Vesti
05.07.2023. 02:10
Vesti
26.05.2025. 22:05
Đoko Kesić
Veljko Đurić Mašina
"Srpski narod u NDH" - knjiga koja će izazvati burne reakcije
Sadržaj dva toma ozbiljne istorijske studije našeg poznatog istoričara Veljka Đurića Mišine, objavljene ovih dana pod naslovom "Srpski narod u NDH – Nestajanje pod križom, maljem i petokrakom“, izazvaće burne reakcije u ovdašnjim preživelim antifašističkim udruženjima i akademskoj javnosti u regionu.
Podnaslovi – prvi tom posvećen je ustašama, a drugi komunistima – ukazuju da je osnovna tema odnos ustaša i komunista prema srpskom nacionalnom pitanju i srpstvu uopšte u godinama Nezavisne Države Hrvatske. Posebno su obrađene teme kontakata i saradnje visokih funkcionera KPJ i partizanskog pokreta, i predstavnika ustaških i nemačkih vlasti i formacija u kontekstu sudbine srpskog naroda.
Ova studija zasnovana je na manje-više poznatoj arhivskoj građi i na više od četiri stotine radova. Ona otvara nove istorijske dileme o pojedinim događajima iz nedavne prošlosti čije se posledice osećaju i danas.
Razgovor sa gospodinom Đurićem Mišinom počinjemo radoznalošću – kako je došao na ideju da izučava taj fenomen saradnje ratnih neprijatelja i zbog čega je svim učesnicima to bilo važno. Istoričar nam kaže da se ovom temom bavi poslednjih 30 i nešto godina.
"Posle završetka studija istorije radio sam od 1981. u Istorijskom muzeju Srbije, zatim od 1997. na Filozofskom fakultetu u Prištini, odnosno u Kosovskoj Mitrovici, na predmetu istorija Jugoslavije, a profesionalnu karijeru završio sam 2021. godine u Muzeju žrtava genocida. Dolazim iz Dalmatinske Zagore, u kojoj se u kućama od malih nogu govorilo o ’nama’ i o ’njima’, o ’našoj’ i ’njihovoj’ veri! Posle završetka studija istorije opredelio sam se za proučavanje sudbine srpskog naroda! Zanimala su me stradanja u Drugom svetskom ratu, što se uklapalo u znatno širu temu, a to je srpstvo u 20. veku.
Već u prvim godinama bavljenja shvatio sam da su razmere stradanja takve da se nikada kao narod nećemo oporaviti, ni fizički ni duhovno. Kao đak šestog i sedmog razreda osnovne škole slušao sam veronauku pri hramu Svetog Nikole u Vrlici i to me je inspirisalo da istražujem noviju istoriju SPC. Prva istraživanja objavio sam 1989. godine pod naslovom ’Ustaše i pravoslavlje ‒ Hrvatska pravoslavna crkva’, a onda nastavio radom na doktoratu ’Srpska pravoslavna crkva 1941–1945. godine’! Doktorska disertacija odvukla me je u istraživanje nacionalne istorije u južnoslovenskoj državi od 1918. godine.
Ubeđen sam duboko da je Kraljevina Srbije, posle tri rata 1912–1918. godine, koje je završila među pobednicima, i tadašnjeg istorijskog konteksta, mogla da bira granice svoje proširene države u kojoj bi se našla većina srpskog naroda. Isto tako, ubeđen sam da smo zbog sulude megalomanije ondašnjih radikala Nikole Pašića i prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, uvučeni u državu sa onima koji su do juče bili na drugoj protivničkoj zaraćenoj strani, sa Hrvatima prvenstveno. Ta greška videla se već 1941. godine raspadom Kraljevine Jugoslavije i stvaranjem NDH i stravične tragedije srpskog naroda. Srpska politička elita nije razumela politiku druge strane. Nisu razumeli značaj i ulogu Ante Starčevića, krunskog nacionalnog hrvatskog ideologa, koji je još 1861. godine obznanio da treba praviti veliku Hrvatsku, u kojoj će pravoslavni Srbi postati pravoslavni Hrvati! Ante Pavelić prigrlio je njegove ideje i formirao ustašku ideologiju po kojoj Srbe treba proterati, pobiti i prekrstiti. Rezultat te ideologije može se videti ove, 2025. godine: od Srba je ostalo samo sećanje na njih!
Moramo da shvatimo da su Hrvati imali svoju ideologiju što nije slučaj sa Srbima: nemamo to ni danas bez obzira na to da li je reč o kratkoročnoj ili dugoročnoj strategiji.
Želeo sam da upoznam hrvatsku ideologiju i noviju istoriju kako bih shvatio srpsku tragediju. Jedno od interesovanja odnosilo se na uticaj pojedinih ličnosti na istorijske tokove u južnoslovenskoj državi 1918 – 1991. godine.
Kod Hrvata postoji linija. Ante Starčević je otac političke ideologije o svehrvatstvu na Balkanu. Stjepan Radić mobilisao je hrvatski narod u Kraljevini SHS, i kao političar uz koga je stala apsolutna većina Hrvata. Sledeća ličnost u okvirima hrvatske i jugoslovenske istorije je Ante Pavelić, koji je na liniji Ante Starčevića nastavio da rešava srpsko nacionalno pitanje. Formirao je ustaški pokret i kleronacističku državu, uz zdušnu italijansku i nemačku pomoć u okvirima njihovih politika na Balkanu. Četvrta ličnost koja je bitna za razumevanje istorije jeste Alojzij Stepinac, nadbiskup zagrebački, ličnost sa podrškom Vatikana u kontekstu politike rimokatoličanstva prema srpskom pravoslavlju na Balkanu. Sledeća važna ličnost u hrvatskoj politici je Josip Broz jer je amnestirao i relativizovao hrvatski zločin počinjen u NDH nad srpskim narodom! Doduše, deo glavnih krivaca je kaznio, ali većinu Hrvata koji su prihvatili ustašku politiku je amnestirao. U tom kontekstu trebalo bi razjasniti njegove procese koji su se ticali srpskog stradanja: umesto razjašnjenja prirode NDH, Srbima je ponuđena zabava koja traje evo već osam decenija. Reč je o takozvanoj igri brojevima koja služi da se sakrije suština i obim zatiranja.
Imajući u vidu značaj svedočenja prognanih izbeglih Srba iz NDH priredio sam sedam knjiga izjava nevoljnika. Ta veoma vredna arhivska građa nudi osnovu za sagledavanje sudbine srpskog naroda 1941 – 1945. godine. Umesto analitičkih projekata, koju su još 1942. ponudili umni Srbi bliski srpskoj Patrijaršiji – reč je o pravljenu popisa zločinaca i žrtava, vrsti i mestu stradanja i grobištima – dobili smo igru brojevima o obimu žrtava u Jasenovcu. Tu činjenicu nikada ne možemo utvrditi, ali ćemo pri tom prevideti stratišta i grobišta u svakom delu NDH. To je i bio cilj tvoraca relativizacije“, kaže Veljko Đurić Mišina za "Ekspres“.
Život
15.06.2022. 14:27
"Jasenovac i Stepinac su hrvatska frustracija"
Zašto u FNRJ nije sprovedena deustašizacija kao što je bila denacifakaciju u Nemačkoj?
"Nemci su stvorili NDH, Ante Pavelić imao je apsolutnu podršku Adolfa Hitlera! Nemački narod podržao je nacističku politiku i zato je, posle izgubljenog rata, doživeo denacifikaciju u raznim formama. Josip Broz nije pomišljao na deustašizaciju i to se može objašnjavati brojnim razlozima. Posebno mesto među njima ima činjenica da je on, ipak, Hrvat u čije vreme je nastavljena hrvatska politika koja se završila 1991 – 1995. godine. Znači, proces započet nestankom Austro-Ugarske 1918. okončan je proglašenjem Republike Hrvatske. To je rezultat hrvatske geopolitike nastale na idejama Ive Pilara koje su ostvarili, svako na svoj način, nadbiskup zagrebački Alojzije Stepinac, seljački vođa Stjepan Radić, ustaški poglavnik Ante Pavelić i komunistički vođa Josip Broz. Na drugoj, srpskoj strani, takvih ideja nije bilo, ne računajući misli Vuka Stefanovića Karadžića (ʼSrbi svi i svudaʼ) i Ilije Garašanina (koji je prilagodio plan Poljaka Adama Čartorijskog)! Mi Srbi nemamo takvu četvoricu ličnosti koji su dali velike doprinose srpskoj istoriji.“
Istraživali ste nemačku geopolitiku na Balkanu. Kako u tom kontekstu treba gledati na saradnju sa partizanima?
"Nemačka politika na Balkanu nije prosta, ona je veoma kompleksna jer ima svoje globalne etape, oni igraju na više igrača. U tom kontekstu treba posmatrati globalni plan 1940. o rasturanju Jugoslavije, što su realizovali 1941. godine. Nemačka politika u početku je mislila da napravi nezavisnu državu Hrvatsku u kojoj će Vladimir Vlatko Maček i Hrvatska seljačka stranka biti glavni igrači. To se nije moglo realizovati zato što je Maček odbio saradnju sa Nemcima. Oni su onda izvadili svog aduta koji se zove Ante Pavelić.
Nemci imaju barem tri-četiri svoja jaka igrača, svaki ima svoj segment i niko se drugom ne meša. U Zagrebu su SS-pukovnik Zigfrid Kaše, general Edmund Glez fon Horstenau. Prvi je podržavao Pavelića, drugi je računao na Mačeka. Obojicu je zanimala nemačka dobit kroz ekonomsko iscrpljivanja Balkana i naravno, uništenje ili pacifikovanje partizanskog pokreta. Posebna karika u tom poslu bili su pregovori.
U jednom nemačkom izveštaju o kontaktima sa partizanima u Hrvatskoj pominje se i isporuka oko 1.000 konja preko potrebnih nemačkoj vojsci!
Razgovori sa partizanima vođeni su sa obrazloženjem o razmeni zarobljenika. Nesporno je da je bilo zarobljenika sa obe strane. Nesporno je da je ratno pravo predvidelo razmenu zarobljenika na neutralnom području. U tom kontekstu treba pomenuti oblast Pisarevinu, južno od Zagreba, u kojoj su se 185 puta viđali predstavnici partizana i Nemaca. Postoji i treća dimenzija kontakata i dogovora: pokret Dragoljuba ‒ Draže Mihailovića i odnosi pojedinih komandanata sa Italijanima, koji imaju drugačiji odnos prema srpskom narodu. Italijani su vodili suptilnu politiku, a to je sukob četnika i partizana, što može biti odraz ozbiljnih planova. Istovremeno, kod Nemaca je na prvom mestu vojna operacija koja će sve rešiti, a tek onda politika u kojoj su pregovori sa neprijateljem korisni. Naravno, u tim razgovorima treba malo ispipati šta druga strana misli.
Konstantin ‒ Koča Popović imao je iskustvo iz Španskog građanskog rata, komandant Prve proleterske i ličnost od visokog poverenja Josipa Broza. Marta 1943. godine bio je deo ekipe za pregovore, doduše pod lažnim imenom. Za Nemce to nije bilo nepoznanica jer su mu priredili čestitke za rođendan. Milovan Đilas išao je u Zagrebu u bioskop da gleda filmove, zato što je za Broza bio sporedan. Treći čovek bio je Vladimir Velebit, advokat iz onih vremena koji je dugo bio u Zagrebu. Poznavao je Broza iz predratnih godina: kao advokat zastupnik nekoliko nemačkih firmi u Kraljevini Jugoslaviji, uspeo je da izdejstvuje pasoš za Broza, naravno pod lažnim imenom, ali sa pravom fotografijom! Velebitov otac Ljubomir, austrougarski i jugoslovenski oficir, pohađao je vojnu školu sa generalom Horstenauom!
Nema dostupnih zapisnika o razgovorima. Zna se da je izvršena razmena zarobljenika i da su se partizani obavezali da neće napadati prugu između Beograda i Zagreba. Isto tako dobro je znano da su se partizani držali dogovora: nijedan metak nije ispaljen na bilo koju kompoziciju. Znači, to je poštovanje dogovorenog. Na ovom mestu treba postaviti pitanje: gde je u svemu tome Jasenovac koji se nalazio blizu čvorišta u Novskoj?
Nemačko-partizanski kontakti produžavaju se na razne načine i ima ih više. Dobar deo tih kontakata još uvek nije registrovan i nije razjašnjen. Nesporno da o tim kontaktima, pregovorima, dogovorima, viđenjima postoji sačuvana arhivska građa, koja se po mojoj slobodnoj proceni, a na osnovu onoga što znam, nalazi u Beogradu. Pretpostavljam da bi to moglo da se čuva u neregistrovanom i nesređenom fondu u obaveštajnim službama.“
Život
28.04.2022. 07:10
Enigma susreta Pavelića i Nedića: O čemu su razgovarali
Vesti
15.07.2021. 06:00
Špijun ili podmitljivi sveštenik
U ovim studijama bavite se saradnjom partizana i ustaša?
"Počeo sam o hrvatskoj geopolitici, nastavio o procesu razvoja ustaškog pokreta kroz odnos prema južnoslovenskoj državi, srpstvu i pravoslavlju. U tom višedecenijskom procesu uloga Ante Pavelića veoma je bitna jer je u njegovo vreme izvršeno zatiranje srpskog naroda. Na srpskoj strani nije bilo istraživačkih projekata i naučnih studija. A i to što je do sada objavljeno više je delo pojedinaca! Možda će odlaskom poslednjih savremenika NDH doći vreme ozbiljnih projekata o nacionalnoj tragediji.
Sudbina Srba u NDH je u priličnoj meri još nerazjašnjena jer nismo shvatili hrvatsku geopolitiku i glavne procese koji su se direktno odnosili na srpski narod koji je vekovima obitavao na prostoru zapadnog Balkana.
Kraljevina Jugoslavija propala je iz više razloga među kojima je hrvatsko pitanje pri samom vrhu. Mene je zanimalo hrvatstvo ustaša i komunista, odnosno njihove ideologije o nacionalnom pitanju. Ustaše su imale svoju organizaciju i državu. Komunisti su bili protiv Kraljevine Jugoslavije i to po direktivama koje su dolazile iz Komunističke internacionale. Kominternino mišljenje o hegemoniji srpskog naroda nad ostalim stanovnicima Jugoslavije može se shvatiti u stvaranju Komunističke partije Hrvatske 1937. godine, što se poklapa sa dolaskom Josipa Broza na čelo Komunističke partije Jugoslavije (i sa likvidacijom Srba komunista u sovjetskim zatvorima, Filipa Filipovića, Sime Markovića i drugih). Broz je među Srbima pronašao kadrove koji nisu u ravni sa hrvatskim komunistima: Vladimir Bakarić završio je fakultet u Parizu, Aleksandar Ranković završio je abadžijski zanat!
Hrvatska nezavisna država bila je krajnji cilj i ustašama i Hrvatima komunistima. U tom kontekstu pomenuo sam razgovore vođene aprila 1941. godine u Zagrebu i razgovor o novoj komunističkoj partiji koja bi pokrivala teritorije NDH. Čini mi se da su srpski ustanak kao odgovor na zatiranje, kao i napad na Sovjetski Savez odgodili proglašenje nove komunističke partije za drugo vreme.
Kontakti nikada nisu prekidani, čak ni hapšenja komunista, na primer Andrija Hebrang, nisu uticali. Krajem 1942. godine Ante Pavelić zadužio je dvojicu visokih funkcionera, jednog ministra i jednog velikog župana, da posredstvom dalmatinskih komunista kontaktiraju partizansko rukovodstvo koje se tada nalazilo u Livnu. Ministar je nosio poruku Ante Pavelića za Josipa Broza: uskoro će započeti široka nemačko-hrvatska ofanziva protiv glavnine partizanskih jedinica. Pavelić smatra da ne treba prolivati hrvatsku krv već to treba izbeći. Na kraju poruke Pavelić naglašava da bi trebalo smanjiti broj Srba na partizanskim komandnim funkcijama i da se u budućoj državi ne sme dozvoliti srpska prevlast kakva je bila do rata. Da li na ovom mestu treba zapitati koje su nacionalnosti Pavelić i Broz?
Dokumenta o pomenutom događaju pohranjena su u Vojnom arhivu u Beogradu, a objavila ih je Mirjana Zorić, nekadašnja profesorka na Vojnoj akademiji.
U ovom kontekstu vredi se podsetiti reči Rodoljuba Čolakovića iz 1946. godine koji je naglasio da bi popisivanje ratnih žrtava dovelo do urušavanja politike bratstva i jedinstva. Ali i na reči Tanasija Mladenovića da su srpski komunisti izdali srpski narod!
Da bi se shvatili kontakti Hrvata komunista i ustaša kao deo hrvatske dugoročne politike, trebalo bi istražiti kako se manipulisalo srpskim ustankom 1941. to jest srpskom borbom za biološki opstanak... Apsolutna većina u ustaničkim jedinicama u Hrvatskoj su Srbi, a politički komesari su Hrvati, članovi Komunističke partije Hrvatske. Hrvatski komunisti imaju ispred sebe jasne ciljeve. Oni su separatni u mnogim stvarima. Josip Broz ne bi posle izdaje i streljanja Rade Konačara stavio drugog Srbina već Andriju Hebranga za sekretara KPH, i da mu to nije dozvolila Kominterna.
Apsolutna većina ustanika 1941. godine u NDH su Srbi. Apsolutna većina komandanata su Srbi. Ali, apsolutna većina političkih komesara, koji su u formaciji daleko važniji, jesu Hrvati koji sprovode svoju, hrvatsku politiku. Naravno, ima sijaset primera za tu tvrdnju. Uostalom, najbolji primer je Kozara. Tragedija naroda, Potkozarja i Kozare imala je i drugu skrivenu dimenziju. Malo se zna da i danas postoje toponimi ’Šošin jarak’ koji su nastali posle presuda Josipa Mažara Šoše kojima su likvidirani ugledni Srbi ustanici od prvih dana. Od tada nam se nudi priča o kozaračkoj epopeji, a ne o srpskoj tragediji.“
Život
15.05.2022. 16:50
Transkripti razgovora Tito–Stepinac ili šminkanje zločinca
Život
22.05.2022. 08:10
Transkripti razgovora Tito–Stepinac 2. deo
Kako u svemu tome razumeti činjenicu da je na čelu Komunističke partije Srbin?
"Zašto strada Rade Končar? Zato što je Srbin, a sekretar KPH. Upravo nacionalnost sekretara potencira vrh u pismu generalnom sekretaru KPJ 1942. godine. Končara su ’prodali’ splitski komunisti Italijanima. Broz je imenovao Andriju Hebranga, nedugo iza razmene sa ustašama. Hebrang je dobro poznavao ustaške glavare još na robiji u Sremskoj Mitrovici. Ta priča vodi nas na prethodne događaje: stvaranje komunističke partije NDH. Još uvek to nije razjašnjeno jer nedostaje istorijska građa. Naslućujem da je ima i u ličnom arhivu Josipa Broza, koji se nalazi ovde u Beogradu i drugim zbirkama koje nisu dostupne. Ovo govorim i tvrdim zato što sam bio u upravnom sistemu države Srbije, znam sadržaje arhivskih fondova i imam poznanike koji su na funkcijama... Ako hoćemo da raščistimo priču o Paveliću i Brozu, što je svojevremeno nagovestila Smilja Avramov istražujući u Rimu, Vašingtonu i Londonu, i dala početne indicije, mi to lako odbacujemo. Zašto? Hrvate interesuje sudbina hrvatskog naroda. Među Srbima ima mnogo onih koji i danas brane ideologiju KPJ i ponavljaju optužbe o srpskoj krivici u kraljevini.“
Šta bi još ta dokumenta otkrila?
"To niko ne zna. Ali saznali bismo mnogo, o Jasenovcu, recimo. Ne postoji nijedna direktiva Josipa Broza da se bilo šta uradi oko Jasenovca. Ima jedno pismo iz 1942. godine, ali tu nije njegov potpis, tu je potpis Velimira Terzića kome se Broz često obraćao rečima: ’Hajde, Terziću, ti to potpiši!’ Bilo je predloga lokalnih komandanata da se napadne ta tvornica smrti... Bilo je priča među slavonskim partizanima o pripremi i napadu.... Međutim, svi ti komandanti su na čudan način završavali svoje živote. To je najbolje opisao Stanko Ćanica Opačić u pesmi ’Jasenovac’. Moglo se, nije se radilo. Zašto? Jedan od razloga može biti odnos Andrije Herbanga, koji je iznad svega Hrvat, pa tek ko zna kad komunista, koji ima svoju partiju, narod, državu, što mu dozvoljava da smišlja i sprovodi svoju politiku. Uostalom, nema tragova o pomenu Jasenovca u hrvatskom komunističkom vrhu niti u Glavnom štabu.“
Vladimir Dedijer u "Dnevniku“ pominje razgovor sa Milovanom Đilasom, koji je uz Koču Popovića bio član delegacije Vrhovnog štaba koju je u Zagrebu predvodio Vladimir Velebit. U Zagrebu su se sastajali sa najuticajnijim nemačkim predstavnicima u NDH 1943. godine. Đilas je priznao da su se dogovarali o saradnji?
"To je veoma kompleksna tema jer joj je teško odrediti i dokumentovati početak. Posebno mesto imaju nemački geopolitički i ekonomski planovi na Balkanu: njima treba miran Balkan! Partizani su ih koristili jer će uništiti pokret Dragoljuba ‒ Draže Mihailovića. Ti su kontakti bili na više nivoa. Prvo, formalna priča jeste razmena zarobljenika, a među kojima su važne devojke i supruge političkih komesara, odnosno rukovodilaca KPJ, što Andrije Hebranga, što Josipa Broza.
Među samim Nemcima postoje neke razlike. Recimo, Zigfrid Kaše, pukovnik SS, nemački specijalni politički opunomoćenik u Zagrebu, bio je fanatični ustaša, bukvalno rečeno bio je veći ustaša od Ante Pavelića. On podržava radikalan odnos prema srpskom narodu. Edmund Glez fon Horstenau, specijalni opunomoćenih Vermahta, nekadašnji austrougarski general, koji je u Vojnoj akademiji učio sa ocem Vladimira Velebita, visokog komunističkog funkcionera, zastupa mirniju priču u Hrvatskoj, protivnik je ustaškog pokreta, on je za domobransku varijantu. Naravno, domobrani su državna vojska, ustaše su radikalna organizacija.
Postoji još tih razgovora na nižim nivoima u nemačkim strukturama, pogotovo obaveštajnih, šta i kako treba raditi. Zigfridu Kašeu je 1946. godine suđeno u Zagrebu. Na procesu je kao svog svedoka pominjao Broza, tvrdeći da se sastajao sa partizanskim delegacijama 185 puta. Ako Kaše zna šta mu sledi, ostaje pitanje da li je folirao kada je pominjao Broza?
O nekim stvarima govorio je Herman Nojbaher, specijalni izaslanik Ministarstva spoljnih poslova Nemačke na Balkanu... Postoji sijaset izvora, ali ne postoji politička volja u državi Srbiji od 1991. godine da se istraže pre svega te nemačke arhive. Nešto je naslutio publicista Vasa Kazimirović i tu se stalo. Samo pojedinci znaju da se arhiva sa suđenja Kašeu nalazi u Zagrebu i da je dostupna. Nijedan istoričar iz Srbije nije otišao da vidi šta je to. Ja sam probao dok sam bio direktor Muzeja žrtava genocida, nabavio sam korisnu literaturu. Ali, ako nemate dovoljno podrške od nadležnog ministarstva, onda nije moguće razjašnjavati prelomne događaje. Hrvati su objavili mnogo toga, a mi ovde ćutimo (i ne otvaramo arhivske fondove). Ključna stvar jeste Arhiv Josipa Broza u Beogradu i Arhiv BIA. BIA, odnosno naslednica nekadašnje Državne bezbednosti Srbije, ušla je u Arhiv Savezne državne bezbednosti 1992. godine, u vreme rata u Hrvatskoj. Ta arhiva još uvek nije dostupna. Na osnovu onoga što saznaš ličnim kontaktima možeš da pretpostaviš šta sve u njoj ima. Arhiv Josipa Broza sređivao je jedan naš kolega istoričar i on dobro zna, nešto je i objavio iz toga. Ja sam ga pre nekoliko meseci pitao upravo oko kontakata Nemaca i Broza, odnosno Pavelića i Broza, rekao mi je da je to radio davno.
Otvaranje naših arhiva je imperativ, potom dolaze izrade planova i projekata koje će Srbija mora da finansira kroz naučnoistraživačke institucije radi raščišćavanja prošlosti, naročito od stvaranja prve južnoslovenske države 1918. do njenog kraja 1991. godine. Moramo se odrediti o uzrocima naše tragedije i shvatiti zablude. Naša tragedija ogleda se u geografiji, biologiji, u politici... Ostali smo uskraćeni i u istoriografiji. Umesto da se okrenemo nekim strancima koji barataju dobrim činjenicama, koji su nama na neki način naklonjeni, okrećemo se, kupujemo za sitno falš usluge nekih nabeđenih istoričara itd.
U svemu tome, u stradanju srpskog naroda u 20. veku mi smo dobili falš priču o Milanu Nediću. Zašto Milan Nedić? Da smo shvatili njegov položaj i ulogu, bila bi nam jasnija sudbina Srba u NDH, ali i kasnijih decenija. A da biste to razumeli, morate da znate međunarodno ratno pravo, Haške konvencije 1897. i 1907. godine. Morate da vidite sijaset drugih stvari i tek onda da pričate o svemu tome. Onda ćemo otvoriti Nedićevu arhivu, tražićemo mnoge druge stvari i raščistićemo mnoge nedoumice. Međutim, to nije podobno – Josip Broz ga je 1941. godine stavio u istu ravan sa Antom Pavelićem. To je narativ koji još uvek važi!“
(Nastaviće se)
Vesti
08.04.2021. 18:49
ISPOVESTI PREŽIVELIH LOGORAŠA
Vesti
19.07.2021. 22:05
"Srpske žrtve ne interesuju ni Srbe"
Vesti
08.07.2024. 13:12
EKSKLUZIVNO: General Ivan Mišković Brk - poslednji ČUVAR JUGOSLOVENSKIH TAJNI
Komentari
