića, uz „sve razumem, ali čemu ta glava?“, dobio je odgovor posle kojeg nije imalo više šta da se pita: „Tako je rečeno, naredio je vrh“.

Sagovornik „Ekspresa“ čvrsto je uveren da se s raspadom Jugoslavije 90. godine nije promenio odnos snaga između stare garde političara, učesnika u ratu, i novih kadrova:

„Miloš Minić je bio ozbiljan čovek, kao i njegovi saradnici. Nisu to bili šarlatani koji danas pričaju jedno, sutra drugo. Minić je bio veoma važan Titov rukovodilac. Tom krugu su pripadali Krcun, Leka, Marković, Đukanović, Vidić... I da oni izmišljaju? Kome su oni imali da se pravdaju, da objašnjavaju? Oterali bi ih... Svoje tajne držali su za sebe. U svojim glavama. Ovi posle su sasvim nešto drugo, da se dokopaju vlasti i privilegija.“

Za ilustraciju tvrdnje da novi rukovodioci Saveza komunista ništa o tome nisu bili u prilici da saznaju, pominje navodni razgovor koji su 90-ih vodili Ivan Stambolić, u to vreme predsednik Saveza komunista, i Miloš Minić. Na Stambolićevo zanimanje o sudbini Draže Mihailovića, Minić mu je odgovorio: „Što tebe to interesuje? Pusti ti nas revolucionare, to je prošlost i gotovo. A da li te je možda ujka Pera na to nagovorio pošto njemu nisam rekao? Pusti to, nego gledaj kako vodiš partiju. Pusti ti Dražu“. Stambolić se naljutio na Minića zbog takvog odgovora.

Podjednako intrigantno pitanje je postojanje fotografije s Dražinom odsečenom glavom načinjenom na stolu u radionici topčiderske kasarne. Sagovornik „Ekspresa“ tvrdi da je urađena u nekoliko primeraka, da su je posedovali samo oni koji su učestvovali u akciji uklanjanja Dražinih tragova, ali da je nekoliko primeraka poslato i nekolicini najvažnijih državnika Evrope u tom periodu. S kojim ciljem, nema razumnog odgovora.

Penezić je smetao „svojima“

„Krcun se u Srbiji pitao za sve. Ništa nije smelo bez njega da se uradi. Zato su ga i ubili. Funkcioneri. Smetao je mnogima, tresli su se kada nekog pozove. Nije mu bilo strano da išamara čoveka koji je to zaslužio. Bilo je i tada karijerista, onih koji pored njega nikako nisu mogli da napreduju. Njima je to smetalo. Krcun je bio pravedan, ali prek čovek. Jednog dilera heroina je, tvrdili su, lično ubio.

Siguran sam da su njegovo ubistvo organizovali kadrovi iz Srbije. Taj tadašnji šef garaže, on je to uradio, on je presekao na automobilu spone na pola. Izdržale su do okoline Lazarevca i tu je poginuo. A tog šefa garaže posle dva dana je na ulici pregazio vojni džip bez tablica u Cvijićevoj ulici kada je polazio na posao. A nije bio vojni džip, već policijski, ofarban u zelenu boju. Nikada nije pronađen.“

Privilegije i strahovi

„Raditi u CK je bila privilegija i za spremačicu, a kamoli za bilo koga drugog. Mi u pomoćnim službama smo im obavljali sve poslove koje su tražili, na neki način im bili saradnici i privatno i poslovno. Mene su koristili za sve, kada nekog angažuju, onda su išli do kraja, kada neko zna tajnu, onda je samo on tu, ne može u tome da učestvuje peti ili šesti. U partiji to nije smelo. Nije smelo s tim poverenjem da se igra. Ali, ako je nešto zatrebalo, oni će uvek da zalegnu da vam učine, pomognu.

Bilo je opasno znati mnogo, začas posla može nekog da nema. Poznavao sam daktilografkinju, Milada se zvala, koja je najpoverljivije dokumente kucala. Živela je sama, dobila lep stan u prizemlju u centru grada. Ali, znala je da je Državna bezbednost prati, obilazili su joj oko zgrade, pratili da vide da li joj neko sumnjiv dolazi u posete, s kim se viđa, da li nešto nosi i nekom predaje... Opasno je to bilo.“