NEREŠENI ZLOČINI: Loš izbor „dobrog dečka"

Iako je sebi mogao da priušti lagodan život od legalnih prihoda, Bojan Petrović jednostavno nije želeo da se kloni kriminala

S tek navršene 22 godine života, Bojan Petrović je početkom osamdesetih u Švedskoj od oca preuzeo razrađen posao. Vlasta Petrović slovio je za čoveka koji je proizveo neke od najuspešnijih operativaca bivšeg DB-a, ali su, po svemu sudeći, njegova prijateljstva utrla i put kojim je Bojan krenuo s prvim danima punoletstva. Jer unosan posao ga nije zaokupljao, radio bi petnaestak dana, potom ceo mesec putovao po Evropi: Kopenhagen, Amsterdam, Hamburg, Frankfurt...

Najbolje ga je opisao bivši policajac: „Svaki opasan kriminalac želeo bi da izgleda kao on". Nije bio ni nalik uobičajenoj predstavi o kriminalcima, što je često koristio u trenucima kada je lik dobrog dečaka bio dragoceniji od oružja. Bio je na višegodišnjoj robiji, ali to na njemu nije ostavilo vidljivog traga. Upoznao se s moćnim kriminalcima, pomagao im pri bekstvu iz zatvora po Evropi, organizovao im skrivanje od policije...

Vođenje noćnog kluba ga nije privlačilo uprkos velikom novcu koji je to donosilo. Radije je iz čistog hira u Malmeu, Geteborgu, Stokholmu s tada nadaleko znanim Čarlijem i Hasom živeo od pljački i reketa. S radošću je pričao o tom periodu:

„Mnogi su nam davali procenat od klubova i restorana jer su nas se plašili. Lično sam pregovarao s vlasnicima velikog grčkog restorana. Odbili su nas pa smo otišli tamo s kanisterom benzina i počeli da polivamo restoran. Vlasnici su se odmah predomislili i pristali da nam plaćaju 25 odsto od prihoda. Velika zarada, restoran je odlično radio, imao je oko 500 stolova."

U Stokholmu je uhapšen pred televizijskim kamerama samo nekoliko dana pre planirane pljačke bogatog Turčina:
„Ocinkario nas je naš čovek. Bili smo u šteku iz kojeg smo odlazili da pratimo Turčina. Pljačka je bila komplikovana jer je živeo s mnogobrojnom porodicom. Tog jutra me je probudio pucanj, pogledao sam kroz prozor i video pet policijskih kombija, specijalce sa šlemovima i pancirima. Ispalili su suzavac. Čarli je zgrabio dva pištolja i pošao ka vratima, ali sam ga zaustavio jer bi nas pobili. Pozivali su nas preko megafona da se predamo. Otvorio sam vrata i dobio udarac kundakom u čelo."

Bio je to kraj dvonedeljne potrage za grupom mladića koja je usred grada pretukla policijsku patrolu, razoružala je i pobegla službenim kolima za Malme. Ubrzo su otkriveni, uhapšeni i osuđeni na po sedam godina zatvora u zemlji u kojoj je tada najduža kazna bila 12 godina. Nijednu od prethodnih pljački nisu priznali, a policija nije imala dokaze.
Posle dva neuspešna pokušaja bekstva razmestili su ih u posebne zatvore. Kada je u trećem pokušaju uspeo da pobegne, Petrović se domogao Danske, zatim i Poljske, tada „kao stvorene za nekoga ko je bio u zatvoru i željan je svega". Plate Poljaka su tada bile oko 60 maraka, a naši kriminalci su u džepovima imali i više desetina hiljada. „Jednom smo Giška i ja išli u Ščećin. On je imao 60.000 maraka i 10.000 dolara, a ja 15.000 maraka. Poljaci su tada bili bukvalno gladni. Da su znali šta imamo kod sebe, sigurno bi nas ubili. Ne znam kako se pročulo da je došao Giška, najjači srpski kriminalac, i pojavila se neka nabildovana budala. Hteo je da se bije s njim, da polože po 200.000 zlota, oko 3.000 maraka. Giška je izvadio 3.000 maraka, rekao mu da uzme pare, da je jači, i tako je izbegao nepotrebnu tuču. Posle nas je ovaj svuda pratio, njegovi ljudi su nas čuvali."

Kasnije se upoznao s poznatim beogradskim kockarom koji mu je objasnio da se u bakari, koja se tada najviše igrala u Švedskoj, može uspešno manipulisati. Sistem je, kao i u svim prevarama, bio jednostavan. Prvo veče je njegov prijatelj namerno izgubio 6.000 maraka pa su ostali kockari mislili da je stigla ovca za šišanje. Sutradan im je, međutim, Bojanov saučesnik odneo 100.000 maraka, naredne večeri još 70.000. Kada su posumnjali da nešto nije u redu, bilo je kasno. Tek posle nedelju dana shvatili su da se ni u jednom špilu velike karte ne pojavljuju u crvenoj boji. Isto su pokušali i u drugoj kockarnici, ali ih je vlasnik otkrio. „Odrali smo ih. Gazda nije smeo da pisne jer sam ga držao pod pretnjom pištoljem, ali to nam je bila poslednja prevara tog tipa."

Kada je, 1985. godine, uštedeo dosta novca, poželeo je da razbojništva ostavi za sobom i kupi lokale u Beogradu. Međutim, sukob između njegovog prijatelja Borisa Petkova i Ranka Rubežića promenio mu je planove. Rubežić je zbog sukoba s Petkovim, čiju pozadinu niko pouzdano nije znao, nameravao da ga likvidira. „Jedno veče videli smo ispred Borisove kuće otiske u snegu, specifične tragove 'marsovki' koje je Ranko nosio. Rekao sam mu da je imao sreće, ali da možda sledeći put neće biti tako." Smatrao je da moraju prvi da napadnu. Rubežićev preki karakter dozlogrdio je i njegovim prijateljima Vuji i Dadilji, s kojima su Petkov i Bojan Petrović odlučili da ga likvidiraju. Rubežića su sačekali ispred 'Kapija' na Konjarniku i ka njemu ukupno ispalili oko 60 metaka. „Ranka je pogodilo bar trideset metaka. Nije stigao da puca. Umro je s pištoljem u ruci, a bomba mu je ispala", ispričao je Bojan. Likvidacija Rubežića ostala je ubeležena kao prvi mafijaški obračun u Srbiji.

Na suđenju Petrović i Petkov nisu priznali da su i sami ispalili hice u Rubežića. Sud to nije uspeo da utvrdi. Osuđeni su za saučesništvo i kažnjeni sa po pet godina zatvora. Žalili su se, ali im je Vrhovni sud produžio kazne, Petkovu na sedam, Petroviću na šest godina.

Bojan Petrović je usmrćen 28. februara 1998. rafalima iz automatskih pušaka dvojice napadača dok je u svom „jaguaru" na semaforu u centru Beograda čekao da se upali zeleno svetlo. Nagađalo se, ali se nikada nije zvanično potvrdilo da je ubistvo čin osvete za nestanak i likvidaciju Voje Amerikanca. Mnogi su ga pominjali i kao direktno odgovornog za smrt Zorana Dimitrova Žuće, koga je navodno pozvao da se sastanu kako bi poslovao s njegovim prijateljima iz Crne Gore. Žuća je ubijen iste večeri. Svedoka nije bilo.
NEREŠENI ZLOČINI, UBISTVO ZORANA ŠIJANA: Licitiranje sa imenima ubica

NEREŠENI ZLOČINI, GORAN VUKOVIĆ: Pod senkom ubistva u Frankfurtu

NEREŠENI ZLOČINI: Likvidacija džudo klana

NEREŠENI ZLOČINI: Lažne najave rešenja ubistva inspektora Dragana Radišića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo Harisa Brkića, tiho smaknuće velikog sportiste

NEREŠENI ZLOČINI: Teranje pravde s drogom i policijom

NEREŠENI ZLOČINI: Uklanjanje “pozitivne” mafije

NEREŠENI ZLOČINI: Balansiranje između policije i kriminala

NEREŠENI ZLOČINI: Nestanak pokajnika – slučaj Ise Lere Džambe

NEREŠENI ZLOČINI: Fudbal je bio rizično zanimanje – ubistvo Branka Bulatovića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo policijskog generala Boška Buhe, istragu su vodili kriminalci

NEREŠENI ZLOČINI: Svedok koji nije progovorio – likvidacija Momira Gavrilovića

NEREŠENI ZLOČINI: Sumnjiva smrt sudije Simeunovića