Vesti
14.07.2022. 08:10
Đoko Kesić

Istorija

Novo čitanje memoara generala Pavla Jakšića (2. deo)

Tito
Izvor: Shutterstock

Zbog čega je novo čitanje memoara general-pukovnika, narodnog heroja i naučnika Pavla Jakšića važno? Odgovor je jednostavan – zbog boljeg razumevanja i tumačenja nove istorije Srbije i bivše SFRJ.

Život i delo generala Pavla Jakšića samo su dokaz onog prastarog nauka da "Revolucija jede svoju decu".

General Pavle Jakšić bio je najobrazovaniji oficir u partizanskoj vojsci. Od komandira Kraljevačkog partizanskog odreda, uspešnom veštinom gerilskog oficira za godinu dana postao je komandant VII Banijske divizije. Stekao je ugled među vojnicima zahvaljujući ratnoj veštini, ali i "svojeglavošću i samostalnošću u donošenju komandnih odluka".

Važno je napomenuti da činjenice i opis važnih događaja u presudnim bitkama na Neretvi, Sutjesci, Drvaru, kao i u završnim operacijama 1944–1945. u kojima je Jakšić bio načelnik štaba IV armije koja je oslobodila Jadransko primorje, Liku, Baniju, Kordun, Istru i Trst, što je opisao u memoarima "Nad uspomenama" niko od važnih oficira i članova Vrhovnog štaba nije osporio.

On je znao da bez Tita teško da bi bilo dobro organizovanog NOP-a i komunističke revolucije. Ali uprkos tome nije se libio da sa njim uđe u verbalni duel. Na strani 459 pod naslovom "Nešto o partizanskom kriptografskom sistemu" Jakšić piše:

"Nemci, koji ne samo da su prisluškivali i radiogoniometrisali naše štabove sa radio-stanicama, nego su, kako se sada zna, vrlo brzo u svom birou za dešifrovanje dešifrovali naše depeše i stalno u stopu pratili i bombardovali Vrhovni štab. Tito je bio ubeđen da je to zbog vatri koje su ložili borci.

Iznerviran i ljut, osuo je u jednom trenutku na mene komandantsku paljbu: ’Zašto dozvoljavaš da lože vatre? Avijacija nas stalno tuče zbog vas! Oteraću vas od sebe!’ Na njegovu viku mirno sam odgovorio: ’Napravićeš mi veliku uslugu! Bar ću onda biti miran, jer avijacija prati Vrhovni štab i tebe, a ja stradam zbog vas!’

Tito se samo nasmejao i odmahnuo rukom, daleko od pomisli i svesti o opasnosti nemačkog radiogoniometrisanja i dešifrovanja."

Jakšić dalje objašnjava da je Pavle Savić, fizikohemičar, bio glavni šifrant i tvorac partizanskog kriptografskog sistema, za šta je neophodno dobro i stvaralačko poznavanje više matematike – njene statističke oblasti.

Uz naredbu Vrhovnog štaba od 22. novembra 1942. godine da se formira VII Banijska divizija, njen prvi komandant Pavle Jakšić sebi postavlja pitanje zašto se formira Prvi hrvatski korpus? U prvom tomu „Nad uspomenama“ (strana 300) autor beleži da je posle formiranja divizije došlo do "skokovitog razvitka ustanka na Baniji, praćenog i ’mobilizacijom’ što je više nego udvostručilo brojno stanje banijske partizanske vojske.

Prvo što je meni, koji sam tek posle rata saznao da je moj bivši zamenik komandanta Kraljevačkog bataljona Prve proleterske brigade Milan Antončić Velebit Hrvat nametnuo novo razmišljanje, zapalo za oko bile su rubrike u pregledima brojnog stanja: ’Srba’ i ’Hrvata’ i kvalifikovanje svih brigada kao ’hrvatske brigade’, dok nigde, pa ni u Srbiji, nisu susretane ’srpske brigade’.

Ovo se očevidno, nije sinhrono uklapalo u bučni slogan ’bratstvo i jedinstvo’ pogotovo kad se ima u vidu da su tada sve brigade bile gotovo isključivo srpskog nacionalnog sastava.

Nije mi tada, nego za vreme vojnopolitičkih analiza NOR-a, zapela za oko činjenica da su visoke komandne pa i političke položaje u partizanskoj Hrvatskoj zauzimali Hrvati – postavljeni ’odozgo’ na osnovu partijskog staža i ’Španci’ (Rukavina, Ogulinac, Gošnjak, Bakarić, Holjevac, Manola, Ćetković, Kovačević, Švob…) iako bi se moglo očekivati da će se tu naći istaknuti narodni tribuni (Gaćeša, Opačić, Opsenica…), predstavnici pobunjenih srpskih masa Like, Korduna i Banije, kao izraz demokratizma i ispravne nacionalne politike.

Bilo mi je potrebno dosta vremena da ovome dam pravo mesto u svojim ’proleterskim’ predstavama i tumačenjima tadašnjih zbivanja oko sebe. Neka od njih počeću shvatati tek sedamdesetih godina, za vreme klerikalno-nacionalističke euforije hrvatskog fašističko-revanšističkog maspokreta. Ne bi se moglo tvrditi da maspokretovsko prebrojavanje Srba na radnim mestima nema nikakve veze s činjenicom da je 1942. godine partizanski korpus, u kojem je bilo više od 90 odsto Srba, nazvan – i u naredbi Vrhovnog štaba – Prvi, nije bilo ni krajiški ni jugoslovenski, nego hrvatski korpus, što uslovljava naknadno razmišljanje i vraćanje na tu pojavu…

Sve se to dešavalo u vreme postojanja rasističke, kvislinške tvorevine NDH, u kojoj je prema Srbima u Hrvatskoj sprovođena politika ’tri trećine’ – trećinu pobiti, trećinu pokatoličiti, trećinu proterati… Ni Srbi u Bosanskoj krajini nisu zahtevali da se, tada pretežno srpski, Prvi bosanski korpus naziva srpski… U Sedmoj udarnoj banijskoj diviziji bilo je 29. jula 1943. godine 4.047 Srba i 104 Hrvata, a u decembru 1944. godine 3.214 Srba i 992 Hrvata."

Ovako iskreni i činjenično dokazani stavovi generala Jakšića nisu se uklapali u generalno prihvaćenu i našminkanu istoriju NOB-a da su je izvojevali svi narodi i narodnosti u socijalističkoj Jugoslaviji, od Srba do Hrvata, Albanaca i muslimana! Ove tvrdnje su zabolele Brozovu vrhušku, a tek analize generala Pavla Jakšića o „legendama i kultovima, kao osnovi življenja i harizmatskog despotizma“. Reč je o dokazanim potpuno pogrešnim odlukama Josipa Broza Tita kao komandanta Vrhovnog štaba u bitkama na Neretvi i Sutjesci.

"Bitke na Neretvi i Sutjesci bile su odsudne bitke neravnopravnih protivnika – narodnooslobodilačke i okupatorsko-kvislinške vojske, u kojima su, posmatrano u celini, bili prisutni sledeći strategijsko-operativni ciljevi:

– nemačke i NDH-ovske vojske da likvidiraju partizansku i četničku ’Vojsku u otadžbini’, i time stvore sebi uslove za uspešnu borbu s očekivanjem anglo-američkog desanta na jugoslovensko jadransko priobalje;

– Italijanski – da likvidiraju partizanski NOP, uz borbenu saradnju četničke ’Vojske u otadžbini’ – svoje ’dobrovoljačke milicije’, ’pomoćnih trupa’;

– četnički – da uz direktnu borbenu saradnju s Italijanima i indirektnu s Nemcima likvidiraju partizanski pokret i da spremni dočekaju u Dalmaciji, Hercegovini i Crnoj Gori Anglo-Amerikance i da odatle krenu kao njihova prethodnica na sever u Podunavlje;

– partizanski – da silazno-uzlaznim transformacijama izbegnu nemačko-italijanski-kvislinški smrtonosni udar i da unište u Crnoj Gori i Hercegovini mobilisanu, protiv njih u luku Kalinovik–Imotski–Knin ofanzivno angažovanu četničku vojsku – tada svoga ’glavnog neprijatelja’.“

Veliki, divljenja dostojni podvizi pojedinaca, jedinica i cele Operativne grupe divizija Vrhovnog štaba na Neretvi i Sutjesci, i dramatična borba za ranjenike obavijeni su mnogim legendama i protkani falsifikatima istorije, sa određenim političkim ciljevima.

