Život
02.07.2022. 07:10
Đoko Kesić

Memoari Pavla Jakšića

Knjiga o Titu koja je zabranjena pre nego što je štampana

Josip Broz Tito 1.7.2022.
Izvor: EPA / ANTONIO BAT

Pre neki dan obeležili smo Vidovdan. Nisam siguran da ovaj sveti dan većina Srba tumači da je to bilo 1389. godine kad smo postali "nebeski narod“. Zapravo verujem da ga se mnogi među nama sećaju samo po tome što je na taj dan pre 21 godine Slobodan Milošević izručen Hagu, umesto da mu bude suđeno u Srbiji zbog nacionalne veleizdaje!

Oni koji se sa tim stavom slažu reći će: "Niko svog predsednika ne izručuje drugoj zemlji osim nas Srba.“ Naučnike i istraživače u Srbiji, međutim, interesuje zbog čega smo se zaljubili u Miloševića? Odgovor koji nudimo više liči na pravdanje nego na dobro objašnjenje: mi smo pretpolitičko društvo koje politiku i državne interese gleda kao emotivno, a nikako kao pitanje pameti.

Pustimo Miloševića, ali mnogi se pitaju zbog čega smo se i od Josipa Broza dugo i teško opraštali, ako uopšte i jesmo. Jer, to Broz nije ni krio, doktrina KPJ i Kominterne bila je belodano antisrpska, što je revnosno sprovođeno u delo u vreme njegove diktatorske vladavine.

Dnevne novine su nas pre neki dan podsetile na stradanja velikog partizanskog komandanta i velikog intelektualca generala Pavla Jakšića. Punih devet godina general-pukovnik, narodni heroj i jedan od retkih Brozovih visokih ratnih oficira bez mrlje u karijeri nije mogao da objavi svoje memoare jer oni "urušavaju ime i lik najvećeg sina naših naroda i narodnosti“!

"Večernje novosti“ objavljuju podsećanja da je državni i partijski vrh Republike Srbije od 1983. do 1992. zabranio objavljivanje Jakšićevih memoara "Nad uspomenama“. Knjiga je zabranjena pre nego što je i štampana. Srušen je tako urbani mit o slobodarskom Beogradu gde je jedino bilo moguće štampati ili objaviti knjigu, snimiti film, odigrati pozorišnu predstavu koji su iskakali iz tvrde matrice partije i države. Jer, Emir Kusturica, kad su mu u Sarajevu zabranjivali da snimi "Otac na službenom putu“, pretio je: "Otići ću u Beograd, tamo ću bez problema snimiti ovaj film koji vi zabranjujete.“

U slučaju generala Jakšića tadašnji intelektualni Beograd je ćutao uprkos belodanim saznanjima da je tih osamdesetih bilo jasno da je SFRJ osuđena na propast i to isključivo kao posledica Brozove politike, koja se od početka ’70-ih zasnivala isključivo na njegovoj odbrani sopstvene vlasti i da ga sudbina zemlje nije interesovala.

"Novosti“ podsećaju da je vlast 1983. godine sprečila objavljivanje rukopisa sećanja Pavla Jakšića "Nad uspomenama“ koji je on predao "Narodnoj knjizi“. Kritički osvrt čoveka koji je bio komandant VII banijske divizije i načelnik Glavnog štaba Hrvatske, na Brozove vojnostrateške promašaje u bitkama na Neretvi i Sutjesci. U memoarima pominje i formiranje Prvog hrvatskog korpusa u kojem Hrvata gotovo da nije ni bilo i da je ustanak u Hrvatskoj 1941. godine bio pretežno ustanak Srba. Sve to naišlo je na "odlučan embargo“ vojnog vrha, naročito generala Danila Đujića, predsednika Predsedništva SK JNA.

Sudbina rukopisa mogla se naslutiti kada je na Predsedništvu CK SKS 26. aprila 1983. Dušan Čkrebić ocenio da Jakšićeva sećanja "grubo napadaju na predsednika republike, na Tita“ i da je to "jedna antititovska knjiga koja treba da izađe sada kada čovek nije više živ“.

Državna i partijska rukovodstva Srbije i Jugoslavije zaključuju da rukopis ne sme da bude objavljen jer predstavlja "nedopustivo obezvređivanje ličnosti druga Tita“. Pozivali su se na negativnu recenziju generala Milana Baste iz decembra 1982. kojom je zamerio Jakšiću što je kritikovao Josipa Broza kao vrhovnog komandanata i rukovodećeg čoveka revolucije, negirao osnovne vrednosti NOB-a tvrdnjom da su mnoge operacije (Neretva i Sutjeska) bile "čist promašaj i poraz“. Basta veruje da bi bilo "besmisleno i neodrživo sada razbijati legendu bitke za ranjenike“. Kritikovao je autora zbog ocena da su u društvu i armiji vladali kult samoodržanja, feudalizacija i staljinizacija.

