NEREŠENI ZLOČINI: Aleksandar Knežević Knele najmlađa legenda sive zone Beograda

NEREŠENI ZLOČINI: Aleksandar Knežević Knele najmlađa legenda sive zone Beograda


 Protiv Kneleta su podnošene krivične prijave, ali nikada nije osuđivan. Čitulje u kojima su se opraštali od njega, a samo u jednom broju “Politike” bile su 162, zasenile su teme rata i bede

Aleksandar Knežević Knele, idol mladih kriminalaca devedesetih godina, ubijen je 28. oktobra 1992. u hotelu „Hajat”. Obdukcijom su utvrđene tri smrtonosne rane na glavi. U prvi mah njegovi prijatelji nisu mogli da pretpostave ko su ubice. Zbunjivala ih je okolnost da je Knele napadače očigledno pustio u sobu. Kako stoji u službenoj belešci SUP Beograda od 6. novembra 1992. godine, Kneletovo telo pronašla je sobarica. Ležao je na stomaku, blago raširenih nogu i ruku savijenih u laktovima, glava mu je bila u lokvi krvi.

Iz izveštaja o kriminalističko-tehničkom pregledu mesta, očigledno je da je pucano iz dva pištolja. U sobi su pronađene četiri čaure: prva neposredno pored ormara s televizorom, druga i treća pored kreveta, a četvrta pored zida naspram ulaza u sobu. Sve su imale istovetnu oznaku – 14.54, koja govori da su ispaljene iz “kolta 45”. Tri projektila su pronađena u itisonu ispod Kneževićevog tela, četvrti ispred ormara. Prema uveravanju Dušana Kneževića, Kneletovog oca, kao i bliskih prijatelja, Knele se nikada nije razdvajao od pištolja. U sobi, medutim, taj pištolj iz koga su najverovatnije ispaljena tri hica nije pronađen. Ubice su ga, pretpostavlja se, ponele sa sobom.
Čim su saznali da je ubijen, Kneževićevi prijatelji su pohrlili u hotel “Hajat”. Pričalo se da je u gnevu Mirko Tomić Bosanac polupao stakla na dva “mercedesa” parkirana ispred hotela, od kojih je jedan pripadao Jezdimiru Vasiljeviću. Od službe obezbeđenja su zahtevali da im se preda video-traka na kojoj su mislili da je zabeležena svaka osoba koja je ulazila u hotel. Tražili su i da uđu u sobu, ali ni to, kao ni traku nisu mogli da dobiju, jer se u to vreme slike s monitora nisu snimale na video-rikorder.

O zločinu i svemu što ga je okruživalo ispisano je na stotine novinskih tekstova sa isto toliko scenarija, zapleta i zaključaka. Vrlo brzo se, međutim, saznalo da je Knele u danu ubistva uradio nešto nepromišljeno. Miodragu Cvjetinoviću, koji je došao iz Nemačke, na prevaru je uzeo džip, potom ga odvezao kod Darka Ašanina i prodao ga kao legalno vozilo. Kada je saznao za prevaru, Ašanin je, prema izjavi datoj policiji, ispalio nekoliko hitaca u vozilo i naredio da se otera iz njegovog dvorišta.

Cvjetinović je dan posle Kneletovog ubistva otputovao u Nemačku poručivši da ne pripada ljudima koji se bave odmazdom i likvidacijom: “Govorim ovo zbog istine, ne zbog straha za porodicu i brojne prijatelje”. Kako god tumačili Kneletovo ubistvo, činjenice kazuju da je usmrćen samo 12 sati nakon što je oteo džip.
U sećanju svojih prijatelja, mahom sa Voždovca, on zauzima posebno mesto:

“U 21. godini Knele je dosegao vrh u kriminalu, poštovanje čitavog grada. Bio je hrabar, dopadao se devojkama, s razlogom je postao najmlađa legenda Beograda. O njemu se svašta pisalo i pričalo, ali većina toga nije bilo tačno. Nije bio podmukao, nikad druga nije puštao da ide ispred, već je išao sam da rešava probleme. Upucavao je ljude, ali je to bilo s razlogom. Prozivaju ga zbog 9. marta i kasnije zbog razbijanja demonstracija. Pa, svi mladi sa Voždovca išli su 9. marta iz ljubavi prema Giški, a razbijanje demonstracija opozicije bilo je nešto drugo. Možda je i on nešto morao da uradi, ali to uopšte nije važno.”