Ove legende prigušile su "verifikaciju" i objektivnu kritičku vojnopolitičku analizu, neophodnu za izvlačenje istorijskih, političkih i vojnih pouka i izbegavanje ponavljanja promašaja.

Te legende nose nazive: "najhumanija bitka u istoriji ratovanja – bitka za ranjenike“, "obmanjivanje Nemaca rušenjem mostova“ i "pregovorima“, "samopožrtvovanju Treće divizije“… Ove legende su dugotrajnom agitacijom i propagandom ugrađene u osnove jugoslovenskog socijalističkog harizmatskog kultizma – titoizma i pogrešne posleratne političke i vojne doktrine despotizma i nasilja…

Tako je kult ličnosti J. B. Tita – sazdan na narodnooslobodilačkim revolucionarnim osnovama NOP-a i podvizima Narodnooslobodilačke vojske, a kasnije zaodenutim u hrvatsku nacionalnu gubecovsku odoru – bacio dobrim delom u zasenak hrvatsku NDH-ovsku kvislingovštinu i njeno "istorijsko delo“. Slično je i kult Fadilja Hodže, skenderbegovski obojen, postao simbol nepostojeće masovne albanske antifašističke borbe na Kosovu 1941–1945. godine.

Ove načelne teorijske primedbe na "Neretvu“ i "Sutjesku“ odnose se razume se, na rukovodstvo, pre svega na Vrhovni štab i vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita, koji je doneo odluku o kretanju ranjenika s Operativnom grupom, suprotno blagoj sugestiji Koče Popovića da se to ne čini…

Odluka vrhovnog komandanta da se nekoliko hiljada ranjenika priključi Vrhovnom štabu i operativnoj grupi direktno se kosi sa partizansko-gerilskim načinom ratovanja. Ako imate ranjenike, morate ih vojno braniti i odbaciti partizanski rat, objašnjava general Jakšić. On podseća da su izbeglice i ranjenici sa Banije, Like i Korduna pre "Neretve“ bili prebačeni u Bosansku krajinu, ali su posle toga bezbedno, koliko se moglo u ratnim uslovima, vraćeni nazad.

Jakšić podseća da je Mao Ce Dung u Velikom maršu, uz borbu, izgradio podzemnu bolnicu za ranjenike, da bi njegov pokret preživeo. Broz je pred zimu 1942. naredio da se ranjenici brane, "uz velike žrtve boraca i direktne strateške štete prihvatanja frontovske borbe“. Uz ovu činjenicu često podseća na Kadinjaču, gde je Užičkom bataljonu naređeno da frontalno brani odstupnicu Vrhovnog štaba iz "Užičke republike“ gde je poginuo "bataljon ceo“.

Ako su na "Neretvi“ ranjenici bili glavna briga Vrhovnog štaba, na "Sutjesci“ "Vrhovni komandant Josip Broz Tito je 3. juna 1943. godine naredio da se teški ranjenici napuste“, piše general Jakšić. Radilo se o oko četiri hiljade ranjenika, njih oko hiljadu na nosilima. "Time je, kao izričitim naređenjem vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita da se ranjenici sada napuste, u uslovima slabije bezbednosti, od one nuđene u Bosanskoj krajini početkom 1943 – očevidno pokazano da donesena odluka o ranjenicima nije bila svrsishodna.“

"Legendarna verzija o diplomatsko-političkom i operativno-taktičkom ’obmanjivanju Nemaca’, o zastoju u operacijama i njihovom prekidanju na Neretvi zbog ’pregovora’ i rušenju mostova ne bazira se na istorijskim činjenicama…

Uprkos ovim istorijski utvrđenim i publikovanim činjenicama, vrhovni komandant Josip Broz Tito objavio je između ostalog i sledeću sopstvenu protivrečnu ’Naredbu za protivudar’. ’Naša ideja da idemo prema Crnoj Gori od početka je bila u prvom planu i njoj je bilo sve podređeno. I kad sam naredio da se poruše mostovi na Neretvi, ja nijesam mislio da idemo u drugom pravcu.’

Ispada: ili ovo naknadno Titovo tumačenje ratnih zbivanja nije istina, ili je on kao vrhovni komandant krio svoje zamisli od komandanata divizija…

Ni do kakvih operativnih obmanjivanja Nemaca nije došlo jer se raspored okupatorsko-kvislinških trupa u dolini Rame i Neretve uopšte nije pomerio… Morali smo preko Neretve uz velike gubitke boraca i ranjenika. Docnije pripisivanje ove besmislene gluposti vrhovnom komandantu Josipu Brozu Titu nanosi veliku štetu njegovom ugledu.“

O mitu o proboju iz grotla Sutjeske pisao je i pre memoara general Jakšić u Ediciji "Sutjeska“ 1958. godine. Iste godine je o tome govorio na Radio Beogradu, tumačeći ulogu Koče Popovića u proboju iz obruča. Činjenice govore da je komandant Prve proleterske divizije Koča Popović krenuo u proboj mimo dogovora u Vrhovnom štabu i da je pritom sam promenio pravac proboja. Sedma banijska divizija pod komandom generala Pavla Jakšića je odmah krenula za njim:

"Iznenada i usplahiren u Štab divizije stigao je kurir Vrhovnog štaba i doneo pismo u kojem je stajalo: ’Krećite odmah za nama pravcem Mrkalj Klade – s. Suha – s. D. Bare – s. G. Bare. Ne čekajte Treću diviziju…’

Međutim, po mojoj proceni stvorenoj na osnovu neprijateljske vatre, zaključio sam da s. Suha i s. D. i G. Bare nisu više u našim rukama… Zato sam morao odstupiti od naređenja Vrhovnog štaba i uputiti se prema Tjentištu. Umesto da diviziju vodim pravcem Plan Suha – D. Bare – G. Bare, ja sam je poveo Plan – Mrkalj Klade – Dragoš sedlo – Ravno borje – Milin klade – Lučke kolibe.“

Očigledno da se u našminkanu istoriju i kult ličnosti J. B. Tita nisu mogle ugraditi činjenice "da je Koča Popović predlagao bolje rešenje za ranjenike od onog Titovog, koje ih je dovelo do propasti (na Sutjesci ih je ostavljeno oko četiri hiljade), da je ovaj komandant ’na svoju ruku’ izvršio sudbonosni proboj iz zelengorskog nemačkog obruča na Balinovcu 10. juna 1943. godine, i da sam ja izmenio naređenje Vrhovnog štaba od 9. juna 1943. što se pokazalo sudbonosno za Sedmu banijsku diviziju i ešelon ranjenika koji se kretao za njom… Svaki vojni analitičar stvarne situacije na Sutjesci i Zelengori lako će uvideti da su ’nedisciplina’ i ’svojeglavost komandanata Koče Popovića i moja bitno doprinele da gubici okružene Operativne grupe divizija Vrhovnog štaba na Sutjesci 1943  – inače veliki – ne budu katastrofalni.

Imajući, verovatno, u vidu mnogo šta što je i sam video i doživeo, Aleksandar Ranković je naredio da se prekinu istrage nada mnom uz napomenu: ’Ostavite se sada cepidlačenja, bilo je zaista teško’“, piše general Jakšić u dodatku opširnom memoarskom rukopisu da mu ni Neretvu ni Sutjesku Tito nikad nije zaboravio.

Zanimljiv je deo memoara "Nad uspomenama“ gde Jakšić piše o scenarijima važnih filmova o partizanskim ratovanjima, da ih je Josip Broz dopisivao sve u duhu sopstvene slave i kulta ličnosti.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Enigma susreta Pavelića i Nedića: O čemu su razgovarali
Ante Pavelić

"Ekspres" istražuje

28.04.2022. 07:10

Enigma susreta Pavelića i Nedića: O čemu su razgovarali

Zvanična verzija o smrti generala Milana Nedića, predsednika takozvane Vlade narodnog spasa od 29. avgusta 1941. do kraja oktobra 1944. godine, kazuje da je on 1945. godine izvršio samoubistvo u istražnom zatvoru u Beogradu ("u prisustvu vlasti“).
Close
Vremenska prognoza
clear sky
21°C
24.07.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

OI 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Euro 2024

Vidi sve