Dušan Čkrebić je 13. decembra 1983. izneo partijsku odluku Vidaku Periću, direktoru "Narodne knjige“. Ocenio je da se "radi o delu čiji autor ima neskrivenu nameru da vrši potpunu reviziju nekih istorijskih ocena o našoj NOB i revoluciji, a pre svega J. B. Tita“. Zaključujući da je Jakšićevo delo odisalo nacionalizmom i predstavljalo "grub napad na Tita“, Čkrebić je saopštio Periću da "takva knjiga jednostavno kod nas ne može biti objavljena“.

Čkrebić je kasnije zapisao da je Vidak Perić na Sajmu knjiga u Beogradu ubeđivao Petra Stambolića da tu knjigu treba objaviti. Stambolić mu je odgovorio: "Vidače, revolucije bi bilo i bez mene i bez tebe, ali ne bi bez Josipa Broza.“

Više godina kasnije Čkrebić je priznao, a vreme je potvrdilo, da je Jakšić bio u pravu, "ali su te činjenice remetile nametnutu ravnotežu simetrije u federaciji o maltene podjednakom ratnom naporu svih naroda pa i nacionalnih manjina u Jugoslaviji“.

U dokumentima je kasnije potvrđeno da su Jakšića nadzirale vojne i državne službe bezbednosti. Aprila 1985. godine u materijalima Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka konstatovano je da je njegova delatnost bila "izrazito negativna i kontrarevolucionarna… Pred istomišljenicima istupa sa pozicija srpskog nacionalizma i negira revolucionarno delo Josipa Broza…“

Državnom vrhu je dojavljivano da je pred sagovornicima pričao da je Tito došao na čelo KPJ kao čovek Kominterne i Staljina, sa kojima je učestvovao u likvidaciji pravih jugoslovenskih kadrova u SSSR-u, da je formiranjem KP Hrvatske i KP Slovenije težio razbijanju Jugoslavije, da je ustanak 1941. godine digao narod, a ne partija i Tito, da se Tito nametnuo i stao na njeno čelo tek 1943, da je sukob sa IB-om bio prividan, da je njegova suština bila u nameri Staljina da Tita zameni Hebrangom, da je Tito bio i ostao "dosledan nacionalista, habzburgovac, katolik i ustaša“. General Jakšić je izbačen iz svih istorijskih dokumenata i enciklopedija po naređenju vrha KPJ.

Šta je suština pobune generala Pavla Jakšića i njegovog sukoba sa Titom? 

General Jakšić imao je besprekornu karijeru. U ratu je bio primer uspešnog komandanta koga su vojnici poštovali. U završnim vojnim operacijama postavljen je za komandanta IV armije koja je oslobodila Hrvatsko primorje, Liku, Baniju, Kordun, Istru i zapadnu Sloveniju. On je rukovodio operacijom oslobađanja Trsta.

Posle oslobođenja obavljao je visoke dužnosti u JNA od komandanta Beogradske vojne oblasti do pomoćnika načelnika Generalštaba JNA… U njemu je, međutim, tinjalo nezadovoljstvo kadrovskom politikom, strategijom razvoja JNA, zatim zbog praštanja zločina NDH, muslimanskih fašističkih snaga u BiH i oproštaja balistima čiji su visoki funkcioneri ušli u vrh vojske i policije.

Godine 1956. Jakšić je preko Moše Pijade i Aleksandra Rankovića poslao pismo Titu u kome ga obaveštava o svom stavu prema zabrinjavajućoj praksi koja je iznutra zahvatila JNA i o neslaganjima koja u vojnom vrhu postoje oko strateških pitanja koncepcije odbrane zemlje.

Odgovor nije dobio i odlučio je da u "tome“ ne učestvuje! Godine 1962. sa 49 godina, na sopstveni zahtev, penzionisan je. Vratio se nauci, učestvovao je u osnivanju Instituta za fiziku i angažovao se u istraživanju problema lasera. Sledeće godine bio je izabran za višeg predavača na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, ali je njegova naučna karijera bila sprečena. Vojnopolitički vrh sprečio ga je da se vrati u javnost kao fizičar i univerzitetski profesor. Iz istih razloga sprečen je njegov ulazak u SANU, a njegovi radovi će se stalno nalaziti pod cenzorskom paskom.