Rame uz rame sa Giškom i Belim učestvovao je na demonstracijama opozicije 9. marta 1991. Zbog toga je jedno od objašnjenja pozadine ubistva, prema tvrdnjama pre svega njegovog oca, bilo – političko smaknuće. “Nikad im nisu zaboravili demonstracije 9. marta 1991. godine. Znaju da je svako od njih, Giška, Beli, Knele, mogao da okupi oko sebe po pet hiljada klinaca spremnih da se bore”, tumačenje je Dušana Kneževića, koji je ujedno opisao i način na koji je pripremano ubistvo:

“Deset dana pre toga, u sobu 331 hotela ‘Hajat’ upali su specijalci, nateravši Kneleta i njegovog prijatelja Mirka Bosanca da legnu na pod. Rekli su da proveravaju alarmne uređaje, ali im je zapravo bilo važno da vide kako će Knele reagovati pred policijom. Kneleta su jurili pa je bio prinuđen da noć, pet dana pred pogibiju, prespava u novobeogradskom podrumu. Kada je uveče 28. oktobra ušao u hotel, preko toki-vokija se mogla čuti kratka poruka: ‘Knele ide sam…” Tvrdim da on nikada ne bi dozvolio da ga ubiju na takav način, osim ukoliko u sobi nisu bili specijalci. Da ga je napalo više njih, ubili bi ga, ali bi se sigurno branio. Da je osveta bila u pitanju, uzeli bi mu pet hiljada maraka iz džepa i zlato vredno oko osamdeset hiljada.”

Većina je tvrdnje i zaključak Kneletovog oca odbacivala kao besmislicu. Rezignirani inspektor beogradske policije u to vreme je izjavio: “Kneževićev otac napada policiju da ga je ubila, tvrdi da mu se sin nije bavio kriminalom. Nikada, međutim, nije objasnio otkuda njegovom sinu ‘porše’ vredan 80.000 maraka, novac da menja hotele, da se svakodnevno provodi…”

Bivši inspektor Ljuba Milanović, koji je “dužio” ovo ubistvo, kaže da se oko slučaja Knele pravila fama. Slučaj je policijski rešen, odnosno napisana je krivična prijava u kojoj se navodi ime osumnjičenog – Miodraga Cvjetinovića.
“Bili smo na zadatku kad nam je preko motorole stigla vest: ‘Ubistvo u ‘Hajatu’. Knele je ubijen!’ Kada sam stigao, soba je već bila puna svih mogućih načelnika. Ništa tu nije moglo da se radi pa sam izašao i seo u hol. Nije bilo nikakvih pritisaka tokom istrage. Nije tačno da je Kneletova trenerka odneta na hemijsko čišćenje, tehnika je mogla nesmetano da radi. Drugo je što krim-tehnika nema sredstva pomoću kojih na Zapadu rešavaju 80 odsto ubistava”, rekao je Milanović.

Iako je negirao da je njegovo sin kriminalac, Dušan Knežević ga je više puta upozoravao na opasnost. Knele mu je odgovarao: Bolje da živim jedan dan kao čovek, nego ceo život kao bednik. Ovo je moj život.

NE PROPUSTITE:

NEREŠENI ZLOČINI: Od Belog je sve počelo

NEREŠENI ZLOČINI: Nepoželjan svedok, ubistvo Vojislava Jekića, nekadašnjeg načelnika lozničke policije

NEREŠENI ZLOČINI: Nacionalno prosvetljeni batinaš Bata Trlaja

NEREŠENI ZLOČINI: Pogubna filozofija „neobičnog smrtnika”, ubistvo Baneta Grebenarevića

NEREŠENI ZLOČINI: Loš izbor „dobrog dečka”

NEREŠENI ZLOČINI, UBISTVO ZORANA ŠIJANA: Licitiranje sa imenima ubica

NEREŠENI ZLOČINI, GORAN VUKOVIĆ: Pod senkom ubistva u Frankfurtu

NEREŠENI ZLOČINI: Likvidacija džudo klana

NEREŠENI ZLOČINI: Lažne najave rešenja ubistva inspektora Dragana Radišića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo Harisa Brkića, tiho smaknuće velikog sportiste

NEREŠENI ZLOČINI: Teranje pravde s drogom i policijom

NEREŠENI ZLOČINI: Uklanjanje “pozitivne” mafije

NEREŠENI ZLOČINI: Balansiranje između policije i kriminala

NEREŠENI ZLOČINI: Nestanak pokajnika – slučaj Ise Lere Džambe

NEREŠENI ZLOČINI: Fudbal je bio rizično zanimanje – ubistvo Branka Bulatovića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo policijskog generala Boška Buhe, istragu su vodili kriminalci

NEREŠENI ZLOČINI: Svedok koji nije progovorio – likvidacija Momira Gavrilovića

NEREŠENI ZLOČINI: Sumnjiva smrt sudije Simeunovića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo ministra odbrane Pavla Bulatovića, ozbiljna istraga nije ni vođena

NEREŠENI ZLOČINI: Živorad – Žika Petrović, čuvar tajni o iznetom novcu

NEREŠENI ZLOČINI: Tri decenije ni traga ubicama Radojice Nikčevića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo RADOVANA STOJČIĆA BADŽE- Između terorizma, šverca cigareta i osvete

NEREŠENI ZLOČINI: Zoran Todorović – ubistvo koje je neobično brzo zaboravljeno

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar