Vesti
14.09.2022. 10:28
Priredio Vojislav Tufegdžić

Doživotni predsednik SFRJ

"Život sam davno isplatio": Intrigantan intervju Josipa Broza Tita (2. deo)

Tito
Izvor: Shutterstock

Oružani ustanak i početak revolucije označili su novu eru u životu naroda Jugoslavije. Odluku o ustanku Tito je ovako obrazložio:

"To je bilo u Ribnikarovoj kući. Entuzijazam veliki, radost. Jasno je bilo da je vreme pogodno i da partija mora stati na čelo, da komunisti moraju nositi gro težine toga ustanka. Ne samo organizacije, nego i borbe. Prva akcija je bila da se većina rukovodilaca pošalje na teren. Na primer, u Šumadiju, u Srbiju, Čolaković i Žujović, u Hrvatskoj smo dali zadatak Vladi Popoviću, tamo je imao dobre ljude kao što je bio Končar, u Crnu Goru Milutinovića, u Bosnu je išao Tempo, posle je on išao i u Makedoniju...

Počeli smo ozbiljno da pripremamo ustanak. Sa diverzantskim akcijama. U Beogradu je odmah počelo. Ja sam gledao kada će planuti ona garaža. I nisam se prevario, tačno u određeno vreme je planula. Imali smo u Beogradu partizanski odred, udarničku grupu koja je i Rankovića spasila. Kada je Ranković bio uhapšen, onda je Cana (revolucionarka Spasenija Cana Babović) došla kod mene, ja sam rekao ’moramo ga spasiti pošto-poto’.

Onda je taj odred upao tamo i spasio Rankovića i budućeg komandanta beogradskog bataljona. Počele su akcije, ali je počeo i teror. Vešanje. Na Terazijama vešanje. Onda je masovno bilo tamo kod Šapca, kod sela Skela. Ali, taj teror je kod nas izazvao još veću energiju i još veći bes kod naroda. Počelo se razbuktavati i mi smo rešili ići van iz Beograda. Ja sam otišao na valjevski front, vodio me je Jaša Rajter, navodni vojvoda Javorski, a ja sam bio četnik, imao sam legitimaciju četovođe. To je bilo radi četnika, stigli smo bezbedno.“

Na pitanje šta mu je bila najteža operativna vojna odluka u ratu Tito je duboko udahnuo, sačekao nekoliko sekundi i izgovorio:

"Bila mi je teška odluka na Neretvi, kada sam dao porušiti mostove. Samo, ja sam tu odluku dao jer sam znao da će uspeti. Ali, u Petoj ofanzivi isto tako, najteže mi je bilo kad smo morali diviziju Save Kovačevića... nismo mogli da je čekamo jer su nam Nemci presekli put. To je bila odluka da moramo da idemo dalje. Al’ ja sam ipak išao sa zadnje strane, sa četom crnogorskom. Bilo je dosta tih teških odluka. Mnogo odluka je bilo teško.“

Klasna borba

Na konstataciju da je o vremenu oružane borbe dosta napisano i rečeno, ali da verovatno postoje značajni momenti i događaji o kojima nije nikada govorio, Tito je odgovorio:

"Jasno da ima! Ima mnogo stvari. Jer, borba je dugo trajala. Borba je trajala nekoliko godina i to je bilo stvarno teško... Nego, ja sam to što sam sada kazao, smatram kada se vratim unazad, te pripreme, proces, početak čitave borbe, naročito onaj pokušaj da se sa Dražom dogovorimo da idemo zajedno... Meni je potpuno jasno da je to bila klasna borba. Jer, buržoaska klasa je bila na strani okupatora, to je jasno, mi smo bili na strani naroda, i morala je takav tok primiti ta borba. Draža Mihailović je htio nas izigrati i dosta nas je prevario. Naročito jer je dobio puške od nas. I tu je počela jedna jako krvava, teška borba.

To nije ništa drugo nego kao što je ono u Hrvatskoj bilo, partizani protiv ustaša. Ustaše su imale svoje organizacije, mačekovce, domobranstvo i tako dalje. Isto je bilo i u Sloveniji. To je onda bio građanski rat. Mi o tome nismo hteli govoriti tokom rata jer to nam ne bi koristilo. Nas je i Staljin tu malo... Podozrevao je da mi radimo sve da ne dođe do sporazuma sa četnicima, nego da radimo samo manevre prema njima. Istina je to bila. I Staljin je sumnjao. U prvo vreme je tražio da idemo sa četnicima. Mi odgovorimo ’hoćemo, može, ali oni neće’, jer su se borili protiv nas. To je bilo teško dokazati, posebno u prvom momentu jer su četnici neke diverzije pravili protiv Nemaca, neke male. Sa Ravne gore tamo. Bio je jedan mali krug oficira kao što je Martinović bio, pa onda odred Popa Vlade koji je zajedno sa Martinovićem išao, tamo kod Krupnja, Loznice... To je tako zabunu stvorilo u svetu, pa i kod sovjetskog rukovodstva. Trebalo je dugo da dokažemo da se oni bore protiv nas.“

Tema kojoj je posvećen najveći deo razgovora bio je sukob sa Informbiroom, kada se Tito suočio s potpuno novim iskušenjem – sukobom sa Staljinom i komunističkim rukovodstvima svih zemalja koje su bile pod njegovom kontrolom. Poduže je opisivao atmosferu i okolnosti pod kojima se to događalo:

"Sasma je pravedno da ja možda kao komunist, kako da kažem, da je za mene kao komunistu to bio najteži čas u životu. Kada je došlo do takvog stepena da je moralo da se poruši sve u što sam verovao! Ne samo ja, nego i drugi komunisti, nešto na čemu su sami sebe gradili. Da je odjedanputa sve to propalo! E, trebalo je trgnuti se i razmisliti šta to može sve da znači.

Ja moram da kažem da sam mnogo razmišljao. Meni je bilo teško da se odlučim. Ali, s obzirom na arogantnost onih pisama i optužbe koje su bile na račun naše partije, na naše rukovodstvo, poslije svega što smo mi učinili u toj krvavoj borbi za sebe i za Sovjetski Savez... nama je bio svetinja Sovjetski Savez, sa Staljinom na usnama su umirali ljudi naši... onda to, znate, predstavlja jedan, to nije šok, to je nešto mnogo dublje.

Razmišljao sam kuda onda to vodi, šta može nastati iz svega toga. Onda sam prvi puta rekao ’izgleda da ovde ima nečega za šta vredi živeti i boriti se, a da ne budeš napustio ideje marksizma i lenjinizma’. Da ne prestaneš da budeš komunista, nego da budeš komunista, borac za prava, za ravnopravnost među socijalističkim organizacijama, partijama. Ja sam to bio i napisao onda kad sam ono prvo pismo napisao, na kraju pisma, da se tu radu o ravnopravnosti i daljem razvitku socijalizma. Ja tako to shvatam. Samo, posle su mi Đilas i drugi to revidirali, ali ja imam original. Imam original pisma. Oni su to izbacili bili.

I onda, razumije se, to je teško bilo za mene, pošto ja veoma volim taj ruski narod. Ja sam tamo ipak bio šest godina. Tamo sam i mnogo pretrpio i mnogo proživio, ali sa revolucijom sam živio posle. Revolucija je bila za mene ono što me je nosilo čitavo vreme posle u životu do danas. Oktobarska revolucija nije obična revolucija. A taj narod je jako dobar narod.

Ali drugi drugovi moji koji su isto bili tamo, ali nisu bili baš možda tako duboko prožeti tim životom sovjetskoga naroda kao što sam ja bio, dolazili su kod mene s pitanjem ’šta ja sad da radim?’. Ništa, kažem, sada vredi živeti i boriti se. Moramo se boriti protiv toga, mi moramo istrajati na svojim uverenjima. Ako smo mi svjesni toga da nismo tu ništa učinili da bi došlo do toga šta su nama sada iskonstruisali, onda moramo kao komunisti da budemo do kraja dosledni sebi. I nisam se prevario. To su bili pojedinačni, kako da kažem, slabi ljudi. Poput načelnika štaba Arse Jovanovića, ali ne možeš njega nazvati komunistom, on nije bio komunista, nego je progonio komuniste dok je bio vojnik. I pričao mi je Mitar Bakić da ga je dao zatvorit kada je došao prvi puta kod njega. I tako dalje.

Labavi karakteri su pokleknuli. Oni mladići koje smo mi poslali tamo, oni koji su išli da se specijaliziraju... ha, neki su mislili tamo je njihova budućnost. Ne zbog toga što su oni nekako idejno izgubili veru u nas, nego su mislili da je tamo njihova budućnost. I ostali su tamo. A odavde oni što su pobegli... to su labavi karakteri koji su samo išli za nekim svojim ličnim, nekako da se istaknu kao protivnici, da nekako opet dobiju neku svoju poziciju, što jesu dobili tamo. Eto, to su bili veoma teški časovi. I za te naše odluke što smo ih tada doneli.“

Poziv koji se odbija

Nakon početka "nesuglasica“ Tito je odbio poziv da sa rukovodstvom KPJ ode na sastanak Kominterne.

"Ja nisam išao u Bukurešt, ni u Kijev, jer sam znao šta to znači. Dobro, ja sam odavno već isplatio svoj život. Mogao sam da idem i da poginem tamo kad bi to koristilo. Ja sam znao da neće koristiti, nego da će tragedija nastati onda.

Kada je došao kod mene, izvinite, to ću sada usput da kažem, za vreme priprema Rezolucije Informbiroa, Mašetof, ne znam gdje je sada sunce mu jebem, mi smo ga zvali Mašetofka, jedan omladinac, ali je bio NKVD (bivša tajna policija Sovjetskog Saveza), inače brzo je skakao ka vrhu... došao je kod mene u Užičku, u kancelariju, i doneo kratko pismo, ne znam ko ga je potpisao, nije sada ni važno, da ja dođem sa svojim drugovima na taj sastanak Informbiroa u Kijevu. A ja odmah mislim u sebi kakva je razlika između Kijeva i Moskve da dođem. To je već prvo meni bilo sumnjivo.

A u to vreme vrag, ne znam kako su stajale, dve velike slike Lenjina i Staljina. I prije nego je Mašetof došao unutra nekako ekser na kojem je stajao Staljin se otrgao, pa je Staljinova slika pala i samo se prislonila nad ormarom na zid. I taj vrag, njegove oči se vrte i vidio je to. Već je mislio da sam ga ja skinuo, a nisam ga uspio sakriti negde. Ha, ha, to je slučajno, znate.

Posle poziv u Bukurešt. Ja rekao ’njet’. Rekoh, mi se nalazimo kao optuženi, zovu nas na optuženičku klupu, a ne znamo zašto. Ne idemo. I tada je bilo svakakvih pokušaja da nas se nagovori da idemo tamo. Ali nismo išli. Sasma smo pravilno učinili. Eto, to su bili teški momenti.“

Tokom boravka u Zagrebu usledio je dolazak sovjetskog ambasadora koji je Titu predao pismo koje su potpisali Staljin i Molotov, tadašnji ministar spoljnih poslova Sovjetskog Saveza.

"Jeste... Uff, je teško bilo to. On je došao, primio sam ga tamo u toj vili. Ja sam stajao naslonjen i čitao to pismo. To je jako dugačko pismo. I u meni su se užasne stvari događale. Tako sam bio strašno ogorčen dok sam to čitao. I onda sam seo. A njega nisam ponudio da sedne. I ništa mu nisam rekao. Na kraju sam mu rekao ’do svidanja’. On se okrenuo i otišao.

Ja sam onda nadušak napisao onaj dugački odgovor, tamo, odmah na tom stolu. Posle smo ga u Beogradu pretresali kad smo se vratili. I tu sam, u Starom dvoru, tamo je bilo malo... ha, ha, Žujović (Sreten Žujović, podržavao liniju Informbiroa, bio protiv slanja pisma) i ja. I ovi su bili malo kolebljivi tu.“

Staljinove terevenke

Na pitanje da li su se klice sukoba sa Staljinom nazirale već u odnosu Kominterne prema KPJ u predratnim godinama, Tito je bio izričit:

"Ne, ne bih rekao da je to. Nije to tačno. Jer, Staljin je prema meni, kako da kažem, bio prilično raspoložen. On je, takorekuć, mene na neki način hteo da osvoji.

Sećam se jednog sastanka u Moskvi ’46. godine. Bio je tamo i Koča Popović, bio je i Ranković, bilo nas je više. I to posle pola noći jer je Staljin obično po noći radio, pa smo išli kod njega u veliku vilu. I kao što se obično radilo za vreme Staljina, pilo se na tim posleponoćnim sastancima. Bio je čitav Biro njihov tamo. Onda se Staljin toliko oraspoložio, stisnuo me oko pasa i dignuo pa me gleda i kaže ’zdravo’. Rekoh ’zdravo’. Pa je drugarski pričao sa nama. Eto, takav je bio Staljin. Ali je ’47, kada je video pisma koja smo mi slali, pred jednim Amerikancem, kasnije sam to čuo, izjavio ’ne sviđa mi se on nešto’.“

O prvim susretima sa Staljinom i potonjim "nesporazumima“ je ispričao:

"Lično, prvi susret, razgovori, ne jedan nego svaku noć, ’44. godine kada sam prvi put ’gore’ išao. Uvek me je zvao noću oko 11 sati, onda sam sedio kod njega u Kremlju. Nekad do jutra, do šest sati. Ali radio je do tri, posle se išlo van, u njegovu vilu. I u vili tamo smo pili.

Izvesno nepoverenje je usledilo kad su ’47. počeli da nas optužuju da mi imamo neprijateljski stav prema njihovim stručnjacima ovde. Onda sam video da tu neko muti vodu. Tada sam osjetio da tu nešto nije dobro.“

Na podsećanje da je izjavio "ko ne poštuje svoju zemlju i svoj narod, taj ne može ni drugog da poštuje“, Tito se nadovezao tvrdnjom da se to u savremenom svetu nije promenilo:

"I danas je još ostalo to. I to je tačno. Slušajte, ko svoju zemlju može da podredi tuđim interesima... pa kako može poštivati nekog drugoga?“

 

KRAJ U SLEDEĆEM NASTAVKU...

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Knjiga o Titu koja je zabranjena pre nego što je štampana
Josip Broz Tito 1.7.2022.

Memoari Pavla Jakšića

02.07.2022. 07:10

Knjiga o Titu koja je zabranjena pre nego što je štampana

Pre neki dan obeležili smo Vidovdan. Nisam siguran da ovaj sveti dan većina Srba tumači da je to bilo 1389. godine kad smo postali "nebeski narod“. Zapravo verujem da ga se mnogi među nama sećaju samo po tome što je na taj dan pre 21 godine Slobodan Milošević izručen Hagu, umesto da mu bude suđeno u Srbiji zbog nacionalne veleizdaje!
Close
Vremenska prognoza
clear sky
21°C
24.07.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

OI 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Euro 2024

Vidi sve