Vlast je, dakle, od njega napravila disidenta! Zbog čega je penzionisani general i naučnik bio opasan za režim? Mnogo je znao, a mrlju u karijeri mogli su samo da mu montiraju. O ovom delu Jakšićeve prirode dragocena su svedočenja Ljubomira Kljakića, uglednog srpskog intelektualca i svakako najzaslužnijeg čoveka da se memoari generala Jakšića konačno objave 1992. godine. Kljakić u pogovoru Jakšićevih memoara, između ostalog, beleži:

"Nema sumnje da je tom ’ugledu’ koji je Jakšić uživao kod vojnopolitičkog establišmenta značajno doprinela njegova ’svojeglavost’ i nedopustiva samostalnost opažanja i osuđivanja još tokom rata. To je logično ima li se u vidu i to da je kao partizanski komandant Jakšić učestvovao u nekim od najsudbonosnijih događaja Narodnooslobodilačkog rata, a takođe bio svedok i tako važnih procesa kao što je pokušaj ’preimenovanja’ NDH na čemu se zdušno radilo 1944. i iz rukovodstva CK KP Hrvatske u Topuskom, svakako ne bez znanja centara globalne svetske moći. Kao načelnik Generalštaba Hrvatske Jakšić je bio svedok pregovora koji su vođeni sa predstavnicima HSS-a, ali i ’liberalne’ struje u vrhovima vlasti u samom Zagrebu, a u vezi tada aktuelnih projekata za stvaranje tzv. Podunavske federacije u kojoj je svoje mesto imala i Hrvatska. Pod imenom Ivan Jurić u tim akcijama je učestvovao i Andrija Hebrang tokom jula i avgusta 1944. Prema jednoj službenoj nemačkoj belešci iz tog vremena, sam Glez fon Horstenau, opunomoćeni vojni izaslanik Trećeg rajha u NDH, pominjao je Hebranga koji je uključen u njegove ’planove u pogledu reorganizacije hrvatske (ustaške) vlade’. Teško je verovati da je ova Hebrangova aktivnost mogla biti autonomna. Naprotiv. Za nju su morali znati ne samo u Moskvi – posredstvom sovjetske vojne misije ili posredstvom Ivana Steve Krajačića – nego i u Londonu čije interese u ovoj stvari zastupa Randolf Čerčil, sin Vinstona Čerčila.

Ima izvesne zlokobne simbolike u činjenici da je Oto fon Habzburški, naslednik krune Habzburga, koji je tokom Drugog svetskog rata animirao Vašington i London za pristanak na projekat Podunavske federacije sa centralnom ulogom Mađarske (ali i važnom ulogom Hrvatske), bio 1989. i 1990. u Budimpešti i Zagrebu gde je javno pozdravljan kao legitimni vladar zemalja čiji su glavni gradovi bili njegovi domaćini.

Pavle Jakšić je, dakle, bio i u tom osinjaku. Suočeni sa dve knjige memoara generala Pavla Jakšića, imamo pred sobom jedan značajan prilog razumevanju naše novije istorije i njene logike s one strane od svakovrsnih mistifikacija i falsifikata“, piše Ljubomir Kljakić.

(Nastavlja se)

 

Od Vrginmosta do Pariza
 
Život generala Pavla Jakšića mogao bi biti vredan scenarija za blokbaster o staljinizmu u režiji Nikite Mihalkova. Uobičajeno školovanje: osnovna škola, gimnazija pa studije fizike i matematike na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu koje je okončao 1937. godine. Potom je završio studije na Visokoj školi za optiku u Parizu i tako postao prvi inženjer optike u Kralјevini Jugoslaviji. Na istoj školi započeo je doktorat. Završio je 1938. visoku artiljerijsku školu u Sarajevu gde je stekao čin rezervnog potporučnika Vojske Kraljevine Jugoslavije. Između studija u Beogradu i Parizu radio je kao profesor u kralјevačkoj Gimnaziji. Posle sloma Francuske 1940. godine, vratio se u Kralјevo. Tamo ga je zatekao i rat.
 
Jakšić je napustio Kralјevo 24. jula 1941. i otišao na planinu Goč gde je dva dana kasnije formiran Kralјevački partizanski odred za čijeg je komandanta postavljen. Tada je primljen i u KPJ. Kraljevački odred ušao je u sastav Prve proleterske brigade, a od novembra 1942. Jakšić postaje komandant Sedme banijske udarne divizije. Prošao je brojne neprijatelјske operacije pa i Neretvu i Sutjesku. Postavlјen je za načelnika Glavnog štaba Hrvatske, potom na istu funkciju u Četvrtoj armiji. Posle rata obavlјao je razne dužnosti u vojsci. Penzionisan je na sopstveni zahtev 1962. godine, u činu general-pukovnika. Bio je odlikovan najvišim odlikovanjima uklјučujući i zvanje narodnog heroja. Do smrti živeo je povučeno.
 
"Svoja sećanja je završio avgusta 1982. godine, a posvetio ih je roditeljima. Uobičajeno je da ratnici posvećuju dela komandantima“, govori za "Ekspres“ istoričar Veljko Đurić Mišina koji je istraživao život i delo generala Jakšića.
 
Sećanja predstavlјaju razmišlјanja i analize događaja u kojima je učestvovao, sa posebnim osvrtom na značajnije ličnosti: "Nisam želeo niti želim da se udvaram bilo kojoj kategoriji čitalaca, a ponajmanje birokratskim ’predstavnicima radničke klase’ i onima koji će na bazi svoje funkcionersko-hijerarhijske logike odsustvo podaničke psihologije kod mene i moja razmišljanja, analize, zaključke i sudove o ključnim stvarima, zasnovane na objektivnim merilima, meritorno etiketirati kao ’subjektivizam’, ’neskromnost’, ’pretencioznost’ i ’prepotentnost’.“
 
Rukopis je 1982. predao beogradskoj Izdavačkoj kući "Narodna knjiga“. Recenzije su bile pozitivne pa je došao na listu za objavlјivanje, ali rukopis nije štampan. Jakšić ga je ponudio 1985. godine NIRO "Mladost“. Mada je i tu stavlјen na listu za objavlјivanje, ni ovde nije štampan. Rukopis je objavljen tek 1990. godine u vreme urednika Ljubodraga Kljakića u Izdavačkom preduzeću "Rad“.
 
Jakšić je vojnik partizanske vojske. Još je u ratnim operacijama pokazao izvesnu neposlušnost prema nadređenom komandantu, ali ga je uspešno završena akcija spasla od kazne. (Slično je činio i Konstantin Popović.) Ta osobina vidljiva je i u sadržaju sećanja. Mada nije odobravao stvaranje harizmi i kulta, bio je svestan da će mu to zameriti ratni drugovi i pojedinci koji su svoja zvanja i titule stekli daleko od borbi, ali im je poltronstvo omogućilo da odlučuju o drugima većim od sebe. Svoje mesto među tim imali su generali Ivan Gošnjak i Nikola Ljubičić. Jedan od tih blizak Brozu poručio je Jakšiću: "Moći ćeš da pišeš, ali nikada nećeš moći da objaviš to što si napisao.“ Evo šta je napisao Vladimir Dedijer, jedan od recenzenata knjige: "Tragična sudbina i ovog rukopisa pokazuje šta znači kada pošten čovek hoće da kaže svoju istinu o našem dobu i našim vlastodršcima. Naravno, nisu jedine muke Pavla Jakšića bile ove sa izdavačima. Kada je on hrabro, još dok je bio u Armiji, govorio ono što misli, doneta je odluka da se izbriše iz javnosti. Zato su čitava enciklopedijska izdanja morala da se preuređuju da bi ime Pavla Jakšića, koji je bio jedan od saradnika i redaktora te enciklopedije, bilo izbačeno iz impresuma ovog izdanja.“
 
Jakšićev karakter i javno izgovorene reči bile su povod da on bude praćen, prisluškivan, da mu izjave falsifikuju, da mu brane naučni rad na Elektrotehničkom fakultetu i objavljivanje tekstova. "General Pavle Jakšić piše svoje memoare trudeći se da kazuje kako je bilo, a ne onako kako to najviši politički i vojni forumi žele da prikažu“, naglasio je Dedijer zaključivši: "Svi mi moramo da idemo na vagu istorije da bi buduće generacije, kako istoričara tako i drugih slobodnih ljudi, mogle da nepristrasno donesu svoj sud o nama i našem vremenu. Ta će nas vaga sve razvrstati. Uveren sam da general Pavle Jakšić može mirno očekivati taj neumitni sud narodne istine.“
 

 

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Otkrivamo tajna dokumenta CIA-e o raspadu SFRJ
Prisluškivanje, tajne službe

Dosije X

22.09.2021. 09:12

Otkrivamo tajna dokumenta CIA-e o raspadu SFRJ

Vrh Centralne informativne agencije u raskolu Tita i Staljina 1948. video je pukotinu u sovjetskom bloku i sugerisao je vladi SAD da Jugoslaviju uzme kao prioritet u Hladnom ratu. Ovaj čin je Jugoslaviju postavio u sam vrh svetske politike i ozbiljnog privrednog benefita.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
19°C
12.04.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve