Vlasnici života

Presađivanje organa i eutanazija jedina su dva segmenta medicine koji su postali opsesija zločinačkih umova i samim tim i česti predmeti sudske prakse. Krađa delova tela i izigravanje Boga mnogi smatraju devijacijom današnjice, ali naučne i religiozne dileme o ovom medicinskom koraku bile su i te kako prisutne i u prethodnim vekovima.

Prvi koji je javno zastupao aktivnu eutanaziju u 19. veku bio je učitelj, a ne doktor. Semjuel Vilijams je 1870. godine napisao prvi rad koji se bavi idejom „medicinske“ eutanazije. „U svim slučajevima treba da bude dužnost lekara, kada god to pacijent poželi, da primeni hloroform ili bilo kakav sličan anestetik kako bi se momentalno uništila svest i oboleli lišio muka brzom i bezbolnom smrću; uz predostrožnost kojom se sprečava bilo kakva zloupotreba takve dužnosti.“

Često citiran dokument iz tog doba je i „De euthanasia medica prolusio“ koji je načinio Karl F. H. Marks. „Umiranje je čovekova stvar“, navodi Marks koji smatra da se smrt događa ili usled iznenadne nesreće ili u fazama, gde mentalni nedostaci prethode fizičkim. Filozofija i religija mogu da pruže informacije i utehu, ali lekar je najbolji sudija pacijentovog stanja i pruža olakšanje bolova ukoliko lek ne postoji.

Do kraja 19. veka eutanazija je smatrana mirnom smrću i umetnošću njenog postizanja. Preovladavajući društveni uslovi kasnog 19. veka počeli su da idu u korist aktivne eutanazije. Darvinov rad i teorije o evoluciji uzdrmali su ideju postojanja Tvorca koji jedini ima pravo da odlučuje o životu i smrti.

Nemačka Nacistička partija prihvatila je 1935. godine eutanaziju za obogaljenu decu i „beskorisne i neizlečive“ pacijente. Pre 1933. svaki nemački lekar polagao je Hipokratovu zakletvu sa čuvenom „ne čini zlo“ klauzulom, kojom doktor ima dužnost pre svega prema pacijentu. Nacisti su zamenili zakletvu Gezundhajtom (Zdravljem), zakletvom kojom se najviše brine o zdravlju nacističke države.

Bilo ko u državi mogao je da bude poslat u gasnu komoru ukoliko se smatra nesposobnim za koristan rad. Mentalno oboleli, psihički nestabilni, epileptičari, stari ljudi sa hroničnim moždanim sindromima, oboleli od Parkinsonove bolesti, dečje paralize, multiple skleroze, moždanih tumora i slično bili su među onima koji su ubijani. Saglasnosti pacijenta nije bilo u ovoj formi eutanazije, koja se primenjivala po naređenju.

Na njima stanuje samo smrt

Život 19.08.2020. 13:45

Na njima stanuje samo smrt

Morbidne slike voljenih

Život 23.12.2020. 18:11

Morbidne slike voljenih

Poigravanje umom

Život 19.11.2020. 13:37

Poigravanje umom

Mnogi ljudi ne shvataju da je, pre uništenja Jevreja, nacistička Nemačka u okviru takozvanog konačnog rešenja sterilisala oko 350.000 Nemaca samo zato što su njihovi geni procenjeni kao nepodobni za arijevsku rasu, zbog fizičkih nedostataka, mentalnih oboljenja ili homoseksualnosti.

Prva odluka suda

Prva zemlja u svetu koja je legalizovala eutanaziju bila je Kolumbija. Godine 1997. ustavni sud ove zemlje presudio je da nijedna osoba ne može krivično odgovarati ako oduzme život terminalno bolesnoj osobi koja je dala izričit pristanak za to.

U Belgiji je 2016. izvedena eutanazija nad maloletnom osobom u poslednjoj fazi neizlečive bolesti, prvi put otkako je ta zemlja ukinula starosna ograničenja za eutanaziju.

Džek Kevorkijan, bivši patolog, asistirao je pri samoubistvu 130 ljudi između 1990. i 1999. godine. Dobio je nadimak Dr Smrt kada je 1990. iskoristio svoju ručno napravljenu „mašinu za samoubistvo“ da bi, u svom starom „folksvagen“ kombiju, dao smrtonosnu injekciju pacijentu obolelom od Alchajmerove bolesti koji je potražio njegovu pomoć.

„Video sam ga ranije i bio je pri svesti. Onda sam otišao, da bih se vratio jer mu se stanje pogoršalo. Sestre su mu puštale muziku (Johana Sebastijana) Baha pre nego što je umro“, ispričao je kasnije. Kevorkijan je prijavio smrt policiji, ali nikad nije završio na sudu.

Bio je sin jermenskih imigranata, Džejkob Kevorkijan, rođen je u Mičigenu 26. maja 1928. godine i studirao patologiju na Univerzitetu u Mičigenu, gde je briljirao. Sam je naučio da govori sedam jezika, uključujući ruski i japanski, slikao je i svirao tri muzička instrumenta.

Posle studija medicine, radio je kao patolog i 1958. godine njegovo interesovanje za smrt postalo je očigledno kad je predstavio studiju na ovu temu na sastanku Američkog udruženja za unapređenje nauke 1958, prema pisanju „Njujork tajmsa“.

U njoj je predložio da ubice osuđene na smrt dobiju mogućnost da biraju pogubljenje pod anestezijom kako bi mogle da doniraju organe za proučavanje.

Postao je veoma poznat 1989. godine kad je na televiziji demonstrirao „mašinu za samoubistvo“ i čak odštampao vizitkarte na kojima se reklamiraju njegove usluge, iako, prema vlastitom insistiranju, nikad nije bio plaćen za njih.

Sledeće godine, njegovu mašinu upotrebilo je još dvoje ljudi. Reklamirao je svoje usluge na televiziji – poredeći se sa protestnim ikonama, uključujući Gandija i Martina Lutera Kinga.

U godinama koje su usledile pomagao je da umru oboleli od raka, Alchajmerove bolesti, artritisa, srčanih bolesti, emfizema i multiple skleroze.

Čovek je čoveku kanibal

Život 05.11.2020. 14:54

Čovek je čoveku kanibal

Sudbina dece kao eksperiment

Život 29.10.2020. 14:31

Sudbina dece kao eksperiment

Let u nepoznato

Život 18.01.2021. 20:31

Let u nepoznato

Nastavio je da stiče ogroman publicitet iako su se vlasti sve više trudile da zauzdaju njegovu praksu. Pred jedno pojavljivanje na sudu sreo se sa novinarima u okovima iz domaće radinosti kako bi istakao opšte pravo za koje ga terete. Uprkos kritikama, uvek je insistirao da samo pomaže pacijentima da ublaže patnju.

Njegova rodna država Mičigen usvojila je zakone koji su mu zabranili da asistira u samoubistvima, ali Kevorkijan je tvrdio da je do 1993. godine pomogao da 19 ljudi oduzme sebi život.

Usledila su neuspešna krivična gonjenja, sve dok konačno nije završio u zatvoru 1999. godine. Vesli Dž. Smit, autor i glavni aktivista protiv asistiranog samoubistva, kaže da su mu se mediji ulagivali i da nisu uspeli da sagledaju štetu koju je naneo.

„Mislim da je u savremenoj istoriji važnije njegovo mesto mračnog ogledala koje reflektuje koliko je moćno izbegavanje patnje postalo kao pokretačka snaga u društvu i, zaista, kako se čini da taj izgovor opravdava skoro svaki eksces.“

Prorok ili ludak

Kevorkijan je bio prorok u pozivanju na otvaranje klinika za eutanaziju, koje sada postoje u Švajcarskoj, kaže Smit. Vreme će pokazati da li će Kevorkijan ostati upamćen samo kao ekscentrični ludak koji je osetio privremeni duh vremena. „Ili je možda bio vesnik društva koje, prema rečima kanadskog novinara Endrua Kojna, ’ne veruje više ni u šta i ne može da pruži argumente čak ni protiv smrti’.“

Džek Kevorkijan preminuo je prirodnom smrću u bolnici u Detroitu 2011. nakon kraće bolesti, u 83. godini života.

Da li je ovaj lekar samo odškrinuo ili potpuno otvorio vrata volji čoveka da izabere svoj kraj za sebe ili svoje najmilije, pitanje je na koje delimično odgovara i presuda u jednoj francuskoj sudnici. Remo Siprijani je zbunjeno slušao presudu koja mu je izrečena. Sudija je ovom 87-godišnjaku pažljivo objasnio da ga osuđuje na pet godina zatvora, tri godine uslovno, zbog ubistva supruge počinjenog u njihovom zajedničkom domu u selu Želakor na severoistoku zemlje. Pošto je dve godine već proveo u pritvoru, Siprijani je odmah mogao da pođe kući.

Njegova supruga Ana-Mari patila je od staračke demencije skoro dve godine pre nego što ju je, jednog jutra 2015, on u kupatilu ugušio plastičnom kesom. Ovaj par je zajedno proveo 60 godina. Siprijani tvrdi da nije mogao više da gleda kako se muči. Posle ubistva pokušao je i sam da se obesi, ali našli su ga živog i bez svesti.

Međutim, samilost prema umirućim ljudima pokrenula je osećaj brige koji se graniči sa bolesnim stanjem uma. Milosrdni anđeo je naziv koji se u medijima uvrežio za specifičnu kategoriju serijskih ubica čije su žrtve po pravilu osobe onemoćale starošću ili bolešću, a koje su počiniocima ubistava bile poverene na lečenje i brigu. Zbog toga su takve serijske ubice po pravilu lekari, bolničarke ili medicinski tehničari koji dobrim poznavanjem medicine, farmakologije i bolničkih procedura znaju da sakriju svoje tragove, odnosno navedu istraživače da su njihove žrtve umrle prirodnom, a ne nasilnom smrću. Ove serijske ubice je najteže otkriti, odnosno dokazati njihove zločine.

Nemački bolničar koji je 2015. godine osuđen na doživotnu robiju zbog ubistva dva pacijenta kasnije je osumnjičen za još najmanje 84 ubistva. Nils Hegel (40) zatvoren je u februaru 2015. godine zbog ubistva dva pacijenta na intenzivnoj nezi u bolnici „Delmenhorst“ u blizini Bremena, grada na severu Nemačke.

On je pacijente ubijao smrtonosnom injekcijom, a policija je saopštila da se vrši ekshumacija i analiza drugih tela, kao i da su dosad pronađeni dokazi o „84 ubistva“. Ukoliko se sumnje potvrde, Hegel će postati jedan od najgorih serijskih ubica u Nemačkoj.

Jedan od najgorih masovnih ubica u Australiji, bolničar Rodžer Din (35), ukrao je stotine tableta protiv bolova „oksikodona“, na bazi opijata, iz staračkog doma Kvejkers Hil u zapadnom delu Sidneja, novembra 2011, pokazala su sudska dokumenta.

Kako je preneo „Hafington post“, kada je krađa otkrivena, niko nije znao da je Din umešan u nju. Štaviše, Din je otvorio vrata policajcima koji su došli da ispitaju krađu, da bi nedugo potom, iza ponoći, podmetnuo požar u staračkom domu.

Din se na sudu izjasnio krivim za ubistvo 11 i užasno povređivanje još osam ljudi, čije je stradanje posledica požara. On je policiji objasnio da je hrišćanin i da mu je đavo rekao da to uradi. Kako se precizira u sudskim dokumentima, Din je nakon krađe, po dolasku u dom da preuzme svoju smenu, dobio izveštaj o nestalim lekovima. „Dok ga je čitao, ruke su mu se tresle“, rekao je drugi bolničar, piše u dokumentu.

Policija je došla za nekoliko sati, ali su ubrzo morali da odu zbog poziva o nasilju u porodici. Uveren da će se policija vratiti, Din je uzeo upaljač i otišao u krilo doma gde je znao da nema kamera. Tu je prvo zapalio krevet u praznoj sobi, a nekoliko minuta kasnije drugi krevet, ovog puta u sobi u kojoj su bili dve penzionerke, Doroti Sterling i Doroti Vu.

Obe ubijene žene bile su nepokretne i nisu mogle da pobegnu od vatre bez pomoći, navode sudska dokumenta. Din je potom počeo da pomaže drugim stanarima doma da izađu iz zgrade, zbog čega su ga prvo pozdravili kao heroja. On je ispred zgrade u plamenu čak dao intervju.

„Zdravo, ja sam Rodžer, jedan od bolničara. Došlo je do požara i ja sam brzo uradio što sam mogao da izvedem ljude van. Dim je gust, ali smo izveli mnogo ljudi, a to je najvažnije“, rekao je on za „Netvork seven“.

Din je sa sobom tada nosio dva registra o lekovima, za koje je tražio od vatrogasaca da mu pomognu da ih iznese iz doma. Ti registri, za koje tužilac tvrdi da ih je ukrao, uništeni su potom, navodi se u sudskim dokumentima.

On prvo nije priznao da je podmetnuo požar. Nakon što je dao izjavu policiji, zatražio je da nasamo razgovara sa dva prijatelja. Prema sudskim dokumentima, Dina je jedan prijatelj pitao da li je to uradio i on je priznao da je podmetnuo požar. Bolničar je potom policiji rekao da je hteo da nešto zapali, da je imao nekoliko noćnih mora i da je pokušao da okonča život.