Život
28.04.2022. 07:10
Đoko Kesić

"Ekspres" istražuje

Enigma susreta Pavelića i Nedića: O čemu su razgovarali

Ante Pavelić
Izvor: Shutterstock

Zvanična verzija o smrti generala Milana Nedića, predsednika takozvane Vlade narodnog spasa od 29. avgusta 1941. do kraja oktobra 1944. godine, kazuje da je on 1945. godine izvršio samoubistvo u istražnom zatvoru u Beogradu ("u prisustvu vlasti“).

Njegov dosije, koji je sastavljen od dokumentacije koju su o njemu vodile i nemačke i komunističke vlasti, sakrivan je decenijama. Bezbednosno-informativna agencija (naslednica nekadašnjeg Resora državne bezbednosti) pre desetak godina predala je Arhivu Srbije mnogo arhivske građe.

Ni danas, međutim, sve što je tada predato još nije otvoreno za istraživače. U javnost, međutim, s vremena na vreme, "procuri“ poneka nova informacija koja može da pruži osnove za drugačija tumačenja prošlosti mnogih aktera iz tih burnih vremena, pa i samog generala Milana Nedića.

Nema sumnje da je general Nedić, predsednik kvislinške vlade koja je od kraja avgusta 1941. godine zamenila kratkotrajnu tzv. Komesarsku upravu sa kvislingom Milanom Aćimovićem na čelu, do oktobra 1944. godine direktno ili posredno bio odgovoran za mnoge zločine počinjene tokom nacističke okupacije.

Ovo napominjemo da bi se izbeglo bilo kakvo pogrešno tumačenje ovog teksta ili primisao da učestvujemo u pokušaju njegove rehabilitacije. Tim pre što ekskluzivna dokumenta do kojih smo došli uz svesrdnu pomoć našeg poznatog istoričara prof. dr Veljka Đurića Mišine, direktora Muzeja žrtava genocida, svedoče o Nediću u potpuno drugačijem svetlu.

"U istraživačkom radu za doktorsku disertaciju ’Srpska pravoslavna crkva 1941–1945. godine’, tragajući za građom o pripadnicima nemačke Službe bezbednosti koji su bili zaduženi za crkvu, pronašao sam saslušanje dr Vilhelma Fuksa, jednog od čelnika pomenute organizacije. On je 21. septembra 1945. godine pomenuo sastanak Ante Pavelića, tada ustaškog poglavnika, i Milana Nedića“, priča Veljko Đurić Mišina za "Ekspres“.

Tragajući, naime, za boljim rešenjem nego što je bio Savet komesara Milana Aćimovića, a radi smirivanja narodnog ustanka protiv okupatora, nemački funkcioneri su, na predlog grupe uglednih Srba, naterali generala Milana Nedića da se primi nezahvalne uloge – predsednika Vlade nacionalnog spasa.

"Nemce je interesovalo kako da što bezbolnije sprovedu plan o preseljenju dela stanovništva Slovenije u Nezavisnu državu Hrvatsku i Srbiju i Srba iz NDH u Srbiju. U tom kontekstu doveli su avionom Antu Pavelića iz Zagreba u Zemun, a Milana Nedića iz Beograda automobilom. I to je sve što se do danas zna“, kaže naš sagovornik.

On svedoči da je došao do podataka i da je iz Nezavisne države Hrvatske, sa Kosova i Metohije, koji su tada bili deo okupacione zone pod italijanskom upravom, iz Makedonije i iz Bačke tokom rata, ali najviše tokom 1941. godine u Srbiju prebačeno više od 400.000 Srba.

"Najviše ih je došlo iz NDH, počeli su da beže već krajem aprila 1941. godine. Mora se imati na umu da je u ovom značajnom i za mnoge spasonosnom trenutku glavnu ulogu imala nemačka okupaciona vlast. Jer bez njenog amina to ne bi bilo moguće. Uostalom, oni su i organizovali susret Pavelića i Nedića gde je, između ostalog, koliko se zna, bilo reči i o preseljenju izvesnog broja Srba iz Nezavisne države Hrvatske u Srbiju. Poznata je i činjenica da je Komesarijat za izbeglice pri Nedićevoj vladi precizno beležio podatke i izjave svake osobe koja je primljena u Srbiju. Ali bilo je i izbeglica koje su otišle kod rođaka, ne samo u Beograd, koje nisu evidentirane“, kaže dr Veljko Đurić Mišina.

Naš sagovornik još dodaje da u celoj priči o Nediću i izbeglicama, ipak, ostaju dve nejasnoće.

"Prva je zašto komunistička vlast saznanja o sastanku Pavelića i Nedića nije iskoristila u propagandi, i druga – zašto jugoslovenski i srpski istoričari nisu pregledali sačuvanu arhivsku građu nemačke Službe bezbednosti koja se, po upravnoj vertikali, čuva u Vojnom arhivu u Frajburgu i Koblencu. Ili se čeka izrada projekta pripreme srpske istoriografije koja će se baviti prvenstveno srpskim stanovištem i pogledom na prošlost, uključujući velika stradanja. Pa još da istoričari nisu istraživali ove važne podatke o izbeglicama koje su primljene u Srbiju...“, kaže Veljko Đurić Mišina.

Istoričar Đurić dalje elaborira kako je "u vreme Drugog svetskog rata u Jugoslaviji pet ličnosti uticalo, svako na svoj način, na sudbinu srpskog naroda. Bili su to trojica Hrvata – Josip Broz, Ante Pavelić i Ivan Šubašić, i dvojica Srba ili je možda bolje reći jedan Jugosloven Dragoljub Draža Mihailović i jedan Srbin Milan Nedić. Poznato je da su Britanci imali kontakte sa četvoricom. Nisu ih imali samo sa Nedićem!“

"Maršal Josip Broz, bravar po zanimanju, bio je generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije koja je predvodila Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije i izvela komunističku revoluciju. Poznato je da su gotovo sve do kraja 1943. godine na teritoriji Nezavisne države Hrvatske u partizanskoj vojsci Srbi bili brojniji borci u odnosu na Hrvate, ali ne i komandni kadar.

Poglavnik Ante Pavelić, doktor prava, bio je vođa ustaškog pokreta koji je, zahvaljujući Rimokatoličkoj crkvi, Italijanima i Nemcima, 10. aprila 1941. godine zadobio Nezavisnu državu Hrvatsku, tokom čijeg je postojanja, s blagoslovom Adolfa Hitlera i pape Pija XII, pokušao da reši problem Srpstva i pravoslavlja ostavljajući iza sebe nebrojena stratišta i neznano koliko žrtava.

Ivan Šubašić (1892–1955), kao austrougarski vojnik ratovao je protiv Srbije, protiv Italije i Rusije. U Galiciji je dopao ruskog zarobljeništva, tamo se priključio dobrovoljcima i dospeo na Solunski front. Posle rata u Zagrebu je diplomirao pravo i godinama radio kao advokat. Vladimir Vlatko Maček postavio ga je 26. avgusta 1939. godine za bana Banovine Hrvatske. Posle napada na Kraljevinu Jugoslaviju aprila 1941. godine, izbegao je sa prevratničkom vladom generala Dušana Simovića. U emigraciji je kritikovao jugoslovenske vlade, osudio ustaški režim Ante Pavelića i podržao partizanski pokret Josipa Broza Tita.

Britanski predsednik vlade Vinston Čerčil primorao je kralja Petra Karađorđevića da Šubašića imenuju za novog predsednika vlade, a potom septembra 1944. godine da sklopi sporazum sa Brozom da bi na kraju dospeo u Beograd. Na osnovu dogovora dao je ostavku na mesto predsednika vlade, da bi ga Broz potom postavio za ministra inostranih poslova nove Jugoslavije. Posle mesec dana dao je ostavku na sve funkcije i povukao se u Zagreb, gde je i umro 1955. godine.

Pavelić i Broz poznavali su se od 1928. godine. Nisu se sastajali tokom ratnih godina, mada je na nižem nivou bilo kontakata ustaša (veliki župan župe Cetina) i partizana (komandant Prve proleterske brigade). Zna se da je prvi kontakt komunista sa Pavelićem bio već 16. aprila 1941. u Zagrebu kada su Andrija Hebrang i Vladimir Bakarić, u ime Komunističke partije Hrvatske, razgovarali sa Milom Budakom i Andrijom Artukovićem i tom prilikom podržali Nezavisnu državu Hrvatsku.

Ima istoričara koji tvrde da je Josif Visarionovič Džugašvili Staljin 1941. godine ponudio Anti Paveliću da Sovjetski Savez prizna Nezavisnu državu Hrvatsku, ali od toga nije bilo ništa. Kontakti su nastavljeni pri kraju rata!

Prema emigrantskoj ustaškoj štampi, Sovjeti su pregovarali sa Hrvatima krajem 1944. i početkom 1945. godine. Zna se da su početkom novembra 1944. godine predložili sastanak vođe komunističke Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije Josipa Broza, predsednika jugoslovenske kraljevske vlade Ivana Šubašića i poglavnika Nezavisne države Hrvatske Ante Pavelića – trojice Hrvata. Pavelić je, prema istim autorima, zahtevao da ga na sastanak u štabu Trećeg ukrajinskog fronta u Krajovi, kod generala Fjodora Mihailoviča Tolbuhina, prate britanski vojnici. Pošto su Sovjeti to odbili, od sastanka nije bilo ništa!

Ne zna se zašto iz sovjetskih arhiva nikada nije ’procurio’ nijedan vredniji dokument o poglavniku Paveliću i o maršalu Brozu!

Britanci su u leto 1945. pomogli Anti Paveliću da se skriva po Austriji i kasnije da stigne do Vatikana. Pavelić je od posledica ranjavanja u Argentini umro 28. decembra 1959. godine u Madridu i njegova grobnica je danas neka vrsta mesta poklonjenja!

Josip Broz je, po svemu sudeći, umro 4. maja 1980. godine i sahranjen nekoliko dana kasnije u grobu na jednom od najlepših mesta u Beogradu. Doduše, ostalo je nejasno da li je sahranjen onda kada smo gledali sahranu ili naredne noći“, elaborira Mišina.

Na kraju je zanimljiva i priča o poznanstvu Pavelića i Josipa Broza. Na tzv. Bombaškom procesu 1928. godine Ante Pavelić, doktor prava, kao advokat branio je komuniste. Među optuženima bio je i Josip Broz. Pavelić je tada bio i visoki funkcioner Hrvatske stranke prava i poslanik u parlamentu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Josip Broz je u ondašnjoj javnosti bio anonimus. Nema dokaza da su se Broz i Pavelić docnije ikad sreli. To je malo čudno jer Brozovi visoki funkcioneri iz Vrhovnog štaba NOV su se sretali sa poglavnikom tokom ratnih godina.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
clear sky
25°C
30.06.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve