Preporuka za čitanje
Koja žena je bolja - ona koja daje ili ona koja prima poklone?
Predstavljamo vam knjigu priča Tanje Mravak: "Naša žena“.
Tanja Mravak, kolumnistkinja i spisateljica, rođena je u Sinju 1974.
Kratkim pričama osvojila je nagrade "Ekran priče“ i "Prozak“, a priče su joj dva puta uvršćene u izbor najboljih hrvatskih priča.
Prvom zbirkom "Moramo razgovarati“ osvojila je nagradu "Jutarnjeg lista“ za najbolje prozno delo, nagradu "Slavić“ za autorski prvenac Društva hrvatskih književnika i posebno priznanje "Slobodne Dalmacije“ za kulturu. Svojom drugom zbirkom "Naša žena“, koju ovde predstavljamo, potvrdila se kao vrsna spisateljica kratke forme.
Dugogodišnja je učesnica festivala usmenog pripovedanja "Pričigin“ u Splitu. Prema njenim pričama snimljeni su kratkometražni filmovi i postavljena je pozorišna predstava. Živi u Splitu, gde radi u Centru za autizam.
Priče Tanje Mravak opisuju svakodnevicu običnih ljudi, običnih žena, rođaka, komšinica, ljubavnica, koleginica, sestara, ćerki i majki, na maestralan a jednostavan način, tako da se pred nama tuđa intima razotkriva kao na dlanu, počev od maminog ljubavnika – pedofila, voajera koji viri tamo gde ne treba, želi zabranjeno voće, on monstrum prikriven šlafrokom i kožnim papučama, zauzeo je ni manje ni više nego tron pokojnika, čija udovica mu ga je nehatom prepustila, kao i svoje dve kćeri.
O slobodnom radikalu od ljubavnika za koga se ne zna da li zakonita žena želi da ga se otarasi, ili to čini ljubavnica, podstičući revitalizaciju ženinih zakržljalih i zamrlih zavodničkih moći, koja u slobodno vreme riba ne samo kupatilo, već i glanca sve bočice u njemu, tako da se unutra sve cakli. Koja će žena pobediti, ona koja daje ili ona koja prima poklone?
Priča je jedanaest, što je jasna asocijacija na jednu "Netfliksovu“ seriju, koja u vreme izdavanja ove zbirke nije još bila ni u radnom scenariju. Tu je i priča o seoskoj doktorki, na moderan način, o jednom Zmaju, koji je superheroj svoje zabiti, što ga uopšte ne degradira u odnosu na svetla velegrada.
Tu je i Magda sa svojim dijetama, zvana meso, telesina, drusla, koja je držeći dijetu, stotu po redu, uspela da smrša, te se na kraju udala, a i did iz Pavića Nebesa koji zajedno sa svojom unukom zamišlja stvari i ljude, i prejeo se borovnica, toliko da su mu zubi pocrneli kao ugalj, a i brci, tetka koja je svojoj bratanici, lampu sa abažurom, a abažur sa resama donela za useljenje, i sve vreme joj, umesto da sluša o njenim devojačkim jadima, ogovarala teču, koga je ostavila kod kuće, te ovakav je, te onakav je, s njim je nemoguće živeti, a na kraju tirade, pohitala je k njemu, kao da ništa izrekla nije, nijednu žalbu, tužbalicu, žalopojku, "jer on ne voli da jede sam“.
Šta se dogodi kada se u malom selu pojavi umesto penzionerskog para jedra i lepa tridesetšestogodišnjakinja? Da li se iko uplaši da će im prokletinja muževe zavoditi kao more i karakondžule što rade, gorske vile i šumske majke? Šta ako ona uopšte nije opasna, ako je druželjubiva, ljubazna, gostoljubiva, ili je ubojitija od čume, koja kunja u dalmatinskoj pašticadi.
Baka Ecija i stara bordo plišana haljina, možda je kupljena u Milanu, a možda je ćerkina maturska haljina? Dupla ekspozicija, sećanje majke i ćerke, kao dve ptice na grani, nona koja prebira sećanja fluidna i prikradajuća, kao i njena demencija.
Priče Tanje Mravak ne afirmišu žene i ne amputiraju muškarce, ne sude, ni njeni junaci među sobom niti likovi u svojim dramama, korelacijama i kataklizmama. Dobri i loši, lukavi i mudri, verni i neverni, svi oni traže isto – svoje mesto pod suncem.