NEREŠENI ZLOČINI: Pogubna filozofija „neobičnog smrtnika”, ubistvo Baneta Grebenarevića


Bane Grebenarević, najmlađi sagovornik u dokumentarcu „Vidimo se u čitulji”, upamćen je po nekoliko rečenica koje su, nažalost, brojnima iz njegove generacije bile vodilja

Pročitao sam da je jedan beogradski kriminalac izjavio kako nema nikoga u Beogradu ko može da ga pobedi na ruke. On živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani, rekao je tokom razgovora vođenog u Budimpešti u vreme snimanja dokumentarca „Vidimo se u čitulji” tada tek dvadesetogodišnji Bane Grebenarević.

Brojni kriminalci u Srbiji su devedesetih godina verovali da je „odnos s javnošću” veoma važan u poslu kojim se bave, zdušno prihvatajući ponudu pojedinih medija da se prikažu u najboljem svetlu, uglavnom negirajući svoje loše postupku, optužujući za lična nedela društvene okolnosti i policiju. Kada su želeli da utiču na tok sudskog procesa koji su se protiv njih vodili, nalazili su telefonske brojeve novinara koje su kasnije pozivali njihovi advokati nudeći im „ekskluzivne informacije”. Grebenarević je spadao među one koji su procenili da uz ličnu promociju neće morati da potežu oružje, niti da se pretržu od posla.

„Kad jednom dođeš na glas, možeš da sklapaš velike poslove, da posreduješ, da živiš na foru. Nezakoniti poslovi mogu postati suvišni jer ti autoritet pomaže u pravljenju kombinacija”, bio je samouveren.

Imao je svog čoveka za „odnose s javnošću”, druga i vršnjaka Zorana Šubaru, zaduženog da u Budimpešti dočeka ekipu koja je radila film. Bane je delovao naglašeno napadno u „Versačeovoj” garderobi, koja je trebalo da ostavi snažan utisak. Zoran se retko oglašavao. Budimpešta je u leto 1994. bila oaza mira za kriminalce iz Srbije koji su tamo uspevali da stignu. Dok su mađarskom prestonicom šetali opušteni stanovnici i turisti, činilo se da ih dvojica mladih kriminalaca iz Srbije posmatraju sa zavišću. Pored peštanskih vršnjaka delovali su umorno i starije.

U Budimpešti su se obreli bežeći od srpske policije, a verovatno i neprijatelja iz sveta kriminala. Pričalo se da je Bane početkom leta 1994. ušao u beogradsku teretanu i ispalio nekoliko hitaca ka Sredoju Šljukiću Šljuki. U razmeni vatre smrtno je pogođena nedužna devetnaestogodišnjakinja. Bane o tome nije govorio, slučaj se nije našao na sudu.
Sa osećanjem nadmoći Grebenarević je pričao o vršnjacima iz svog rodnog grada. O mladima koji polažu ispite na fakultetu i „razmišljaju o novcu samo kada ga traže od roditelja”, a najveće životno iskušenje im je „odlazak u London i pranje sudova u restoranima”.

Iz Beograda kao da nisu ni otišli. Stalno su prepričavali obračune kriminalnih grupa i komentarisali tekstove u srbijanskoj štampi. Nije odstupao od isprazne filozofije:

„Najbitnije je da čovek zna šta hoće i da je spreman da za to sve žrtvuje. Onda ga uspeh ne može zaobići. Prvi put kad sam pao u zatvor, sa 15 godina, rekao sam sebi: ‘Ideš do kraja!’ Važno je opstati na beogradskom asfaltu. Ali to retko kome uspeva. Beograd je neponovljiv, teško ga je porediti s drugim evropskim gradovima. Svaka nedelja je novo dokazivanje, novo iskušenje. Ako si poznatiji, lakše ti je. Važno je dobro osmisliti marketing i ne praviti greške na početku. Ako se samo jednom nisi pokazao kao muškarac i nisi uzvratio, sve pada u vodu.”

Pokušavao je da pred kamerom deluje nonšalantno, kao da je sasvim prirodno to što je neko došao u Budimpeštu da bi njega snimao. I stavovima koje je iznosio želeo je da stvori utisak da zna mnogo više nego što mu godine i iskustvo dozvoljavaju. Razbacivao se floskulama i zakucavao odlučnost da se kriminalom bavi čitavog života. Objašnjavao je svoju kategorizaciju kriminalaca: od novokomponovanih bandita koji „pošmrču dva grama kokaina i uobraze da im metak ne može ništa”, preko desperadosa kojima je najvažnije da „nekoga tri sata tuširaju hladnom vodom, u gepeku provozaju gradom i bejzbol palicom mu slome ruke i noge”, do profesionalaca. Već tada je verovao da pripada poslednjoj kategoriji.

„Ovo je ozbiljan posao. Međutim, danas je kriminal postao moda. Svaki mladić u Srbiji poželi da na bar pet dana bude kriminalac. Odmah žele zlato, skupa kola i najlepše devojke, odabrana mesta u restoranima. Studenti nose pištolje. Želeli bi da vikendom budu kriminalci, a radnim danima dobri sinovi. To je nemoguće. Oni vide samo lepšu stranu. Ne znaju kako je u samicama, kada ostanemo bez nogu, kada nam prospu utrobu…”

I u nastavku o težini i prednostima svoje profesije:

„Samo mi znamo kako izgleda godinama spavati na jedno oko, osvrtati se na ulici, ne izlaziti iz stana po mesec dana, bežati od murije. Ali nećemo da budemo obični smrtnici. Za ceo život oni ne prožive što mi proživimo za jedan dan. Ponekad, desi se da ujutru imaš sve: novac, kola, devojku, a uveče uzalud tražiš prenoćište. To je stvar izbora. Ako se čovek samo jednom oseti jakim, ne poželi nikada više da je slab. Po bilo koju cenu.”

Po povratku iz Budimpešte u Beograd Grebenarević je sa Zoranom Šubarom i još jednim prijateljem došao na dogovoreno fotografisanje. U kompletno crnoj odeći, u otkopčanim kožnim jaknama, s nezaobilaznim zlatnim lancima, nisu se obazirali na hladnoću i sneg koji je padao. Gledano sa strane, bila je pomalo komična hijerarhija tročlane grupe: Grebenarević uvek u sredini i malo ispred svojih pratilaca.

Bane Grebenarević i Zoran Šubara izrešetani su 27. marta 1996. godine na Bežanijskoj kosi u Beogradu sa više od 40 hitaca ispaljenih iz automatskog oružja. Panciri koje su nosili nisu mogli da ih zaštite. Nagađalo se da je likvidacija više osveta za Grebenarevićev napad na Šljukića nego za smrt nedužne devojke.

NE PROPUSTITE:

NEREŠENI ZLOČINI: Loš izbor „dobrog dečka”

NEREŠENI ZLOČINI, UBISTVO ZORANA ŠIJANA: Licitiranje sa imenima ubica

NEREŠENI ZLOČINI, GORAN VUKOVIĆ: Pod senkom ubistva u Frankfurtu

NEREŠENI ZLOČINI: Likvidacija džudo klana

NEREŠENI ZLOČINI: Lažne najave rešenja ubistva inspektora Dragana Radišića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo Harisa Brkića, tiho smaknuće velikog sportiste

NEREŠENI ZLOČINI: Teranje pravde s drogom i policijom

NEREŠENI ZLOČINI: Uklanjanje “pozitivne” mafije

NEREŠENI ZLOČINI: Balansiranje između policije i kriminala

NEREŠENI ZLOČINI: Nestanak pokajnika – slučaj Ise Lere Džambe

NEREŠENI ZLOČINI: Fudbal je bio rizično zanimanje – ubistvo Branka Bulatovića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo policijskog generala Boška Buhe, istragu su vodili kriminalci

NEREŠENI ZLOČINI: Svedok koji nije progovorio – likvidacija Momira Gavrilovića

NEREŠENI ZLOČINI: Sumnjiva smrt sudije Simeunovića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo ministra odbrane Pavla Bulatovića, ozbiljna istraga nije ni vođena

NEREŠENI ZLOČINI: Živorad – Žika Petrović, čuvar tajni o iznetom novcu

NEREŠENI ZLOČINI: Tri decenije ni traga ubicama Radojice Nikčevića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo RADOVANA STOJČIĆA BADŽE- Između terorizma, šverca cigareta i osvete

NEREŠENI ZLOČINI: Zoran Todorović – ubistvo koje je neobično brzo zaboravljeno

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar